Dve Zemlje
Robert Sojer


Svet Neandertalaca #1






Roman Dve zemlje predstavlja prvi dio trilogije Svet Neandertalaca u kojoj nam Robert Sojer na slikovit i upecatljiv nacin predstavlja dvije vrste ljudskih bica koje zive u dva paralelna univerzuma. U jednom zivimo mi, a u drugom Neandertalci koji su stvorili svoju civilizaciju, kulturu i nauku. Te dvije vrste, po mnogo cemu razlicite, ali istovremeno i nevjerovatno slicne, susrecu se u trenutku kada Ponter Bodit, fizicar iz paralelnog svijeta, nepredvidjenim spletom okolnosti, do kojih dolazi tokom jednog od njegovih eksperimenata sa kvantnim kompjuterom, dospijeva na nasu Zemlju.







Robert Sojer

Dve Zemlje


Za:

Marsela Ganjea

i

Sali Tomašević

Cara

i

Drugog Cara

Divne ljude

Divne prijatelje







U šumama na jugu može se pronaći dokaz da nije moralo da bude ovako i da na Zemlji ima mesta za sve vrste koje su biološki posvećene moralnim aspektima onoga što mi volimo da nazivamo — što je prava ironija! — „ljudskost“: poštovanju drugih, ličnoj uzdržanosti i odustajanju od nasilja kao rešenja u sukobu interesa. Postojanje ovih odlika kod majmuna bonobo nagoveštava kako bi to moglo da izgleda kod Homo sapiensa, samo da je evolutivni razvoj tekao malo drugačije.

    

— Ričard Rengam i DejI Piterson



    

Demonski mužjaci: Čovekoliki majmuni i poreklo nasilja kod ljudi















Privatnost ionako ne postoji. Naviknite se na to.

    

— Skot Mek Nili



    

Izvršni direktor San Majkrosistems









Poglavlje 1


Dan prvi


Petak, 2. avgust


148/118/24





Tama je bila potpuno neprozirna.

U tu tamu je gledala Luiz Benoa iz Montreala, postdiplomac fizike, dvadesetosmogodišnjakinja građena poput kakve statue, čija je duga gusta crna kosa bila prekrivena, kao što su to propisi nalagali, mrežicom za kosu. Bila je dežurna u skučenoj kontrolnoj sobi koja se nalazila pod zemljom, na dubini od dva kilometra — „milju i četvrt“, kako je ponekad govorila Amerikancima koji bi došli u posetu, očaravajući ih svojim glasom s francuskim naglaskom.

Kontrolna soba se nalazila tik do platforme koje se pružala iznad ogromne neosvetljene pećine u kojoj je bila smeštena Neutrinska observatorija. Sadberi. U samom središtu pećine visila je sfera od akrilika, najveća na svetu, čiji je prečnik iznosio dvanaest metara — „skoro četrdeset stopa“. Sfera je bila ispunjena sa hiljadu i sto tona teške vode koju im je pozajmila Kanadska kompanija za atomsku energiju.

Ovu prozirnu sferu okruživala je geodezijska mreža od dijagonalno postavljenih šipki od nerđajućeg čelika, koja je predstavljala oslonac za 9600 cevčica za umnožavanje svetlosti, od kojih je svaka bila smeštena u refleksnu parabolu okrenutu ka sferi. Sve ovo — teška voda, akrilna sfera u kojoj se ona nalazila i geodezijska školjka koja ju je prekrivala — bilo je smešteno u pećini oblika valjka visokoj kao zgrada od deset spratova koja je bila izdubljena u stenama. Ova džinovska pećina bila je gotovo do vrha napunjena običnom vodom izuzetne čistoće.

Luiz je znala da ovaj zid od stena debljine dva kilometra štiti tešku vodu od kosmičkih zraka. Obična voda bila je tu da bi absorbovala prirodnu radijaciju okolnih stena u kojima su se nalazile male količine uranijuma i torijuma, sprečavajući tako da išta stigne do teške vode. Zaista, apsolutno ništa nije moglo da prodre u tešku vodu sem neutrina, tih neizmerno sićušnih subatomskih čestica koje su predstavljale predmet Luizinog izučavanja. Bilioni neutrina prolaze kroz planetu Zemlju svake sekunde; zapravo, jedan neutrin bi mogao da prolazi kroz komad olova debljine jedne svetlosne godine sa samo pedeset procenata verovatnoće da će udariti u nešto.

Pa, ipak, neutrini su isticali sa Sunca u toliko ogromnoj količini da su se kolizije povremeno događale — a teška voda je bila idealna meta za takve kolizije. Svako jezgro vodonika koji se nalazi u teškoj vodi sadrži proton — što je normalni sastojak jezgra vodonika — a uz to i neutron. Kada se dogodi da neutrin pogodi neutron, neutron propada, oslobađajući svoj proton — a to je elektron — uz bljesak svetlosti koji tada mogu da zabeleže cevčice za umnožavanje svetlosti.

U prvom trenutku, Luiz nije ni podigla svoje tamne obrve kada je začula da se oglasio alarm za otkrivanje neutrina; ovaj alarm bi se na kratko začuo na desetine puta dnevno i, mada je to obično bila najuzbudljivija stvar koja je tu dole mogla da se dogodi, ipak nije bila vredna toga da ona podigne pogled sa Kosmopolitena koji je čitala.

Ali, onda se zvuk alarma ponovo začuo, a zatim još jednom, da bi na kraju prerastao u postojano, beskrajno elektronsko zavijanje nalik onom na EKG-u čoveka koji umire.

Luiz je ustala i udaljivši se od svog stola krenula ka kontrolnoj konzoli. Na njoj je stajala uramljena fotografija Stivena Hokinga — bez autograma, naravno. Hoking je posetio Neutrinsku observatoriju Sadberi prilikom njenog svečanog otvaranja pre nekoliko godina, 1998. Luiz je kucnula po zvučniku, želeći da proveri da nije, možda, on u kvaru, ali zavijanje se nastavilo.

Pol Kirijama, mršavi student, uleteo je u kontrolnu sobu, dolazeći sa nekog drugog mesta u tom ogromnom podzemnom postrojenju. Pol je obično bio — Luiz je to dobro znala — prilično nervozan kada bi se našao u njenoj blizini, ali ovog puta nije imao problema sa rečima. „Šta se to, do đavola, dešava? — pitao je. Na ploči za detekciju nalazila se mreža koja se sastojala od devedeset osam puta devedeset osam LED-dioda koje su predstavljale devet hiljada šest stotina cevčica za umnožavanje svetlosti; sada su sve diode bile upaljene.

„Možda je neko slučajno upalio svetlo u pećini“, rekla je Luiz, zazvučavši i sebi kao da govori nešto u šta zapravo ni sama ne veruje.

Pištanje alarma je najzad prestalo. Pol je pritisnuo nekoliko dugmadi i aktivirao pet monitora koji su prikazivali ono što je snimalo pet podvodnih kamera smeštenih u komori. „Pa, ako su svetla i bila upaljena“, rekao je, „sada su ugašena. Pitam se šta — “

„Supernova!“ — rekla je Luiz, pljesnuvši svojim šakama sa dugim prstima. „Treba da kontaktiramo Centralni astronomski biro i obezbedimo sebi pravo prvenstva.“ Iako je NOS bila sagrađena za proučavanje neutrina koji potiču sa Sunca, mogla je da ih detektuje bilo sa kog mesta u svemiru da dođu.

Pol je klimnuo glavom i zadubio se u pretraživač mreže, tražeći sajt Biroa. Vredi prijaviti ovaj događaj, pomislila je Luiz, čak iako još nisu sasvim sigurni.

Novo pištanje alarma začulo se sa ploče za detekciju. Luiz je pogledala tablu sa LED-diodama; nekoliko stotina lampica je bilo upaljeno. Čudno, pomislila je, trebalo bi da supernova bude registrovana kao direkcionalni izvor.

„Možda nešto nije u redu sa opremom“, rekao je Pol, došavši, očigledno, do istog zaključka. „Ili, možda, spoj sa jednom od cevčica za umnožavanje svetlosti nije u redu, pa ostale prave električni luk.“

Vazduh je zaparao škripavi potmuli zvuk koji je dopirao kroz susedna vrata — ona koja su vodila na platformu koja se pružala iznad same ogromne komore za detekciju. „Možda bi trebalo da upalimo svetlost u komori“, rekla je Luiz. Potmuli zvuk se i dalje čuo, nalik zvuku neke životinje koja živi u podzemlju i vreba svoj plen u tami.

„Ali, šta ako se radi o supernovi?“, pitao je Pol. „Detektor je beskoristan kada je svetlost upaljena i — “

Začuo se još jedan oštar zvuk, kao da hokejaš udara pak.“Upali svetlo!“

Pol je skinuo zaštitni poklopac sa dugmeta i pritisnuo ga. Monitori su jače bljesnuli, a onda se slika smirila, pokazujući —

„Mon dieu“, rekla je Luiz.

„Nešto je u rezervoaru sa teškom vodom!“ — rekao je Pol. „Ali kako je moguće — “

„Da li si video ovo?“, upitala je Luiz. „Kreće se i — mili Bože, to je neki čovek.“

Hrapavi potmuli zvuk se i dalje čuo, a onda —

Mogli su da vide na monitorima i čuju kroz zidove.

Ogromna akrilna sfera pukla je duž nekolicine spojeva koji su držali na okupu njene sastavne delove. Luiz je opsovala, shvativši da je sigurno došlo do mešanja teške vode sa običnom H


O unutar valjkaste komore. Srce joj je udaralo kao ludo. Jedan delić sekunde nije znala zbog čega bi trebalo više da brine: da li zbog toga što je detektor uništen ili zbog čoveka koji se sada očigledno davi u vodi.

„Hajde!“ — povikao je Pol, jurnuvši kroz vrata koja su vodila na platformu iznad komore. Kamere su bile povezane sa video-rekorderima; sve će biti snimljeno.

„Un moment“, rekla je Luiz. Odjurila je do drugog kraja kontrolne sobe, zgrabila telefonsku slušalicu i okrenula jedan broj sa spiska koji je bio okačen na zidu.

Telefon je zazvonio dva puta. „Doktor Montego?“ — upitala je Luiz, začuvši sa druge strane žice glas sa jamajčanskim naglaskom koji je pripadao lekaru zaduženom za rudnik. „Ovde Luiz Benoa iz NOS. Potrebni ste nam odmah ovde u Neutrinskoj observatoriji. Jedan čovek se upravo davi u komori za detekciju.“

„Čovek se davi?“ — ponovio je Montego. „Ali, kako je dospeo tamo?“

„Ne znamo. Požurite.“

„Dolazim“, rekao je doktor Montego. Luiz je vratila slušalicu na mesto i pojurila ka istim onim plavim vratima kroz koja je Pol upravo izleteo, a koja su sada bila zatvorena. Znala je napamet šta na njima piše:






Obavezno zatvarati vrata

Opasnost: kablovi visoke voltaže

Zabranjeno neovlašćeno unošenje elektronske opreme dalje od ovog mesta

Kvalitet vazduha proveren — ulazak odobren





Luiz je zgrabila kvaku, otvorila vrata i izjurila na veliku metalnu platformu.

Postojala su jedna zabravljena vrata u podu koja su vodila do komore za detekciju; radnik koji je obavljao završne radove zapečatio ih je kada je izašao napolje. Luiz je, iznenadivši se, videla da su vrata čvrsto zaptivena pomoću četrdeset šipki — naravno, i trebalo je da budu zatvorena, ali nije bilo nikakve druge mogućnosti da neko uđe u komoru sem kroz ta vrata.

Zidovi platforme bili su prekriveni tamno zelenim plastičnim pločama koje su sprečavale da se stene krune. Na tavanici se nalazilo na desetine izolacionih i polipropilenskih cevi, a čelične grede pružale su se na sve strane, prateći oblik prostorije. Kompjuterska oprema bila je poredana duž nekih zidova, a na ostalim su se nalazile police. Pol je stajao ispred jedne od njih, očajnički tražeći nešto, verovatno neka klješta dovoljno jaka da bi njima mogao da razvali šipke na vratima.

Začuo se zvuk struganja metala. Luiz je pojurila ka vratima u podu — mada nije nikako mogla da ih otvori golim rukama. Srce joj je iznenada poskočilo; zvuk nalik paljbi iz mitraljeza ispunio je prostoriju, dok su istovremeno šipke odletele u vazduh. Vrata su se širom otvorila, tako da su kapci udarali po platformi, zvekećući. Luiz je odskočila u stranu, ali je snažan mlaz hladne vode pokuljao kroz otvor i pokvasio je.

Sam vrh komore za detekciju bio je ispunjen gasom — azotom — i Luiz je znala da on sada izlazi napolje. Voda je brzo prestala da kulja. Luiz je krenula prema otvoru i pogledala dole, pokušavajući da ne diše. Unutrašnjost komore bila je osvetljena pomoću podvodnih svetala koja je Pol uključio i voda je bila potpuno čista; Luiz je mogla da vidi sve do samog dna, koje se nalazilo na dubini od trideset metara.

Uspevala je tek da nazre neke od zakrivljenih delova ogromne akrilne sfere; indeks propuštanja svetlosti akrilika gotovo je identičan onom vode, tako da joj je bilo teško da razazna šta je šta. Delovi sfere, sada odvojeni jedan od drugog, bili su učvršćeni za tavanicu pomoću kablova od sintetičkih vlakana; da nije bilo tako, već bi potonuli na dno geodezijske školjke koja ih je okruživala. Otvor na podu platforme pružao joj je ograničeni vidik, tako da Luiz nije uspevala da ugleda čoveka koji se unutra davio.

„Merde!“ Svetla u komori su se ugasila. „Pole!“ — povikala je Luiz. „Šta to radiš?“

Začuo se Polov glas koji je dopirao iz zadnjeg dela kontrolne sobe, tako da se jedva čuo zbog buke koju su pravili uređaji za hlađenje i šuma vode u ogromnoj pećini koja se nalazila pod Luizinim nogama. „Ako je taj čovek i dalje živ“, rekao je, „videće kroz otvor svetlost sa platforme.“

Luiz je klimnula glavom. Jedino što će čovek moći da vidi biće jedan jedini osvetljeni kvadrat čiji prečnik iznosi jedan metar na onome, što za njega, zasigurno, predstavlja ogromnu, mračnu tavanicu.

Trenutak kasnije Pol se vratio na platformu. Luiz ga je pogledala, a onda se ponovo okrenula ka otvoru. I dalje nije bilo ni traga od čoveka. „Jedno od nas bi trebalo da siđe dole“, rekla je Luiz.

Pol je raširio svoje oči oblika badema. „Ali... teška voda — “

„Ništa drugo ne možemo da učinimo“, rekla je Luiz. „Kako stojiš s plivanjem?“

Polu je bilo neprijatno; poslednje što je želeo, znala je Luiz, bilo je da ostavi loš utisak na nju, ali... „Ne baš dobro“, rekao je, spuštajući pogled.

Bilo joj je već i pre toga neprijatno što radi s Polom koji je očigledno žudeo za njom sve vreme, ali Luiz nije mogla da pliva u plavom sintetičkom radnom kombinezonu kakav su nosili svi zaposleni u NOS. Međutim, ispod njega je imala, kao skoro i svi ostali, samo donje rublje; temperatura je tu duboko ispod površine zemlje iznosila tropskih četrdeset stepeni. Zbacila je cipele s nogu, a onda povukla rajsferšlus koji se pružao celom dužinom prednjeg dela kombinezona. Hvala bogu što je danas obukla prsluče, pomislila je, ali je, ipak, poželela da nema toliko mnogo čipke na njemu.

„Upali ponovo svetla dole“, rekla je Luiz. Pol nije oklevao — treba mu odati priznanje za to. Pre nego što se vratio, Luiz je skliznula kroz otvor i ušla u hladnu vodu; voda je bila rashlađena na deset stepeni da bi se sprečilo pojavljivanje biološkog rastinja i da bi se smanjio šum koji su pravile cevčice za umnožavanje svetlosti.

Osetila je nalet panike — iznenadan osećaj da se nalazi negde visoko gore, a da nema ničega na šta bi mogla da se osloni; dno se nalazilo daleko, daleko dole. Nogama je dodirivala vodu, s glavom i ramenima proturenim kroz otvor i čekala da napad paničnog straha prođe. Kada se smirila, tri puta je duboko udahnula, čvrsto zatvorila usta i zaronila.

Luiz je mogla jasno da vidi i oči je nisu pekle. Osvrnula se oko sebe, pokušavajući da ugleda čoveka, ali bilo je toliko mnogo delova akrilne sfere i —

Eno ga!

Čovek je plutao na vodi; postojao je jedan mali razmak od petnaestak centimetara između površine vode i poda platforme. U normalnim okolnostima taj prostor je bio ispunjen čistim azotom. Siroti čovek je sigurno mrtav, pomislila je Luiz; i samo tri puta udahnuti taj gas je fatalno. Bila je to tužna ironija: verovatno se borio da stigne do površine, verujući da će tamo moći da udahne vazduh, a dočekala ga je smrt od gasa koji je udahnuo. Običan vazduh je sada prodirao kroz otvor i mešao se sa azotom, ali je, verovatno, prekasno da bi se čoveku pomoglo.

Luiz je ponovo proturila glavu i ramena kroz otvor na podu platforme. Videla je Pola kako očajnički čeka da mu ona nešto kaže — bilo šta. Ali, nije imala vremena za to. Ponovo je duboko udahnula vazduh, napunivši pluća najviše što je mogla, i zaronila. Nije bilo dovoljno prostora da bi mogla da drži nos iznad vode dok je plivala, a da pri tom ne udara u metalnu platformu iznad sebe. Čovek je bio nekih desetak metra udaljen od nje. Luiz je plivala udarajući nogama, smanjujući razmak najbrže što je mogla i —

Senka na vodi. Nešto tamno.

Mon dieu!

Bila je to krv.

Senka se nalazila svuda oko čovekove glave, skrivajući mu crte lica. Bio je nepomičan; čak i ako je i bio živ, bio je u nesvesti.

Luiz je morala da podigne usta i nos do prostora ispunjenog vazduhom. Udahnula je jednom, probe radi — sada je bilo sasvim dovoljno vazduha — a onda zgrabila čoveka za ruku. Zatim ga je prevrnula — naime, plutao je s licem u vodi — tako da se i njegov nos nađe u prostoru gde je bilo vazduha, ali je izgledalo da nema nikakve koristi od toga. Nije čula da se čovek zagrcnuo; nije bilo nikakvog znaka da on uopšte diše.

Luiz ga je vukla po vodi. Bilo joj je teško da to čini: čovek je bio prilično krupan, a uz to i potpuno obučen, pa je njegova odeća bila natopljena vodom i otežala od nje. Luiz nije imala vremena da obrati pažnju na njegov izgled, ali je uspela da primeti da čovek nije nosio radni kombinezon niti zaštitne čizme. On nije nikako mogao da bude neki od radnika u rudniku nikla, a niti je bio, znala je to, mada je uspela da baci samo jedan pogled na njegovo lice — bio je belac, sa plavom bradom — neko od zaposlenih u NOS.

Pol je čučao na platformi iznad nje. Luiz je videla njegovu glavu koju je gurnuo u vodu; posmatrao je kako mu se Luiz i čovek približavaju. U nekoj drugoj situaciji, Luiz bi prvo izvukla povređenu osobu iz vode pre nego što bi i sama izašla, ali otvor na podu platforme bio je dovoljan za samo jedno od njih, a bilo je potrebno da ona i Pol zajedno izvuku tog krupnog čoveka.

Luiz je pustila čovekovu ruku i proturila glavi kroz otvor, pošto se Pol malo odmakao od njega. Najpre je samo udisala vazduh; bila je iscrpljena od vučenja povređenog čoveka. Zatim je stavila dlanove na mokru platformu i počela da podiže telo i izvlači se. Pol je ponovo čučnuo i pomogao joj da se popne na platformu, a zatim su se oboje okrenuli ka čoveku.

On je već bio počeo ponovo da pluta i da se udaljava od njih, ali je Luiz uspela da ga zgrabi za ruku i vrati do otvora. Zatim su ga ona i Pol s mukom vukli kroz otvor, uspevši da ga napokon izvuku na platformu. Čovek je i dalje krvario; sada je bilo jasno da je povredio glavu.

Pol je odmah kleknuo pored čoveka i počeo da mu daje veštačko disanje, i obraz mu postajao sve blistaviji od krvi svaki put kada bi se okrenuo da proveri da li se čovekove široke grudi podižu.

U međuvremenu, Luiz je uhvatila čoveka za zglob desne ruke i pokušavala da mu napipa puls. Nije ga bilo. Ne, ne, trenutak! Tu je! Napipala je puls.

Pol je nastavljao da diše u čovekova usta, iznova i iznova, i konačno je čovek počeo da se sam bori za vazduh. Zatim je počeo da izbacuje iz sebe vodu i da povraća. Pol mu je okrenuo glavu na stranu, i tečnost koju je čovek izbacivao pomešala se sa krvlju na podu platforme.

Međutim, činilo se da je on i dalje u nesvesti. Luiz, potpuno mokra i gotovo naga i osećajući da joj je hladno od ledene vode, postala je svesna položaja u kojem se nalazi. S mukom se uvukla u svoj kombinezon i povukla rajsferšlus na njemu — Pol ju je posmatrao, znala je to, iako se pravio da je ne gleda.

Proći će još neko vreme pre nego što doktor Montego stigne, pomislila je. NOS se nije nalazio samo na dva kilometra dubine, već i kilometar i dve stotine pedeset metara računajući po ravnoj liniji u odnosu na najbliži lift u oknu broj devet. Čak i da se kabina lifta nalazila na površini — a nije bilo nikakve garancije da je tako i bilo — ipak bi Montegu bilo potrebno dobrih dvadesetak minuta da stigne do njih.

Luiz je pomislila da bi trebalo da skine mokru odeću sa povređenog čoveka. Posegnula je rukom ka prednjem delu njegove košulje boje uglja, ali —

Nije bilo dugmadi. Nije bilo ni rajsferšlusa. Nije joj izgledalo da se radi o puloveru, mada nije bilo kragne i —

Ah, evo ih! Skrivene kopče pružale su se duž gornjeg dela njegovih širokih ramena. Luiz je pokušala da ih otkopča, ali nisu se pomerale. Pogledala je njegove pantalone. Izgledalo joj je da su maslinasto zelene, mada bi sigurno bile mnogo svetlije da su suve. Ali, na njima nije bilo pojasa; umesto njega, niz vezica se pružao duž struka.

Iznenada, Luiz je palo na pamet da je čovek, možda, ozbiljno povređen. Komora za detekciju nalazila se na dubini od trideset metara: ko zna koliko duboko je stigao ili koliko brzo je posle izbio na površinu. Pritisak vazduha na ovoliko velikoj dubini ispod površine zemlje bio je 130 procenata veći od normalnog. U tom trenutku, Luiz nije mogla da zaključi kako bi to moglo da utiče na nekoga, ali je, u svakom slučaju, značilo da čovek sada prima veću koncentraciju kiseonika, a to je, sasvim sigurno, dobro, pomislila je.

Nije ništa više moglo da se učini; mogli su samo da čekaju. Povređeni čovek je disao i puls mu je postajao sve jači. Luiz je, konačno, imala priliku da mu pažljivije pogleda lice. Bilo je široko, ali ne i pljosnato; jagodice su mu bile oštre. Nos mu je bio džinovski, gotovo veličine pesnice. Njegova donja vilica bila je prekrivena gustom plavom bradom, a ravna plava kosa pokrivala mu je čelo. Njegove crte lica donekle su podsećale na istočno-evropske, ali mu je boja kože bila više nalik onoj Skandinavaca, a ne maslinasta. Njegove široko razmaknute oči bile su sklopljene.

„Odakle je mogao da dođe?“ — pitao je Pol, koji je sada sedeo prekrštenih nogu na podu platforme pored povređenog čoveka. „Trebalo bi da ne postoji način da iko siđe ovamo dole, a ipak — “

Luiz je klimnula glavom. „A čak i da je mogao da siđe, kako je uspeo da uđe u zapečaćenu komoru za detekciju?“ Ona zastade, i skloni kosu s očiju — shvativši u tom trenutku da je izgubila mrežicu za kosu dok je plivala u rezervoaru. „Znaš, teška voda je uništena. Ako on i preživi ovu akrobaciju, biće sigurno podignuta optužnica protiv njega zbog toga.“

Luiz je odmahivala glavom. Ko bi, uopšte, mogao da bude ovaj čovek, pitala se. Možda neki fanatični kanadski Indijanac koji smatra da rudnik skrnavi njihovu svetu zemlju. Međutim, čovekova kosa je bila plava, što je prava retkost među Indijancima. Nije bio ni neki mladi obesni šaljivdžija koji je preterao u svojoj šali; činilo se da čovek ima oko trideset pet godina.

Bilo je moguće da je terorista ili protivnik nuklearne energije. Međutim, iako im je Kanadska kompanija za atomsku energiju obezbedila tešku vodu, na ovom mestu nisu obavljana nikakva nuklearna istraživanja.

Ma ko da je, razmišljala je Luiz, ako bude umro od povreda koje je zadobio, sigurno će biti glavni kandidat za dobijanje Darvinove nagrade; ovo je bio klasičan primer za to: osoba koja je uradila nešto toliko nezamislivo glupo da ju je to koštalo života.




Poglavlje 2


Luiz Benoa je začula kako se otvaraju vrata; neko je dolazio na platformu koja se pružala iznad komore za detekciju. „Ovamo!“ — povikala je, dozivajući doktora Montega. „Ovde smo!“

Ruben Montego, Kanađanin porekom sa Jamajke, u svojim kasnim tridesetim, požurio je ka njima. On je brijao svoju glavu — što znači da je bio jedina osoba koja je smela da uđe u NOS bez mrežice za kosu — ali, ipak je, kao i svi ostali, morao da nosi zaštitni šlem. Lekar je čučnuo, okrenuo levu ruku povređenog čoveka ka sebi i —

„Šta je, do đavola, ovo?“ — rekao je Ruben svojim glasom sa jakim naglaskom.

Luiz je videla da je nešto ugrađeno pod kožu povređenog čoveka, na donjem delu ruke iznad zgloba — blještavi pravougaoni ekran dugačak oko osam centimetara, a širok dva. Na ekranu se mogao videti niz simbola, od kojih se onaj koji se nalazio prvi s leve strane menjao jedanput u sekundi. Šest malih kuglica, svaka različite boje, bilo je postavljeno u nizu ispod ekrana, a nešto nalik sočivu nalazilo se na gornjem delu neobične sprave.

„Nekakav moderan sat? — rekla je Luiz.

Ruben je očigledno odlučio da u tom trenutku više ne obraća pažnju na tu misteriju; spustio je svoj kažiprst i srednji prst na čovekovu arteriju. „Puls mu je dobar“, rekao je. Zatim je blago pljusnuo čoveka najpre po jednom obrazu, a zatim i po drugom, pokušavajući da ga povrati iz nesvesti. „Hajde“, rekao je bodreći ga. „Hajde. Probudite se.“

Konačno je čovek počeo da se meškolji. Silovito se zakašljao i na usta izbacio još vode. Zatim je s mukom otvorio oči. Bile su neverovatne zlatno-smeđe boje kakvu Luiz nije nikada videla. Činilo se da mu je bilo potrebno sekund, dva da fokusira pogled, a zatim je širom otvorio oči. Delovao je zapanjeno kada je ugledao Rubena. Okrenuo je glavu i video Luiz i Pola, i na licu mu je i dalje ostao isti izraz šokiranosti. Malo se pomerio, kao da pokušava da pobegne od njih.

„Ko ste vi?“ — pitala je Luiz. Čovek ju je gledao bezizražajno.

„Ko ste vi?“ — ponovo je upitala Luiz. „Šta ste to pokušali da uradite?“

„Dar?“ — rekao je čovek, s upitnom intonacijom u svom dubokom glasu.

„Moramo da ga smestimo u bolnicu“, rekao je Ruben. „Očigledno je dobio gadan udarac u glavu. Moraćemo da ga odvedemo na rentgen.“

Čovek je pogledom prelazio po metalnoj platformi, kao da ne može da poveruje u ono što vidi. „Dar barta dulb tinta?“ — rekao je. „Dar hoolb ka tapar?“

„Koji je to jezik?“ — pitao je Pol Luizu.

Luiz je slegla ramenima. „Možda odžibva?“ — rekla je. U blizini rudnika nalazio se rezervat Indijanaca iz plemena Odžibva.

„Nije“, rekao je Ruben, odmahujući glavom.

„Monta has palap ko“, rekao je čovek.

„Ne razumemo vas“, rekla je Luiz nepoznatom čoveku. „Da li govorite engleski?“ Ništa. „Parlez-vous francais?“ Ponovo ništa.

Pol je rekao: „Nihongo ga dekimasu ka?” Luiz je pretpostavila da to znači: „Da li govorite japanski?“

Čovek ih je ponovo sve redom pogledao, i dalje razrogačenih očiju, ali nije ništa odgovorio.

Ruben se uspravio, a zatim pružio ruku ka čoveku. On je jedan trenutak zurio u nju, a onda je pružio svoju, koja je bila ogromna, s prstima veličine kobasice i izuzetno dugim palcem. Dozvolio je Rubenu da ga povuče i uspravio se. Ruben je onda prebacio jednu ruku preko njegovih širokih pleća, pomažući mu da stoji. Čovek je bio teži od Rubena barem tridesetak kilograma, i to sve čistih mišića. Pol je prišao čoveku s druge strane i takođe ga obgrlio jednom rukom, podupirući ga. Luiz je krenula ispred njih trojice i otvorila vrata kontrolne sobe, koja su se automatski zatvorila kada je Ruben ušao.

Kada su se našli u kontrolnoj sobi, Luiz je obula svoje zaštitne čizme i stavila šlem na glavu, a i Pol je učinio isto. Šlemovi su imali ugrađene svetiljke i štitnike za uši koje su po potrebi mogli da se spuste. Stavili su i zaštitne naočare. Ruben je i dalje imao na glavi svoj šlem. Pol je pronašao još jedan na vrhu metalnog stalka i pružio ga povređenom čoveku, ali pre nego što ga je ovaj uzeo, lekar je odmahnuo rukom. „Ne želim da mu išta pritiska lobanju pre nego što uradimo rentgenske snimke“, rekao je. „Dobro, hajde onda da ga izvedemo na površinu. Kada sam krenuo ovamo, pozvao sam kola hitne pomoći.“

Njih četvoro je izašlo iz kontrolne sobe, prošlo hodnikom i stiglo do prilaznog dela postrojenja. U NOS su stalno održavani uslovi „čiste sobe“ — ali to sada više nije važno, pomislila je tužno Luiz. Prošli su pored vakuumske komore u kojoj se nalazilo nešto nalik tušu koji je usisavao prašinu i prljavštinu sa svih koji su ulazili u NOS. Zatim su prošli pored niza pravih tuševa; svako je morao da se istušira pre nego što uđe u NOS, ali to nije bilo neophodno kada se izlazi napolje. Tu se nalazio pribor za prvu pomoć i Luiz je videla kako je Ruben nakratko bacio pogled na ormarić sa natpisom „nosila“. Međutim, povređeni čovek je hodao prilično dobro, tako da im je lekar dao znak rukom da nastave ka jamskom tunelu.

Upalili su svetiljke na svojim zaštitnim šlemovima i počeli da se s mukom spuštaju niz 1250 metara dug i mračan prašnjavi tunel. Grubo isklesani zidovi od stena bili su poduprti čeličnim šipkama i prekriveni žičanom mrežom; naime, na ovoliko velikoj dubini, s težinom slojeva stena debljine dva kilometra koja ih pritiska, zidovi uklesanog tunela bi pukli da nisu bili ojačani.

Dok su išli tunelom, povremeno nailazeći na delove prekrivene blatom, povređeni čovek je počinjao da hoda sve manje se oslanjajući na njih; bilo je očigledno da je počeo da se oporavlja od muka koje je pretrpeo. Pol i doktor Montego vodili su živu raspravu oko toga kako je čovek mogao da uđe u zapečaćenu komoru. Što se tiče Luiz, ona je bila zaokupljena razmišljanjem o uništenom neutrinskom detektoru i time šta će to značiti za dalje dobijanje sredstava za istraživanje. Čitavim putem jako strujanje vazduha ih je udaralo u lica; naime, ogromni ventilatori neprestano su unutra ubacivali vazduh sa površine.

Konačno su stigli do lifta. Ruben je naredio da ih kabina čeka ovde, na dubini od 6800 stopa — u rudniku su sve mere bile izražene u stopama, bez obzira što je Kanada prihvatila metrički sistem. Lift je bio tu i čekao ih, nesumnjivo na veliku žalost rudara koji su želeli bilo da se spuste u rudnik bilo da izađu iz njega.

Ušli su u kabinu lifta nalik kavezu i Ruben je nekoliko puta pritisnuo signalno dugme kojim je dao znak operateru na površini da pokrene lift. U kabini nije bilo osvetljenja i Ruben, Luiz i Pol su ugasili svetiljke na svojim šlemovima da ne bi jedno drugog zaslepljivali. Jedina svetlost je bila ona koja je dopirala kroz prednji deo lifta iz tunela pored kojih su prolazili i koji su se nalazili na rastojanju od po dve stotine stopa. Pri toj neobičnoj svetlosti nalik stroboskopskoj, Luiz je uspevala da baca pogled na oštre crte lica nepoznatog čoveka i njegove duboko usađene oči.

Dok su se peli sve više i više, Luiz je nekoliko puta osetila kako joj je zapucketalo u ušima. Uskoro su prošli pored nivoa koji se nalazio na 4600 stopa i koji je bio Luizin omiljeni; naime, kompanija Inko je tu gajila drveće koje je trebalo da bude upotrebljeno za projekat ponovnog pošumljavanja okoline Sadberija. Tu je stalno vladala temperatura od 20 stepeni, a zahvaljujući dodatnom veštačkom osvetljenju, sve je izgledalo kao neka čudesna staklena bašta.

Luiz su padale na pamet različite lude zamisli — nalik onima iz Dosijea X-o tome kako je nepoznati čovek mogao da uđe u sferu do koje su vodila čvrsto zabravljena vrata. Ali, zadržala je ova razmišljanja za sebe; ako su Pol i Ruben imali slične uzlete mašte i njima je bilo previše neprijatno da ih naglas izgovore. Na kraju je rekla sebi da, ipak, sigurno mora da postoji neko racionalno objašnjenje.

Lift je nastavljao sa svojim dugim usponom, i činilo se da je čovek povratio kontrolu nad sobom. Njegova neobična odeća bila je još uvek mokra, ali se zahvaljujući strujanju vazduha koji su ventilatori neprestano ubacivali unutra bila već prilično osušila. U jednom trenutku je pokušao da iscedi svoju košulju i nekoliko kapi vode je palo na žuto obojeni metalni pod lifta. Zatim je svojom krupnom šakom začešljao kosu i tada je Luiz na svoje veliko iznenađenje ugledala njegovo čelo i onda je glasno uzdahnula — iako ovaj zvuk nije mogao da se čuje od neprestane buke koju je pravio lift — kada je ugledala po jedan izbočeni luk iznad svakog oka, nalik znaku za restorane Mek Donalds.

Konačno se lift s treskom zaustavio. Pol, Luiz, doktor Montego i nepoznati čovek su izašli i prošli pored male grupe uznemirenih i ljutitih rudara koji su čekali da se spuste u rudnik. Njih četvoro su prešli rampu i ušli u veliku prostoriju u kojoj su radnici svakog dana skidali svoju odeću i presvlačili se u radnu. Dva bolničara hitne pomoći su ih tu čekala. „Ja sam Ruben Montego“, rekao je Ruben. „Ja sam lekar u rudniku. Ovaj čovek se gotovo udavio i dobio je udarac u glavu.“ Dva bolničara i lekar su nastavili da razgovaraju o stanju povređenog čoveka dok su ga žurno izvodili iz zgrade napolje u vreli letnji dan.

Pol i Luiz su išli za njima i videli su kako lekar, povređeni čovek i bolničari ulaze u ambulantna kola i žurno kreću šljunkom prekrivenim putem.

„A šta sada?“ — pitao je Pol.

Luiz se namrštila. „Moram da pozovem dr Mah“, rekla je. Boni Džin Mah je bila direktor projekta NOS. Njena kancelarija se nalazila na univerzitetu Karlton u Otavi, udaljenoj gotovo 500 kilometara od rudnika. Retko je dolazila u samu observatoriju; svakodnevni poslovi bili su prepušteni postdiplomcima i studentima kao što su bili Luiz i Pol.

„Šta ćeš da joj kažeš?“ upitao je Pol.

Luiz je pogledala u ambulantna kola koja su se udaljavala i u kojima se nalazio čovek kojem tu nije bilo mesto. „Je ne sais pas“, rekla je, polako odmahujući glavom.




Poglavlje 3


A sve je počelo mnogo bezbrižnije.

„Prijatan dan“, rekao je nežno Ponter Bodit, posmatrajući, s glavom naslonjenom na ruku, Adikora Hulda koji je stajao pokraj bazenčića za kupanje.

„Zdravo, pospanko“, uzvratio mu je Adikor, okrenuvši se i naslonivši se svojim mišićavim leđima na stub za češanje. Pomerao se levo-desno. „Prijatan dan i tebi.“

Ponter se nasmešio Adikoru. Voleo je da posmatra kako se pomera; dopadalo mu se da gleda kako mu se mišići na grudima stežu. Ponter nije znao kako bi uspeo da preživi gubitak Klast, svog ženskog partnera, bez Adikorove podrške — mada se i sada dešavalo da se ponekad oseća veoma usamljeno. U vreme Kada dvoje postaje jedno — poslednja takva prilika beše se upravo završila — Adikor bi odlazio da bude sa svojim ženskim partnerom i njihovim detetom. Ponterove kćeri su sve više odrastale i on jedva da ih je i video ovog puta. Naravno, bilo je mnogo starijih žena čiji su muževi umrli. Ali, takve žene, koje su imale mnogo iskustva i bile veoma mudre — žene koje su imale dovoljno godina da mogu da glasaju! — nisu želele da imaju ništa sa nekim ko je toliko mlad kao što je to bio Ponter, koji je tek 447 puta video Mesec.

Pa, ipak, iako one nisu imale mnogo vremena za njega, Ponter je uživao u susretu sa svojim kćerkama, mada —

Sve je zavisilo od toga kako svetlost pada. Ponekad, kada bi joj se sunce našlo iza leđa, Džasmel je bila slika i prilika svoje majke. Tada bi Ponter ostao bez daha; Klast mu je nedostajala više nego što je to mogao rečima da izrazi.

Na drugoj strani sobe, Adikor je punio bazen vodom. Bio je sagnut, zaokupljen mlaznicom, leđima okrenut Ponteru. Ponter je spustio glavu na jastuk u obliku diska i posmatrao ga.

Neki ljudi su opomenuli Pontera da ne bi trebalo da živi sa Adikorom, a sigurno su — Ponter je bio uveren u to — i neki od Adikorovih prijatelja izrazili sličnu vrstu zabrinutosti. To nije imalo nikakve veze sa onim što se dogodilo na Akademiji; jednostavno se radilo o tome da su ljudi smatrali da bi to što rade i žive zajedno moglo da predstavlja nezgodnu kombinaciju. Međutim, iako je Saldak bio veliki grad (imao je više od dvadeset pet hiljada stanovnika podeljenih na Obod i Centar), ipak je bilo samo šestoro fizičara, a od tog broja, tri su bile žene. I Ponter i Adikor uživali su u tome da razgovaraju o svom poslu i da razmatraju nove teorije i obojica su znala da cene to što pored sebe imaju nekoga ko može da razume ono o čemu govore.

Osim toga, njih dvojica su predstavljala dobar spoj i u drugim stvarima. Adikor je voleo rano jutro; u novi dan bi uvek orno jurnuo i uživao je u tome da priprema kupku. Ponter je postajao sve življi kako bi dan odmicao; on je uvek spremao večernji obrok.

Voda je i dalje tekla iz mlaznice; Ponter je voleo da sluša taj zvuk, taj hrapavi šum koji se čuo u pozadini. Zadovoljno je uzdahnuo i sišao s kreveta, osetivši kako mu mahovina koja je rasla po podu golica stopala. Zatim je prišao prozoru i, uhvativši ručice na tankoj metalnoj ploči, povukao kapak učvršćen magnetima za prozorski okvir. Onda je podigao ruku iznad glave i namestio kapak u njegov položaj za dan, zakačivši ga za metalnu ploču postavljenu na tavanici.

Kroz grane drveća videlo se Sunce kako se uzdiže na nebu. Svetlost zaslepi Pontera i on saže glavu, približivši vilicu grudima, tako da mu dvostruki istureni luk iznad obrva zaštiti oči. Napolju je jedan jelen pio vodu iz potoka udaljenog tri stotine koraka. Ponter je ponekad odlazio u lov, ali nikada nije lovio u stambenim delovima grada; ovaj jelen je znao da nema od čega da strahuje — bar ne ovde, i ne od ljudskih bića. U daljini je Ponter mogao da vidi svetlucanje solarnih ploča postavljenih na zemljištu pored susedne kuće.

Ponter glasno reče: „Hak“, obraćajući se svom Pratiocu, ugrađenom implantu, imenom koje mu je sam dao, „kakva je vremenska prognoza?“

„Biće prilično prijatno“, odgovorio je Pratilac. „Najviša temperatura biće 16 stepeni, a najniža, večeras, 9.“ Pratilac je govorio ženskim glasom. Ponter ga je nedavno — sada je shvatao koliko je to bilo glupo — reprogramirao tako da je Pratilac mogao da iskoristi snimak Klastinog glasa, uzet iz njene arhive alibija, kao osnovu za svoj novi glas. Ponter je verovao da će se osećati manje usamljeno ako bude mogao da čuje njen glas, ali, umesto toga, osetio bi kako mu se srce steže svaki put kada bi implant progovorio.

„Nema šanse da će pasti kiša“, nastavio je Pratilac. „Vetar duva brzinom od osamnaest hiljada koraka po desetini-dana.“

Ponter je klimnuo glavom; implantovi skeneri mogli su da lako registruju ovaj pokret.

„Kupatilo je spremno“, začuo je Adikorov glas iza sebe. Ponter se okrenuo i video kako Adikor lagano ulazi u bazen kružnog oblika napravljen u udubljenju na podu. Pokrenu je mešalicu i voda je počela da vri svuda oko njega i onda je Ponter — nag, kao što je to bio i Adikor — krenuo ka bazenu i skliznuo unutra. Adikor je voleo topliju vodu nego Ponter; na kraju su se dogovorili da temperatura vode bude 37 stepeni — ista kao što je temperatura tela.

Ponter je, koristeći golbas četku i svoje dlanove oprao delove Adikorovog tela koje on ili nije mogao sam da dohvati ili je više voleo da to učini Ponter. Zatim je Adikor pomogao Ponteru da se opere.

Bilo je mnogo vlage u vazduhu; Ponter je duboko udahnuo, puštajući vlažan vazduh da mu ispuni sinusne šupljine. Pabo, Ponterov veliki pas smeđo-crvenkaste dlake uđe u sobu. Ona nije volela da se kvasi, pa se zaustavila na nekoliko koraka od bazena. Ali, bilo je jasno da želi da dobije hranu.

Ponter je uputio Adikoru pogled koji je značio: „Šta se tu može?“ i izvukao se iz bazena, dok je sa njega kapala voda po prostirci od mahovine. „U redu, devojčice“, rekao je. „Sačekaj samo da se obučem.“

Zadovoljna što je on shvatio šta ona želi, Pabo je izašla iz sobe. Ponter se udaljio od bazena za kupanje i uzeo gajtan za brisanje. Uhvativši ga za obe ručke, trljao se njime vukući ga s jedne na drugu stranu leđa, a zatim ga je držao za jednu ručku dok je brisao ruke i noge. Ponter se, zatim, pogledao u četvrtastom ogledalu koje je bilo okačeno iznad bazenčića za pranje i koristeći svoje raširene prste, proverio je da li mu je kosa nameštena tako da je podeljena tačno na sredini.

Hrpa čiste odeće stajala je u jednom uglu sobe. Ponter je otišao do nje i počeo da razmatra šta da izabere. U normalnim okolnostima nije mnogo vodio računa o tome šta oblači, ali ako on i Adikor danas budu imali uspeha, jedan od Egzibicionista bi mogao da dođe da ih vidi. Ponter je, napokon, izabrao košulju boje uglja, navukao je na sebe i zakopčao kopče na ramenima, zatvarajući tako široke otvore na gornjem delu rukava. Dobro je učinio što je izabrao ovu košulju, pomislio je. Naime, dobio ju je na poklon od Klast.

Izabrao je i pantalone i obukao ih, uguravši svako stopalo u vrećasti deo koji se nalazio na kraju svake nogavice. Zatim je zategao kožni kaiš na članku i pritegao vezice na stopalima, tako da mu bude udobno.

Adikor je upravo izlazio iz bazena za kupanje. Ponter je bacio pogled na njega, a zatim pogledao displej-ploču na svom Pratiocu. Zaista moraju da krenu; uskoro će stići lebdeći-autobus.

Ponter je krenuo u glavnu sobu. Pabo istog trena potrča ka njemu. Ponter se sagao i počeo da je češe po glavi. „Ne brini, devojčice“, rekao je, „nisam zaboravio na tebe.“

Otvorio je vakuumsku kutiju i iz nje izvadio veliku, punu mesa, kost bizona koja im je preostala od sinoćnje večere. Spustio ju je na pod — prekrivač od mahovine ovde je bio pokriven staklenom pločom tako da može da se lakše očisti — i Pabo je počela da glođe kost. Adikor se pridružio Ponteru u kuhinji i počeo da sprema doručak. Izvadio je dva komada losovog mesa iz vakuumske kutije i stavio ih u lasersku pećnicu, koja se odmah ispunila parom koja je davala ponovo vlažnost mesu. Ponter je počeo da gleda kroz staklo na pećnici, posmatrajući kako se zraci boje rubina ukrštaju i stvaraju složene šare, dok se svaki delić odreska savršeno peče. Adikor je napunio jednu zdelu borovim šišarkama i izvadio vrč sa razblaženim sirupom od javora, a zatim je doneo i upravo pripremljene odreske.

Ponter je uključio voajera, četvrtastu ploču učvršćenu na zidu koja je istog časa oživela. Ekran je bio podeljen na četiri manja kvadrata; na jednom se mogao videti program koji je emitovao Haustov poboljšani Pratilac, na drugom onaj koji je emitovao Talok; u donjem levom uglu mogli su se pratiti prizori iz Gaultovog života, a u donjem desnom oni iz Lulazminog. Adikor je bio, Ponter je to znao, Haustov obožavalac, pa stoga on naredi voajeru da raširi tu sliku preko celog ekrana. Ponter je morao da prizna da kod Hausta uvek ima nečeg zanimljivog — tog jutra se uputio u predgrađe Saldaka gde je petoro ljudi bilo zatrpano kada su se na njih obrušile stene. Ipak, ako neki Egzibicionista bude uspeo da stigne do ulaza u rudnik tog dana, Ponter se nadao da će to biti Lulazma; smatrao je da ona obično postavlja najzanimljivija pitanja.

Ponter i Adikor su seli i na ruke navukli rukavice za jelo. Adikor je izvadio nešto borovih šišarki iz zdele i njima posuo svoj odrezak, a zatim ih dlanom u rukavici ugurao u meso. Ponter se nasmešio; to je bila jedna od onih njemu dragih Adikorovih osobenosti — nije poznavao nikog drugog ko je to činio.

Ponter je uzeo svoj odrezak, koji je još pomalo cvrčao, a zatim je odgrizao veliki komad. Meso je imalo oštar ukus kakav ima samo meso koje nije bilo zaleđeno. Pitao se kako su ljudi uopšte mogli da žive pre nego što je izmišljena vakuumska kutija.

Nešto kasnije, Ponter je video kako se lebdeći autobus spušta pred kućom. Rekao je voajeru da se isključi, a zatim su odložili rukavice za jelo u sonični čistač. Ponter je pomilovao Pabo po glavi i on i Adikor su izašli, ostavivši vrata kuće otvorenim tako da Pabo može da ulazi i izlazi kako joj je volja. Ušli su u lebdeći autobus, pozdravili se sa nekolicinom putnika koji su već bili unutra i krenuli na posao kao da je to dan kao i svaki drugi.




Poglavlje 4


Ponter Bodit je odrastao u ovom delu sveta i celog svog života je znao za postojanje rudnika nikla. Pa, ipak, nikada nije upoznao nekoga ko je sišao u njegove dubine; u rudniku su radili isključivo roboti. Međutim, kada su lekari otkrili da Klast boluje od leukemije, Ponter i ona počeli su da se susreću sa drugim ljudima koji su, kao i ona, imali neku vrstu raka — zbog uzajamne podrške, druženja i razmene informacija. Sastajali su se u kobalant rudnika, koja je, naravno, uveče bila prazna.

Ponter je očekivao da će i drugi koji su pogođeni istom bolešću dolaziti da bi posetili rudnik. Naime, time što bi sišli duboko pod zemlju, sigurno bi bili izloženi neprirodno velikoj dozi radijacije.

Međutim, niko od onih koji su silazili dole u rudnik nije pripadao njihovoj grupi. Ponter je počeo da se raspituje i otkrio je da se radi o jednom izuzetno neobičnom rudniku nikla: nivo radijacije u drevnim granitnim stenama bio je izuzetno nizak.

Zbog toga mu je jedna zamisao pala na pamet. On je bio fizičar i zajedno sa Adikorom Huldom radio je na stvaranju kvantnog kompjutera. Međutim, kvantni registri bili su izuzetno osetljivi na sva spoljašnja ometanja, a najveći problem predstavljali su im kosmički zraci koji su izazivali dekoherenciju.

Ponter je pomislio da im se rešenje problema nalazi tu, gotovo pod nogama. Sa stenama na hiljadu dužina ruke iznad, kosmički zraci više im neće predstavljati problem. Na toj dubini ništa ni toliko malo kao što su neutrini neće moći da se probije i oni neće imati nikakvog uticaja na eksperiment. Ponter i Adikor želeli su da pokušaju.

Delag Boust bio je Glavni upravnik Saldaka; ovaj položaj bio mu je silom nametnut od strane Saveta sedokosih. Naravno, uvek je tako sa Upravnicima: niko ko bi sam odabrao da to predstavlja njegov doprinos društvu ne bi bio podoban da to stvarno i bude.

Ponter je izneo svoj predlog Boustu. Tražio je od njega da mu dozvoli da izgradi postrojenje za kvantne kompjutere duboko u rudniku. Boust je ubedio Savet sedokosih da se složi sa ovom idejom. Ni jedno tehnološki razvijeno društvo ne bi moglo da opstane bez korišćenja metala, ali ovaj rudnik nije uvek bio dobar za očuvanje životne sredine. Svaka prilika da se učini nešto pozitivno dočekana je sa dobrodošlicom.

Tako je sagarađeno postrojenje za kvantne kompjutere. Ponter i Adikor su i dalje imali problem sa jednim neočekivanim izvorom dekoherencije — električnim pražnjenjima koja je izazivao pritisak u stenama koje su se nalazile na toliko velikoj dubini. Međutim, Adikor je verovao da je uspeo da reši ovaj problem i trebalo je da tog dana ponovo pokušaju, faktorišući broj koji je bio veći od svih sa kojim su već pokušavali.

Lebdeći autobus dovezao je Pontera i Adikora do ulaza u rudnik. Bio je divan letnji dan, s nebom svetlo plave boje, baš onakav kakav je Ponterov Pratilac rekao da će biti. Ponter je mogao da oseti miris polena u vazduhu i da čuje žalostive krike ptice gnjurac na jezeru. U ostavi je odabrao jedan štitnik za glavu i pričvrstio ga na ramena, tako da dva po dijagonali ukrštena držača pridržavaju ravnu ploču tako da ona stoji kao neka vrsta ispusta nad njegovom glavom. I Adikor je stavio svoj štitnik.

Lift na ulazu u rudnik bio je cilindričnog oblika. Dva fizičara ušla su u njega i Ponter je nogom pritisnuo dugme za pokretanje.

Lift je započeo svoje dugo spuštanje.

Ponter i Adikor su izašli iz lifta i krenuli dugim hodnikom ka svojoj kvantno-kompjuterskoj laboratoriji. Ona je, naravno, bila sagrađena u delu rudnika u kojem nije bilo dragocenog metala. Išli su ćuteći, u opuštenoj i prijatnoj tišini kakva vlada između dva čoveka koji se poznaju izuzetno dugo.

Najzad su stigli do laboratorije. Činile su je četiri prostorije. Prva je bila majušna odaja u kojoj su jeli; naime, nije imalo nikakvog smisla da se voze liftom celim dugim putem natrag do površine zemlje samo radi obroka. Druga prostorija je bila toalet; dole nije bilo vodovoda, pa su sve otpadne materije morale da se svakog dana iznose napolje. Treća prostorija bila je kontrolna soba u kojoj su se nalazile gomile instrumenata i radni stolovi. Poslednja prostorija bila je jedina velika i bila je to ogromna kompjuterska komora, koja je bila veća od kuće u kojoj su Ponter i Adikor živeli.

Uobičajeni cilj kada se prave kompjuteri je da oni budu što manji; na taj način su vremenska iskrivljenja koja je izazivala brzina svetlosti svođena na najmanju moguću meru. Međutim, Ponterova i Adikorova kvantno-kompjuterska mreža bila je zasnovana na korišćenju kvantno isprepletanih protona kao registara i morao je da postoji način da se uoči razlika između reakcija koje se javljaju simultano zbog ove njihove isprepletanosti i onih koje se javljaju kao rezultat normalne komunikacije brzinom svetlosti između dva protona. Najjednostavniji način da se to učini bio je da se stvori izvesna udaljenost između registara tako da vreme koje je potrebno svetlosti da pređe razmak između dva registra bude moguće lako izmeriti. Stoga su protoni držani unutar magnetno nepropustljivih stubova poredanih na određenom razmaku po celoj komori.

Ponter i Adikor su skinuli svoje štitnike za glavu i ušli u kontrolnu sobu. Adikor je bio praktičar: on je bio taj koji je pronalazio načine da primeni u oblasti softvera i hardvera Ponterove ideje. Seo je za konzolu i počeo da prolazi kroz rutinski postupak neophodan za pokretanje kvantno-kompjuterske mreže. „Koliko još pre nego što budemo spremni?“ — pitao je Ponter.

„Još pola-desetine“, odgovorio je Adikor. „I dalje imam problem sa stabilizacijom registra 69.“

„Da li misliš da će uspeti?“ — pitao je Ponter.

„Ja?“, reče Adikor. „Sigurno.“ Nasmešio se. „Naravno, isto to sam rekao i juče i prekjuče i pre tri dana.“

„Večiti optimista“, odvratio je Ponter.

„Ej“, rekao je Adikor, „kada se stigne ovoliko daleko, nema gde dalje da se ide sem gore.“

Ponter se nasmejao, a onda je prošao kroz lučni prolaz i ušao u prostoriju gde su jeli da bi uzeo tubu s vodom. Nadao se da će današnji eksperiment uspeti. Trebalo je da uskoro bude održano Savetovanje sedokosih i on i Adikor će morati da ponovo objasne kako svojim radom doprinose društvu. Naučnici su obično dobijali odobrenje za ono što predlože — naime, svako je mogao da jasno vidi koliko se zahvaljujući nauci poboljšao život svih — ali, ipak, uvek je predstavljalo veće zadovoljstvo ako možeš da podneseš izveštaj o pozitivnim rezultatima koje si postigao.

Ponter je zubima skinuo plastični poklopac sa tube s vodom i progutao je nekoliko gutljaja hladne tečnosti. Zatim se vratio u kontrolnu sobu, seo za sto i počeo da čita sa lepeze svetlozelenih listova od tanke plastike, pregledajući zabeleške koje je načinio prilikom njihovog poslednjeg pokušaja, povremeno ispijajući po koji gutljaj vode. Bio je leđima okrenut Adikoru koji je bio zaokupljen kontrolama na suprotnom kraju male prostorije. Glavni zid prostorije bio je uglavnom od stakla i kroz njega je mogla da se vidi velika kompjuterska komora, čija je tavanica bila postavljena više, a pod niže, od onih u ostalim prostorijama.

Oni su već bili postigli značajan uspeh sa svojim kvantnim kompjuterom. Prošlih deset-meseci uzeli su kao faktor broj koji je zahtevao 10


 atoma vodonika kao registar — a to je količina koja je mnogo veća od svog vodonika.u svim zvezdama u celoj galaksiji i ima kapacitet veći nego što je kapacitet cele kompjuterske komore, čak i kada bi cela bila ispunjena vodonikom. jedini način da uspeju ako žele da postignu istinske efekte kvantnog kompjutera, bio je da njihov ograničeni broj fizički postojećih registara postoji simultano u višestrukim stanjima postavljenim jedno na drugo.

Na neki način, ovaj predstojeći eksperiment predstavljao je puko povećanje: bio je to pokušaj da se faktoriše još veći broj. Međutim, broj koji je bio u pitanju bio je jedan od neizmerno velikih brojeva koji bi po Digandalovoj teoremi trebalo da bude primaran broj. Nijedan obični kompjuter to nije mogao da testira, ali njihov kvantni kompjuter trebalo bi da bude sposoban da to učini.

Ponter je proverio još nekoliko stranica beleški, a onda otišao do druge kontrolne konzole i izvukao nekoliko operativnih dugmadi, podešavajući delove sistema za snimanje. Želeo je da bude siguran da će svaki delić eksperimenta biti zabeležen, tako da kasnije ne može da bude nikakve sumnje u dobijene rezultate. Kad bi samo —

„Spremni smo“, rekao je Adikor.

Ponter je osetio kako je srce počelo da mu ubrzano kuca. Toliko je silno želeo da ovo uspe, koliko zbog sebe, toliko i zbog Adikora. Ponter je imao mnogo sreće na početku svoje karijere i sada je predstavljao cenjeno ime u svetu fizike. Čak i kada bi danas umro, ostao bi upamćen. Adikor nije bio toliko uspešan. Koliko bi bilo divno za njih obojicu ako bi uspeli da dokažu — ili pobiju; ma koji rezultat da dobiju, biće značajan — Digandalovu teoremu, pomislio je Ponter.

Postojale su dve kontrolne konzole kojima je trebalo rukovati, po jedna na svakoj strani male prostorije. Ponter je ostao kod one kod koje je već i bio, koja se nalazila pored lučnog prolaza kroz koji se ulazilo u prostoriju u kojoj su jeli. Adikor je krenuo ka suprotnom kraju kontrolne sobe. Trebalo je da se sve kontrole nalaze na jednom mestu, ali ovako kako su sada bile postavljene ušteđeno je gotovo 30 dužina ruke skupog prenosnog kabla koji je korišćen za povezivanje registara. Svaka kontrolna konzola bila je učvršćena za zid. Adikor je stajao pored svoje i povukao je onu dugmad koju je trebalo da povuče. U međuvremenu, Ponter je podešavao odgovarajuće kontrole na svojoj konzoli.

„Sve spremno?“ — pitao je Adikor.

Ponter je pogledao niz signalnih lampica na svojoj komandnoj ploči; sve su bile crvene boje, boje krvi, boje zdravlja. „Da.“

Adikor je klimnuo glavom. „Deset otkucaja“, rekao je, počevši sa odbrojavanjem. „Devet. Osam. Sedam. Šest. Pet. Četiri. Tri. Dva. Jedan. Nula.“ Nekoliko lampica se upalilo na Ponterovoj kontrolnoj tabli, pokazujući da registri rade. Teoretski, u vremenskom razmaku od jednog delića otkucaja, svi mogući faktori bi trebalo da budu isprobani, a rezultati primljeni u vidu serije interferencijalnih šema na fotografskom filmu. Običnom kompjuteru koji dekodira ove interferencijalne šeme biće potrebno izvesno vreme da sastavi listu faktora — koja bi, ako Digandal nije bio u pravu i ovaj broj nije primaran, mogla da bude uistinu veoma dugačka.

Ponter je napustio svoju konzolu i otišao da sedne. Adikor je hodao tamo-amo gledajući kroz staklo na redove registara, na svaki od tih stubova od zapečaćenog stakla i čelika koji je sadržao specifičnu količinu vodonika.

Konačno, obični kompjuter je ispustio zvuk kojim je javio da je završio.

U središnjem delu Ponterove kontrolne konzole nalazio se četvrtasti monitor. Rezultati su se pojavili na njemu, ispisani crnom bojom na žutoj pozadini. A rezultati su bili —

„Gristl!“ — opsovao je Adikor koji je stajao pored Pontera, s rukom na njegovom ramenu.

Na displeju je pisalo: „Greška u registru 69; faktorisanje prekinuto.“

„Moramo da ga zamenimo“, rekao je Ponter. „Samo nam stalno pravi probleme.“

„Nije problem u samom registru“, rekao je Adikor. „Radi se o postolju kojim je pričvršćen za pod. Ali, biće potrebno desetina-dana da se napravi novo.“

„Znači, ne možemo ništa da uradimo pre Savetovanja sedokosih?“ — upitao je Ponter. Nije se radovao pomisli da će morati da se pojavi pred starijim građanima i kaže im da ništa nisu pridodali opštem znanju od poslednjeg zasedanja Saveta.

„Ne, osim...“, počeo je Adikor, oklevajući.

„Šta?“

„Pa, problem sa registrom 69 je u tome što vibrira na svom postolju; kopče za pričvršćivanje nisu dobro urađene. Kada bismo uspeli da pronađemo nešto čime bismo ga učvrstili...“

Ponter je počeo da se osvrće po prostoriju. Ništa mu se nije činilo pogodnim za tu svrhu. „A šta misliš o tome da ja odem u kompjutersku komoru i da se naslonim na njega? Znaš, da ga pritisnem svom svojom težinom. Da li će ga to sprečiti da vibrira?“

Adikor se namrštio. „Morao bi da ga držiš veoma čvrsto. Oprema može, naravno, da izdrži izvesno pomeranje, ali...“

„Ja to mogu“, rekao je Ponter. „Ali... da li će moje prisustvo na podu kompjuterske komore izazvati dekoherenciju?“

Adikor je odmahnuo glavom. „Ne. Stubovi sa registrima imaju jaku zaštitu; bilo bi potrebno nešto što sadrži mnogo više radioaktivnosti ili elektriciteta nego što je to ljudsko telo da bi se poremetio njihov sadržaj.“

„Pa, onda?“

Adikor se ponovo namrštio. „Teško da se ovo može nazvati elegantnim rešenjem našeg problema.“

„Ali bi moglo da uspe?“

Adikor je klimnuo glavom. „Pretpostavljam da vredi pokušati. Bolje nego da odemo pred Savet praznih ruku.“

„Dobro“, rekao je Ponter odlučnim glasom. „Hajde da to učinimo.“ Adikor je klimnuo i Ponter je otvorio vrata koja su razdvajala ostale tri prostorije od ogromne kompjuterske komore u kojoj su se nalazili stubovi sa registrima. Zatim je sišao stepenicama i zakoračio na pod komore od uglačanog granita koji se nalazio na istom nivou kao i laserski zraci. Ponter se kretao pažljivo po podu, jer se već jednom ranije dogodilo da se okliznuo kada je tuda prolazio. Kada je stigao do registra 69, spustio je jednu ruku na njegov zaobljeni vrh, a zatim preko nje i drugu, a onda pritisnuo svom snagom. „Možeš da počneš!“ — povikao je Ponter.

„Deset“, uzviknuo je Adikor. „Devet. Osam. Sedam.“

Ponter se trudio da drži ruke nepomično. Koliko je mogao da vidi, cilindrični registar nije uopšte vibrirao.

„Šest. Pet. Četiri.“

Ponter je duboko udahnuo, pokušavajući da se smiri. Zatim je zadržao dah.

„Tri. Dva. Jedan.“

Idemo, pomislio je Ponter.

„Nula!“




Adikor je čuo kako je staklo snažno zvečalo dok je gledao kroz njega u kompjutersku komoru. „Pontere!“ — viknuo je. Pojurio je ka staklenom zidu.“Pontere!“

Ali, nije bilo ni traga od Pontera.

Adikor je povukao ručicu za otvaranje vrata i —

Vuuuš!

Vrata su se širom otvorila, istrgnuvši ručicu iz Adikorove ruke dok je snažan nalet vazduha iz kontrolne sobe projurio pored njega u kompjutersku komoru; nalet je bio toliko jak da Adikor umalo nije pao s licem nadole niz malo stepenište. Vazduh iz kontrolne sobe i rudnika oko nje silovito je ulazio u kompjutersku komoru kao da je — kao da je vazduh koji se pre toga nalazio u njoj bio potpuno, na neki način, isisan. Adikoru je zapucketalo u ušima.

„Pontere! — viknuo je ponovo kada je nalet vazduha oslabio, ali, iako je prostorija bila velika, stubovi sa registrima koji su bili poredani tako da čine ogromnu mrežu, bili su uski i nije bilo nikako moguće da se Ponter nalazi iza nekog od njih.

Šta se to dogodilo, pitao se Adikor. Ako su se stene obrušile negde u rudniku, i ako se iza njih nalazila oblast sa niskim pritiskom, možda...

Međutim, seizmički senzori bili su postavljeni po celom kompleksu i oni bi ispustili miris u znak upozorenja ovde u kompjuterskoj laboratoriji da se dogodio bilo kakav sličan poremećaj.

Adikor je pojurio preko granitnog poda. „Pontere!“ — povikao je ponovo. „Pontere!“

Nigde na podu nije bilo nikakve pukotine; Ponter nije mogao da propadne kroz zemlju. Adikor je na drugom kraju prostorije mogao da vidi registar broj 69, onaj koji je Ponter pridržavao. Bilo je očigledno da nema Pontera, ali je Adikor pojurio ka registru bez obzira na to, tražeći bilo kakav trag, i —

„Gristl!“ Adikor je osetio kako mu se tlo izmiče pod nogama. Pao je s treskom na leđa na pod od granita. Pod je bio prekriven vodom, velikom količinom vode. Odakle se stvorila ta voda, upitao se Adikor. Ponter je malopre pio iz tube, ali Adikor je bio siguran da je završio s tim pre nego što je ušao unutra. A sem toga, na podu je bilo mnogo više vode nego što može da stane u tubu; bilo ju je toliko da bi moglo da se napuni nekoliko kofa.

Voda — ako je to, uopšte, i bila voda — činila se čistom; bila je bistra. Adikor je prineo svoj mokri dlan licu i pomirisao. Nije imala nikakav miris.

Adikor je liznuo tečnost.

Nije imala nikakav ukus.

To jeste bila voda, očigledno. Čista, obična voda.

Dok mu je srce udaralo, a u glavi tutnjalo, Adikor je izašao da donese neku posudu u koju je mogao da sipa ovu vodu. To je bio jedini trag koji je imao.

Odakle je ta voda došla?

I gde je, za ime sveta, Ponter?




Poglavlje 5


Šta je-?

Potpuna tama.

I — voda! Ponter Bodit je osećao da su mu noge mokre i —

Tonuo je sve više; voda mu je prekrivala telo najpre do pasa, zatim do grudi, a onda je stigla sve do vilice.

Ponter je počeo da silovito udara nogama.

Oči su mu bile širom otvorene, ali nije mogao ništa — apsolutno ništa! — da vidi.

Mlatarao je rukama dok se vukao kroz vodu. Udahnuo je vazduh.

Šta se dogodilo? Gde sam?

U jednom trenutku nalazio se u kvantno-kompjuterskoj laboratoriji, a u sledećem —

Tama — potpuno tama. Ponter je pomislio da je možda oslepeo. Eksplozija je to mogla da izazove; toliko duboko pod zemljom uvek je postojala opasnost da dođe do pucanja stena, a i iznenadna provala podzemne vode bila je moguća.

Još neko vreme se kretao kroz vodu, zamahujući rukama, a onda je ispružio prste na nogama, pokušavajući da napipa dno, ali —

Nije bilo ničega, ničega. Samo voda. Mogao je da se nalazi na rukohvat daleko od dna, ali čak i hiljadu puta toliko. Palo mu je na pamet da bi mogao da zaroni i proveri gde je dno, ali ako bude plivao u toj tami bez tračka svetlosti, mogao bi da izgubi osećaj o tome šta je gore, a šta dole i da ne uspe da se vrati na vreme na površinu.

Progutao je gutljaj vode dok je pokušavao da nogama napipa dno. Voda je bila bez ikakvog ukusa; pretpostavljao je da bi trebalo da podzemna voda bude slankasta, a činilo se da je ova voda potpuno čista, kao da je prečišćena.

I dalje je udisao vazduh. Srce mu je tuklo kao ludo, i —

Želeo je da može da otpliva do neke ivice, ma gde da se ona nalazi.

Iznenada, začula se prigušena tutnjava, svuda oko njega.

A onda ponovo, nalik nekoj ogromnoj životinji koja se budi, nalik —

Kao da se nešto nalazi pod velikim pritiskom, pomislio je. Napokon je osetio da u plućima ima dovoljno vazduha i da može da vikne.

„U pomoć!“ — povikao je Ponter. „U pomoć!“

Glas mu je čudno odzvanjao, kao da se nalazi u zatvorenom prostoru. Zapitao se da li je moguće da se i dalje nalazi u kompjuterskoj laboratoriji. Ali, ako je tako, zašto Adikor ne odgovara na njegovo dozivanje?

Nije smeo da tu ostane, znao je to. Mada još uvek nije osećao iscrpljenost, uskoro će je osetiti. Mora da pronađe nešto na šta može da se popne, ili nešto u vodi na čemu bi mogao da pluta i —

Tutnjava se ponovo začula, sada glasnija, neumoljiva.

Ponter je počeo da pliva udarajući nogama poput psa. Kad bi bilo makar malo svetlosti! Plivao je kako mu se činilo veoma kratko i —

Užasan bol! Ponter je udario glavom u nešto tvrdo. Okrenuo se i ponovo počeo da se kreće vukući se kroz vodu, osećajući sve veći bol u rukama i nogama, ispruživši napred jednu ruku sa raširenim prstima, dlana okrenutog napred. Ma šta da je bilo to u šta je udario, bilo je tvrdo i toplo — nije se radilo o metalu ili staklu. I bilo je potpuno glatko, možda malo zaobljeno i —

Ponovo se začula tutnjava, koja je dopirala iz —

Srce mu poskoči i on oseti kako mu se oči još više šire, ali nije mogao ništa da vidi u toj neprozirnoj tami.

Činilo se da tutnjava dopire iz čvrstog zida koji se nalazio ispred njega.

Počeo je da pliva u suprotnom pravcu, dok je buka sve više rasla, dostižući već toliku jačinu da je mislio da će mu bubne opne pući.

Gde sam?

Zvuk se i dalje pojačavao. On je nastavljao da pliva i —

Auh! Boli!

Udario je drugi tvrdi, glatki zid. Ovo sigurno nisu zidovi u kompjuterskoj laboratoriji, pomislio je; oni su prekriveni mekom tkaninom koja prigušuje svaki zvuk.

Vuuuš!

Iznenada, voda oko Pontera je počela da se pokreće, da kulja i da ga nosi sa sobom, i on se osećao kao da se nalazi u pobesneloj bujici. Ponter je duboko udahnuo, progutavši i nešto vode zajedno sa vazduhom, a onda —

Onda oseti kako ga nešto tvrdo udara sa strane po glavi i po prvi put otkako je ovo ludilo počelo on ugleda svetlost: zvezde su mu za-svetlucale pred očima.

A onda ponovo zavlada tama, i tišina —

Ništa više.




Adikor Huld se vratio u kontrolnu sobu, odmahujući zapanjeno glavom u potpunoj neverici.

Ponter i on su bili prijatelji od pamtiveka. Obojica su pripadali Generaciji 145 i upoznali su se još dok su studirali na Naučnoj akademiji. Ali za sve to vreme on nikada nije primetio da je Ponter sklon neslanim šalama. Osim toga, ovde nigde nije mogao da se sakrije. Propisi o protivpožarnoj zaštiti nalagali su da u prostorijama koje se nalaze na površini postoje brojni izlazi, ali ovde dole pod zemljom to je bilo praktično nemoguće. Jedini izlaz koji je postojao nalazio se u kontrolnoj prostoriji. Neka kompjuterska postrojenja imala su dodatne podove koji su pravljeni da bi se prekrili kablovi, ali ovde su svi kablovi bili postavljeni spolja i pružali su se po podu od uglačanog granita.

Adikor je posmatrao kontrole; nije gledao kroz staklo u kompjutersku odaju. Pa ipak, nikakav bljesak svetlosti nije mu privukao pažnju. Da je Ponter ispario u vazduhu, sasvim sigurno bi se osetio miris dima, ili ozona. Ali nije bilo ničeg ni sličnog tome. On je jednostavno nestao.

Adikor se sručio na stolicu — Ponterovu stolicu — zapanjen.

Nije znao šta da učini; bukvalno mu ništa nije padalo na pamet. Bilo mu je potrebno nekoliko otkucaja da sredi misli. Mora da obavesti Gradsku vlast da je Ponter nestao; moraju da organizuju potragu, ipak postoji mogućnost — neznatna! — da se zemlja otvorila i da je Ponter propao, možda u neko drugo okno, na drugom, nižem, nivou rudnika. A u tom slučaju on je, možda, povređen.

Adikor je ustao sa stolice.




Doktor Ruber Montego, dva bolničara i povređeni čovek prošli su kroz pokretna staklena vrata i ušli u Urgentnu službu Zdravstvenog centra Sent Džozef koji je pripadao Regionalnoj bolnici Sadberi.

Ispostavilo se da je dežurni lekar u Urgentnoj službi Sik pedesetih godina sa turbanom boje žada na glavi. „Šta nije u redu?“ — upitao je.

Ruben je pogledao pločicu s imenom na kojoj je pisalo: dr N.Sing. „Doktore Sing“, rekao je, „ja sam Ruben Montego, lekar u rudniku Krejton. Ovaj čovek se skoro udavio u rezervoaru sa teškom vodom i zadobio je, kao što možete da vidite, povredu glave.“

„U rezervoaru sa teškom vodom?“ — rekao je Sing. „Gde — “

„U Neutrinskoj observatoriji“, odgovorio je Ruben.

„Ah, da“, rekao je Sing. Okrenuo se i zatražio da donesu invalidska kolica, a onda je ponovo pogledao povređenog čoveka i počeo da nešto zapisuje u bolnički karton. „Neobičan oblik tela“, rekao je. „Izuzetno izražen luk iznad očiju. Razvijeni mišići, veoma široka ramena. Kratki udovi i — pogledajte! — šta je ono tamo?“

Ruben je odmahnuo glavom. „Ne znam. Izgleda da mu je to ugrađeno ispod kože.“

„Veoma neobično“, rekao je Sing. Pogledao je u čoveka. „Kako se osećate?“

„On ne govori engleski“, rekao je Ruben.

„Ah“, odvratio je Sik. „Pa, dobro, njegove kosti će da govore umesto njega. Hajde da ga pošaljemo na rentgen.“

Ruben Montego je šetao tamo-amo po odeljenju, povremeno razgovarajući sa jednim lekarom kojeg je poznavao. Konačno, Singu su javili da su rentgenski snimci gotovi. Ruben se nadao da će ga Sing iz kolegijalnosti pozvati da krene s njim, i, zaista, Sing mu je dao znak rukom da ga prati.

Povređeni čovek se i dalje nalazio u prostoriji s rentgen-aparatom, verovatno zato što je postojala mogućnost da Sing zatraži da se uradi još snimaka. Sedeo je u invalidskim kolicima, delujući uplašenije, pomislio je Ruben, čak i od sasvim male dece kada se nađu u bolnici. Radiolog je zakačio snimke, koji su bili urađeni tako da prikazuju lobanju spreda i sa strane, na osvetljenu ploču i Sing i Ruben su prišli da bi ih proučili.

„Da li vidite ovo?“ — tiho je upitao Ruben.

„Neverovatno“, odvratio je Sing.

„Neverovatno.“

Lobanja je bila dugačka — mnogo duža nego što je uobičajeno — sa okruglom izbočinom na zadnjem delu, tolikom da je gotovo izgledala kao punđa. Dvostruki luk iznad obrva bio je veoma izražen, a čelo nisko. Sinusne šupljine su bile džinovske, sa neobičnim trouglastim izbočinama. Ogromna donja vilica koja se videla na dnu snimka, otkrivala je ono što spolja nije moglo da se vidi zbog gustih dlaka: čovek uopšte nije imao bradu, vilica je bila potpuno ravna. Takode se mogla videti i pukotina između poslednjeg kutnjaka i ostatka vilice.

„Nikada nisam video nešto slično ovome“, rekao je Ruben.

Sing raširi svoje smeđe oči. „Ja jesam“, rekao je. „Ja jesam.“ On se okrenuo da bi pogledao čoveka koji je i dalje sedeo u invalidskim kolicima, mrmljajući nešto nerazumljivo. A onda je Sing ponovo počeo da posmatra te sivkaste, poput duha, slike. „Ovo je nemoguće“, rekao je Sik. „Nemoguće.“

„Šta?“

„To ne može da bude...“

„Šta, doktore Sing, pobogu — “

Sing je podigao ruku. „Ne znam kako je ovo moguće, ali...“

„Da?“

„Ovaj vaš pacijent...“, počeo je Sing, glasom u kome se osećala zapanjenost, „on je.... izgleda, Neandertalac.“




Poglavlje 6


„Laku noć, profesorko Von.“

„Laku noć.Vidimo se sutra.“ Meri Von je bacila pogled na sat. Bilo je pet minuta do devet uveče. „Čuvaj se.“

Mlada studentkinja se nasmešila. „Hoću“, rekla je. Zatim je izašla iz laboratorije.

Meri ju je posmatrala kako odlazi, sećajući se sa žaljenjem kako je nekada i sama bila vitka kao što je Darija sada. Meri je imala trideset osam godina, nije imala dece i bila je već dugo razdvojena od svog muža.

Meri se vratila proučavanju auto-radiografskog filma, na kojem se očitavao nukleotid za nukleotidom. DNK koju je proučavala bila je uzeta od goluba-selice u Muzeju prirodnih nauka Fild; poslata je tu, na univerzitet Jork, da bi se videlo da li može da bude urađen kompletan lanac. Iako su drugi to već pokušavali da urade, nisu uspeli, jer je DNK bila previše oštećena, ali Merina laboratorija je bila poznata po tome da je uspešnija od bilo koje druge laboratorije u rekonstruisanju stare oštećene DNK.

Nažalost, lanac se, ipak prekinuo; nije postojao način da se utvrdi iz ovog uzorka koji niz nukleotida je prvobitno bio prisutan. Meri je protrljala prstom koren nosa. Moraće da izdvoji još DNK iz uzorka goluba, razmišljala je, ali je bila previše umorna da bi to učinila te večeri. Pogledala je na sat na zidu; bilo je devet sati i dvadeset pet minuta.

Još nije bilo previše kasno; mnoga od večernjih predavanja leti su se završavala u devet sati, tako da će sigurno biti dosta ljudi koji se vrzmaju naokolo. Kada bi ostala da radi posle deset sati, Meri bi obično pozvala nekog iz obezbeđenja kampusa da je otprati do automobila. Međutim, sada joj se to činilo nepotrebnim budući da još nije bilo previše kasno. Meri je skinula mantil bledo zelene boje i okačila ga na čiviluk na vratima. Bio je avgust; u laboratoriji je vazduh bio rashlađen, ali napolju je i dalje bilo prilično vruće. Još jedna topla, neprijatna noć nalazila se pred njom.

Meri je ugasila svetla u laboratoriji; jedna od neonskih šipki je zatreperila nekoliko puta pre nego što se ugasila. Zatim je zaključala vrata i krenula hodnikom koji se pružao duž drugog sprata, prošavši pored automata sa pepsi-kolom (kompanija Pepsi je platila unverzitetu Jork dva miliona dolara da bi bila jedini prodavač bezalkoholnih pića u kampusu).

Na zidovima hodnika bile su okačene oglasne table, na kojima su se nalazila obaveštenja o dešavanjima na fakultetu, domaćim zadacima, sastancima klubova, kao i reklame za jeftine kreditne kartice i pretplate na časopise, a uz to i ponude za prodaju svih mogućih predmeta od strane studenata i fakulteta, uključujući i oglas nekog jadnika koji se nadao da će mu neko dati novac za staru električnu pisaću mašinu.

Meri je nastavila da korača hodnikom; potpetice njenih cipela udarale su po pločicama. Nikog drugog sem nje nije bilo u hodniku. Čula je zvuk vode u muškom toaletu, ali to ispiranje se obavljalo automatski, kad bi se tajmer uključio.

Vrata koja su vodila do stepeništa bila su od stakla ojačanog žičanom mrežom. Meri je otvorila vrata i počela da se spušta četiri sprata po betonskim stepenicama, našavši se na kraju u prizemlju gde je prešla kratku udaljenost do drugog hodnika koji je takođe bio prazan, sem što je na njegovom suprotnom kraju videla nekog nastojnika kako nešto radi. Zašla je dublje u hodnik, prošla pored stalka sa časopisom kampusa Ekskalibur, i konačno, izašla kroz dvostruka vrata u toplu noć.

Na nebu još nije bilo Meseca. Meri je išla po pločniku, prošla pored nekoliko studenata, ne prepoznavši nikog od njih. Tu i tamo bi slučajno nagazila ponekog insekta i —

Neka ruka ju je stegla preko usta i ona je osetila nešto hladno i oštro na svom grlu. „Nemoj ni da pisneš!“, začula je duboki, hrapavi glas, i osetila kako je neko vuče unazad.

„Molim vas — „, rekla je Meri.

„Ćuti!“ — rekao je muškarac. Nastavio je da je vuče unazad, dok je ona osećala kako joj nož pritiska grlo. Merino srce je udaralo kao ludo. Muškarac je sklonio ruku sa njenih usta i trenutak kasnije ona ju je osetila na svojoj levoj dojci, kako je steže grubo, bolno.

Uvukao ju je u malo udubljenje na mestu gde su se dva betonska zida spajala pod pravim uglom, koje je bilo zaklonjeno od pogleda jednim velikim borom. Okrenuo ju je, pritisnuvši joj čvrsto ruke uza zid, dok ju je svojom levom rukom u kojoj je i dalje držao nož stezao za zglob. Sada je mogla da ga vidi. Nosio je crnu skijašku kapu navučenu preko lica, ali je bilo jasno da je belac — mogla je da vidi u kružnim otvorima oko očiju da mu je koža svetla, a oči plave. Pokušala je da ga udari kolenom u prepone, ali on se izvio unazad i sve što je uspela bilo je da ga je jedva i dotakla.

„Nemoj da mi se odupireš“, čula je njegov glas. Osećala je miris duvana u njegovom dahu i znojave dlanove na rukama kojima joj je stezao zglobove. Muškarac je sklonio ruku sa zida, povukao Merinu, a zatim silovito prislonio i svoju i njenu ruku uz betonski zid, držeći svoju tako da se nož nalazio bliže Merinom licu. Drugom rukom je počeo da otkopčava svoje pantalone, i Meri je začula zvuk pokretanja rajsferšlusa. Osetila je nalet kiseline iz želuca koji joj je ispunio grlo.

„Ja imam ... ja imam AIDS“, rekla je Meri, stežući čvrsto oči, pokušavajući da se na taj način odvoji od svega.

Muškarac se nasmejao, ispustivši hrapavi zvuk u kome se nije osećala ni trunka istinskog smeha. „To znači da nas je dvoje“, rekao je. Meri je osetila kako joj srce preskače, ali je onda pomislila da on, kao i ona, laže. Koliko je žena kojima je ovo već učinio, upitala se. Koliko njih je u očajanju pokušalo da se spase istom ovom laži?

Osetila je njegovu ruku na svom pojasu, a zatim i kako joj otkopčava pantalone i povlači rajsferšlus nadole, a onda i kako joj pantalone spadaju na bedra i njegov penis u erekciji kako je pritiska preko gaćica. Zaječala je i istog trena osetila njegovu ruku na svom grlu kako je steže, zabadajući joj nokte u kožu.

„Ćuti, kučko!“

Zašto niko ne dolazi? Zašto nikog nema? Bože, zašto — Osetila je kako joj rukom svlači gaćice, a zatim i njegov penis kako silom prodire u njenu vaginu. Bol je bio nepodnošljiv; imala je osećaj da joj kida sve iznutra.

Kod silovanja se ne radio seksu, pomislila je Meri, dok su joj se suze sakupljale u uglovima očiju. To je čin nasilja. Zadnjicom je silovito udarala o betonski zid, dok je muškarac pritiskao svoje telo uz njeno, zabijajući se duboko u nju, ponovo i ponovo i ponovo, sa svakim takvim prodiranjem ispuštajući sve glasnije životinjsko stenjanje.

I onda, konačno, sve se završilo. Odvojio se od nje. Meri je znala da mora da pogleda dole, da vidi da li može išta da zapazi što bi pomoglo da ga kasnije identifikuje, da mora da proveri da nije možda obrezan, da mora da pronađe bilo šta što bi pomoglo da to kopile bude osuđeno, ali nije mogla da podnese da ga pogleda. Zabacila je glavu unazad i gledala u tamno nebo, dok joj je sve bilo zamagljeno pred očima ispunjenim suzama.

„Ostani ovde“, rekao je muškarac, dodirujući je nožem po obrazu. „Nemoj ni reč da izustiš i ostani ovde petnaest minuta.“ Zatim je čula kako povlači rajsferšlus na svojim pantalonama, a onda i njegove korake dok se trčeći udaljavao preko travnjaka.

Meri se leđima naslonila na zid, a zatim skliznula dole na betonski pločnik, i sela pritiskajući kolenima bradu. Mrzela je sebe zbog nekontrolisanih jecaja koje je ispuštala.

Posle izvesnog vremena, gurnula je ruku između nogu, a zatim je izvukla i pogledala da bi videla da li krvari; nije bilo krvi, hvala Bogu.

Čekala je da joj se umiri disanje i smiri stomak da bi mogla da ustane a da ne povrati. Zatim je ustala, bolno, polako. Mogla je da čuje glasove, glasove žena, negde u daljini; dve studentkinje su ćaskale i smejale se dok su prolazile. Jedan deo nje je želeo da ih pozove, ali nije mogla da natera sebe da ispusti bilo kakav zvuk.

Znala je da je napolju bar dvadeset pet stepeni, ali joj je bilo hladno, hladnije nego što joj je bilo ikada u životu. Trljala je ruke, pokušavajući da se zagreje.

Bilo joj je potrebno ko zna koliko vremena — pet minuta, pet sati? — da se sabere. Znala je da treba da ode do telefona, da pozove 911, da pozove policiju grada Toronta ili obezbeđenje kampusa ili — znala je sve o tome, čitala je u priručnicima na fakultetu — Centar za žrtve silovanja unverziteta Jork, ali ...

Nije želela ni sa kim da priča, nikoga da vidi, niti je želela da nju iko vidi u tom stanju.

Meri je zakopčala pantalone, duboko udahnula i počela da hoda. Prošlo je nekoliko trenutaka dok nije postala svesna da se nije uputila prema svojim kolima, već da je krenula natrag ka Fakfarson zgradi za prirodne nauke.

Kada je stigla do zgrade, držala se za gelender sve vreme dok se penjala uz stepenice četiri sprata, bojeći se da ga pusti, bojeći se da ne izgubi ravnotežu. Srećom, hodnik je bio prazan kao što je bio i malopre. Stigla je do svoje laboratorije a da je niko nije video i upalila neonsko svetlo.

Nije morala da brine oko toga da li je ostala u drugom stanju. Uzimala je pilule za kontracepciju — to nije bio greh po njenom mišljenju, ali sasvim sigurno jeste bio u očima njene majke — sve otkako se udala za Kolma, a i sada, iako su se rastali, nastavila je da ih uzima, mada je, kako se ispostavilo, imala malo razloga za to. Ali, odlučila je — otići će na kliniku i uraditi test na AIDS, da bi se uverila da se nije zarazila.

Neće prijaviti silovanje; već je znala da to neće učiniti. Koliko puta je samo čitala o ženama koje nisu prijavile da su silovane i psovala ih. Smatrala je da su time izdale sve druge žene, da su pustile monstruma da se izvuče, da su mu pružile šansu da to učine nekoj drugoj — njoj! — ali, sada, sada —

Lako je psovati nekoga kada se ne radi o tebi, kada se to nije dogodilo tebi.

Znala je šta se dešava ženama koje optuže nekog muškarca za silovanje; videla je to bezbroj puta na televiziji. Oni bi pokušali da utvrde da je sve to njena greška, da ona nije pouzdan svedok, da je na neki način dala svoj pristanak, da je nemoralna. „Znači, vi kažete da ste katolkinja, gospođo O'Kejsi — oh, izvinite, vi više ne koristite to prezime, zar ne, otkako ste napustili svog muža Kolma. Sada ste Von, zar ne? Ali, vi ste, profesorko O'Kejsi i dalje u braku, zar ne? Recite ovom sudu, da li ste spavali sa drugim muškarcima otkako ste napustili svog muža?“

Znala je da se pravda retko pronalazi u sudnici. Iskidali bi je na komadiće i ponovo ih sakupili u nešto što ni ona sama ne bi uspela da prepozna.

Uostalom, verovatno se ništa ne bi ni promenilo. Monstrum bi se izvukao.

Meri duboko udahnu. Možda će se kasnije predomisliti. Ali jedino što je sada zaista važno je da obezbedi fizičke dokaze o silovanju, a ona, profesor Meri Von, u najmanju ruku je podjednako sposobna da to učini kao i bilo koja žena policajac.

Na ulaznim vratima u laboratoriju je bilo staklo, tako da se Meri malo pomerila da niko ko bi eventualno prošao kroz hodnik ne može da je vidi. Zatim je otkopčala pantalone — zvuk rajsferšlusa izazvao je da njeno srce preskoči jedan otkucaj. Zatim je uzela epruvetu za uzorke i kuglice vate i trepćući da bi potisnula suze, pokupila gadost koja se nalazila u njoj.

Kada je završila, zapečatila je epruvetu, napisala crvenim mastilom datum i reči Von 66, što je bilo njeno ime i broj koji je odgovarao tom monstrumu. Zatim je i svoje gaćice stavila u neprozirnu kesicu, označila je istim datumom i rečima i stavila i epruvetu i kesicu u frižider u kojem su čuvali uzorke, tik do epruveta sa DNK goluba-selice, jedne egipatske mumije i dlakavog mamuta.




Poglavlje 7


„Gde sam?“ Ponter je znao da mu se u glasu oseća panika, ali ma koliko da se trudio, nije mogao da se kontroliše. I dalje je sedeo na neobičnoj stolici koja se kretala na nekim obručima, što je bilo dobro, zato što je sumnjao da bi uopšte i mogao da stoji na nogama.

„Smiri se, Pontere“, rekao je njegov Pratilac. „Puls ti je previše — “

„Da se smirim!“ — prekinuo ga je oštro Ponter, kao da je Hak predložio nešto smešno i nemoguće. „Gde se nalazim?“

„Nisam siguran“, odgovorio je Pratilac. „Ne dobijam nikakav signal iz pozicionih kula. Uz to, potpuno sam odsečen od planetarne informativne mreže, i ne dobijam nikakvu potvrdu o prijemu iz arhive alibija.“

„Da se nisi pokvario?“

„Ne.“

„Onda — znači da ovo ne može da bude Zemlja, zar ne? Ti bi primao signal da smo — “

„Siguran sam da je ovo Zemlja“, rekao je Hak. „Zar nisi primetio Sunce dok su te vozili ovamo u onom belom vozilu?“

„Šta je sa Suncem?“

„Temperatura mu je iznosila 5200 stepeni, i zauzimalo je je-dan-sedam-stotinki celestijalne sfere — isto kao i Sol kakav se vidi iz Zemljine orbite. Takođe, prepoznao sam većinu drveća i biljaka koje sam video. Ne, očigledno je da se nalazimo na površini Zemlje.“

„Ali, ovaj smrad! Vazduh je zagađen!“

„To ću morati da ti poverujem na reč“, rekao je Hak.

„Da li smo... možda... da li smo možda putovali kroz vreme?“

„To mi se čini malo verovatnim“, odgovorio je Pratilac. „Ali, ako večeras budem mogao da vidim zvezde, moći ću da odredim da li smo se pomerili napred ili unazad u vremenu, bar ako se radi o nekom značajnijem vremenskom periodu. A ako budem mogao da vidim i druge planete i u kojoj je fazi Mesec, moći ću da izračunam tačan datum.“

„Ali kako da se vratimo kući? Kako da — “

„Pontere, moram ponovo da te upozorim da se smiriš. Ostaćeš bez vazduha. Duboko udahni. Tako. A sada polako izdahni. Dobro je, opusti se. Ponovo udahni –“

„Šta misliš, kakva su ono stvorenja? — pitao je Ponter, pokazujući rukom na mršava stvorenja od kojih je jedno bilo tamne kože i nije imalo kosu, a drugo je imalo svetliju kožu i glavu obmotanu nekom tkaninom.

„Šta mislim?“ — pitao je Hak. „To su Gliksini.“

„Gliksini“ — uzviknuo je Ponter, dovoljno glasno da su se neobična bića okrenula da bi ga pogledala. On spusti glas. „Gliksini? Oh, hajde...“

„Pogledaj one dubinske snimke lobanja tamo.“ Hak se obraćao Ponteru kroz slušne implante, i kada bi govorio samo u levu ili desnu, mogao je da pokaže određeni pravac podjednako dobro kao da je to učinio rukom. Ponter je ustao — iako su mu se noge tresle i bio je nesiguran na njima — i prešao preko prostorije, udaljavajući se od čudnih bića i prilazeći osvetljenom ekranu kao što je bio onaj u koji su oni gledali, na kojem se nalazilo zakačeno nekoliko snimaka lobanja.

„Tako mi zelenog mesa!“ — rekao je Ponter, gledajući čudne lobanje. „Ovo su zaista Gliksini, zar ne?“

„Mislim da jesu. Ne postoji ni jedno drugo biće koje nema luk iznad obrva ili koje ima tu izraslinu na prednjem delu donje vilice.“

„Gliksini! Ali, oni su izumrli pre ... koliko — ?“

„Pre, možda, 400 hiljada meseci“, odgovorio je Hak.

„Ali, nemoguće je da je ovo Zemlja od pre toliko vremena“, rekao je Ponter. „Ne postoji mogućnost da civilizacija kakvu sada vidimo nije ostavila nikakve tragove koje bismo pronašli prilikom arheoloških iskopavanja. U najboljem slučaju, Gliksini su obrađivali kamen i od njega pravili grube sekire, zar ne?“

„Da.“

Ponter je pokušao da ne zazvuči histerično. „Pa, ponovo te pitam — gde smo mi?“




Ruben Montego je gledao zapanjeno u dežurnog lekara, doktora Singa. „Šta ste želeli da kažete onim: Izgleda da je Neandertalac?“

„Karakteristike lobanje su potpuno tipične“, rekao je Sing. „Verujte mi; studirao sam kraneologiju.“

„Ali ... kako je to moguće, doktore Sing? Neandertalci su izumrli pre mnogo miliona godina.“

„Samo pre dvadeset sedam hiljada godina, otprilike“, rekao je Sing, „ako prihvatimo neke od novijih teza. A ako se one pokažu pogrešnim, oni su izumrli pre trideset pet hiljada godina.“

„Ali, onda, kako ...“

„To ne znam“, rekao je Sing i nastavio, pokazujući rukom u pravcu rentgenskih snimaka na osvetljenom ekranu: „Ali, niz karakteristika koje se ovde mogu videti je takav da nema mesta sumnji. Jedna ili dve bi mogle da se pojave na lobanji bilo kog modernog Homo sapiensa. Ali, sve istovremeno? Nikada.“

„Koje karakteristike?“ — upitao je Ruben.

„Kao prvo, luk iznad obrva“, rekao je Sing. „Obratite pažnju na to da on ne liči na luk iznad očiju nijednog drugog primata: on je dvostruk i jako izbočen. Zatim, način na koji je lice kao istureno napred. Onda, vilica — samo pogledajte koliko je izbačena napred! Nedostatak brade. Retromolarna pukotina“ — on pokaza na mesto iza poslednjeg kutnjaka. „Pogledajte ova trouglasta ispupčenja u sinusnim šupljinama. Njih nema ni jedan drugi sisar, a kamoli neki drugi primat.“ On lagano udari prstom po prednjem delu lobanje. „Da li vidite ovu zaobljenu izbočinu pozadi? To se zove zatiljačna kost; to predstavlja tipično obeležje Neandertalaca.“

„Vi se šalite sa mnom“, rekao je Ruben.

„To nikada ne bih učinio.“

Ruben je pogledao povređenog čoveka koji je ustao iz invalidskih kolica i sada je zapanjeno zurio u nekoliko rentgenskih snimaka na drugoj strani prostorije. Ruben je zatim ponovo pogledao snimak ispred sebe. Ni on ni Sing nisu bili u prostoriji kada je tehničar uradio snimke; bilo je moguće da ih je neko, iz ma kog razloga, zamenio, ali —

Ipak, ovo su bili pravi rentgenski snimci, i to su bili snimci živog čoveka, a ne fosilnih ostataka; nazalna šupljina i obrisi tkiva bili su jasno vidljivi. Pa ipak, postojalo je nešto veoma neobično na donjoj vilici. Neki delovi vilice na snimku su bili mnogo svetlije sive boje, kao da su načinjeni od materijala manje gustine. Ti delovi su bili glatki, kao da je materijal bio potpuno istog sastava. „Ovo je veštački materijal“, rekao je Ruben, pokazujući taj deo vilice. „Mislim da je ovaj čovek veštački izmenjen; otišao je na plastičnu operaciju da bi ličio na Neandertalca.“ Sing začkiljivši pogleda rentgenski snimak. „Da, ovde je urađen rekonstruktivni zahvat, ali samo na donjoj vilici. Čini se da su svi ostali delovi lobanje pravi.“

Ruben je bacio pogled na povređenog čoveka, koji je i dalje gledao rentgenske snimke nešto mrmljajući sebi u bradu. Pokušao je da zamisli kako izgleda lobanja nepoznatog čoveka ispod kože i mesa. Da li izgleda kao ova koju mu Sing upravo pokazuje, upitao se Ruben.

„On ima nekoliko veštačkih zuba“, rekao je Sing, proučavajući i dalje snimak. „Ali oni se svi nalaze na delu vilice na kojem je urađen rekonstruktivni zahvat. Što se tiče ostalih zuba, čini se da su pravi, iako su njihovi korenovi šuplji — a to je još jedna od karakteristika Neandertalaca.“

Ruben se ponovo okrenuo prema snimku. „Nema šupljina“, rekao je odsutno.

„Tačno tako“, rekao je Sing. Još jedan trenutak je proučavao snimak. „U svakom slučaju, izgleda da nema nikakvog hematoma, niti bilo kakvog traga preloma na lobanji. Nema potrebe da ga zadržim u bolnici.“

Ruben je pogledao nepoznatog čoveka. Ko je, dođavola, on, pitao se. Nešto mrmlja na nekom nepoznatom jeziku, a na njemu je urađen veliki hirurški zahvat. Da li je moguće da pripada nekoj bizarnoj sekti? Da li je zbog toga provalio u Neutrinsku observatoriju? To bi imalo smisla, ali —

Međutim, doktor Sing je bio u pravu: osim rekonstruktivnog zahvata na vilici, ono što su posmatrali na rentgenskom snimku je bila prava lobanja. Ruben je prešao polako i oprezno preko prostorije, i odmah shvatio zašto tako čini; naime, on se nije približavao nepoznatom onako kako bi prilazio bilo kom drugom ljudskom biću, već je to činio onako kako bi prilazio nekoj divljoj životinji. Pa ipak ništa u čovekovom ponašanju do sada nije ukazivalo ni na šta drugo sem potpune uljudnosti. Čovek je očigledno čuo kako mu se Ruben približava. On skrete svoju pažnju sa rentgenskih snimaka kojima je bio zaokupljen i okrenu se ka Rubenu.

Ruben je zurio u čoveka. Već je i pre primetio da mu je lice neobično. Dvostruki izbočeni luk iznad obrva bio je očigledan. Kosa mu je bila podeljena tačno na sredini, bez razdeljka na bilo kojoj od dve strane, i činilo se da je tako prirodno podeljena, a ne da to predstavlja rezultat nekog modnog trenda. A što se tiče njegovog nosa, on je bio ogroman — ali nije bio ni malo orlovski. Zapravo, nije ličio ni na jedan drugi nos koji je Ruben ikada video; naime, uopšte nije imao hrskavični greben.

Ruben je polako podigao desnu ruku, blago raširivši prste, pazeći da pokret deluje blago, a ne preteći. „Mogu li?“, upitao je, primičući ruku čovekovom licu.

Čovek sigurno nije razumeo reči, ali mu je značenje pokreta bilo sasvim jasno. Isturio je glavu napred, pokazujući mu tako da može da ga dodirne. Ruben je prešao prstima preko dvostrukog luka, preko čela, i celom dužinom lobanje od prednjeg ka zadnjeg dela, osetivši na tom mestu — kako je ono doktor Sing to nazvao? — zatiljačnu kost, tvrdu koštanu izbočinu ispod kože. Nije uopšte bilo sumnje: lobanja koju su videli na snimku pripadala je ovoj osobi.

„Ruben“, rekao je doktor Montego, dodirnuvši se po grudima. „Ruben.“ Zatim je rukom pokazao ka čoveku, okrenuvši dlan ka njemu.

„Ponter“, rekao je čovek, dubokim, zvučnim glasom.

Naravno, postojala je mogućnost da je on shvatio reč „Ruben“ kao termin kojim se označava svako ljudsko biće kojem pripada Montego, a „Ponter“ bi prema tome mogla da bude reč koja označava Neandertalca.

Doktor Sing im se pridružio. „Naonihal“, rekao je — otkrivši tako šta slovo „N“ na pločici s imenom označava. „Ja se zovem Naonihal.“

„Ponter“, ponovio je nepoznati čovek. Ruben je pomislio da su i druga tumačenja i dalje moguća, ali ipak se činilo veoma verovatnim da je to čovekovo ime.

Ruben je klimnuo glavom Siku. „Hvala vam na pomoći.“ Zatim se okrenuo ka Ponteru i pokazao mu da krene za njim. „Hajdemo.“

Ponter se uputio ka invalidskim kolicima.

„Ne“, rekao je Ruben. „Ne, dobro ti je.“

Ponovo mu je rukom pokazao da krene za njim, i Ponter je tako i učinio, hodajući. Doktor Sing je skinuo rentgenske snimke sa ploče, stavio ih u jednu veliku kovertu i krenuo napolje zajedno sa njima, uputivši se ka prijemnom odeljenju.

Našli su se pred izlaznim vratima od mutnog stakla. Kada je doktor Sing stao na gumeni otirač ispred vrata, ona su automatski skliznula u stranu i —

Zabljesnuli su ih blicevi foto-aparata.

„Da li je to čovek koji je provalio u NOS?“ — povikao je neki muškarac.

„Kakvu tužbu će kompanija Inko podneti protiv njega?“ — upitala je neka žena.

„Da li je povređen?“ — začuo se glas drugog muškarca.

Rubenu je bilo potrebno nekoliko trenutaka da bi shvatio šta se događa. Prepoznao je jednog od muškaraca kao dopisnika lokalne televizijske stanice, a drugi je bio novinar koji je izveštavao o dešavanjima u rudniku za Sadberi star. Dvanaestak drugih ljudi koji su se gurali oko njih nije poznavao, ali oni su držali u rukama mikrofone sa natpisima Global televižn, Si-ti-vi i Njus vorld i imenima lokalnih radio-stanica. Ruben je pogledao Singa i uzdahnuo, ali je zatim shvatio da je ovo bilo neizbežno.

„Kako se osumnjičeni zove?“ — povikao je jedan novinar.

„Da li je već bio kažnjavan?“

Reporteri su nastavili da fotografišu Pontera, koji se nije trudio da sakrije lice. U tom trenutku dva policajca u tamno-plavim uniformama ušla su unutra. „Da li je ovo terorista?“

„Terorista? „ — pitao je Ruben. „Nema nikakvog dokaza o tome.“

„Vi ste lekar u rudniku, zar ne?“ — pitao je jedan od policajaca.

Ruben je klimnuo glavom. „Ruben Montego. Ja ne verujem da je ovaj čovek terorista.“

„Ali on je digao u vazduh Neutrinsku observatoriju!“ — rekao je jedan novinar.

„Observatorija je oštećena, to je tačno“, rekao je Ruben, „On je bio tamo kada se to dogodilo, ali ne verujem da mu je to bila namera. Uostalom, i on sam se gotovo udavio.“

„To nije važno“, rekao je policajac. „Moraće da pođe sa nama.“

Ruben je pogledao Pontera, a zatim novinare, a onda doktora Singa. „Znate šta se događa u ovakvim slučajevima“, rekao je tiho Siku. „Ako vlasti odvedu Pontera, niko ga više neće ponovo videti.“

Doktor Sing je polako klimnuo glavom. „Pretpostavljam da je tako.“

Ruben je grickao donju usnu, razmišljajući. Zatim je duboko udahnuo i glasno rekao: „Ne znam odakle je on došao“, rekao je Ruben, prebacujući ruku preko Ponterovih širokih ramena, „i nisam siguran kako je stigao ovamo, ali ovaj čovek se zove Ponter i — “

Ruben je zastao. Doktor Sing ga je pogledao. Ruben je znao da bi sada mogao i da završi, da može da im samo kaže kako se čovek zove. Ne mora ništa više da izgovori, može da ćuti i niko neće pomisliti da je lud. A ako nastavi —

A ako nastavi, nastaće haos.

„Kako se to piše?“ — povikao je jedan novinar.

Ruben je sklopio oči, prikupljajući snagu. „Najobičnije“, rekao je, gledajući novinara. „P-o-n-t-e-r. Ali, bez obzira ko od vas je uspeo da prvi zapiše to ime, siguran sam da je on prva osoba na svetu koja je ikada zapisala to ime na engleskom jeziku.“ On ponovo zastade, pogleda još jednom u doktora Singa, tražeći od njega podršku, a zatim nastavi. „Ovaj ovde gospodin po našem mišljenju nije Homo sapiens sapiens. On bi mogao da bude ... — znate, mislim da antropolozi još uvek vode rasprave oko toga koji je pravilan naziv za tu vrstu ljudskih bića — dakle, on je ono što oni nazivaju ili Homo neanderthalensis ili Homo sapiens neanderthalensis — dakle, on je, kako se čini, Neandertalac.“

„Šta!“ — uzviknu jedan od novinara.

Drugi je samo podrugljivo prasnuo u smeh.

Ali onaj treći — novinar koji je izveštavao o događanjima u rudniku za Sadberi star — napućio je usne. Ruben je znao da je ovaj novinar studirao geologiju i da je tada, nesumnjivo, imao i predavanja iz paleontologije. „Na osnovu čega to mislite?“ — pitao je skeptično.

„Video sam rentgenske snimke njegove glave. Ovde prisutni doktor Sing je bio prilično siguran da se radi o tome.“

„Kakve veze ima neki Neandertalac sa uništenjem NOS?“ — pitao je novinar.

Ruben je slegnuo ramenima, priznajući da je to dobro pitanje. „Ne znamo.“

„Ovo je sasvim sigurno prevara“, rekao je novinar iz Sadberi stara. „Ne može da bude išta drugo.“

„Ako jeste, onda sam ja prevaren, a isto tako i doktor Sing.“

„Doktore Sing“, povikao je novinar, „da li je ... da li je ova osoba ovde ... pećinski čovek?“

„Žao mi je“, rekao je Sing, „ne mogu da govorim o pacijentu osim sa drugim lekarima koji su u to uključeni.“

Ruben je pogledao Singa, nestrpljivo. „Doktore Sing, molim vas...“

„Ne“, rekao je Sing. „Postoje pravila ...“

Ruben je nekoliko trenutaka gledao u zemlju i razmišljao. Zatim se okrenuo ka Ponteru s molbom koja mu se videla u pogledu. „Sada sve zavisi od tebe“, rekao je.

Ponter sasvim sigurno nije razumeo reči koje je Ruben izgovorio, ali je očigledno uspeo da shvati u kakvoj se situaciji nalazi. Zapravo je Rubenu palo na pamet da bi Ponter imao dobre izglede da pobegne, ako to odluči; naime iako nije bio posebno visok, bio je krupniji, i to mnogo krupniji, od obojice policajaca. Međutim, Ponter je posmatrao Singa i — Ruben je to shvatio prateći njegov pogled — veliku kovertu koju je Sing čvrsto držao u ruci.

Ponter je krenuo ka Singu. Ruben je video kako jedan od policajaca stavlja ruku na opasač s pištoljem; on je. očito, pretpostavio da bi Ponter mogao da napadne lekara. Ali Ponter se odmah zaustavio, tik ispred Singa, i pružio svoju krupnu ruku, s dlanom okrenutim ka gore, načinivši tako pokret koji je razumljiv u svima kulturama.

Izgledalo je kao da je Sing jedan trenutak oklevao, ali zatim mu je pružio kovertu. U prostoriji nije bilo nikakvog osvetljenja ... a već se bilo odavno smračilo. Ali tu se nalazio veliki prozor kroz koji je dopirala svetlost sa osvetljenog parkinga. Ponter je krenuo ka prozoru verovatno shvativši da će policajci pokušati da ga zadrže ako krene ka staklenim vratima koja su vodila napolje. Zatim je izvadio jedan od rentgenskih snimaka, onaj koji je prikazivao lobanju s prednje strane i prislonio ga na staklo tako da svi mogu da ga vide. Istog trenutka, sve kamere su uperene u njega. Ponter je onda rukom pokazao Singu da priđe. Sik je to učinio, a Ruben je išao za njim. Ponter je kucnuo prstom po rentgenskom snimku, a zatim je pokazao na Singa. Dva ili tri puta je ponovio ovaj pokret, a zatim je spuštao i podizao prste leve ruke, načinivši pokret sa svima razumljivim značenjem: „Govori“.

Doktor Sing je pročistio grlo, osvrnuo se oko sebe i pogledao prisutne, a onda je slegao ramenima. „Ah, izgleda da imam odobrenje svog pacijenta da govorim o njegovim rentgenskim snimcima.“ Izvadio je olovku iz gornjeg džepa svog belog mantila i počeo da njome pokazuje određena mesta na snimku. „Da li svi vidite ovaj zaobljeni izraštaj na zadnjem delu lobanje? Paleoantropolozi to nazivaju zatiljačna kost...“




Poglavlje 8


Meri Von je polako vozeći prešla deset kilometara do svog stana u Ričmond Hilu. Živela je u Observatoriji „Lejl“, blizu observatorije „Dejvid Danlap“ koja je nekada, kratko vreme i davno, bila slavna — u njoj se nalazio najveći optički teleskop na svetu — a sada je bila svedena, zbog jakih svetlosti grada Toronta, na jedva nešto više od observatorije za obuku studenata.

Meri je kupila stan tu delimično i zbog bezbednosti. Dok je prilazila zgradi, čuvar joj je mahnuo iz svoje kućice, ali Meri još uvek nije mogla da podnese da ga pogleda u oči — nikoga nije mogla da pogleda u oči. Nastavila je da vozi prilaznim putem zgradi, prošla pored uređenog travnjaka i velikih borova, obišla oko njih i ušla u podzemnu garažu. Njeno mesto za parkiranje bilo je dosta udaljeno od liftova, ali nikada tu nije osetila da nije bezbedna, ma koliko kasno da uveče dođe. Kamere za nadzor su bile okačene između oluka i vodovodnih cevi. Svaki korak koji bi načinila idući ka liftovima bio je posmatran, ali je ona te večeri — te proklete večeri — želela da niko ne može da je vidi.

Da li način na koji hoda išta odaje, ili brzina kojom se kreće, pitala se, ili, možda, to što ide pognute glave, ili način na koji steže prednji deo svoje jakne, kao da dugmad na njoj ne uspevaju da učine da se oseća bezbedno, da se oseća zaštićeno.

Zaštićenost. Ne, sasvim sigurno to više neće nikada moći da oseti, znala je to.

Našla se u hodniku sa liftovima, gurnula prvo jedna vrata, a zatim i druga. Zatim je pritisla jedno jedino dugme za pozivanje lifta — nije moglo da se ide nigde drugde sem uvis — i čekala da se jedna od tri kabine pojavi. Obično bi dok čeka čitala različita obaveštenja koja bi tu stavila Uprava zgrade ili ostali stanari. Međutim, te večeri je Merin pogled bio čvrsto prikovan za pod prekriven pohabanim pločicama. Iznad vrata liftova nije postojao pokazivač spratova, s obzirom na to da su postojala dva nivoa u glavnom hodniku, ali bi dugme sa oznakom „gore“ potamnelo na nekoliko sekundi pre nego što bi se vrata jedne od kabina otvorila s treskom, ali ona je odlučila da ni to ne posmatra. Žudela je da uđe u svoj stan, ali pošto je bacila samo jedan pogled, više nije mogla da natera sebe da posmatra blještavu strelicu koja pokazuje uvis....

Konačno, vrata najudaljenijeg od tri lifta širom su se otvorila. Meri je ušla unutra i pritisla dugme za četrnaesti sprat. Zapravo se, naravno, radilo o trinaestom, ali se taj broj smatrao baksuznim. Iznad dugmadi sa brojevima bio je postavljen stakleni ram u kojem je stajala poruka s rečima: „Prijatan dan želi vam Uprava zgrade“.

Lift je počeo da se penje. Kada se zaustavio, vrata su skliznula na stranu i Meri je krenula hodnikom koji je nedavno bio prekriven po naređenju Uprave zgrade tepihom užasne boje, nalik onoj čorbe od paradajza, i, onda je, napokon, stigla do svog stana. Tražila je ključeve u tašni, pronašla i izvadila — i buljila u njih, dok su joj se suze skupljale u očima, vid maglio, a srce ponovo počelo da udara kao mahnito.

Na njenom malom privesku za ključeve visila je žuta plastična pištaljka za poziv u pomoć u slučaju silovanja koju je pre desetak godina dobila od svoje uvek praktične svekrve.

Nije imala nikakvu šansu da je upotrebi, bar ne dok ionako nije bilo prekasno. Oh, da, mogla je da dune u pištaljku posle napada, ali....

Ali silovanje je čin nasilja, i ona je preživela. Nož joj je bio prislonjen prvo na grlo, a zatim na obraz, ali ipak je on nije posekao, nije joj unakazio lice. Ali da je podigla uzbunu, on je mogao da se vrati, mogao je da je ubije.

Začula se tiha zvonjava; stigao je još jedan lift. Neki od njenih suseda će se za koji trenutak naći u hodniku. Meri je gurnula ključ u bravu dok se pištaljka na kraju lanca klatila, i brzo ušla u stan koji je bio u mraku.

Pritisla je prekidač za svetlo, ono se upalilo, i Meri se okrenula, zatvorila vrata i spustila rezu na njima.

Izula je cipele i prošla kroz dnevnu sobu čiji su zidovi bili boje breskve, primećujući, ali ne obraćajući pažnju, da je crvena lampica na telefonskoj sekretarici upaljena. Ušla je u spavaću sobu i skinula odeću — odeću za koju je znala da će da je baci, odeću koju nikada ne bi mogla ponovo da nosi, odeću koja nikada ne bi bila ponovo čista bez obzira na to koliko puta da se opere. Zatim je ušla u kupatilo, ali tamo nije upalila svetlo; zadovoljila se svetlošću koja je dopirala iz jedne lampi Tifani koja je stajala na noćnom stočiću. Ušla je pod tuš i onda se u tom polumraku trljala, trljala i trljala, sve dok nije osetila da je koža peče, a onda je uzela jednu od svojih debelih flanelskih pidžama, jednu od onih koje je oblačila u najhladnijim zimskim noćima, onih u kojima je bila potpuno prekrivena, i navukla ju je na sebe, a zatim se zavukla u krevet, obgrlivši sebe čvrsto obema rukama, i drhtala je i plakala i onda konačno, konačno, posle nekoliko sati, zapala u nemiran san u kojem su je mučili prizori u kojima ju je neko jurio i u kojima se borila i u kojima ju je neko sekao nožem.




Ruben Montego nije nikada upoznao svog glavnog šefa, predsednika kompanije Inko. Iznenadio se kada je našao njegov broj u telefonskom imeniku. Zadrhtavši, Ruben je okrenuo broj.

Ruben se ponosio kompanijom u kojojo je radio. Inko je počeo poslujući kao i mnoge druge kanadske kompanije kao filijala jedne američke: stvoren je 1916. godine kao kanadski ogranak Internacionalne kompanije za nikl, koncerna iz Nju Džersija koji se bavio iskopavanjem ruda. Dvanaest godina kasnije, 1928, kanadska filijala je putem razmene deonica postala samostalna.

Glavna rudna iskopavanja kompanije Inko vršena su oko meteorskog kratera u Sadberiju gde je pre 1,8 milijardi godina jedan asteroid veličine od jedan do tri kilometra udario u zemlju brzinom od 15 metara u sekundi.

Kompanija Inko se uspinjala i padala zavisno od svetske potražnje za niklom; ova kompanija je obezbeđivala jednu trećinu ukupnih svetskih potreba. Međutim, svo to vreme kompanija se trudila da bude odgovorna prema društvu. Tako je, kada je Herbert Cen sa univerziteta Kalifornija predložio 1984. godine da duboki rudnik Krejton koji je pripadao Inku bude iskorišćen zbog njegovog niskog nivoa prirodne radijacije i dostupnosti velike količine teške vode uskladištene za potrebe kanadskih nuklearnih reaktora — što je činilo Sadberi idealnom lokacijom za postavljanje najsavršenijeg neutrinskog detektora na svetu — kompanija Inko se sa puno entuzijazma složila da rudnik u te svrhe ustupi besplatno, a uz to i da obavi o svom trošku dodatna iskopavanja neophodna da bi se sagradila detektorska komora visine zgrade od deset spratova i hiljadu i dve stotine metara dugačak jamski tunel koji bi vodio do nje.

Iako je Neutrinska observatorija Sadberi predstavljala zajednički projekat pet kanadskih univerziteta i dva američka, tužbu protiv tog Neandertalca, tog Pontera, zbog nezakonitog ulaska morao bi da podnese vlasnik rudnika, smatrao je Ruben. A vlasnik rudnika je bila kompanija Inko.

„Dobar dan, gospodine“, rekao je Ruben, kada se predsednik kompanije javio na telefon. „Molim vas da mi oprostite što vas uznemiravam kod kuće. Ja sam Ruben Montego. Ja sam lekar u rudniku i — “

„Znam ko ste“, začuo se dubok, ljubazan glas.

Ovo je zbunilo Rubena, ali je nastavio. „Gospodine, zamolio bih vas da pozovete policiju i da im kažete da Inko neće podneti nikakvu prijavu protiv čoveka koji je pronađen u Neutrinskoj observatoriji Sadberi.“

„Slušam vas.“

„Uspeo sam da ubedim ljude iz bolnice da ne otpuste tog čoveka. Kada se proguta velika količina teške vode, to može da bude fatalno, bar tako smatraju zvanične zdravstvene službe. To može da utiče na osmodski pritisak oko ćelijskih membrana. E sada, taj čovek nije nikako mogao da proguta dovoljno teške vode da bi došlo do stvarne štete, ali mi to koristimo kao izgovor da ga ne bi otpustili iz bolnice. Da nije tako, on bi u ovom trenutku bio u ćuzi.“

„U ćuzi“, ponovio je predsednik, dok mu se u glasu osećalo da se dobro zabavlja.

Ruben je sada bio još više smeten. „Dakle, kao što sam već rekao, mislim da njemu nije mesto u zatvoru.“

„Recite mi zašto“, rekao je predsednik.

Ruben je učinio upravo to.

Predsednik kompanije Inko bio je odlučan čovek. „Telefoniraću im“, rekao je.




Ponter je ležao na — pa , to jeste bio krevet, pretpostavljao je, ali nije bio pričvršćen za pod, već se nalazio na nekom metalnom okviru koji se činio grubim. Jastuk je bio neka bezoblična kesa ispunjena — nije bio siguran čime, ali to sasvim sigurno nisu bile osušene šišarke, kao što je to bio slučaj sa jastucima kod kuće.

Onaj ćelavi čovek — Ponter je video da na njegovoj tamnoj koži glave rastu dlačice, tako da je ta ćelavost nesumnjivo bila veštački izazvana i nije predstavljala prirodno stanje — izašao je iz sobe. Ponter je ležao držeći glavu na svojim rukama isprepletanih prstiju tako da mu pružaju čvršće uporište za lobanju. To nije ometalo Hakovo funkcionisanje. Skeneri na Ponterovom Pratiocu mogli su da registruju sve na razdaljini od nekoliko koraka, a bilo je potrebno samo da mu direkcionalna sočiva budu otkrivena kada se radi o predmetima koji se nalaze izvan dometa skenera.

„Očigledno je da je noć“, rekao je Ponter.

„Da“, rekao je Hak. Ponter je osećao kako njegovi slušni implanti pomalo vibriraju dok je ležao s glavom naslonjenom na ruke.

„Ali napolju nije mračno. U ovoj prostoriji postoji prozor, ali izgleda da su i napolju sve osvetlili veštačkom svetlošću.“

„Pitam se zašto li su to učinili“, rekao je Hak.

Ponter je ustao — bilo mu je čudno što mora da prebaci noge na jednu stranu kreveta tako da mu vise — i požurio ka prozoru. Bilo je previše svetlosti da bi mogao da vidi zvezde, ali...

„Tamo je“, rekao je Ponter, okrećući zglob svoje ruke prema staklu tako da Hak može da vidi.

„To je Zemljin Mesec, sasvim sigurno“, rekao je Hak. „I on je u fazi poslednje četvrtine — a tako bi i trebalo da bude na današnji datum 148/118/24.“

Ponter je odmahnuo glavom i vratio se do neobičnog kreveta postavljenog na postolje. Seo je na njegovu ivicu; bilo mu je neudobno, pošto nije imao gde da nasloni leđa. Zatim je opipao glavu sa strane, na mestu gde ga je onaj čovek sa glavom umotanom tkaninom previo. Ponter se pitao da li je i taj čovek umotavao svoju glavu zbog neke velike rane na njoj.

„Povredio sam glavu“, rekao je Ponter.

„Da“, odgovorio je Hak, „Ali video si i sam dubinske snimke koje su načinili; nema nikakvog ozbiljnog oštećenja.“

„Ali, umalo da se udavim.“

„To je, nema sumnje, bilo moguće.“

„Dakle... dakle, možda mi je mozak oštećen. Možda se radi o anoksiji ili nečem sličnom.“

„Misliš da imaš halucinacije?“ — pitao je Hak.

„Pa“, rekao je Ponter, podižući desnu ruku i pokazujući neobičnu sobu u kojoj se nalazio, „kako drugačije da objasnim sve ovo?“

Hak je ćutao jedan trenutak. „A ako imaš halucinacije“, rekao je Pratilac, „onda ako ti ja kažem da ih nemaš, to bi, takođe, moglo da predstavlja samo deo tih halucinacija. Znači, ne postoji način da te ja razuverim, zar ne?“

Ponter je ponovo legao na krevet i gledao u tavanicu, na kojoj nije bilo pokazivača vremena i ukrasa.

„Trebalo bi da pokušaš da malo odspavaš“, rekao je Hak. „Možda će ujutru sve imati više smisla.“

Ponter je polako klimnuo glavom. „Beli šum“, rekao je. Hak ga je poslušao i pustio tiho, blago zujanje kroz slušne implante, ali ipak je Ponteru bilo potrebno mnogo vremena da zaspi.




Poglavlje 9


Dan drugi


Subota. 3. avgust


148/118/25





Adikor Huld nije mogao da izdrži da boravi u kući. Sve ga je podsećalo na jadnog, izgubljenog Pontera. Ponterova omiljena stolica, njegov blok za pisanje, skulpture koje je Ponter izabrao — sve. I tako je Adikor izašao napolje i sedeo na tremu i zurio tužno u okolne predele. Pabo je došla i gledala neko vreme Adikora. Pabo je bila Ponterov pas — on ju je imao mnogo pre nego što su Adikor i Ponter počeli da žive zajedno. Adikor je želeo da je zadrži — pa makar i samo zato da mu kuća ne bi delovala tako pustom. Pabo se vratila unutra. Adikor je znao da će ona otići do ulaznih vrata i pogledati napolje da vidi da li se Ponter vraća. Ona je trčkarala tamo-amo, proveravajući i ulazna i zadnja vrata, sve od trenutka kada je juče Adikor došao kući. Nikada pre se nije dogodilo da se Adikor vrati sa posla bez Pontera; sirota Pabo je bila zbunjena i očigledno veoma tužna.

I Adikor je bio užasno tužan. Plakao je neprestano veći deo tog jutra. Nije jecao, samo su mu tekle suze; ponekad čak i nije bio svestan da plače sve dok ne bi osetio veliku kap koja bi mu pala na ruku.

Spasilačke ekipe su neumorno pretraživale rudnik, ali nisu našle ni traga od Pontera. Koristili su prenosnu opremu da bi skenerima otkrili njegovog Pratioca, ali nisu uspeli da prime signal koji bi on trebalo da emituje. Ljudi i psi prolazili su kroz okna jedno za drugim, pokušavajući da osete miris čoveka koji tu možda leži u nesvesti, skriven od njihovih pogleda.

Međutim, ništa nisu pronašli. Ponter je nestao bez traga.

Adikor se promeškoljio na stolici. Stolica je bila napravljena od borovine i imala je visoki naslon za leđa i naslone za ruke koji su imali proširenja na koja je mogla da se postavi tuba s tečnošću. Ta stolica je, sasvim sigurno, bila korisna. Žena koja ju je napravila — Adikor je zaboravio njeno ime, ali na poleđini stolice nalazio se njen žig — nesumnjivo je smatrala da svojim radom doprinosi društvu. Ljudima je bio potreban nameštaj; i sam Adikor je imao sto i dva ormarića koje je napravila ta ista žena.

Ali šta će od sada biti njegov doprinos, sada kada je Ponter nestao, pitao se Adikor. Od njih dvojice, Ponter je bio onaj koji je bio brilijantan; Adikor je to shvatao i priznavao. Ali kako će on sada da doprinosi, bez Pontera, dragog, dragog Pontera, pitao se.

Po Adikorovom mišljenju, sa radom na kvantnom kompjuteru je bilo završeno. S Ponterovim nestankom, više nije bilo moguće nastaviti. Neki drugi — postojala je jedna grupa žena s druge strane Okeana u Evsoju i jedna muška na zapadnoj obali kontinenta — nastaviće da rade. Adikor im je želeo sreću u radu, ali znao je da će, mada će čitati njihove izveštaje sa interesovanjem, jedan deo njega uvek žaliti što nisu on i Ponter ti koji dolaze do otkrića. Jasenovi i breze stvarali su senoviti zastor oko trema, a beli cvetovi visili su sa grana drveća čija su stabla bila prekrivena mahovinom. Adikor je mogao da čuje jednog detlića kako kljuca stablo. Duboko je udahnuo, udišući polen i miris zemlje.

Čuo je kako se nešto pomera, kreće; povremeno bi neka velika životinja zalutala blizu kuće tokom dana i —

Iznenada, Pabo dođe gurnuvši zadnja vrata. I ona je osetila da se neko približava kući. Adikor raširi nozdrve. To je neka osoba — čovek — dolazila.

Da li je moguće — ?

Pabo žalosno zacvile. Neki čovek se pojavi na vidiku. To nije bio Ponter. Naravno da nije.

Adikor oseti probadanje u srcu. Pabo se vratila u kuću i otišla do ulaznih vrata, nastavljajući da stražari.

„Prijatan dan“, rekao je Adikor čoveku koji se peo na trem. To nije bio neko koga je poznavao; bio je to neki zdepasti čovek sa crvenkastom kosom. Nosio je široku tamnoplavu košulju i zelene pantalone.

„Da li se ti zoveš Adikor Huld i da li živiš ovde u Obodu Saldaka?“

„Da na prvo pitanje“, rekao je Adikor, „i, očigledno, da i na drugo.“

Čovek je podigao levu ruku, okrenuvši unutrašnji deo ka Adikoru; očito je želeo da prenese nešto Adikorovom Pratiocu.

Adikor je klimnuo glavom i izvukao kontrolno dugme na svom Pratiocu. Posmatrao je kako je mali ekran na njemu zasvetleo dok je primao podatke. Pretpostavljao je da se radi o nekom obaveštenju; da možda neki rođak dolazi u tu oblasti ili možda neki prodavač traži posao i na ovaj način prenosi svoje preporuke. Adikor je znao da može lako tu informaciju da obriše ako se pokaže nezanimljivom.

„Adikore Huld“, rekao je čovek, „moja je dužnost da te obavestim da te Daklar Bolbej, u svojstvu tabant maloletne dece Džasmel Ket i Megameg Bek, optužuje da si ubio njihovog oca, Pontera Bodita.“

„Šta?“ — rekao je Adikor, podigavši pogled ka čoveku. „Šališ se?“

„Ne, ne šalim se.“

„Ali, Daklar je — bila je — Klastin ženski partner. Ona me poznaje godinama.“

„Bez obzira na to“, rekao je čovek. „Molim te, okreni ruku ka meni tako da mogu da potvrdim da si primio odgovarajuća dokumenta.“

Adikor ga, zapanjeno, posluša. Čovek je bacio pogled na ekran na kojem je pisalo: „Bolbej optužuje Hulda — transfer završen“, a zatim ponovo pogledao Adikora. „Održaće se dooslarm basadlarm — ovo je bio stari izraz koji je bukvalno značio tražiti malo pre nego što se traži mnogo — „da bi se zaključilo da li treba da se pojaviš na sudu zbog ovog zločina.“

„Nije bilo nikakvog zločina!“ — povikao je Adikor, dok je bes rastao u njemu. „Ponter je nestao. Možda je mrtav — to je moguće — ali ako jeste, to je bio nesrećan slučaj.“

Čovek nije obraćao pažnju na njega. „Slobodan si da odabereš bilo koga ko će da govori u tvoju korist. Dooslarm basadlarm je zakazan za sutra ujutru.

„Sutra!“Adikor oseti kako steže prste u pesnicu. „To je smešno!“

„Odložena pravda nije pravda“, rekao je čovek odlazeći.




Poglavlje 10


Meri je bila potrebna kafa. Izvukla se iz kreveta, otišla u kuhinju i uključila aparat. Zatim je ušla u dnevnu sobu i pritisla dugme na telefonskoj sekretarici, starom, pouzdanom srebrnkasto-crnom Panasoniku koji je glasno zveketao kad god bi puštao traku i premotavao je.

„Četiri nove poruke“, začuo sa hladan bezosećajan mašinski muški glas, a onda su poruke počele da se emituju.

„Zdravo, seko, ovde Kristin. Prosto moram da ti ispričam o tom novom frajeru kojeg viđam. Upoznala sam ga na poslu. Da, znam, znam, ti uvek govoriš da ne treba ulaziti u vezu s nekim s posla, ali, on je tako sladak i tako dobar i tako zabavan. Kunem se Bogom, seko, on je prava lovina!“

Prava lovina, pomisli Meri. Bože, još jedan pravi.

Mašinski glas sa trake je nastavio. „Petak, 21 čas i 4 minuta.“ To je bilo malo posle 18 časova u Sakrementu; Kristin je sigurno nazvala čim se vratila kući s posla.

„Hej Meri, ovde Rouz. Nisam te videla vekovima. Hajdemo na ručak, šta kažeš? Jel' ono beše imaju Bluberi hil u Jorku? Doći ću tamo i otići ćemo — zatvorili su onaj koji se nalazio blizu moje kuće. Pretpostavljam da si sada napolju — nadam se da se dobro zabavljaš, šta god da radiš. Javi mi se.“

Ponovo se začuo glas sa telefonske sekretarice: „Petak, 21 čas i 33 minuta.“

Isuse, pomisli Meri. Isuse, to je bilo onda ... onda...

Zatvorila je oči.

A zatim je slušala sledeću poruku: „Profesorka Von?“ — začuo se glas sa jakim jamajčanskim naglaskom. „Da li je to stan profesorke Meri Von, genetičara ? Izvinjavam se ako nije — i strašno mi je žao što zovem ovoliko kasno, pokušao sam na univerzitetu Jork, u slučaju da ste još uvek tamo, ali sam samo dobio vašu glasovnu poštu. Tražio sam brojeve telefone za sve M. Von u Ričmond Hilu — u jednom članku koji sam našao na Internetu pisalo je da tu živite.“ Merina poruka na sekretarici glasila je samo : „Ovde Meri“, ali je čoveku koji ju je pozvao to, izgleda, bilo sasvim dovoljno. „Dakle, Bože, nadam se da me nećete prekinuti sada ... zovem se Ruben Montego i ja sam lekar, lekar u rudniku Krejton kompanije Inko u Sadberiju. Ne znam da li ste već videli novinske izveštaje o tome, ali pronašli smo — “ On zastade, i Meri se pitala zašto; do tog trenutka je brbljao kao da je navijen. „Pa, vidite, ako niste videli izveštaje, samo da vam kažem da smo pronašli nešto što verujemo da je primerak Neandertalaca u izvanredno očuvanom stanju.“

Meri odmahnu glavom. Fosili Neandertalaca nisu postojali nigde u Severnoj Americi; ovaj čovek sigurno ima neke fosile kanadskih Indijanaca.

„Dakle, tražio sam na Internetu pod pojmom „Neandertalac“ i „DNK“ i vaše ime se stalno pojavljivalo. Da li možete —

Biiip! Čovek je potrošio svo vreme predviđeno za ostavljanje poruke.

„Petak, 22 časa i 10 minuta, izvestio je mašinski glas.

„Prokletstvo, mrzim ove sprave“, rekao je doktor Montego javivši se ponovo. „Slušajte, ono što sam hteo da kažem je da bismo zaista voleli ako biste vi mogli da potvrdite ovo što mi ovde imamo. Javite mi se — u bilo koje doba dana ili noći na moj mobilni telefon....“

Nemam vremena za ovo, pomislila je Meri, niti danas niti uskoro. Ali, ipak, Neandertalci nisu bili njena jedina oblast istraživanja; ako se radi o dobro očuvanom kosturu drevnog Indijanca, i to bi bilo zanimljivo, takođe, ali, morao bi da bude izuzetno dobro sačuvan da DNK ne bi bila oštećena.

Sadberi, to je u Severnom Ontariju; da li je moguće da su oni stvarno pronašli nešto, pomislila je. To bi bilo fantastično. Još jedan čovek iz leda, čvrsto zaleđen, možda otkriven negde duboko u rudniku.

Ali, Meri nije želela da o tome razmišlja u tom trenutku; nije želela ni o čemu da razmišlja.

Vratila se u kuhinju i napunila šolju sveže skuvanom kafom, u koju je sipala malo čokoladnog mleka iz tetrapak pakovanja od pola litre. Nije poznavala nikog drugog ko to radi i prestala je da to pokušava da naruči po restoranima. Zatim se vratila u dnevnu sobu i uključila svoj TV-aparat sa četrnaestoinčnim ekranom koji nije mnogo koristila. Više je volela da uveče, onda kada bi večeri provodila kod kuće, legne i čita neki roman Džona Grišama ili, ponekad, neki ljubavni roman.

Na daljinskom upravljaču je pritisla dugme za kanal Pals 24 — dvadesetčetvorosatni program sa vestima kod koga je samo jedan deo ekrana bio posvećen objavljivanju vesti, dok su na desnoj strani davali obaveštenja o vremenu i finansijske izveštaje, a na dnu su davani naslovi iz Nešenal posta. Meri je želela da vidi kolika će biti najviša temperatura i da li će konačno pasti kiša, i tako nestati užasna vlažnost u vazduhu i —

„Uništenje Neutrinske observatorije Sadberi juče“, rekla je „žena-tvor“; Meri nije uspevala da joj zapamti ime, ali imala je upadljiv sedi pramen na inače tamnoj kosi. „Malo je pojedinosti poznato, ali je u ovom postrojenju koje se nalazi na dubini većoj od dva kilometra izgleda došlo do nesreće velikih razmera noćas oko 3 časa i 30 minuta. Niko nije povređen, ali je laboratorija vredna sedamdeset tri miliona dolara sada zatvorena. Neutrinski detektor, o kome se pisalo na naslovnim stranama svih novina u svetu prošle godine, jer je predstavljao rešenje za takozvani Solarni neutrinski problem, pokušava da razreši misterije univerzuma. Otvoren je uz fanfare 1998. godine kada ga je posetio slavni fizičar Stiven Hoking.“ Slika Hokinga u njegovim invalidskim kolicima kako se spušta liftom u okno rudnika pojavila se iza „žene-tvora“.

„A kada već govorimo o misterijama, stižu nam tvrdnje iz bolnice u Sadberiju da je jedan živi Neandertalac pronađen unutar rudnika. Imamo izveštaj Dona Rajta. „Done?“

Meri je gledala potpuno zapanjena u kanadskog novinara indijanskog porekla koji je davao kratak izveštaj. Čovek koji se mogao videti na ekranu zaista je imao dvostruki luk iznad obrva —

Bože, pomislila je ugledavši rentgenski snimak lobanje koji je neko držao prislonjen uz staklo na prozoru. Ona jeste izgledala kao neandertalska, ali kako je to moguće, pitala se, kako to ikako može da bude moguće. Taj čovek sasvim očigledno nije bio pećinski čovek, i imao je urednu začešljanu kosu. Meri je gledala taj kanal često i znala da ponekad objavljuju i reportaže koje i previše podsećaju na loše prikrivene reklame za filmove koji se trenutno prikazuju, ali —

Meri je bila pretplaćena na Internetu na Hominid listserv; tu je uvek bilo mnoštvo podataka tako da nikako ne bi moglo da se dogodi da ne sazna da će se neki film o Neandertalcima snimati u Ontariju.

Sadberi... nikada nije bila u Sadberiju i —

I, Isuse, da, prijaće joj da ode na neko vreme odavde, pomisli.

Meri pritisnu dugme za premotavanje na telefonskoj sekretarici i broj sa pozivnim znakom 705 se prvi pojavi. Ona pritisnu dugme za pozivanje i zavali se u svojoj omiljenoj stolici sa visokim naslonom. Pošto je telefon tri puta zazvonio, glas koji je već poznavala se začuo.

„Montego.“

„Doktore Montego, ovde Meri Von.“

„Profesorko Von! Hvala vam što ste me nazvali. Moramo...“

„Doktore Montego, slušajte, vi nemate pojma koliko ... koliko sam zatrpana poslom trenutno. Ako je ovo neka šala ili — “

„To nije šala, ali još ne želimo da bilo gde vodimo Pontera. Da li možete da dođete u Sadberi?“

„Potpuno ste sigurni da se radi o nečem pravom?“

„Ne znamo; to je ono što želimo da nam vi kažete. Znate, mi takođe pokušavamo da dobijemo Normana Tjerija sa Kalifornijskog univerziteta, ali tamo nije još ni 8 sati ujutru, pa — “

Ona nije želela da se Tjeri dokopa ovoga, jer ako je istina i ako — ali, kako bi to moglo da bude istina? — to će zaista biti ogromno.

„Zašto vam je potrebno da ja dođem tamo?“ — pitala je Meri.

„Želim da lično uzmete uzorak DNK; ne želim da kasnije bude ikakve dileme oko njegove autentičnosti kao ni oko toga odakle potiče.“

„Za to će mi biti potrebno ... ne znam ... možda četiri sata vožnje odavde do Sadberija.“

„Ne brinite zbog toga“, rekao je Montego. „Od sinoć avion korporacije čeka spreman na aerodromu Pirson, u slučaju da se javite. Uzmite taksi, otiđite do aerodroma i bićete ovde pre podneva. Ne britnite, Inko će vam nadoknaditi sve troškove.“

Meri se osvrnula po stanu, pogledala bele police za knjige i nameštaj i svoju kolekciju figura Rojal Doulton, uramljene Renoarove reprodukcije. Mogla bi da skokne do univerziteta Jork i uzme sve što joj je potrebno, ali... ne, ne, nije želela da se tamo vraća, ne još, bar ne danas, možda ni sve do septembra kada počinju predavanja.

Ali, biće joj neophodna njena oprema. Sada je dan i ona može da parkira automobil na drugom mestu i stigne do zgrade iz potpuno drugog pravca, ne mora ni da prođe blizu mesta gde je —

Gde je —

Meri sklopi oči. „Moram da odem do Jorka i uzmem neke stvari. Ali, da, u redu, doći ću.“




Poglavlje 11


Ostalo je još 24 dana do sledećeg Kada dvoje postaje jedno, tog divnog četvorodnevnog praznika kojem se Adikor Huld unapred radovao svakog meseca. Međutim, uprkos tome da li je to dolično ili ne, on zasigurno ne može da čeka do tada da bi razgovarao sa osobom za koju se nadao da će da govori u njegovu korist na dooslarm basadlarm. Mogao je da je nazove pomoću glasovnog komunikatora, ali toliko mnogo toga se gubi kada se razmenjuju samo reči, kada ne mogu da se vide pokreti i osete feromoni. Ne, ovo će biti veoma delikatan posao; to sasvim sigurno zahteva putovanje do Centra.

Adikor je pomoću svog Pratioca pozvao putničku kabinu sa vozačem. Zajednica je imala više od 3000 vozila i nije morao dugo da čeka da jedno dođe po njega i pokupi ga.

Njegov Pratilac mu se obratio: „Znaš da je sada Poslednjih pet, zar ne?“

Gristl! Potpuno je zaboravio na to. Efekat će sada biti najjači. Samo dva puta je do tada išao u Centar tokom Poslednjih pet; poznavao je muškarce koji to nisu nikada učinili, i on ih je zadirkivao, pričajući im da je jedva izvukao živu glavu.

Pa ipak, verovatno bi bilo mudro da se iz predostrožnosti ponovo okupa pre nego što krene tamo, i tako ublaži miris svojih feromona, zaključio je. Otišao je u kupatilo i učinio to.

Kada je završio s kupanjem, osušio se pomoću užeta za brisanje, a onda je obukao tamnobraon košulju i svetlobraon pantalone. Tek što je završio s oblačenjem, putnička kabina je stala ispred kuće. Pabo, koja je i dalje iščekivala Pontera, istrčala je napolje da bi videla ko je to došao. Adikor je izašao mnogo sporije.

To je bio najnoviji model putničke kabine, uglavnom providna, sa dva motora ispod, i stolicama u svakom uglu. Na jednoj od njih je sedeo vozač. Adikor je ušao i seo na mekano sedište u obliku sedla pored vozača.

„Ideš u Centar?“ — pitao je vozač koji je pripadao Generaciji 143 i gubio kosu na sredini glave gde se delila.

„Da.“

„Znaš da je sada Poslednjih pet?“

„Znam.“

Vozač se zakikotao. „Pa, ja neću da te čekam.“

„Znam“, rekao je Adikor. „Hajdemo.“

Vozač je klimnuo glavom i povukao kontrolnu ručicu. Vozilo je imalo dobru izolaciju od buke; Adikor je jedva mogao da čuje ventilatore. Pripremio se za vožnju koja je bila pred njim. Prošli su pored dve putničke kabine. U obema su se nalazili muškarci. Adikor je pomislio kako se vozači verovatno osećaju prilično korisnim. On nikada nije vozio putničku kabinu, ali možda je to posao u kojem bi mogao da uživa.

„U čemu je tvoj doprinos?“ — pitao je vozač opušteno, započinjući razgovor.

Adikor je i dalje gledao u predeo kroz koji su prolazili. „Ja sam fizičar.“

„Ovde?“ — pitao je vozač, delujući kao da mu ne veruje.

„Imamo laboratoriju tamo dole u jednom od rudarskih okana.“

„Oh, da“, odgovorio je vozač. „Čuo sam za to. Neki moderni kompjuteri, zar ne?“

Jedna divlja guska je letela iznad njih; njeno belo perje sa obe strane kljuna isticalo se naspram crnog vrata i glave. Adikor ju je posmatrao dok je letela.

„Kako teku stvari?“

Kada te neko optuži za zločin, to menja tvoj ugao gledanja na stvari. Adikor je to odmah shvatio. U uobičajenim okolnostima, on bi samo odgovorio: „Dobro“, umesto da počne da se bavi celom tom tužnom zbrkom. Ali čak bi i ovog vozača možda mogli da pozovu na ispitivanje, pomislio je. „Da, sudijo, odvezao sam naučnika Hulda i kada sam ga pitao kako stvari teku u njegovoj kompjuterskoj laboratoriji, on je odgovorio 'dobro'. Ponter Bodit je bio mrtav, ali on nije pokazao nikakve znake kajanja.“

Adikor je duboko udahnuo, a onda je pažljivo odmerio šta će reći. „Juče se dogodila nesreća, moj partner je nestao.“

„Oh“, rekao je vozač. „Žao mi je.“

Zemljište je na tom mestu bilo golo; mogle su da se vide samo drevne granitne stene i nisko žbunje. „I meni“, rekao je Adikor.

Nastavili su da se voze ćuteći. Nemoguće je da bude osuđen za ubistvo; sasvim sigurno će sudija odlučiti da ako nema tela, nema ni dokaza da je Ponter mrtav, a kamoli da je žrtva neke prljave igre.

Ali ako —

Ako ga osude za ubistvo, onda —

Šta onda? Sasvim sigurno će mu oduzeti imovinu, i sve će biti dato Ponterovom ženskom partneru i deci, ali ... ali, ne, ne, Klast je mrtva ima već 20 meseci.

Ali, osim toga što će mu oduzeti imovinu, šta još?

Sigurno... sigurno neće učiniti ono.

Pa, ipak za ubistvo, kakvu drugu kaznu bi mogli da odrede? To je sve delovalo nehumano, ali tome se pribegavalo kad god je neophodno još od Prve generacije. Međutim, sasvim sigurno, on, ipak, brine bez razloga. Daklar Bolbej je očigledno neutešna zbog gubitka Pontera; ipak je Ponter bio muški partner Daklarinog ženskog partnera i oni su oboje bili vezani za Klast i njena smrt je nesumnjivo pogodila Bolbej podjednako koliko i Pontera, a sada je izgubila i njega. Da, Adikor je mogao da shvati da je njeno mentalno stanje moglo da postane privremeno nestabilno zbog tog dvostrukog gubitka. Nema sumnje da će se za dan-dva Bolbej urazumiti i da će povući optužbu i izviniti mu se.

On će mirno i velikodušno prihvatiti izvinjenje, zaključio je Adikor; uostalom, šta bi drugo pa mogao da učini.

Ali šta ako ona ne povuče optužbu? Ako bude morao da nastavi sa ovom besmislicom sve do suđenja? Šta onda? Pa, moraće da —

Vozač je prekinuo Adikora u razmišljanju. „Skoro smo stigli do Centra. Da li znaš tačnu adresu?“

„Severna strana, Milbon skver.“

Adikor je video kako vozač pomera glavu gore-dole, klimajući.

Zaista su se približavali Centru: golo zemljište sada je preraslo u teren prekriven jasenovima i brezama, s grupama kuća od gajenog drveća i sive cigle. Bilo je skoro podne, i oblaci kojih je bilo tog jutra na nebu sada su nestali.

Dok su se i dalje vozili, Adikor je video prvo jednu, a zatim i drugu, a onda još nekoliko žena kako prolaze; bila su to najlepša stvorenja na celom svetu.

Dve žene su primetile putničku kabinu i počele da pokazuju na Adikora. Nije bilo uobičajeno da muškarci dolaze u Centar u neko drugo vreme sem tokom ona četiri dana Kada dvoje postaje jedno, ali dešavalo se još ređe da neki od njih dođe za vreme Poslednjih pet.

Adikor se trudio da ne obraća pažnju na poglede žena dok ih je vozač odvodio sve dalje.

Ne, pomislio je, ne mogu da me osude. Nema tela!

Ali, ako, ipak, to učine —

Adikor se promeškoljio na sedištu dok je vozilo nastavilo da leti. Mogao je da oseti kako mu se testisi stežu, kao da žele da se sakriju i pobegnu daleko od mogućnosti da budu povređeni.




Poglavlje 12


Ruben Montego je bio oduševljen što Meri Von dolazi iz Toronta. Jednim delom se nadao da će ona da dokaže da Ponter nije, genetski posmatrano, Neandertalac, već samo obično ljudsko biće. To bi vratilo nešto razuma u celu ovu situaciju; naime, tokom nemirno provedene noći, Ruben je shvatio da mu je mnogo lakše da svari pomisao da je neki luđak promenio sebe tako da liči na Neandertalca, nego onu da je on zaista Neandertalac. Možda je Ponter stvarno pripadao nekoj neobičnoj sekti, kao što je Ruben prvo i pomislio. Možda je nosio uske kacige na glavi dok je rastao, možda su ih redom menjali onako kako mu se lobanja razvijala, a sve one su iznutra bile oblikovane tako da mu glava bude formirana kao neandertalska. Osim toga, bilo je očigledno da je jednom na njemu obavljena operacija tako da je njegova donja vilica dobila praistorijski oblik... Da, moglo je da se tako dogodi, mislio je Ruben.

Nije bilo svrhe da ide pravo na aerodrom Sadberi; proći će još nekoliko sati dok profesorka Von ne stigne. Ruben je krenuo ka Zdravstvenom centru Sent Džozef da bi video kako je Ponteru.

Prvo što je primetio kada je ušao u bolničku sobu bili su tamni kolutovi oko Ponterovih duboko usađenih očiju. Ruben je bio srećan što na njemu nikada nisu mogli da se primete takvi znaci umora. Njegovi roditelji u Kingstonu (onom na Jamajci, ne u Ontariju iako je Ruben jedno kratko vreme živeo i tamo) nisu nikada mogli da primete da je proveo celu noć budan čitajući stripove. Ruben je pomislio da bi možda bilo dobro da je doktor Sing dao Ponteru neko sredstvo za smirenje. Čak i ako je on stvarno bio Neandertalac, gotovo je sasvim sigurno da bi bilo koje od sredstava za smirenje koje deluje na obične ljude delovalo i na njega. Ali, znao je da bi i on sam, da je bio taj koji o tome mora da odluči, verovatno bio oprezan.

Ponter je sedeo u krevetu i jeo doručak koji mu je bolničarka upravo donela. Pošto mu ga je pružila, jedno kratko vreme je gledao poslužavnik, kao da misli da nešto nedostaje. Onda je, konačno, svoju desnu ruku obmotao belom lanenom salvetom i koristio je tako prekrivenu ruku da bi njome jeo, uzimajući komadiće slanine jedan po jedan. Pribor za jelo je koristio samo za kajganu, a i za to je upotrebio kašiku, a ne viljušku.

Ponter je spustio nazad na poslužavnik tost nakon što ga je pomirisao. Takođe je vratio i kornfleks marke Kelog, iako je izgleda uživao rešavajući komplikovani način na koji se kutija otvara i sipajući njen sadržaj u zdelu koja je bila zapakovana u kutiji. Pošto ga je probao, iskapio je sok od pomorandže iz male plastične čaše u jednom jedinom gutljaju, ali činilo se da ne želi ni kafu ni delimično obrano mleko u pakovanju od četvrt litre.

Ruben je otišao u kupatilo da bi doneo Ponteru čašu vode i tu je zastao kao ukopan.

Ponter jeste bio sa nekog drugog sveta. Sasvim sigurno je bio. Prilično često se dešava da čovek zaboravi da povuče vodu, ali —

Ponter ne samo da nije povukao vodu, već se obrisao dugačkim papirom na kome je pisalo „dezinfikovano za upotrebu“, umesto toalet-papirom. Niko ko potiče sa bilo kog mesta u razvijenom svetu ne bi mogao da načini takvu grešku. A Ponter jeste poticao iz tehnološki razvijenog društva; s unutrašnje strane njegovog levog zgloba pod kožom je bio ugrađen neobični implant.

Pa, pomislio je Ruben, najbolji način da se otkrije nešto o tom čoveku je razgovor. Bilo je očigledno da on ne govori engleski — ili ne želi da ga govori — ali, kao što je Rubenova baka imala običaj da kaže, sve se može kad se hoće.

„Ponter“, rekao je Ruben, koristeći jedinu reč koju je saznao prethodne večeri.

Čovek je ćutao jedan trenutak predugo, malo nagnuvši glavu na stranu. Zatim je klimnuo potvrdno, ali je to izgledalo kao da taj znak da je nekom drugom, a ne Rubenu. „Ruben“, rekao je zatim.

Ruben se nasmešio. „Tačno. Ja se zovem Ruben.“ Polako je nastavio: „A tvoje ime je Ponter.“

„Ponter, ka“, rekao je Ponter.

Ruben je pokazao na implant na Ponterovoj ruci. „Šta je to?“ — pitao je.

Ponter je podigao ruku. „Pasalab“, rekao je. Zatim je to polako ponovio, slog po slog, verovatno shvatajući da je učenje jezika počelo: „Pas-a-lab.“

U tom trenutku je Ruben shvatio da je pogrešio; nije postojala odgovarajuća engleska reč koju bi on mogao da izgovori. Možda bi reč „implant“ odgovarala, ali smatrao je da je to previše opšti pojam. Odlučio je da pokuša na drugi način. Podigao je jedan prst. „Jedan“, rekao je.

„Kolb“, rekao je Ponter.

Ruben je prstima napravio znak „V“.

„Dva.“

„Dak“, rekao je Ponter.

Tri prsta. „Tri.“

„Narb.“

Četiri prsta. „Četiri.“

„Dost.“

Svih pet prstiju. „Pet.“

„Aim.“

Ruben je nastavio, dodajući prst po prst sa svoje leve ruke sve dok nije čuo nazive za sve brojeva od 1 do 10. Zatim je počeo daizgovara brojeve nasumično da bi se uverio da će Ponter da upotrebi istu reč kao i pre i da ih ne izmišlja. Sudeći po onome što je mogao da zaključi — bilo mu je teško da prati te neobične reči — Ponter nije ni jednom pogrešio; izgleda da je to bio pravi jezik.

Zatim je Ruben počeo da pokazuje pojedine delove svog tela. Pokazao je kažiprstom na svoju obrijanu glavu. „Glava“, rekao je.

Ponter je pokazao svoju glavu. „Kadun“, rekao je.

Onda je Ruben pokazao svoje levo oko. „Oko.“

A onda je Ponter učinio nešto iznenađujuće. Podigao je desnu ruku s dlanom okrenutim ka Rubenu, kao da ga moli da sačeka jedan trenutak, a onda je počeo da brzo govori na svom jeziku, nagnuvši malo glavu na stranu, kao da razgovara sa nekim pomoću nevidljivog telefona.

„Ovo je patetično!“ — rekao je Hak, kroz Ponterove slušne implante.

„Ma nemoj!“ — uzvratio je Ponter. „Znaš, mi nismo kao ti, mi ne možemo tako jednostavno da memorišemo informacije.“

„Tim gore po vas“, rekao je Hak. „Ali, zaista Pontere, da si iole obratio pažnju na ono što su oni govorili jedni drugima i tebi otkako smo stigli ovde, već bi znao mnogo više od njihovog jezika nego što je samo jednostavan spisak imenica. Ja sam katalogizirao sa visokim stepenom proverenosti 116 reči iz njihovog jezika, a sa prihvatljivim stepenom verovatnoće još 240, zasnovano na kontekstu u kojem su bile upotrebljene.“

„Dobro“, rekao je Ponter, donekle smekšavši, „ako misliš da ti to možeš da uradiš bolje nego ja...“

„Sa svim dužnim poštovanjem, i šimpanze bi mogle bolje od tebe da uče jezik.“

„Odlično!“ — rekao je Ponter. Spustio je ruku i izvukao kontrolno dugme na svom Pratiocu i uključio spoljni zvučnik. „Uradi ti to!“

„Biće mi zadovoljstvo“, rekao je Hak kroz slušne implante, a zatim se prebacio na spoljni zvučnik i —

„Zdravo“, začuo se ženski glas. Rubenu je srce jače zakucalo. „Hej! Ti tamo!“

Ruben je pogledao nadole. Glas je dopirao iz neobičnog implanta na Ponterovoj levoj ruci. „Obraćaj se u pravcu ruke“, rekao je implant.

„Hmm“, rekao je Ruben. A onda: „Zdravo.“

„Zdravo, Rubene“, odgovorio mu je ženski glas. „Ja se zovem Hak.“

„Hak“, ponovio je Ruben, blago odmahujući glavom. „Gde si ti?“

„Ja sam ovde.“

„Ne, hoću da znam gde si ti zaista? Shvatam da je ta stvarčica neka vrsta telefona; nije dozvoljeno da se one koriste u bolnicama jer mogu da utiču na opremu. Možemo li da te pozovemo — !

Biiip!

Ruben je zaćutao. Zvuk biiip dopro iz implanta.

„Učenje jezika“, rekao je Hak. „Prati me.“

„Učenje? Ali — “

„Prati me“, ponovio je Hak.

„Hmm, da, dobro. U redu.“

Iznenada, Ponter je klimnuo glavom, kao da je čuo neki zahtev koji Ruben nije čuo. Pokazao je na vrata sobe.

„To?“ — pitao je Ruben. „Oh, to su vrata.“

„Mnogo reči“, rekao je Hak.

Ruben je klimnuo glavom. „Vrata“, rekao je. „Vrata.“

Ponter je ustao sa kreveta i krenuo ka vratima. Zatim je stavio svoju krupnu šaku na kvaku i otvorio ih.

„Uf, rekao je Ruben. A onda: „Otvoriti.“

Ponter je zatvorio vrata.

„Zatvoriti.“

Ponter je onda nekoliko puta otvorio i zatvorio vrata. Ruben se namrštio, a onda shvatajući, rekao: „Otvoriti. Ti otvaraš vrata. Ti zatvaraš vrata. Otvarati. Zatvarati. Otvarati. Zatvarati.“

Ponter je krenuo ka prozoru. Pokazao je na njega obema rukama.

„Prozor“, rekao je Ruben.

Ponter je kucnuo prstom po staklu.

„Staklo“, rekao je Ruben.

Začuo se ponovo ženski glas, kada je Ponter podigao prozor. „Ja otvaram prozor.“

„Da!“ — rekao je Ruben. „Otvarati prozor! Da.“

Ponter je spustio prozor. „Ja zatvaram prozor“, rekao je ženski glas.

„Da!“ — rekao je Ruben. „Da, naravno!“




Poglavlje 13


Adikor Huld je zaboravio kako izgleda Poslednjih pet. Mogao je da ih namiriše, da namiriše sve žene. Nisu imale menstruaciju, ne još uvek. Početak menstruacije će se podudariti sa mladim mesecom i označiće kraj Poslednjih pet, kraj tekućeg meseca i početak sledećeg. Ali, sve one će uskoro dobiti menstruaciju, mogao je to da zaključi po mirisu feromona u vazduhu.

Pa, ne baš sve, naravno. One koje još nisu ušle u pubertet — pripadnice Generacije 148 — neće, niti one koje su u menopauzi, a to su, uglavnom, bile pripadnice Generacije 144 i skoro sve iz prethodnih Generacija. Takođe, ni one koje su bile trudne ni one koje su dojile dete neće imati menstrauciju. Međutim, Generacija 149 nije se očekivala još mnogo meseci, a Generacija 148 je odavno porasla. Naravno, biće ih nekoliko koje su, obično ne svojom krivicom, sterilne. Ali sve ostale žene koje su živele zajedno u Centru, sve one koje su mogle da lako namirišu hormone ostalih, sve one su imale sinhronizovane cikluse: mesečno krvarenje će svima početi istovremeno.

Adikor je dobro shvatao da su zbog hormonskih promena mnoge od njih razdražljive krajem svakog meseca, a i to zašto su njegovi muški preci, još mnogo pre nego što su počeli da daju brojeve Generacijama, odlazili u brda za vreme tog perioda.

Vozač je iskrcao Adikora blizu kuće koju je on tražio, jednostavne pravougaone zgrade delimično urasle u gajeno diveće, a delimično sagrađene od cigle i maltera, sa solarnim pločama na krovu. Adikor je duboko udahnuo vazduh kroz usta — da bi se smirio, ali i da bi zaobišao svoje sinusne šupljine i čulo mirisa. Zatim je polako izdahnuo vazduh i krenuo duž male staze koja je vodila između poredanog kamenja, cveća, trave i žbunja sve do kuće. Kada je stigao do vrata — koja su bila otškrinuta — povikao je: „Zdravo! Ima li koga?“

Trenutak kasnije, na vratima se pojavila Džasmel Ket. Bila je visoka, vitka, i upravo je prošla svoj 250 mesec i ušla u doba zrelosti. Adikor je mogao da prepozna Ponterove crte lica na njenom, ali i Klastine; srećom Džasmel je nasledila od oca oči, a od majke jagodične kosti, a ne obratno.

„Š-t-a-“, promucala je Džasmel, sileći se da se pribere, a onda je ponovo pokušala: „Šta ti radiš ovde?“

„Prijatan dan, Džasmel“, rekao je Adikor. „Prošlo je mnogo vremena.“

„Ti stvarno imaš petlju kada si došao ovde, a uz to, tokom Poslednjih pet!“

„Ja nisam ubio tvog oca“, rekao je Adikor. „Zaista nisam.“

„On je nestao, zar ne? Ako je živ, gde je?“

„Ako je mrtav, gde je njegovo telo?“ — pitao je Adikor.

„Ne znam. Daklar kaže da si ga se nekako otarasio.“

„Da li je Daklar tu?“

„Ne, otišla je na razmenu veština.“

„Mogu li da uđem?“

Džasmel je bacila pogled na svog Pratioca, kao da želi da proveri da li on radi kako treba. „Ja ... pretpostavljam da možeš“, rekla je.

„Hvala ti.“ Ona se pomerila u stranu i Adikor je ušao u kuću. Unutra je bilo hladno, što je predstavljalo pravo olakšanje u odnosu na letnju vrelinu napolju. Kućni robot je nešto radio u pozadini — svojim rukama, nalik udovima insekta, usisavao je prašinu.

„Gde ti je sestra?“ — pitao je Adikor.

„Megameg“, rekla je Džasmel, naglašavajući njeno ime, kao da je uvređena time što ga je Adikor očigledno zaboravio. „Megameg igra barstalk sa svojim prijateljima.“

Adikor se pitao da li treba da joj pokaže da zna sve o Megameg; Ponter je pričao o njoj i o Džasmel gotovo neprestano. Da se radilo o običnoj poseti, on bi, verovatno, pustio da to prođe bez objašnjenja, ali ovo je predstavljalo nešto mnogo, mnogo više od obične posete.

„Megameg“, ponovio je Adikor. „Da, Megameg Bek. Generacija 148, zar ne? Malo je niska za svoje godine, ali veoma živahna. Želi da bude hirurg kada odraste.“

Džasmel nije ništa rekla.

„A ti“, počeo je Adikor, „Džasmel Ket, studiraš istoriju. Posebna oblast koja te zanima je Evsoj pre Prve generacije, ali te takođe zanimaju i Generacije od tridesete do četrdesete ovde na ovom kontinentu i — “

„Dobro“, rekla je Džasmel, prekinuvši ga.

„Tvoj otac je često pričao o vama dvema i to sa velikim ponosom i ljubavlju.“

Džasmel je malo podigla obrvu, očigledno istovremeno iznenađena i zadovoljna.

„Ja ga nisam ubio“, rekao je Adikor ponovo. „Veruj mi. Nedostaje mi više nego što to mogu da kažem. To je — “ Zastao je. Želeo je da naglasi da još nije bio period Kada dvoje postaje jedno otkako je Ponter nestao i da Džasmel nije još uvek morala da se suoči sa njegovom odsutnošću. Zaista, bilo bi neuobičajeno da je videla svog oca u poslednja tri dana, u vreme Kada dvoje prestaje da bude jedno. Adikor je bio taj koji je morao da se suoči sa realnošću Ponterovog odsustva, sa prazninom koja je vladala u njihovom domu, i on je to osećao svakog trenutka kada je bio budan otkako je Ponter nestao. Ipak, nije imalo svrhe da se raspravljaju čija je tuga veća; priznavao je, uostalom, da su, bez obzira na to koliko on voli Pontera, ipak Ponter i njegova kćerka Džasmel genetski povezani.

Možda je Džasmel razmišljala o istom.

„I meni nedostaje. Već — “ Odvratila je pogled od njega. „Nisam provela mnogo vremena s njim u vreme Kada dvoje postaje jedno. Postoji taj mladić, znaš, koji...“

Adikor je klimnuo glavom. Nije bio potpuno siguran kako izgleda biti otac mlade žene. On sam nije imao dete iz Generacije 147, iako je bio sa Lurt kada je ta Generacija začeta, ali ona tada nije ostala trudna i oni su morali da podnose neizbežne šale o fizičaru i hemičarki koji ne znaju biologiju. Adikorov potomak iz Generacije 148, Dab, bio je mali dečak koji je živeo sa svojom majkom i koji je želeo da provede svaki mogući trenutak sa svojim ocem kada bi se našli svakog meseca. Međutim, Adikor je slušao Pontera kako se ... pa, ne baš žali — razumeo je on da je to prirodni tok stvari — ali, ipak, kako govori da ga je rastužilo što je Džasmel imala tako malo vremena za njega u vreme Kada dvoje postaje jedno. Adikor je to znao, a sada mu se činilo da Džasmel počinje da se suočava sa činjenicom da njen otac više nikada neće biti ponovo tu, da je propustila vreme koje je mogla da provede s njim, a da sada ne postoji način da se to popravi, način da se to nadoknadi, i da je on neće više nikada ponovo zagrliti, da čak neće više ni čuti njegov glas i slušati kako je hvali ili joj priča neku šalu ili je pita kako je.

Adikor se osvrnuo po sobi i otišao da sedne. Stolica je bila od drveta, i napravila ju je ona ista žena drvodelja koja je napravila i stolice koje su on i Ponter držali na tremu; ta žena je bila Klastina poznanica.

Džasmel je sela na stolicu na suprotnom kraju sobe. Robot koji je čistio je otišao u drugi deo kuće.

„Da li znaš šta će se dogoditi ako me proglase krivim?“ — pitao je Adikor.

Džasmel je sklopila oči, možda da bi sprečila sebe da na trenutak spusti pogled naniže. „Da“, rekla je tiho. A onda, kao da se brani. „U čemu je razlika, uostalom? Ti već imaš dvoje dece.“

„Ne, nemam“, rekao je Adikor. „Imam samo jedno dete, iz Generacije 148.“

„Oh“, rekla je Džasmel tiho, osećajući se verovatno nelagodno što zna manje o partneru svog oca nego što Adikor zna o kćerkama svog partnera.

„Osim toga, ne radi se samo o meni. Moj sin Dab će takođe biti sterilisan, kao i moja sestra Kelon — svi oni koji dele pedeset procenata mog genetskog materijala.“

Naravno, sada više nije bilo ono varvarsko vreme iz davnina, sada je bilo doba genetskog testiranja. Ako bi se pokazalo da Kelon ili Dab nisu nasledili Adikorove nepodobne gene, bili bi pošteđeni operacije. Ali, mada su neki zločini imali jedan jedini genetski uzrok koji je mogao da se razume, ubilačka crta nije imala toliko jednostavne karakteristike. Ubistvo je bilo toliko užasan zločin da ni najmanja mogućnost, ma kako mala, da se predispozicija za to prenosi dalje nije smela da bude dopuštena.

„Žao mi je zbog toga“, rekla je Džasmel. „Ali — “

„Nema nikakvog 'ali' „, rekao je Adikor. „Ja sam nevin.“

„Onda će i sudija to isto da zaključi.“

Ah, naivnost mladosti, pomislio je Adikor. To bi gotovo bilo dražesno, da ulog nije bio toliko veliki. „Ovo je izuzetno neobičan slučaj“, rekao je Adikor. „Čak i ja to priznajem. Ali nije bilo razloga da ubijem čoveka kojeg volim.“

„Daklar kaže da je za tebe bilo teško da uvek budeš u senci mog oca.“

Adikor je osetio da se ukočio. „Ne bih to tako nazvao.“

„Ja bih“, rekla je Džasmel. „Budimo iskreni — moj otac je bio inteligentniji od tebe. Nije ti se dopadalo to što predstavljaš samo dodatak njegovoj genijalnosti.“

„Svako od nas doprinosi najbolje što može“, rekao je Adikor, citirajući Zakonik civilizacije.

„Zaista je tako“, rekla je Džasmel. „Ali ti si želeo da tvoj doprinos bude značajniji. Međutim, u vašem zajedničkom radu, Ponterove zamisli su bile te koje su korišćene.“

„To nije razlog da ga ubijem“, oštro je uzvratio Adikor.

„Zar nije? Mog oca nema, a samo ti si bio s njim kada je nestao.“

„Da, njega nema. Njega nema i — “ Adikor je osetio kako mu se suze skupljaju u očima, suze tuge i frustriranosti. „Mnogo mi nedostaje. Reći ću ti ovo visoko podignute glave: ja to nisam učinio. Nisam nikako mogao da to učinim.“

Džasmel je pogledala Adikora. Video je kako joj se nozdrve šire, kako upija njegov miris, njegove feromone. „Zašto da ti verujem?“ — upitala ga je, prekrstivši ruke na grudima.

Adikor se namrštio. Pokazao joj je koliko je tužan; pokušao je da joj govori o onome što oseća. Ali ova devojka nije od Pontera nasledila samo izgled očiju, već i um — oštar, analitičan um, um koji ceni logično i racionalno razmišljanje.

„Dobro“, rekao je Adikor. „Razmisli o ovome: ako budem proglašen krivim za ubistvo tvog oca, biću osuđen. Izgubiću ne samo svoju sposobnost da imam decu, već i svoj položaj i imovinu. Neću moći da nastavim sa svojim radom. Ako budem osuđen, Savet sedokosih će zasigurno od mene zahtevati da na mnogo konkretniji i direktniji način doprinosim društvu da bih i dalje ostao njegov deo.“

„Tako bi i trebalo da učine“, rekla je Džasmel.

„Ali, ako nisam kriv — ako, zapravo, niko nije kriv, ako je tvoj otac nestao, ako je izgubljen — onda je njemu potrebna pomoć. Njemu je potrebna moja pomoć; ja sam jedini koji bi možda mogao da ga pronađe. Bez mene, tvoj otac je sasvim sigurno zauvek izgubljen.“ Pogledao ju je pravo u zlaćane oči. „Zar ne shvataš? Jedino razumno je da mi veruješ: ako lažem i ako sam stvarno ubio Pontera, onda ga nikakva kazna koju mogu da mi odrede neće vratiti. Ali ako govorim istinu i Ponter nije ubijen, onda je jedina nada koju on ima ta da ja nastavim da ga tražim.“

„Rudnik je pretražen“, rekla je Džasmel hladno.

„Rudnik jeste, ali — “ Da li da se usudi da joj kaže, zapitao se Adikor. Zvučalo je i njemu samom ludo kada je o tome razmišljao; mogao je samo da zamisli koliko će ludo zazvučati kada to izgovori naglas. „Radili smo na nečemu što ima veze sa paralelnim svetovima“, rekao je Adikor. „Moguće je — doduše, radi se o veoma maloj mogućnosti, to znam, ali odbijam da dignem ruke od njega, od čoveka koji je toliko važan i za mene i za tebe — dakle, moguće je da je on... skliznuo na neki način u neki od tih svetova.“ Adikor je pogleda ispitivački. „Sasvim sigurno znaš bar nešto o onome što je tvoj otac radio. Iako si imala malo vremena za njega“ — video je da ju je ovim rečima povredio — “uveren sam da ti je pričao o našem radu i o svojim teorijama.“

Džasmel je klimnula glavom. „Da, pričao mi je.“

„Dakle, možda, samo možda, postoji šansa. Ali potrebno mi je da nekako preguram onaj užasan dooslarm basadlarm preko glave, potrebno mi je da se vratim svom poslu.“

Džasmel je dugo ćutala. Adikor je znao na osnovu svojih povremenih rasprava sa njenim ocem da treba da je samo pusti da ovo u miru razmotri i da će to imati više efekta nego da nastavi da je pritiska, ali nije mogao da se uzdrži i rekao je: „Molim te, Džasmel, molim te. To je jedino razumno što možeš da učiniš: prihvati pretpostavku da ja nisam kriv i onda će postojati šansa da vratimo Pontera. Ako pretpostaviš da sam kriv, on je sasvim sigurno zauvek izgubljen.“

Džasmel je još neko vreme ćutala, a onda je rekla: „Šta želiš od mene?“

„Ja ... ovaj, mislio sam daće ti to biti očigledno“, rekao je. „Želim da govoriš u moju korist na dooslarm basadlarm.“

„Ja!“ — uzviknula je Džasmel. „Ali, ja sam jedna od onih koji te optužuju za ubistvo!“

Adikor je uhvati za levu ruku. „Pažljivo sam proučio dokumenta koja su mi dostavljena. Moj tužilac je ženski partner tvoje majke, Daklar Bolbej, koja nastupa u ime dece tvoje majke: tebe i Megameg Bek.“

„Tačno.“

„Ali, ona ne može da nastupa u tvoje ime. Ti si sada napunila 250 meseci; odrasla si. Da, naravno, još ne možeš da glasaš, ne mogu ni ja — ali ti si odgovorna za sebe. Daklar je još uvek tabant mlade Megameg, ali nije više tvoja.“

Džasmel se namrštila. „Nisam razmišljala o tome. Toliko sam se navikla na to da se Daklar brine o mojoj sestri i meni da...“

„Sada pred zakonom sama odgovaraš za sebe. A niko ne bi mogao bolje da uveri sudiju da ja nisam ubio Pontera od njegove kćerke.“

Džasmel je sklopila oči, duboko udahnula, a onda ispustila dug uzdah. „U redu“, rekla je konačno. „U redu. Ako postoji ikakva šansa, ma i najmanja, da je moj otac živ, ja moram da pokušam, moram.“ Klimnula je glavom. „U redu, govoriću u tvoju korist.“




Poglavlje 14


Na zidovima sale za sastanke rudnika Krejton nalazili su se dijagrami koji su prikazivali mrežu tunela i okana. Na postolju na dugom drvenom stolu stajao je komad sirove rude nikla. Kanadska zastava je bila postavljena na jednom kraju prostorije, a na drugom se nalazio veliki prozor koji je gledao na parkiralište i okolinu.

Na čelu stola je sedela Boni Džin Mah — belkinja sa dugom smeđom kosom koja je bila udata za Kanađanina kineskog porekla, i otud njeno prezime. Ona je bila direktor Neutrinske observatorije Sadberi i upravo je doletela iz Otave.

Na jednoj strani stola sedela je visoka i lepa Luiz Benoa, postdiplomac fizike, koja se nalazila u kontrolnoj sobi NOS kada se nesreća dogodila. A na drugoj strani je sedeo Skot Mejlor, inženjer kompanije koja je proizvela akrilnu sferu koja je predstavljala srce NOS. Pored njega je sedeo Albert Šavanosovaj, vrhunski stručnjak kompanije Inko za mehaniku stena.

„Dobro“, rekla je Boni Džin. „Želim da vas sve obavestim o najnovijim dešavanjima. Počelo je isušivanje komore NOS, da se teška voda ne bi još više zagadila. AECL će pokušati da razdvoji tešku vodu od obične vode. Teoretski, trebalo bi da uspemo da ponovo sastavimo sferu, da je napunimo spašenom teškom vodom i da ponovo osposobimo NOS za rad.“ Pogledala je sve prisutne u prostoriji. „Ipak, želela bih da znam šta je tačno izazvalo ovu nesreću.“

Mejlor, gojazni belac koji je počinjao da ćelavi, rekao je. „Mislim da je sfera u kojoj se nalazila teška voda prsla zbog pritiska iznutra.“

„Da li je potisak koji je izazvao čovek koji je ušao u sferu mogao da bude uzrok tome?“ — pitala je Boni Džin.

Mejlor je odmahnuo glavom. „U sferi se nalazilo hiljadu i sto tona teške vode; ako se na to doda težina ljudskog bića koje ima oko sto kilograma — što predstavlja jednu desetinu tone — masa se povećava za samo jedan desethiljaditi deo. Čovečje telo ima otprilike istu gustinu kao i voda, tako da bi potisak iznosio samo jedan desethiljaditi deo, takođe. Akrilik je to mogao da lako izdrži.“

„Onda znači da je upotrebio neku vrstu eksploziva“, rekao je Šavanosovaj, Indijanac iz plemena Odžibva od pedesetak godina, s dugom crnom kosom.

Mejlor je odmahnuo glavom. „Izvršili smo analizu vode koja je izvučena iz rezervoara. Nema ni traga nekom eksplozivu; a ionako ne postoji mnogo vrsta eksploziva koji funkcionišu u vodi.“

„Šta drugo, onda?“ — pitala je Boni Džin. „Da li je moglo da dođe, ne znam ni ja, recimo do provale magme ili nečeg sličnog i da je to dovelo do ključanja vode?“

Šavanosovaj je odmahnuo glavom. „Temperatura u NOS i u celom kompleksu rudnika se pažljivo nadgleda i nije došlo ni do kakve promene. U pećini u kojoj se nalazi observatorija, temperatura uobičajeno iznosi 150 stepeni Farenhajta, odnosno 41 po Celzijusovoj skali. To je toplo, ali ni blizu tačke ključanja vode. Ne zaboravite, takođe, da se rudnik nalazi milju i četvrt ispod zemlje, što znači da vazdušni pritisak iznosi oko 1300 milibara, što je za 30% više od onog na nivou mora. A pri visokom pritisku, naravno, tačka ključanja raste, ne spušta se.“

„A šta ako se teška voda zaledila?“ — pitala je Boni Džin.

„Pa, onda bi došlo do njenog širenja, kao i kod obične vode“, rekao je Mejlor, namrštivši se. „Da, to bi izazvalo pucanje sfere. Ali teška voda se ledi na 3,82 stepena Celzijusa. Temperatura nije nikako mogla da padne toliko nisko.“

Luiz Benoa se uključila u razgovor. „A šta ako je još nešto sem tog čoveka ušlo u sferu? Koliko materijala bi bilo potrebno da bude dodato unutra da bi sfera pukla?“

Mejlor je razmišljao jedan trenutak. „Nisam siguran; nikada nisu vršeni takvi proračuni. Uvek smo tačno znali koju količinu teške vode će AECL da nam pozajmi.“ Zaćutao je. „Možda... ne znam, recimo 10 procenat. To iznosi, otprilike, sto kubnih metara.“

„A to je koliko?“ — pitala je Luiz. Prešla je pogledom po licima ljudi prisutnih u sobi za sastanke. „Ova prostorija ima oko šest metara dužine, zar ne?“

„Dvadeset stopa?“ — rekao je Mejlor. „Da, mislim da ima toliko.“

„I ima visinu od deset stopa — odnosno tri metra“, nastavila je Luiz. „Znači da vi govorite o zapremini materijala velikoj koliko je i zapremina ove prostorije.“

„Tačno, manje-više.“

„To je smešno, Luiz“, rekla je Boni Džin. „Sve što ste dole pronašli bio je jedan čovek.“

Luiz je klimnula glavom, slažući se sa ovim, ali zatim je podigla obrve. „A šta je sa vazduhom? Šta ako je sto kubnih metara vazduha ušlo u sferu?“

Mejlor je klimnuo glavom. „Razmišljao sam o tome. Palo mi je na pamet da je možda došlo do prodora gasa koji je onda nekako ušao u sferu, ali nemam pojma kako bi on mogao da uđe unutra. U uzorcima vode koje smo uzeli nalazilo se nešto vazduha, ali ...“

„Ali, šta?“ — pitala je Luiz.

„Pa, u njima je bilo azota, kiseonika i nešto ugljen-dioksida, kao i nešto malo sitnog praha od stena i polena. Drugim rečima, to je bio samo običan vazduh iz rudnika.“

„Znači da nije mogao da dođe iz postrojenja NOS“, rekla je Boni Džin.

„Tačno, gospođo“, odgovorio je Mejlor. „Tamo se vazduh filtrira i ne sadrži sitni prah stena i druge materije.“

„Ali jedini delovi rudnika koji su povezani sa detektorskom komorom se nalaze u NOS-u“, rekla je Luiz.

I Mejlor i Šavanosovaj su klimnuli glavama. „Dobro, dobro“, rekla je Boni Džin. „Znači, šta imamo? Zapremina materijala unutar sfere je bila povećana za, verovatno, deset procenata ili više. To je moglo da bude izazvano prodorom sto kubnh metara ili više nefiltriranog vazduha — mada, sem u slučaju da je vazduh unutra upumpan veoma brzo, njega bi potisnila težina vode, zar ne? Uz to, mi ne znamo odakle je taj vazduh došao — on sasvim sigurno nije stigao iz NOS — niti kako je prodro u unutrašnjost sfere, da li je tako?“

„To je otprilike tačno, gospodo“, rekao je Šavanosovaj.

„A što se tiče tog čoveka — da li znamo kako je on ušao u sferu?“ — pitala je Boni Džin.

„Ne“, rekla je Luiz. „Poklopac na otvoru između sfere sa teškom vodom i obične vode u rezervoaru ostao je zapečaćen čak i pošto se sfera rasprsla.“

„Dobro“, rekla je Boni Džin, „da li mi znamo kako je taj ... taj Neandertalac, kako ga zovu, uopšte uspeo da siđe u rudnik?“

Šavanosovaj je bio jedini od prisutnih koji je bio zaposlen u kompaniji Inko. On raširi ruke. „Obezbeđenje rudnika je pregledalo snimke koje su načinile kamere za nadzor i podatke u kompjuteru o svakom ulasku u rudnik u periodu od 48 časova pre incidenta“, rekao je. „Kaprini, naš šef obezbeđenja, zaklinje se da će glave da lete kada sazna ko je zabrljao i pustio tog čoveka unutra. Uz to kaže da će i nešto gore snaći onoga ko to pokušava da sakrije, onda kada ga bude otkrio.“

„A šta ako niko ne laže?“ — pitala je Luiz.

„To jednostavno nije moguće, gospođice Benoa“, rekao je Šavanosovaj. „Niko ne bi mogao da siđe u NOS a da to ne bude zabeleženo.“

„Niko ne bi mogao da siđe neprimećen ako bi došao liftom“, rekla je Luiz. „Ali šta ako on nije sišao tim putem?“

„Mislite da se možda spustio niz dva kilometara duge vertikalne otvore za vazduh?“ — pitao je Šavanosovaj, namrštivši se. „Čak i da je mogao da to učini — a za to bi bili potrebni čelični živci — kamere bi ga ipak snimile.“

„To sam i htela da kažem“, rekla je Luiz. „Očigledno je da on nije uopšte ušao u rudnik. Kao što je profesorka Mah rekla, tog čoveka smatraju Neandertalacem, ali on je Neandertalac koji na ruci ima neku vrstu implanta visoke tehnologije; videla sam ga svojim očima.“

„Pa?“ — rekla je Boni Džin.

„Molim vas!“ — povikala je Luiz. „Sasvim sigurno svi mislite isto što i ja. On nije sišao dole liftom. On se nije spustio kroz otvore za ventilaciju. On se materijalizovao unutar sfere — on, a s njim i vazduh u količini koja je dovoljna da ispuni ovu prostoriju.“

Mejlor je počeo da zviždi muzičku temu iz Zvezdanih staza. Svi su se nasmejali.

„Hajde“, rekla je Boni Džin. „Da, ovo je potpuno suluda situacija i, dobro, možda je neminovno da dođemo do nekih ludih zaključaka, ali, hajde da, ipak, ostanemo s nogama na zemlji.“

I Šavanosovaj je umeo da zviždi. On je započeo melodiju iz Zone sumraka.

„Dosta s tim!“ — oštro ga je prekinula Boni Džin.




Poglavlje 15


Meri Von je bila jedini putnik u lir-džetu kompanije Inko koji je leteo od Toronta do Sadberija; dok se ukrcavala u avion čije su strane bile obojene u tamnozeleno, videla je da na kljunu stoji natpis Nikl pikl.

Meri je iskoristila ono kratko vreme koliko je trajao let da bi proučila svoje beleške u kompjuteru; naime, prošle su godine otkako je objavila svoju studiju o DNK Neandertalaca u časopisu Sajens. Dok je čitala beleške, vrtela je prstom zlatan lančić na kojem je visio mali jednostavan krst koji je uvek nosila oko vrata.

Godine 1994, Meri je stekla ugled izdvojivši genetski materijal iz trideset hiljada godina starog fosila medveda koji je nađen, čvrsto zaleđen, u Jukonu. I tako, dve godine kasnije, kada je Rheinisches Amt fur Bodendenkmalpflege — agencija zadužena za arheološka istraživanja u Rajnskoj oblasti — odlučila da je vreme da se proveri da li je moguće izdvojiti DNK sa najpoznatijeg od svih fosilnih ostataka na svetu — fosila Neandertalca — pozvali su Meri. Ona je bila sumnjičava: fosil je bio prilično oštećen, pošto nikada nije bio zaleđen, a uz to — mišljenja o tome su se razlikovala — star oko sto hiljada godina, što je iznosilo tri puta više u odnosu na starost medveda. Pa ipak, nije mogla da odoli izazovu. Juna 1996. godine odletela je u Bon, a zatim se uputila u Rheinisches Landesmuseum u kojem je fosil čuvan.

Najpoznatiji deo fosila — lobanja sa dvostrukim izbočenim lukom iznad obrva — bio je izložen kao muzejski eksponat, ali su ostale kosti čuvane u čeličnoj kutiji koja je držana u čeličnom ormariću unutar čeličnog trezora veličine sobe. Meri je u trezor odveo Hans, Nemac koji se bavio prepariranjem kostiju. Nosili su zaštitna plastična odela i hirurške maske; sve mere predostrožnosti su morale da budu preduzete da ne bi kontaminirali kosti svojom DNK; ljudi koji su otkrili fosil su ga, nesumnjivo, kontaminirali, ali posle veka i po koliko je prošlo od njihovog otkrića, njihova nezaštićena DNK na površini kostiju bila je potpuno uništena.

Meri je bilo dozvoljeno da uzme jedan sasvim mali deo kosti; s istom ljubomorom su i sveštenici u Torinu čuvali Pokrov. Pa ipak, bilo je izuzetno teško i njoj i Hansu da to učine, jer su se osećali kao da skrnave neko veliko umetničko delo. Meri je uhvatila sebe kako briše suze dok je Hans, koristeći testericu kakvu upotrebljavaju zlatari, odsecao polukružni delić samo jedan centimetar širok i samo tri grama težak sa desne nadlaktične kosti koja je bila najbolje očuvana od svih kostiju.

Srećom, čvrsti kalcijumski karbonat u spoljnim slojevima kosti je trebalo da obezbedi neku vrstu zaštite za originalnu DNK koja se nalazila unutra. Meri je odnela uzorak u svoju laboratoriju u Torontu i isekla ga na tanke komadiće.

Bilo joj je potrebno pet meseci mukotrpnog rada da bi izvukla 379 nukleotida iz neandertalske mitohondrijalne DNK. Meri je koristila polimeraznu lančanu reakciju da bi reprodukovala milione kopija ovako povraćene DNK i pažljivo ju je sekvencirala. Zatim je proverila odgovarajući deo mitohondrijalne DNK kod 1600 današnjih ljudskih bića: kanadskih Indijanaca, Polinežana, Australijanaca, Afrikanaca, Azijata i Evropljana. Svaki od tih 1600 ljudi je imao najmanje371 istih nukleotida od onih 379; maksimalna devijacija iznosila je samo 8 nukleotida.

Međutim, neandertalska DNK je imala prosečno samo 352 nukleotida koji su bili isti onima kod današnjih ljudi; do devijacije je dolazilo na neverovatnih 27 osnova. Meri je zaključila da je do razdvajanja između njene vrste ljudskih bića i Neandertalaca moralo da dođe pre najmanje pet stotina pedeset hiljada do šest stotina devedeset hiljada godina da bi se stvorile tolike razlike u njihovim DNK. Nasuprot tome, sva današnja ljudska bića su, verovatno, imala istog pretka pre sto pedeset hiljada do dvesta hiljada godina. Iako je datum od pola miliona godina kada se dogodilo razdvajanje Neandertalaca i današnjih ljudi bio mnogo skorašniji u odnosu na vreme kada je došlo do razdvajanja roda Homo i njegovih najbližih rođaka — šimpanzi i majmuna bonobo — koje se dogodilo pre pet do osam miliona godina — ipak je i to bilo dovoljno daleko u prošlosti da bi Meri smatrala da su Neandertalci bili verovatno potpuno različita vrsta u odnosu na današnja ljudska bića, a ne samo podvrsta; oni su bili Homo neanderthalensis, a ne Homo sapiens neanderthalensis.

Mnogi naučnici se nisu složili sa ovim zaključkom. Milford Volpof sa univerziteta Mičigen je bio uveren da su geni Neandertalaca bili potpuno uključeni u DNK današnjih Evropljana; bio je ubeđen da se kod svakog eksperimenta koji je pokazao da se nešto razlikuje radilo ili o grešci u sekvenciranju ili o pogrešno protumačenom rezultatu.

Međutim, mnogi paleo-antroplozi su se slagali sa Merinom analizom, iako su svi — kao i sama Meri, uostalom — govorili da su neophodna dalja proučavanja da bi se bilo sigurno. Ali, za to je bilo neophodno da se pronađe još neandertalske DNK.

A sada, možda — samo možda! — možda je pronađena, pomislila je Meri. Nije verovala da postoji ikakva mogućnost da je taj Neandertalac pravi, ali, ako jeste...

Meri je isključila kompjuter i pogledala kroz prozor. Severni Ontario se pružao pod njom, sa Kanadskim planinama koje su na mnogim mestima bile prekrivene jasenovima i brezama. Avion je počeo da se spušta.

Ruben Montego nije imao pojma kako izgleda Meri Von, ali budući da nije bilo drugih putnika u avionu kompanije Inko, nije imao problema da je opazi. Ispostavilo se da je ona belkinja u kasnim tridesetim, sa kosom boje meda na kojoj su se videli tamniji korenovi. Bilo je možda nekoliko kilograma teža nego što bi trebalo i dok mu je prilazila, Ruben je video da očigledno nije mnogo spavala prethodne noći.

„Profesorko Von“, rekao je Ruben, pružajući joj ruku, „Ja sam Ruben Montego, lekar u rudniku Krejton. Hvala vam što ste došli.“ Pokazao je na jednu mladu ženu koju je poveo sa sobom kada je krenuo na aerodrom Sadberi. „Ovo je Džilijan Riči, predstavnik za štampu kompanije Inko. Ona će se starati o vama.“

Ruben je primetio da je Meri delovala neobično zadovoljno kada je ugledala privlačnu mladu ženu koja je bila s njim; možda je profesorka lezbejka, pomislio je. Pružio je ruku da bi uzeo Merin prtljag. „Dozvolite mi da vam pomognem.“

Meri mu je pružila torbu, ali je stala pored Džilijan, umesto pored Rubena i tako su išli preko aerodromske piste, po vrelom let-njem suncu. Ruben i Džilijan su imali naočare za sunce, ali je Meri žmirkala zbog prejake svetlosti; bilo je očigledno da je zaboravila da ponese svoje.

Kada su stigli do Rubenovog ford eksplorera boje vina, Džilijan se učtivo uputila ka zadnjem sedištu, ali je Meri rekla: „Ne, ja ću sesti tamo. Želim da se malo ispružim.“ Ova njena neobična izjava ostala je da visi u vazduhu nekoliko sekundi, a onda je Ruben video kako je Džilijan slegla ramenima i krenula ka mestu suvozača.

Krenuli su pravo ka Zdravstvenom centru Sent Džozef koji se nalazio u ulici Pariz, malo pored muzeja Sajens nort sagrađenog u obliku pahuljice. Putem je Ruben ispričao Meri sve o nesreći u NOS i o neobičnom čoveku koji je pronađen.

Dok su se zaustavljali na bolničkom parkiralištu, Ruben je video tri kombija lokalnih televizijskih stanica. Bio je siguran da obezbeđenje bolnice drži novinare daleko od Pontera, ali je bio podjednako ubeđen da će novinari brižljivo pratiti ovu priču.

Kada su stigli do sobe 3G, Ponter je stajao i gledao kroz prozor, okrenut vratima svojim širokim leđima. Mahao je — Ruben je shvatio da su televizijske kamere upravljene ka njegovom prozoru. Slavna ličnost spremna na saradnju, pomislio je Ruben, mediji će obožavati ovog tipa. Ruben se učtivo nakašljao i Ponter se okrenuo. Svetlost mu je padala od pozadi i nije mogao da se jasno vidi. Ali kada je Ponter krenuo napred, lekar je uživao posmatrajući Meri kako otvara usta u trenutku kada je prvi put dobro videla Neandertalca. Ona je, kako je ispričala Rubenu, samo na trenutak videla Pontera na televiziji, ali je to, očigledno, nije pripremilo na ono što će zateći u stvarnosti.

„Toliko što se tiče Karltona Kuna“, rekla je Meri, povrativši pribranost.

„Šta?“ — rekao je oštro Ruben.

Meri je najpre delovala zbunjeno, a onda je objasnila. „Oh, Karlton Kun. On je bio američki antropolog. Rekao je da ukoliko obučete Neandertalca u odelo Bruks braders, on neće imati problema da prođe kao običan čovek.“

Ruben je klimnuo glavom. „Ah“, rekao je, a onda nastavio: „Profesorko Von, želim da vas upoznam s Ponterom.“

„Zdravo“, začuo se ženski glas koji je dopirao iz Ponterovog implanta.

Ruben je video da su se Meri raširile oči. „Da, da“, rekao je, klimnuviši. „Ta stvarčica na njegovoj ruci može da govori.“

„Šta je to?“ — pitala je Meri. „Sat koji govori?“

„Mnogo više od toga.“

Meri se malo nagla da bi pogledala implant. „Ne prepoznajem ove cifre, ako su to uopšte cifre“, rekla je. „I, zar se ne menjaju previše brzo da bi bile oznake za sekunde?“

„Dobro zapažate“, rekao je Ruben. „Da. Na ekranu postoji deset različitih oznaka, iako nijedna od njih ne izgleda kao bilo šta što sam ikada video. I merio sam vreme: one se povećavaju svakih 0,86 sekundi što, kada izračunate, iznosi tačno jedan stohiljaditi deo dana. Drugim rečima, radi se o decimalnom sistemu računanja vremena zasnovanom na Zemlji. I kao što možete da vidite, to je veoma sofisticirana naprava. To nije LCD. Ne znam šta je, ali na ekranu može da se vidi šta piše bez obzira iz kog ugla da gledate i bez obzira na to koliko svetlosti pada na njega.“

„Ja se zovem Hak“, rekao je implant ugrađen u Ponterovu levu ruku. „Ja sam Ponterov Pratilac.“

„Ah“, rekla je Meri ispravivši se. „Drago mi je što smo se upoznali.“

Ponter je svojim dubokim glasom izgovorio niz reči koje Meri nije razumela. Hak je rekao: „I Ponteru je drago što ste se upoznali.“

„Proveli smo celo jutro učeći jezik“, rekao je Ruben, pogledavši Meri. „Kao što vidite, prilično smo napredovali.“

„Očigledno“, rekla je Meri zapanjeno.

„Hak, Pontere“, rekao je Ruben, „ovo je Džilijan.“

„Zdravo“, rekao je Hak. Ponter je klimnuo glavom, slažući se.

„Zdravo“, rekla je Džilijan, trudeći se svim silama, kako se Rubenu činilo, da sačuva pribranost.

„Pretpostavljam da je Hak kompjuter.“

„Prenosivi kompjuter koji može da govori.“ Ruben se nasmešio. „Mnogo je bolji od mog palm pajlota.“

„Da li iko pravi ovakve sprave?“ — pitala je Džilijan.

„Ne, koliko je meni poznato“, odgovorio je Ruben. „Hak ima savršenu memoriju. Dovoljno mu je da samo jednom čuje neku reč da bi je zapamtio.“

„A ovaj čovek, Ponter, on zaista ne govori engleski?“ — pitala je Meri.

„Ne“, odgovorio je Ruben.

„Neverovatno“, rekla je Meri. „Neverovatno.“

Biiip! Ponterov implant se oglasio.

„Neverovatno“, počeo je Ruben, okrećući se ka Ponteru, „znači da nešto nije moguće.“ Ponovo se začuo isti zvuk. „Znači da nije istinito.“ Ruben se ponovo okrenuo ka Meri. „Obradili smo koncepte istinitog i pogrešnog koristeći malo jednostavne matematike, ali kao što vidite, imamo još mnogo toga da uradimo. Kao prvo, iako je očigledno lakše Haku, s njegovom savršenom memorijom, da nauči engleski nego nama da naučimo njihov jezik, ni on ni Ponter ne mogu da izgovore glas i, a — “

„Zaista?“ — pitala je Meri.

Deluje prilično uzbuđeno, pomislio je Ruben. Klimnuo je glavom.

„Tvoje ime je Mer-“, rekao je Hak, demonstrirajući joj ovo u praksi. „Njeno ime je Dž-l-jan.“

„Ovo je zapanjujuće“, rekla je Meri.

„Zar?“ — pitao je Ruben. „Zašto?“

Meri je duboko udahnula. „Godinama su vođene brojne rasprave oko toga da li su Neandertalci mogli da govore, i, ako su mogli, koje glasove su mogli da artikulišu.“

„I?“ — pitao je Ruben.

„Neki lingvisti smatraju da nisu bili u stanju da izgovore glas i zato što su njihova usta bila mnogo veća od naših.“

„To znači da je on stvarno Neandertalac!“ — uzviknuo je Ruben.

Meri je ponovo duboko udahnula vazduh, a onda polako izdahnula. „Pa, to je ono što ja treba da utvrdim, zar ne?“ Spustila je malu torbu koju je donela sa sobom i otvorila je. Zatim je iz nje izvadila par gumenih rukavica i navukla ih na ruke. Izvukla je plastičnu kutiju punu kuglica vate i uzela jednu od njih.

„Potrebno je da mu kažete da otvori usta“, rekla je Meri.

Ruben je klimnuo glavom. „To je lako.“ Okrenuo se ka Ponteru. „Pontere, otvori usta.“

Došlo je do kratkog zastoja — Ruben je znao da Hak može da se obraća Ponteru tako da drugi to ne čuju. Ponter je podigao svoje spojene plave obrve — što je bio neverovatan prizor — kao da je iznenađen ovim zahtevom, ali je učinio ono što su tražili.

Ruben je bio zapanjen. Jedan njegov prijatelj u srednjoj školi mogao je da ugura svoju pesnicu u usta. Međutim, Ponterova usta su bila toliko velika i prostrana da je on mogao da unutra gurne ne samo svoju pesnicu, već i dobru trećinu ruke.

Meri je krenula napred i gurnula kuglicu vate u Ponterova usta, prešavši njom duž sluzokože na unutrašnjem delu njegovog dugačkog obraza. „Ćelije u ustima se lako skidaju“, objasnila je, očigledno primetivši da je Džilijan začuđeno gleda. „To je najednostavniji način da se uzme uzorak DNK.“ Zatim je izvadila kuglicu vate iz Ponterovih usta, odmah je sputila u sterilnu epruvetu, zapečatila, a onda stavila nalepnicu na nju i rekla: „U redu, ovo je sve što mi je bilo potrebno.“

Ruben se nasmešio najpre Džilijan, a onda Meri. „Odlično“, rekao je. „Kada ćemo znati rezultat?“

„Pa, moram da se vratim u Toronto i — “

„Naravno, ako tako želite“, rekao je Ruben, „Međutim, pozvao sam jednog svog prijatelja koji radi u odeljenju za herniju i biohemiju na univerzitetu Lorentijan. Lorentijan je mali univerzitet, ali ima odličnu laboratoriju u kojoj se rade forenzične analize DNK za RCMP i OPP. Možete to da tamo uradite.“

„Inko će vas sigurno smestiti u hotel Ramada“, dodala je Džilijan.

Meri je očigledno bila iznenađena. „Ja ...“, počela je. A onda je, kako se činilo, ponovo razmotrila predlog i rekla: „Naravno“, rekla je. „Naravno, zašto da ne?“




Poglavlje 16


Sada kada je Džasmel pristala da govori u Adikorovu korist, sledeći korak je bio da je odvede u Obod i da joj pokaže mesto gde se takozvani zločin odigrao. Međutim, Adikor je zamolio Džasmel da ga sačeka jednu desetinu-dana otprilike, rekavši joj da mora još nešto da obavi dok je tu u Centru.

Klast je bila Ponterov ženski partner i Adikor je se sećao s ljubavlju i bio je veoma tužan kada je umrla. Međutim, i Adikor je imao svog ženskog partnera, a ona je, na svu sreću, bila i te kako živa. Adikor je poznavao ljupku Lurt Fradlo podjednako dugo koliko i Pontera, i on i Lurt su imali sina Daba, pripadnika Generacije 148. Pa ipak, iako ju je poznavao toliko dugo, Adikor je samo nekoliko puta bio u njenoj hemijskoj laboratoriji; uostalom, za vreme Kada dvoje postaje jedno je praznik i niko ne ide na posao. Srećom, Adikorov Pratilac je znao put do laboratorije i pokazao mu je.

Lurtina laboratorija je bila izgrađena u potpunosti od kamena. Naime, iako je postojala samo mala mogućnost da dođe do eksplozije u nekoj hemijskoj laboratoriji, propisi su nalagali da one budu sagrađene od materijala koji može da izdrži eksploziju i požar.

Ulazna vrata u zgradu laboratorije bila su otvorena. Adikor je ušao.

„Prijatan dan“, rekla mu je jedna žena, načinivši, kako je Adikor pomislio, napor vredan divljenja da prikrije da je iznenađena što vidi nekog muškarca na tom mestu i u to vreme u mesecu.

„Prijatan dan“, uzvratio joj je Adikor. „Tražim Lurt Fradlo.“

„Malo dalje niz hodnik.“

Adikor se nasmešio i krenuo hodnikom. „Prijatan dan!“ — povikao je, proturivši glavu kroz vrata Lurtine laboratorije.

Lurt se okrenula, s velikim osmehom na njenom divnom licu. „Adikore!“ Prešla je rastojanje između njih i zagrlila ga. „Kakvo divno iznenađenje!“

Adikor nije mogao da se seti da je ikada video Lurt tokom Poslednjih pet. Učinila mu se savršeno zdravom i racionalnom — a što se toga tiče isti je bio slučaj i sa Džasmel. Možda je cela ta stvar sa Poslednjih pet preuveličana u očima muškaraca, pomislio je.

„Zdravo lepotice“, rekao je Adikor, čvršće je zagrlivši. „Lepo je videti te.“

Ali Lurt je dobro poznavala svog muškarca. „Nešto nije u redu“, rekla je puštajući ga iz zagrljaja. „Šta?“

Adikor je pogledao iznad njenih ramena, proveravajući da li su sami. Zatim je uhvatio Lurt za ruku i odveo je na drugi kraj prostorije do dve laboratorijske stolice koje su se nalazile pored tabele periodičnih elemenata; osim njih, jedini drugi pokretni entiteti u laboratoriji bila su dva robota: jedan od njih je sipao tečnost u laboratorijske posude, a drugi je pravio nešto od cevi i stakla. Adikor je seo, a zatim i Lurt pored njega.

„Optužen sam da sam ubio Pontera“, rekao je.

Lurt raširi oči. „Ponter je mrtav?“

„Ne znam. Nestao je juče posle podne.“

„Bila sam na nekoj zabavi sinoć“, rekla je Lurt. „Nisam čula za to.“

Adikor joj je sve ispričao. Lurt je saosećala sa njim i nijednog trenutka nije pokazala da sumnja u njegovu nevinost. Lurtina vera u njega je bila nešto na šta je Adikor mogao uvek da računa.

„Da li bi želeo da govorim u tvoju korist?“ — pitala je Lurt.

Adikor je odvratio pogled. „Pa, u tome je stvar. Znaš, već sam zamolio Džasmel.“

Lurt je klimnula glavom. „Ponterovu ćerku. Da, to će ostaviti utisak na sudiju.“

„To sam i ja mislio. Nadam se da se ne osećaš zapostavljeno.“

Ona se nasmešila. „Ne, ne, naravno da ne, ali, slušaj, ako ima išta što mogu da uradim da bih ti pomogla, samo reci.“

„Pa, postoji nešto“, rekao je Adikor. Izvukao je malu epruvetu iz bočnog džepa na pantalonama. „Ovo je uzorak tečnosti koji sam uzeo sa mesta gde je Ponter nestao; bilo je dovoljno da se napuni nekoliko kofa njome. Da li možeš da uradiš analizu i utvrdiš šta je to?“

Lurt je uzela epruvetu i okrenula je naspram svetlosti. „Naravno“, rekla je. „I, ako ima još nešto što bih mogla da uradim, samo reci.“




Ponterova kćerka Džasmel pratila je Adikora nazad u Obod. Zatim su otišli do rudnika nikla. Adikor je želeo da pokaže Džasmel tačno mesto gde je njen otac nestao. Ali, kada su stigli do mesta gde se nalazio lift koji je vodio u okno, činilo se da Džasmel okleva.

„Šta nije u redu?“ — pitao je Adikor.

„Hmm, ja sam klaustrofobična.“

Adikor je odmahnuo glavom, zbunjen. „Ne, nisi. Ponter mi je pričao da si kada si bila mala volela da se kriješ unutar dobalak kocki. A prošle desetine meseca, on te je vodio u obilazak pećina.“

„Pa, ja....“ promrmljala je Džasmel.

„Oh, razumem“, rekao je Adikor, klimajući glavom. „Ne veruješ mi, zar ne?“

„Stvar je samo u tome ... pa, moj otac je bio poslednja osoba koja je sišla s tobom dole. I nikada nije izašao.“

Adikor je uzdahnuo, ali je shvatio poentu. Neko — neki građanin — morao je da optuži Adikora za zločin da bi zakonski postupak bio pokrenut. Kada bi on sada uspeo da se otarasi Džasmel, Megameg i Bolbej, možda ne bi bilo više nikoga ko bi mogao da podnese tužbu.

„Možemo da nađemo nekog da siđe s nama“, rekao je Adikor.

Džasmel je razmotrila ovaj predlog, ali je i ona sasvim sigurno razmišljala o tome kako sve dobija novo značenje u ovakvim situacijama. Da, mogla je da traži pratnju — nekoga koga dobro poznaje, nekoga kome bespogovorno veruje. Ali ta osoba bi mogla da bude pozvana na ispitivanje na sudu. „Da, sudijo, ja znam da Džasmel govori u korist Adikoru, ali čak ga se i ona previše plašila da bi se usudila da sama s njim siđe u rudnik. Uostalom, ko može da joj zameri na tome posle onoga što je on učinio njenom ocu?“

Ipak, konačno je uspela da se blago nasmeši — bio je to smešak koji je podsetio Adikora na Pontera. „Ne“, rekla je. „Ne, naravno da ne, samo sam malo nervozna.“ Ponovo se nasmešila i našalila se, rekavši: „Sad je ono vreme u mesecu, znaš.“

Međutim, dok su se približavali liftu, jedan neobično krupan čovek se pojavio ispred njih. „Stani odmah, naučniče Huld“, rekao je.

Adikor je bio siguran da nikada u životu nije video tog čoveka. „Da?“

„Da li ti to nameravaš da siđeš dole u svoju laboratoriju?“

„Da. Ko si ti?“

„Gaskdol Dut“, rekao je čovek. „Moj doprinos društvu je čuvanje zakona.“

„Čuvanje zakona? Kako?“

„Moram da se pobrinem da se nad tobom sprovodi sudski nadzor. Ne mogu da te pustim da siđeš u rudnik.“

„Sudski nadzor?“ — pitala je Džasmel. „Šta je to?“

„To znači“, počeo je Dut, „da transmisiju Pratioca naučnika Hulda neko direktno posmatra u paviljonu sa Arhivom alibija, i tako će biti deset desetina dana dvadeset devet dana u mesecu, sve do trenutka kada se — i ako se — dokaže da je on nevin.“

„Nisam znao da vam je dozvoljeno da to činite“, rekao je šokirano Adikor.

„Oh, da, jeste“, rekao je Dut. „Onog trenutka kada je Daklar Bolbej podnela tužbu protiv tebe, jedan sudija je naredio da ti budeš pod sudskim nadzorom.“

„Zašto?“ — pitao je Adikor, pokušavajući da savlada bes.

„Zar ti Bolbej nije prenela dokumenta u kojima ti je to objasnila?“ — pitao je Dut. „Ako to nije učinila, uveren sam da se radi samo o pukom previdu. Dakle, sudski nadzor služi tome da ti se ne dozvoli da pokušaš da izmakneš sudskoj jurisdikciji, ili da ukloniš potencijalne dokaze i tome slično.“

„Ali, ja ne pokušavam da uradim ništa od svega toga“, rekao je Adikor. „Zašto me ne pustiš da siđem dole do moje laboratorije?“

Dut je pogledao Adikora kao da ne može da veruje šta ga pita. „Zašto? Zato što signal koji emituje tvoj Pratilac onda neće moći da bude detektovan i mi nećemo moći da te držimo pod prismotrom.“

Adikor je tiho opsovao.

Džasmel je prekrstila ruke na grudima. „Ja sam Džasmel Ket i — “

„Ja znam ko si ti“, rekao je čuvar zakona.

„Pa, onda, znaš i da je Ponter Bodit moj otac.“

Čuvar zakona je klimnuo glavom.

„Ovaj čovek pokušava da ga spase. Moraš da ga pustiš da siđe u laboratoriju.“

Dut je u neverici odmahnuo glavom. „Ovaj čovek je optužen da je ubio tvog oca.“

„Ali postoji mogućnost da nije“, rekla je Džasmel. „Moj otac je možda živ. Jedini način da se to sazna je da se ponovi eksperiment sa kvantnim kompjuterom.“

„Ja ne znam ništa o eksperimentima sa kvantnim kompjuterima“, rekao je Dut.

„Pitam se zašto li me to ne čudi?“ — rekao je Adikor.

„Ti si baš neki brbljivac, zar ne?“ — rekao je Dut, pogledavši Adikora i odmerivši ga od glave do pete. „Dakle, moja naređenja su jednostavna. Treba da te sprečim da napustiš Saldak i da te sprečim da siđeš u laboratoriju. Dobio sam poziv iz paviljona sa Arhivom alibija i rečeno mi je da ti nameravaš da učiniš upravo to.“

„Moram da siđem dole“, rekao je Adikor.

„Žao mi je“, rekao je Dut, prekstivši svoje krupne ruke preko svojih krupnih grudi. „I ne samo to da tamo dole ne možeš da budeš pod prismotrom, već bi mogao i da pokušaš da se rešiš dokaza koji još nisu pronađeni.“

Džasmel je zaista imala hitar um kao i njen otac. „Ali ništa ne sprečava mene da siđem u laboratoriju, zar ne? Ja nisam pod sudskim nadzorom.“

Dut je razmišljao. „Ne, nisi.“

„Dobro“, rekla je Džasmel, okrenuvši se ka Adikoru. „Reci mi šta treba da uradim da bih pokušala da vratim svog oca.“

Adikor je odmahnuo glavom. „Nije to tako jednostavno. Oprema je veoma složena i budući da smo je Ponter i ja sami sastavili, polovina kontrolnih dugmadi nije čak ni obeležena.“

Džasmel je očigledno bila frustrirana. Pogledala je krupnog čoveka. „A šta ako ti siđeš dole sa nama? Ti ćeš onda moći da vidiš šta Adikor radi.“

„Da siđem dole? — rekao je Dut i nasmejao se. „Ti želiš da siđem do jedinog mesta odakle moj Pratilac ne može da šalje signal, a uz to i da to učinim sa osobom koja je možda počinila ubistvo na tom istom mestu? Šališ se!“

„Moraš da ga pustiš da siđe dole“, rekla je Džasmel.

Ali Dut je samo odmahnuo glavom. „Ne. Ono što ja moram da učinim je da ga sprečim da siđe dole.“

Adikor je isturio vilicu. „Kako?“ — rekao je.

„Molim?“ — pitao je Dut.

„Kako? Kako ćeš da me sprečiš da siđem dole?“

„Na svaki način“, rekao je Dut, ne povisivši glas.

„Dobro, onda“, rekao je Adikor. Stajao je nepomično jedan trenutak, kao da razmišlja da li zaista želi da to pokuša. „Dobro, onda“, ponovio je i krenuo ka ulazu u lift.

„Stani“, rekao je Dut, bez neke posebne oštrine u glasu.

„Ili šta?“ — rekao je Adikor, ne okrećući se. Trudio se da deluje kao da se ne plaši, ali glas mu je zadrhtao, što ga je sprečilo da postigne željeni efekat. „Da li ćeš da mi razbiješ glavu?“ Ne mogavši da se savlada, osetio je kako mu se grče mišići na vratu, kao da se spremaju da prime udarac.

„Ne“, rekao je Dut. „Samo ću da te omamim strelicom za uspavljivanje.“

Adikor je zastao i okrenuo se.

„Oh“. Adikor nije nikada ranije bežao od čuvara zakona — niti je znao ikoga ko je to učinio. Pretpostavio je da ovo ima smisla i da oni moraju da imaju neki način da zaustave ljude, a da ih pritom ne povrede.

Džasmel se postavila između Datovog bacača strelica koji je on sada držao u ruci i Adikora. „Moraćeš prvo mene da pogodiš“, rekla je. „On ide dole.“

„Ako tako želiš. Ali moram da te upozorim: probudićeš se sa užasnom glavoboljom.“

„Molim te!“ — rekla je Džasmel. „On pokušava da spase mog oca, zar ne shvataš?“

Ovog puta se u Dutovom glasu osetilo nešto topline. „Hvataš se za slamčicu. Znam da ti je jako teško da se suočiš s tim, ali moraš da prihvatiš realnost.“ Pokazao im je rukom u kojoj je držao bacač da se udalje od rudnika. „Žao mi je, ali tvoj otac je mrtav.“




Poglavlje 17


Laboratorija za genetiku univerziteta Lorentijan nije imala posebnu opremu za izdvajanje oštećene DNK kakvu je posedovala Merina laboratorija u Jorku. Ali, to joj ionako nije ni bilo potrebno. Bila je jednostavna stvar da se uzmu ćelije iz Ponterovih usta i izdvoji DNK iz jedne od mitohondrija. U svakoj laboratoriji za genetiku na svetu to je moglo da se učini.

Meri je uzela dva kontrolna uzorka — male delove mitohondrijalne DNK koji su se slagali s početkom lanca koji je identifikovala pre mnogo godina u DNK fosila Neandertalca nađenog u Nemačkoj. Zatim je dodala enzim DNK — polimerazu — izazivajući lančanu reakciju koja će dovesti kod sekcije koja ju je zanimala do uvećanja i do toga da počne da se reprodukuje iznova i iznova, svaki put se dvostruko kvantitativno povećavajući. Tako će uskoro Meri imati milione kopija lanca DNK koje će moći da analizira.

Kao što je Ruben Montego rekao, laboratorija u Lorentijanu je obavljala mnogo posla iz domena sudske medicine, tako da je imala lepljivu traku koja je mogla da se pričvrsti za staklo. Ova traka je korišćena da bi genetičari koji su uradili analizu mogli da sa sigurnošću svedoče na sudu da niko nije mogao da nešto uradi s epruvetom s uzorkom dok im nije bila pred očima. Meri je zapečatila staklenu posudu u kojoj se odigravalo PCR uvećanje i potpisala se.

Zatim je preko Interneta na kompjuteru koji se nalazio u laboratoriji proverila svoju elektronsku poštu u Jorku. Dobila je više i-mejlova prethodnog dana nego što inače dobija tokom celog meseca i većinu njih su poslali stručnjaci za Neandertalce iz celog sveta koji su na to bili podstaknuti činjenicom da se ona u tom trenutku nalazi u Sadberiju. Bilo je poruka sa unverziteta Vašington, univerziteta Mičigen, UCB, UCLA, Brauna, Sani Stoni Bruka, Stenforda, Kembridža, zatim iz Britanskog muzeja prirodnih nauka, Francuskog instituta za praistoriju i geologiju, zatim od njenih starih prijatelja iz Rheinisches Landesmuseum i drugih — i svi su oni tražili uzorke neandertalske DNK istovremeno praveći šale na račun toga, kao da je, naravno, potpuno nemoguće da se sve to zaista dešava.

Meri je ignorisala sve ove poruke, ali je osetila potrebu da napiše pismo svojoj studentkinji u Jorku:









„Darija,

izvini što sam te ostavila onako na brzinu, ali znam da možeš da se sama snađeš. Sigurna sam da si čitala izveštaje u novinama i mogu da ti kažem: da, istina je, izgleda da postoji mogućnost da se radi o pravom Neandertalcu. Upravo radim analizu njegove DNK da bih to potvrdila.

Ne znam kada ću se vratiti. Verovatno ću ostati ovde još najmanje nekoliko dana. Ali, želela sam da ti kažem ... želela sam da te upozorim da mislim da je neki muškaraca pokušao da me prati kada sam u petak uveče izašla iz laboratorije. Čuvaj se. Ako budeš ostajala do kasno uveče, pozovi svog dečka da dođe i nađi se s njim, ili nazovi nekog iz obezbeđenja i zatraži da te otprati do kuće.

Čuvaj se.

    

MNV.“










Meri je pročitala nekoliko puta pismo, a onda je pritisla dugme „poslati“.

Zatim je samo sedela, zureći dugo u ekran.

Prokletstvo!

Prokletstvo!

Prokletstvo!

Nije uspevala da to izbaci iz glave, čak ni na pet minuta. Pretpostavljala je da je danas bar polovina njenih misli bila posvećena tom strašnom događaju. Oh, Bože, da li se to zaista dogodilo juče? Činilo joj se da je prošlo mnogo više vremena, iako je sećanje na užasne stvari koje joj je učinio bilo oštro poput noža.

Da je sada u Torontu, mogla bi da razgovara o tome sa svojom majkom ali —

Ali njena majka je bila dobra katolkinja, i nije postojao način da izbegne neke neprijatne teme ako bi s njom razgovarala o silovanju. Majka bi se brinula oko toga da li je Meri ostala trudna i nikada ne bi odobrila abortus. Meri i ona su već ranije raspravljale o ukazu pape Jovana Pavla u kojem je rečeno da kaluđerice koje su silovane moraju da rode dete ako su pritom zatrudnele. A da kaže svojoj majci da ne mora da brine oko toga jer uzima pilule za kontracepciju, jedva da bi bilo išta bolje. Što se Merinih roditelja tiče, ritam plodnih i neplodnih dana bio je jedini prihvatljiv metod sprečavanja začeća. Meri je mislila da je ravno čudu što ima samo dvojicu braće i jednu sestru, a ne tuce njih.

Zaista, mogla bi da razgovara sa njima. Ali... Ali o tome nije mogla da razgovara sa nekim muškarcem — ni sa jednim muškarcem. To je značilo da ne može da razgovara sa svojom braćom Bilom i Džonom. A njena jedina sestra, Kristin, živela je u Sakramentu, a Meri se činilo da to nije nešto o čemu bi želela da razgovara telefonom.

Pa, ipak, morala je s nekim da razgovara, znala je to. I to sa nekim lično. Nekim ko je sada tu.

Jedan primerak rasporeda predavanja na univerzitetu Lorentijan nalazio se na stolu u laboratoriji: Meri je pronašla i mapu kampusa kao i ono što je tražila. Ustala je i otišla hodnikom do stepenica, a onda se uputila ka onome za šta je saznala da ga studenti sa Lorentijana nazivaju „aleja za kuglanje“ — dugačkog staklenog hodnika koji se pružao između zgrade sa učionicama i velikog glavnog hola. Prešla ga je celom dužinom, dok ga je popodnevno sunce obasjavalo, prošla pored kioska za krofne Tim Horton i nekoliko kioska posvećenih studentskim aktivnostima. Konačno je skrenula nalevo na krajnjem delu hodnika i prošavši pored kancelarije osoblja za rad sa studentima, popela se uz stepenice, prošla pored knjižare i zašla u jedan kratak hodnik.

Odlazak u Centar za žrtve silovanja na univerzitetu Jork nije dolazio u obzir. Tamo su savetnici koji su radili sa žrtvama uglavnom bili dobrovoljci i iako bi svi oni nesumnjivo morali da čuvaju ono što saznaju kao tajnu, činjenica da je neka profesorka napadnuta mogla bi da se pokaže kao prevelik izazov. Uz to, neko bi mogao da je vidi kako ulazi ili izlazi odatle.

Međutim, ma koliko da je bio mali, i univerzitet Lorentijan je imao Centar za žrtve silovanja. Tužno je bilo to što je bilo neophodno da takav centar postoji na svakom univerzitetu; čula je da postoji čak i na univerzitetu Oral Roberts. Niko u Lorentijanu nije poznavao Meri i ona još nije dala ni jedan intervju za televiziju — mada će se to, bez sumnje, dogoditi kada bude imala rezultate analize Ponterove DNK. Dakle, ako želi da to učini još dok niko ne može da je prepozna, nema vremena za odlaganje.

Vrata su bila otvorena. Meri je ušla u malo prijemno odeljenje.

„Zdravo“, rekla je mlada crnkinja koja je sedela za stolom. Ustala je i prišla Meri. „Uđite, uđite.“ Meri je shvatila zašto je podstiče. Verovatno su mnoge žene uspevale da stignu do ulaznih vrata, a onda bi se okrenule i otišle, jer nisu bile u stanju da govore o onome što im se dogodilo.

Pa ipak, ta žena je verovatno mogla da zaključi da se silovanje — ako je Meri i bila žrtva — nije dogodilo nedavno. Merina odeća nije bila izgužvana, a i šminka i frizura su joj bile u redu. Sasvim sigurno su u Centar dolazile i žene koje nisu doživele silovanje, kao i oni koji su želeli da tu dobrovoljno rade, ili zbog nekog istraživanja, pa čak i majstor koji popravlja fotokopir-mašine, na primer, razmišljala je Meri.

„Da li ste bili povređeni?“ — pitala je žena.

Povređena. Da to je pravi pristup. Lakše je priznati da si bila povređena, nego upotrebiti reč na slovo s. Meri je klimnula glavom.

„Moram da vas pitam“, rekla je žena. Imala je krupne smeđe oči i malu zlatnu alku u nosu. „Da li se to dogodilo danas?“

Meri je odmahnula glavom.

Jedan delić sekunde, žena ju je gledala ... pa, razočarano bi bila pogrešna reč, pomislila je Meri, ali bi joj nesumnjivo sve ovo bilo mnogo zanimljivije da se upravo dogodilo, da sada može da uzme uzorke da bi prikupila dokaze, da...

„Juče“, rekla je Meri, progovorivši po prvi put. „Sinoć.“

„Da li je to bio neko koga poznajete?“

„Ne“, rekla je Meri, ali je onda zastala. Zapravo nije bila sigurna šta da odgovori na ovo pitanje. Monstrum je nosio skijašku kapu koja mu je prekrivala lice. To je mogao da bude bilo ko: neki student kome je predavala; neki član osoblja; neko ko pripada pomoćnom osoblju fakulteta; neka propalica s ulice. Bilo ko. „Ne znam. Lice mu je bilo pokriveno.“

„Znam da vam je naudio“, rekla je mlada žena, uhvativši Meri za ruku, „ali da li vam je naneo neku povredu? Da li je potrebno da vas pregleda lekar?“ Istog trena je podigla ruku i nastavila: „Imamo izvrsnu lekarku koja je sada dežurna.“

Meri je ponovo odmahnula glavom. „Ne“, rekla je. „Imao je — “ Meri je zaćutala u pola reči, iznenadivši time i sebe. Pokušala je ponovo. „Imao je nož, ali ga nije upotrebio.“

„Životinja“, rekla je žena. Meri je klimnula glavom, slažući se.

Ušle su u drugu prostoriju, čiji su zidovi bili obojeni svetlo ružičastom bojom. Tu su se nalazile dve stolice, ali nije bilo kauča. Čak i ovde, čak i u ovom svetilištu, i sam pogled na kauč mogao bi da bude pretežak. Mlada žena je pokretom ruke dala znak Meri da sedne na jednu od stolica, a ona je sela na drugu naspram nje, pružila ruku i nežno uhvatila Meri za njenu levu.

„Da li želite da mi kažete kako se zovete?“ — pitala je žena.

Meri je palo na pamet da joj kaže neko izmišljeno ime ili — s obzirom da nije želela da laže tu ljubaznu mladu ženu koja se toliko trudila da joj pomogne — možda da joj kaže samo svoje srednje ime, Nikol; to onda neće predstavljati pravu laž, a ipak će prikriti njen identitet. Međutim, kada je otvorila usta, iz nje je izašlo: „Meri, Meri Von.“

„Meri, ja sam Kejša.“

Meri ju je pogledala. „Koliko imate godina?“ — pitala je.

„Devetnaest“, odgovorila je Kejša.

Tako mlada, pomislila je Meri. „Dali ste... dali ste vi ikada-?“

Kejša je stisla usne i klimnula glavom.

„Kada?“

„Pre tri godine.“

Meri je osetila kako su joj se oči raširile. Tada je Kejša imala samo šesnaest godina; možda joj je, Bože, možda joj je to bio prvi put, a bila je silovana.

„Žao mi je“, rekla je Meri.

Kejša je nagla glavu malo na stranu, prihvativši njene reči. „Ne želim da vam kažem da ćete to zaboraviti, Meri, ali vi to možete da preživite. A mi ćemo vam pomoći da to učinite.“

Meri je sklopila oči, duboko udahnula, a onda polako izdahnula. Mogla je da oseti kako joj Kejša nežno steže ruku, prenoseći joj svoju snagu. Konačno, Meri je ponovo progovorila. „Mrzim ga“, rekla je. Otvorila je oči. Na Kejšinom licu je bio izraz zabrinutosti i podrške. „I — “, počela je Meri, polako, tiho, „mrzim sebe što sam dozvolila da se to dogodi.“

Kejša je klimnula glavom i pružila i drugu ruku, i nežno uhvatila Merinu desnu.




Poglavlje 18


Adikor i Džasmel su se vratili iz rudnika u Adikorovu kuću, kuću koju je on delio sa Ponterom. Kada je Adikor izgovorio naredbu, svetiljke su se upalile i Džasmel se radoznalo osvrnula oko sebe. Ovo je bio prvi put da je Džasmel došla u kuću svog oca. Za vreme Kada dvoje postaje jedno uobičajeno je da muškarci odlaze u Centar, a ne da žene idu u Obod.

Džasmel je bila istovremeno fascinirana i tužna dok je tumarala po kući i gledala Ponterovu zbirku skulptura. Znala je da on voli rezbarije urađene u kamenu i imala je običaj da mu poklanja jednu svaki put kada je pomračenje Meseca. Džasmel je znala da je Ponter posebno voleo rezbarije urađene od mineralnog kamenja koje nije tipično za oblast u kojoj su živeli i koje su izrađene u obliku neke životinje. Najviše se radovao i ponosio — sudeći barem po tome kako je ta skulptura stajala na istaknutom mestu pored wadlaka — dabrom izrađenom u polovini njegove prirodne veličine; bila je to skulptura životinje tipične za tu oblast, izvajana od malahita uvezenog iz Centralnog Evsoja.

Dok je Džasmel tumarala po kući, Adikorov Pratilac se oglasio. „Prijatan dan“, rekao je Adikor. „Oh, divno draga, to su odlične vesti! Sačekaj samo jedan trenutak...“ Okrenuo se ka Džasmel. „Ovo će te sigurno zanimati. To je moj ženski partner, Lurt. Uradila je analizu tečnosti koju sam pronašao u kompjuterskoj laboratoriji nakon što je tvoj otac nestao.“

Adikor je izvukao kontrolno dugme na svom Pratiocu, aktivirajući tako spoljni zvučnik.

„Džasmel Ket, Ponterova kćerka je sada sa mnom“, rekao je Adikor.

„Prijatan dan, Džasmel“, rekla je Lurt.

„I tebi“, odgovorila je Džasmel.

„Dobro“, nastavila je Lurt. „Ovo će te iznenaditi, Adikore. Da li znaš šta je tečnost koju si mi doneo?“

„Mislio sam da je voda“, rekao je Adikor. „Zar nije?“

„Jeste neka vrsta vode. Radi se, zapravo, o teškoj vodi.“

Džasmel je podigla obrve.

„Zaista?“ — rekao je Adikor.

„Da“, odgovorila je Lurt. „To je čista teška voda. Naravno, molekuli teške vode javljaju se u prirodi; oni predstavljaju oko 0,1 procenata obične kišnice, na primer. Ali da bi se dobila koncentracija kao što je ova, pa, ne znam kako bi to moglo da se učini. Pretpostavljam da bi mogao da se napravi neki aparat koji bi izdvajao tešku vodu iz vode koja se nalazi u prirodi, zasnovano na činjenici da je teška voda deset procenata teža od obične, ali bilo bi potrebno da se u tom procesu preradi ogromna količina vode da bi se izdvojilo onoliko teške vode koliko ti tvrdiš da si našao. Ne znam da postoji neko postrojenje koje bi to moglo da učini, niti mi pada na pamet bilo koji razlog zašto bi to iko želeo da učini.“

Adikor je bacio pogled na Džasmel, a onda ga ponovo vratio na svog Pratioca na levom ručnom zglobu. „Znači, ne postoji mogućnost da se to dogodilo prirodnim putem? Ne postoji mogućnost da je stvoren izvor negde medu stenama rudnika?“ — pitao je Adikor.

„Nema ni trunke mogućnosti da se to dogodilo“, odgovorila je Lurt. „Voda je bila malo kontaminirana nečim za šta sam na kraju shvatila da je sredstvo za čišćenje poda u laboratoriji; sigurno su se na podu nalazili osušeni ostaci tog sredstva koji su se zatim rastvorili u vodi. Ali, sem toga je bila potpuno čista. Podzemna voda bi sadržala rastvorene minerale. Ova voda je negde proizvedena veštačkim putem. Ko je to učinio, ne znam, a ne znam ni kako, ali sam sasvim sigurna da nije nastala prirodnim putem.“

„Neverovatno“, rekao je Adikor. „I nema ni traga od Ponterove DNK?“

„Ne. Bilo je nešto malo tvoje DNK — nema sumnje da si ostavio nešto svojih ćelija dok si sakupljao vodu — ali nikakve druge DNK. Nema ni tragova krvne plazme niti bilo čega što bi moglo da potiče od Pontera.“

„Dobro, mnogo ti hvala.“

„Prijatan dan, dragi“, rekla je Lurt.

„Prijatan dan“, uzvratio je Adikor i izvukao kontrolno dugme za prekidanje veze.

„Šta je to teška voda?“ — pitala je Džasmel.

Adikor joj je objasnio, a onda rekao: „To sigurno predstavlja ključ“, rekao je.

„Da li si rekao istinu o poreklu te teške vode?“ — pitala ga je Džasmel.

„Naravno“, rekao je Adikor. „Sakupio sam je na podu kompjuterske komore nakon što je Ponter nestao.“

„Ona nije otrovna, zar ne?“

„Teška voda? Ne mogu da zamislim zašto bi bila.“

„Za šta se ona koristi?“

„Ja ne znam ni za jednu mogućnost njene upotrebe.“

„Ne postoji mogućnost da je telo mog oca moglo da bude ... ne znam kako da kažem ... nekako pretvoreno u tešku vodu?“

„Čisto sumnjam da je to ikako moguće“, rekao je Adikor. „A nema ni traga od hemijskih elemenata koji sačinjavaju njegovo telo. On se nije dezintegrisao niti spontano sagoreo, on je, jednostavno, nestao.“ Adikor je odmahnuo glavom. „Možda bismo sutra na dooslarm basadlarm mogli da objasnimo sudiji zašto nam je potrebno da odemo u laboratoriju. Nadam se samo da je Ponter dobro, ma gde da je.“




Pošto se Meri Von smestila u laboratoriji za genetiku univerziteta Lorentijan, Ruben Montego je ručao u restoranu Tako bel, a onda se uputio natrag ka Zdravstvenom centru Sent Džozef. U hodniku je sreo Luiz Benoa, tu divnu Kanađanku francuskog porekla koja je radila u NOS. Ona se raspravljala sa nekim ko je izgleda pripadao bolničkom obezbeđenju.

„Ali, ja sam mu spasla život!“ — čuo je Ruben kako Luiz viče. „On bi sigurno želeo da me vidi!“

Ruben je prišao mladoj ženi. „Zdravo“, rekao je. „U čemu je problem?“

Luiz je okrenula svoje prelepo lice ka njemu, dok su joj smeđe oči izražavale zahvalnost. „Oh, doktore Montego!“ — rekla je. „Hvala Bogu da ste ovde. Došla sam ovamo da bih videla kako je našem prijatelju, ali oni ne žele da me puste kod njega.“

„Ja sam Ruben Montego“, rekao je Ruben čoveku iz obezbeđenja, mišićavom tipu sa crvenom kosom. „Ja sam lekar gospodina Pontera. To može da vam potvrdi doktor Sing.“

„Znam ko ste“, rekao je čovek iz obezbeđenja. „I, da, vi se nalazite na spisku onih koji mogu da uđu.“

„Pa, ova mlada dama je sa mnom. Ona je spasla Ponteru život u Neutrinskoj observatoriji Sadberi.“

„U redu“, rekao je čovek. „Žao mi, je ali ovamo neprestano dolaze novinari i razni radoznalci i pokušavaju da se uvuku i — “

U tom trenutku se pojavio doktor Sing, noseći na glavi ovog puta turban smeđe boje. „Doktore Sing!“ — povikao je Ruben.

„Zdravo“, odvratio je doktor Sing, prilazeći im i rukujući se sa Rubenom. „Moramo da bežimo od telefona, zar ne? Podigao sam slušalicu sa aparata da ne bi više zvonio.“

Ruben se nasmešio. „I ja sa svog. Izgleda da svi žele da saznaju što je više moguće o Ponteru.“

„Znate da mi je strašno drago što mu je dobro“, rekao je doktor Sing, „ali zaista bih želeo da ga otpustim iz bolnice. Nemamo dovoljno slobodnih kreveta, zahvaljujući Majklu Harisu.“

Ruben je saosećajno klimnuo glavom. Bivši premijer Ontarija je zatvorio mnoge bolnice u ovoj kanadskoj pokrajini.

„Osim toga“, nastavio je doktor Sing, „mada ne želim da pridajem preveliki značaj tome, ali, ako bi on otišao odavde, možda bi mene mediji prestali da progone.“

„Gde da ga odvedemo?“ — pitao je Ruben.

„To ne znam“, odgovorio je doktor Sing. „Ali ako mu je dobro, onda mu nije mesto u bolnici.“

Ruben je klimnuo glavom. „Dobro, Slažem se. Povešćemo ga sa sobom kada krenemo. Da li je moguće da ga nekako krišom izvedemo, tako da ga novinari ne vide?“

„Poenta je što se mene tiče“, počeo je doktor Sing, „baš u tome da novinari saznaju da je otišao.“

„Da, da“, rekao je Ruben. „Ali mi bismo želeli da ga prvo smestimo negde na sigurno, pre nego što oni to saznaju.“

„Razumem“, rekao je doktor Sing. „Izvedite ga kroz podzemnu garažu. Parkirajte tamo automobil, a zatim koristite lift za osoblje do B2 i izađite kroz hodnik. Ako Ponter bude držao spuštenu glavu u kolima, niko ga neće videti kako odlazi.“

„Odlično“, rekao je Ruben.

„Molim vas da ga odvedete još danas“, rekao je doktor Sing.

Ruben je klimnuo glavom. „Hoću.“

„Hvala vam“, rekao je doktor Sing.

Ruben i Luiz su krenuli stepenicama.

„Zdravo, Pontere“, rekao je Ruben, ulazeći u sobu.

Ponter je sedeo na krevetu, obučen u istu onu odeću koju je imao na sebi kada su ga pronašli.

U prvom trenutku je Ruben pomislio da Ponter gleda televiziju, ali je zatim primetio da Ponter drži svoju levu ruku podignutu, tako da je Hakovo stakleno sočivo bilo okrenuto ka ekranu. Bilo je mnogo verovatnije da je Pratilac bio taj koji sluša ono što se govori na televiziji i prikuplja nove uzorke jezika, pokušavajući da shvati značenja reči upotrebljenih u različitim kontekstima.

„Zdravo, Rubene“, rekao je Hak, verovatno u ime Pontera. Ponter se okrenuo da bi pogledao Luiz. Ruben je primetio da nije reagovao na nju onako kako bi reagovao bilo koji drugi normalan muškarac; na njegovom licu nije bilo osmeha oduševljenja pri neočekivanoj pojavi ove predivne mlade žene.

„Luiz“, počeo je Ruben, „ovo je Ponter.“

Luiz je krenula ka njemu. „Zdravo, Pontere“, rekla je. „Ja sam Luiz Benoa.“

„Luiz te je izvukla iz vode“, rekao je Ruben.

Ponterov osmeh je postao srdačniji; verovano mu svi mi ovde izgledamo isto, pomislio je Ruben. „Lu-“, začuo se Hakov glas. Ponter je slegao ramenima, izvinjavajući se.

„On ne može da izgovori glas i u tvom imenu“, rekao je Ruben.

Luiz se nasmešila. „U redu je. Možeš da me zoveš Lu; to, ionako, čini i većina mojih prijatelja.“

„Lu“, ponovio je Ponter, govoreći svojim dubokim glasom. „Ja ... tebi ... ja ... “

Ruben je pogledao Luiz. „Još uvek moramo da radimo na njegovom rečničkom fondu. Nismo još, nažalost, stigli do kurtoaznih fraza. Siguran sam da pokušava da ti se zahvali na tome što si mu spasla život.“

„Bilo mi je zadovoljstvo“, rekla je Luiz. „Drago mi je da ti je dobro.“

Ruben je klimnuo glavom. „A kad već govorimo o tome da ti je dobro, Pontere, ti ideš odavde.“

Ponter je podigao obrve. „Da!“ — rekao je Hak, progovorivši ponovo umesto njega. „Gde ... gde idemo?“

Ruben se počešao po svojoj obrijanoj glavi. „To je pravo pitanje.“

„Daleko“, rekao je Hak. „Daleko.“

„Želiš da ideš daleko?“ — pitao je Ruben. „Zašto?“

„To... to ...“ Hak je zaćutao, ali Ponter je podigao ruku i prekrio njome svoj ogromni nos — što je možda predstavljalo kod Neandertalaca isto što kod nas znači kada neko stegne prstima nozdrve.

„Miris?“ — upitao je Ruben. Klimnuo je glavom i okrenuo se ka Luiz. „Sa tolikom nosinom i ne čudi me što ima osetljivo čulo mirisa. I ja mrzim miris koji vlada u bolnicama, a proveo sam mnogo vremena u njima.“

Luiz je gledala Pontera, ali se obratila Rubenu. „I dalje nemaš pojma odakle je došao?“

„Ne.“

„Ja mislim da se radi o paralelnom univerzumu“, rekla je Luiz mirno.

„Šta!“ — rekao je Rubin. „Oh, hajde!“

Luiz je slegla ramenima. „Odakle bi drugde mogao da dođe?“

„Pa, to jeste pravo pitanje, ali...“

„A ako je došao iz paralelnog univezuma“, rekla je Luiz, „onda pretpostavi da na tom svetu ne postoje motori sa unutrašnjim sagorevanjem niti bilo šta drugo što zagađuje vazduh. Ako neko ima jako osetljivo čulo mirisa, nikada ne bi koristio tehnologiju koja stvara smrad.“

„Možda, ali teško da to predstavlja dokaz da on dolazi iz paralelnog sveta.“

„Bez obzira na to“, rekla je Luiz, sklanjajući svoju dugu smeđu kosu sa očiju, „on verovatno želi da ode negde daleko od civilizacije. Negde gde ne smrdi ovoliko.“

„Pa, mogu da uzmem odsustvo od kompanije Inko“, rekao je Ruben. „Dobra stvar kada si lekar je što možeš da sam sebi napišeš opravdanje za izostanak s posla. Zaista bih voleo da nastavim da radim s njim.“

„Ni ja nemam nekog posla“, rekla je Luiz, „sve dok ne isuše postrojenje NOS.“

Ruben je osetio kako mu je srce brže zakucalo. Ali sasvim je sigurno da Luiz želi da pođe sa njima zato što je Ponter zanima u naučnom smislu. Pa, ipak, bilo bi divno provesti nešto više vremena s njom; njen naglasak je neverovatno seksi, pomislio je Ruben.

„Pitam se da li će vlasti pokušati da ga odvedu“, rekao je Ruben.

„Prošao je tek jedan dan otkako je stigao ovde“, rekla je Luiz, „i kladim se da niko u Otavi ovo još uvek ne shvata ozbiljno. Misle da se radi o samo još jednoj šašavoj priči. Federalni agenti i face iz vojske ne pojavljuju se svaki put kada neko izjavi da je video leteći tanjir. Sigurna sam da im još nije ni palo na pamet da bi ovo, možda, moglo da bude istinito.“

Smrad je ovde zaista užasan, mislio je Ponter, dok je gledao Lu i Rubena. Njih dvoje je predstavljalo potpunu suprotnost: on sa svojom tamnom kožom i potpuno ćelav, a ona sa kožom koja je bila svetlija čak i od Ponterove i gustom, smeđom kosom koja joj je poput vodopada padala na uska ramena.

Ponter je i dalje bio uplašen i zbunjen, ali Hak bi nešto umirujuće prošaputao kroz njegove slušne implante svaki put kada bi otkrio da Ponterovi vitalni znaci pokazuju da je previše uznemiren. Ponter je bio siguran da bi bez Hakove pomoći do sada već sasvm sigurno poludeo.

Toliko toga se dogodilo za tako malo vremena! Još juče se probudio u svom krevetu, sa Adikorom pored sebe, nahranio svog psa, otišao na posao...

A sada je ovde, ma gde da je to. Hak je bio u pravu: ovo je sasvim sigurno Zemlja. Ponter je verovao da postoje i druge planete u beskrajnim dubinama svemira na kojima je moguć život, ali činilo mu se da mu je ovde telo iste težine kao i kod kuće, a i vazduh je mogao da se udiše — mogao je da se udiše isto onako kao što je za ono što bi skuvao njegov voljeni Adikor moglo da se kaže da može da se jede. Bilo je odvratnih mirisa, groznih isparenja gasova, hemijskih smradova, nekih smradova koje čak nije mogao ni da identifikuje. Ali, morao je da prizna, da je vazduh odgovarao njegovim plućima, kao i da je hrana koju su mu dali bila — uglavnom — hemijski kompatibilna sa njegovim digestivnim traktom.

Znači, ovo je Zemlja. I to ne Zemlja iz prošlosti, sasvim sigurno. Postojali su neki delovi današnje Zemlje, posebno u ekvatorijalnim oblastima, koji su bili malo istraženi, ali, kao što je to Hak naglasio, vegetacija ovde je bila uglavnom ista kao ona u Saldaku, što znači da je bilo malo verovatno da se nalazi na nekom drugom kontinentu ili u južnoj hemisferi. I mada je bilo toplo, drveće koje je ovde video uglavnom je bilo listopadno; ovo nije nikako mogla da bude ekvatorijalna oblast.

Znači, ovo je budućnost. Ali ne, nije ni to. I da se dogodilo da su ljudi iznenada prestali da postoje iz nekog neobjašnjivog razloga, Gliksini ne bi bili ti koji bi se pojavili i zauzeli njihovo mesto. Gliksini su bili izumrli; to da ponovo ožive bilo je verovatno koliko i da dinosaurusi ponovo ožive.

A ako je ovo bila ne samo Zemlja, već i isti onaj deo Zemlje iz kojeg je došao, gde su onda ona velika jata golubova-selica, pitao se. Nije video ni jednog otkako je stigao. Možda su ih ovi smradovi koji izazivaju mučninu oterali.

Ali ne. Ne.

Ovo nije bila ni budućnost ni prošlost. Ovo je bila sadašnjost — paralelni svet, svet u kojem na neki neobjašnjiv način, uprkos svojoj urođenoj gluposti, Gliksini nisu izumrli.




„Pontere“, rekao je Ruben.

Ponter je podigao pogled, s izrazom izgubljenosti na licu, kao da je upravo prekinut u sanjarenju.

„Da?“ — rekao je.

„Pontere, odvešćemo te na neko drugo mesto. Nisam siguran gde. Pa, za početak, otići ćemo odavde. Ti ćeš da budeš sa mnom.“

Ponter je malo nagnuo glavu, nesumnjivo slušajući Hakov prevod. Na momente je delovao zbunjeno; verovatno Hak nije bio potpuno siguran kako da prevede neke reči koje je Ruben upotrebio.

„Da“, rekao je Ponter konačno. „Da. Ići odavde.“

Ruben je pokazao Ponteru da krene napred.

„Ja otvaram vrata“, rekao je Ponter na engleskom, očigledno uživajući u tome, dok je otvarao vrata sobe. „Ja prolazim kroz vrata“, rekao je, proprativši ove reči odgovarajućim postupkom. Zatim je sačekao da Luiz i Ruben izađu. „Ja zatvaram vrata“, rekao je, zatvarajući vrata za sobom, a onda se široko osmehnuo. A kada se Ponter široko osmehne, to iznosi otprilike jednu stopu od jednog do drugog ugla usta. „Ponter napolju!“




Poglavlje 19


Sledeći uputstva doktora Singa, Ruben Montego, Luiz Benoa i Ponter su bezbedno stigli do Rubenovih kola koja su bila parkirana u garaži za osoblje bolnice. Ruben je imao ford eksplorer boje vina, kome je, mestimično, šljunak sa prilaznog puta rudniku oštetio lak. Ponter je seo na zadnje sedište i spustio se dole, prekrivši glavu novinama Sadberi star. Luiz — koja je došla pešice do bolnice — sela je napred pored Rubena. Prihvatila je njegov poziv da se pridruži njemu i Ponteru u njegovoj kući na večeri; Ruben joj je rekao da će je kasnije odvesti do njene kuće.

Vozili su se dalje dok je radio tiho svirao; pesma koju su upravo slušali bila je „It's Raining Men“ Geri Halivel „Dobro“, počeo je Ruben pogledavši u Luiz, „hajde, ubedi me. Zašto misliš da je Ponter došao iz paralelnog univerzuma?“

Luiz je za trenutak dotakla jezikom svoje pune usne. Bože, pomislio je Ruben, zaista je divna. Onda je rekla: „Kako stojiš s fizikom?“

„Ja?“ — pitao je Ruben. „Uglavnom znam ono što sam učio u srednjoj školi. Oh, i da, kupio sam primerak Kratke istorije vremena Stivena Hokinga kada je on bio u Sadberiju, ali nisam daleko odmakao.“

„U redu“, rekla je Luiz, dok je Ruben skretao nadesno. „Dozvoli mi da ti postavim jedno pitanje. Ako ispališ jedan jedini foton svetlosti na pregradu sa dva vertikalna proreza i postaviš jedan list fotografskog papira iza pregrade, tako da se na njemu pokažu interferencijalne šeme, šta će se dogoditi?“

„Ne znam“, odgovorio je iskreno Ruben.

„Dakle“, počela je Luiz, „jedno tumačenje je da se taj jedan jedini foton pretvara u talas energije i kada udari u pregradu s prorezima, svaki od njih stvara novi talasni front, i tako se dobija klasična interferencijalna šema talasastog oblika, gde najviše i najniže tačke ili povećavaju jedna drugu ili se međusobno poništavaju.“

Slušajući ovo, Ruben je počeo da se nečega neodređeno priseća. „Dobro.“

„Pa, kao što sam rekla, to je jedno tumačenje. Drugo je da se univerzum tada zapravo cepa, i tako na kratko postoje dva univerzuma. U jednom, taj foton — koji je još uvek jedinstven — prolazi kroz prorez na levoj strani, a u drugom univerzumu, isti taj foton prolazi kroz prorez na desnoj strani. I zbog toga što je potpuno svejedno kroz koji je prorez foton prošao u ovom ili u onom drugom univerzumu, ta dva univerzuma se ponovo spajaju u jedan, tako da dobijena interferencijalna šema predstavlja rezultat ponovnog spajanja univerzuma.“

Ruben je klimnuo glavom, ali samo zato što mu se činilo da to treba da učini.

„I tako“, nastavila je Luiz, „mi imamo osnovu u eksperimentalnoj fizici za mogućnost da verujemo u postojanje paralelnog univerzuma. Te interferencijalne šeme se zaista pokazuju, čak i kada pošalješ jedan foton kroz dva proreza. Ali šta se dešava ako se dva univerzuma ne spoje ponovo u jedan? Šta ako posle razdvajanja oni nastave da idu svaki svojim putem?“

„Da?“ — pitao je Ruben, pokušavajući da razume ono što ona govori.

„Pa“, rekla je Luiz, „zamisli da se univerzum podelio na dva univerzuma pre nekoliko desetina hiljada godina, kada su još postojale dve vrste ljudskih bića koje su živele jedna pored druge: naši preci Kromanjonci“ (Ruben je primetio da je ovu reč izgovorila na francuskom), „i Ponterovi preci, drevni Neandertalci. Ne znam do kada su ove dve vrste postojale istovremeno, ali — “

„Do pre od sto hiljada do dvadeset sedam hiljada godina“, rekao je Ruben.

Luizin izraz lica kazivao je da je zadivljena njegovim odgovorom i očigledno iznenađena što zna ovaj podatak.

Ruben je slegao ramenima. „Došla nam je genetičarka iz Toronta po imenu Meri Von. Ona mi je to rekla.“

„Aha. Dobro, dakle, u nekom trenutku u tom periodu, možda je došlo do cepanja i dva univerzuma su nastavila da se potpuno razdvajaju. U jednom su naši preci postali dominantna vrsta, a u drugom Neandertalci koji su stvorili svoju civilizaciju i jezik.“

Ruben je osetio kako mu se zavrtelo u glavi. „Ali... ali, kako su ova dva univerzuma ponovo došla u vezu jedan s drugim?“

„Je ne sais pas[prim. prev. fr. jez. je ne sais pas — ne znam]“, rekla je Luiz, odmahnuvši glavom. Izašli su iz Sadberija, i krenuli seoskim putem koji je vodio do gradića Lajvlija u čijoj blizini se nalazio rudnik.

„Pontere“, rekao je Ruben, „sada već možeš da sedneš uspravno; nema više onoliko mnogo automobila oko nas.“

Ponter se nije ni pomakao.

Ruben je shvatio da je ono što je izgovorio bilo previše komplikovano za Haka. „Pontere, gore“, rekao je.

Začuo je šuštanje novina i ugledao u retrovizoru Ponterovu veliku glavu. „Gore“, objavio je Ponter.

„Večeras“, rekao je Ruben, „bićeš u mojoj kući. Jasno?“

Nakon kratkog ćutanja, u kojem je verovatno slušao Hakov prevod, Ponter je rekao: „Da.“

Hak je progovorio: „Ponter mora da dobije hranu.“

„Da“, rekao je Ruben. „Da, hrana stiže uskoro.“

Nastavili su ka Rubenovoj kući i stigli su do nje dvadesetak minuta kasnije. Bila je to moderna dvospratnica oko koje se pružalo nekoliko ari placa koja se nalazila u okolini Lajvlija. Ponter, Luiz i Ruben su ušli unutra. Ponter je fascinirano posmatrao kako Ruben otključava ulazna vrata, a zatim ih zaključava i stavlja lanac s druge strane kada su ušli unutra.

Ponter se nasmešio. „Kul[prim. prev. engl. jez. cool — hladno]“, rekao je oduševljeno.

U prvom trenutku je Ruben pomislio da Ponter hvali unutrašnje uređenje kuće, ali je zatim shvatio da je mislio bukvalno. Bilo je očigledno da je prilično zadovoljan što je Rubenova kuća ohlađena pomoću klima-uređaja. „Pa“, počeo je Ruben, smešeći se Luiz i i Ponteru, „dobro došli u moj skromni dom. Osećajte se kao kod kuće.“

Luiz se osvrnula oko sebe. „Ti nisi oženjen?“ — pitala je.

Rubena je iznenadilo ovo pitanje. Prvo — po njega najbolje tumačenje — bilo je da ona proverava da li je on slobodan. Drugo — koje je bilo verovatnije — bilo je da je iznenada shvatila da je otišla na selo sa čovekom kojeg jedva poznaje i da je sada sama u kući s njim i Neandertalcem. Treće je bilo najverovatnije — to je Ruben shvatio pogledavši svoju dnevnu sobu u neredu, sa časopisima razbacanim na sve strane i tanjirom sa ostacima pice na stočiću — a to je da Ruben, očigledno, živi sam; naime, nijedna žena ne bi trpela ovakav nered.

„Ne“, rekao je Ruben. „Bio sam, ali ...“

Luiz je klimnula glavom. „Imaš ukusa“, rekla je, gledajući nameštaj u sobi koji je predstavljao mešavinu karipskog i kanadskog stila.

„Moja žena je imala“, rekao je Ruben. „Nisam ništa promenio otkako smo se razišli.“

„Aha“, rekla je Luiz. „Mogu li da ti pomognem u pripremanju večere?“

„Ne, mislio sam da samo spremim biftek. Imam roštilj u dvorištu.“

„Ja sam vegetarijanac“, rekla je Luiz.

„Oh, pa, mogu da ti spremim nešto povrća, i, recimo, krompir?“

„To bi bilo odlično“, rekla je Luiz.

„Dobro“, rekao je Ruben. „Ti pravi Ponteru društvo.“

Otišao je u kupatilo da opere ruke.

Dok je radio u dvorištu iza kuće, Ruben je video Luiz i Pontera kako živo razgovaraju. Razgovor je postajao sve življi jer je očigledno Hak učio sve više novih reči. Konačno, kada je meso bilo gotovo, Ruben je pokucao na staklena vrata da bi privukao Luizinu i Ponterovu pažnju i mahnuo im da izađu napolje.

Tenutak kasnije, oni su to i učinili. „Doktore Montego! — uzviknula je Luiz, oduševljeno, „Ponter je fizičar!“

„Jeste?“ — upitao je Ruben.

„Da, zaista jeste. Nisam još shvatila sve pojedinosti, ali je on definitivno fizičar; mislim da se bavi kvantnom fizikom.“

„Kako si to zaključila?“ — pitao je Ruben.

„Rekao mi je da on misli o tome kako stvari rade i ja sam ga pitala — pretpostavljajući da bi mogao da bude inženjer — da li on misli na velike stvari, a on je odgovorio da ne, već da misli na male stvari, na stvari koje su previše male da bi mogle da se vide. I onda sam nacrtala neke dijagrame iz osnova fizike i on ih je prepoznao i rekao je da je to ono čime se bavi.“

Ruben je pogledao Pontera sa još većim divljenjem nego pre. Nisko čelo i istaknuti luk iznad obrva činili su da deluje pomalo neinteligentno ali... on je bio fizičar! Naučnik! „Znači tako“, rekao je Ruben. Pokazao im je da sednu za okrugli sto iznad kojeg je bio suncobran i zatim je doneo bifteke i povrće koje je zamotao u aluminijumske folije i stavio na tanjire i spustio ih na sto.

Ponter mu je uputio širok osmeh. Ovo je, očigledno, za njega predstavljalo pravu hranu. Ali onda se osvrnuo oko sebe, isto onako kako je Ruben video da čini tog jutra, kao da mu nešto nedostaje. Ruben je upotrebio nož da bi odsekao parče bifteka i prineo ga ustima.

Ponter je, očigledno oponašajući Rubena, učinio to isto, sem što je odsekao mnogo veće parče.

Pošto je Ponter sažvakao zalogaj, izgovorio je nešto na svom jeziku. Odmah nakon toga začuo se muški glas koji je Ruben tada po prvi put čuo. „Dobro“, rekao. „Dobra hrana.“ Činilo se da glas dopire iz Ponterovog implanta.

Ruben je iznenađeno podigao obrve, a Luiz mu je objasnila. „Zbunjivalo me je da razgovaram sa njima dvojicom, pokušavajući da razlikujem kada implant govori u svoje ime, a kada prevodi Ponterove reči. Sada koristi muški glas kada prenosi ono što Ponter govori, a ženski kada sam govori.“

„Tako je jednostavnije“, rekao je Hak, koristeći svoj ženski glas.

„Da“, rekao je Ruben, „sasvim sigurno jeste.“

Luiz je svojim dugim prstima skinula foliju sa povrća. „Pa“, počela je, „da vidimo šta još možemo da otkrijemo.“

Narednih sat vremena Ruben i Luiz su razgovarali sa Ponterom i Hakom. Ali tada je napolju sve počelo da vrvi od komaraca. Ruben je zapalio mirišljavu sveću, ali je to Ponteru smetalo, pa ju je ugasio i oni su se vratili u dnevnu sobu. Ponter je sedeo u velikoj naslonjači, Luiz na jednom kraju kauča, smotavši svoje duge noge pod sebe, a Ruben na drugom kraju.

Razgovarali su još tri sata, polako zajedno sklapajući deliće da bi shvatili šta se dogodilo. I onda kada se cela priča ukazala, Ruben se, potpuno zapanjen, zavalio svom težinom na kauč.




Poglavlje 20


Dan treći


Nedelja, 4. avgust


148/118/26










Novo pretraživanje:

Ključna reč: Neandertalac.




Vest koja nam stiže ovog jutra iz Sadberija u Kanadi je da je Neandertalcu koji nam je došao u posetu upućen mnogo veći broj ponuda za brak nego pretnji smrću. Dvadeset osam žena mu je preko ovih novina poslalo pismo ili i-mejl u kojem su ga zaprosile, a policija Sadberija i RCMP su zabeležile samo trinaest pretnji smrću...




Anketa časopisa USA Tudej:

Oni koji veruju da je ovaj takozvani Neandertalac lažan: 54 %.

Oni koji veruju da je on zaista Neandertalac, ali da je došao odnekud van ove Zemlje: 26 %.

Oni koji veruju da je došao iz svemira: 11 %.

Oni koji veruju da je došao iz paralelnog sveta: 9 %.




Danas je policija demontirala bombu koja je bila postavljena na ulazu u okno s liftom koji vodi do pećine u kojoj se nalazi Neutrinska observatorija Sadberi u kojoj se takozvani Neandertalac pojavio...

Jedna religiozna sekta iz Baton Ruža u Luizijani slavi dolazak Neandertalca u Kanadu kao drugi dolazak Hrista. „Normalno je što on izgleda kao čovek iz praistorije“, rekao je prečasni Huli Gordvel. „Svet je star 6000 godina, a Hrist se među nama po prvi put pojavio pre jedne trećine tog vremenskog raspona. Mi smo se donekle promenili, možda zahvaljujući boljoj ishrani, ali on nije.“ Ova grupa planira da obavi hodočašće do rudarskog grada Sadberi u Ontariju gde Neandertalac trenutno živi.








Rano sledećeg jutra, nakon što su se pobrinuli da ih niko ne vidi na putu, Ponter i doktor Montego su se sastali sa Meri u laboratoriji za genetiku univerziteta Lorentijan. Bilo je vreme da se završi analiza Ponterove DNK, i da se konačno dobije odgovor na veliko pitanje.

Sekvenciranje 379 nukleotida je zahtevalo precizan i pažljiv rad. Meri je sedela nagnuta nad svojim belim poput mleka ekranom kompjutera. Postavila je autoradiografski film na desktop i markerom ispisivala slova genetskog alfabeta koja sačinjavaju lanac DNK koji je analizirala: G-G-C, što označava aminoglicinsku kiselinu; T-A-T, što je oznaka za tirozin; A-T-A, što kod mitohondrijalne DNK, nasuprot nuklearnoj DNK, označava metionin; A-A-A, što je oznaka za lizin...

Konačno je završila: svih 379 nukleotida iz jednog specifičnog dela Ponterovog uzorka DNK su identifikovane.

U Merin kompjuter je bio ugrađen mali program za analizu DNK. Ona je otkucala 379 slova koja je upravo napisala na filmu, a zatim zamolila Rubena da ih on ponovo otkuca, da bi bila potpuno sigurna da su tačno uneta.

Kompjuter je odmah prijavio tri razlike između onoga što su Meri i Ruben otkucali, primetivši — to je bio mali inteligentni program — da je Meri slučajno ispustila slovo „t“ na jednom mestu; druge dve greške bile su greške u kucanju koje je načinio Ruben. Kada je bila sigurna da je svih 379 slova pravilno uneto, Meri je naredila programu da uporedi Ponterovu sekvencu lanca DNK sa onom starom koju je dobila iz fosila Neandertalca pronađenog u Rajnskoj oblasti.

„Pa?“ — pitao je Ruben. „Kakva je presuda?“

Meri se zavalila na stolicu, zapanjena. „DNK koju sam uzela od Pontera“, rekla je, „razlikuje se na 7 mesta od DNK koja je nađena u fosilu Neandertalca.“ Podigla je ruku. „Ali neke individualne varijacije i treba očekivati i sasvim je prirodno da je došlo do izvesne genetske promene tokom vremena, ali...“

„Da?“ — pitao je Ruben.

Meri se ispravila. „On jeste Neandertalac.“

„Auu!“ — rekao je Ruben, pogledavši Pontera kao da ga vidi prvi put. „Auu! Pravi živi Neandertalac.“

Ponter je nešto kratko rekao na svom jeziku, a zatim je njegov implant to preveo: „Moje vrste nema?“ — pitao je Hak muškim glasom.

„Ovde?“ — pitala je Meri. „Da, tvoja vrsta je ovde nestala pre najmanje dvadeset sedam hiljada godina.“

Ponter je spustio glavu, očigledno razmišljajući o tome.

I Meri je razmišljala. Sve dok se Ponter nije pojavio, dva najbliža srodnika Homo sapiensa bila su dva člana roda Pan: šimpanze i majmuni bonobo. I jedni i drugi su bili podjednako blisko povezani sa ljudskim bićima, jer su sa ljudima imali zajedničkih oko 98,5 procenata DNK. Meri je bila daleko od toga da je završila proučavanje Ponterove DNK, ali je slutila da on deli barem 99,5 procenata DNK sa njenom vrstom Homo sapiensa.

A onih preostalih 0,5 procenata predstavljalo je svu razliku među njima. Ako je on tipičan Neandertalac, njegov mozak je verovatno veći nego kod normalnog čoveka. I on ima više mišića od bilo kog ljudskog bića koje je Meri ikada srela: Njegove ruke bile su debele poput butina većine muškaraca. Uz to, oči su mu bile neverovatne zlatno-smeđe boje; pitala se da li kod njegove vrste postoji razlika u boji očiju.

Bio je i prilično obrastao dlakama, iako se na prvi pogled činilo da ih je manje zato što su bile svetle. Njegove nadlaktice i, kako je pretpostavljala, leđa i grudi bili su potpuno prekriveni jakim dlakama. Imao je bradu i gustu kosu na glavi, podeljenu tačno na sredini.

Zatim joj je sinulo gde je već pre viđala takav razdeljak. Majmuni bonobo — ti mali majmuni koje ponekad nazivaju „pigmejske šimpanze“ — imaju potpuno istu „frizuru“. Neverovatno, pomislila je Meri, Zatim se zapitala da li svi pripadnici Ponterove vrste imaju isti takav razdeljak, ili je to samo njegov stil.

Ponter je ponovo nešto rekao na svom jeziku, tiho, možda zato što je samo razmišljao naglas, ali implant je ipak preveo te reči na engleski: „Moja vrsta nestala.“

Meri je rekla najnežnije što je mogla: „Žao mi je.“

Ponter je još nešto rekao, a njegov Pratilac preveo: „Ja... nema drugih. Ja ... svi...“ Odmahnuo je glavom i ponovo progovorio. Pratilac je počeo da govori svojim ženskim glasom u svoje ime. „Ne znam reči tako da ne mogu da prevedem ono što Ponter kaže.“

Meri je klimnula glavom, polako i tužno. „Reč koju tražiš“, počela je blago, „je sam.“




Adikor Huldov dooslarm basadlarm održan je u dvorani Saveta sedokosih koja se nalazila na periferiji Centra. Muškarci su mogli da stignu do nje a da ne zađu duboko u žensku teritoriju; žene su mogle da dođu a da u suštini ne napuste svoj prostor. Adikor nije bio siguran kako će to što se ovo preliminarno saslušanje održava tokom Poslednjih pet uticati na njegove šanse, ali izgledalo mu je da sudija, žena po imenu Komel Sard, pripada Generaciji 142, a to je značilo da je odavno zašla u menopauzu.

Adikorov tužilac Daklar Bolbej stupila je u veliku četvrtastu prostoriju. Ventilatori su pokretali vazduh tako da struji sa severne strane dvorane ka južnoj na kojoj je sedela sudija Sard, sa svojim izboranim mudrim licem na kojem se ništa nije moglo pročitati i posmatrala šta se dešava. Pokretanje vazduha je imalo dva cilja: do sudije su tako dopirali feromoni optuženog koji su često mogli da pruže isto onoliko podataka koliko i izgovorene reči, a s druge strane, time je sprečavano da njeni feromoni — koji bi mogli da odaju koji argumenti na nju ostavljaju utisak — stignu do tužioca i optuženog koji su bili smešteni na severnoj strani dvorane.

Adikor je mnogo puta sreo Klast i uvek se dobro slagao s njom; uostalom, Ponter je bio njen muški partner. Ali činilo mu se da Bolbej, koja je bila Klastin ženski partner, ne poseduje ništa od Klastine topline i duhovitosti.

Bolbej je nosila tamno-narandžaste pantalone i tamno-narandžastu bluzu; pravilo je bilo da tužilac uvek nosi odeću narandžaste boje. Adikor je bio obučen u plavo, boju optuženog. Stotine posmatrača — muškarci i žene su bili zastupljeni u istoj meri — sedelo je na obe strane dvorane. Očigledno su smatrali da vredi videti dooslarm basadlarm nekoga ko je optužen za ubistvo. Džasmel Ket je bila tu, kao i njena mlađa sestra Megameg Bek. Lurt, Adikorov ženski partner, bila je takođe prisutna. Ona ga je čvrsto zagrlila kada je ušla. Pored Lurt je sedeo Adikorov sin Dab, koji je bio isto godište kao i mala Megameg.

I naravno, gotovo svi Egzibicionisti iz Saldaka su bili prisutni; nijedno dešavanje trenutno nije bilo zanimljivije od ovog saslušanja. Uprkos položaju u kojem se nalazio, Adikoru je bilo drago što može da vidi Hausta uživo, s obzirom koliko ga je često gledao na svom voajeru. Prepoznao je i Lulazmu, koja je bila Ponterov omiljeni Egzibicionista, kao i Gauta i Taloka i Repeta i još nekolicinu drugih. Egzibicioniste je bilo lako primetiti — oni su morali da nose odeću srebrne boje, stavljajući tako do znanja svima oko sebe da ono što njihovi implati emituju može svako da posmatra.

Adikor je sedeo na visokoj stolici; bilo je dosta mesta iza i ispred nje, tako da je Bolbej mogla da kruži oko njega dok govori, i ona je to i činila, i to veoma teatralno. „Pa, reci nam, naučniče Huld, da li je tvoj eksperiment uspeo? Da li si uspešno faktorisao željeni broj?“

Adikor je odmahnuo glavom. „Ne.“

„Znači, to što ste radili duboko ispod površine zemlje nije bilo od pomoći“, rekla je Bolbej. „Čija je bila ideja da se taj eksperiment faktorisanja obavi toliko duboko pod zemljom?“ Bolbej je imala glas koji je bio prilično dubok s obzirom da je bila žena.

„Ponter i ja smo se složili oko toga.“

„Da, da, ali ko je to prvi predložio? Ti ili naučnik Bodit?“

„Nisam siguran.“

„To si bio ti, zar ne?“

Adikor je slegao ramenima. „Možda i jesam.“

Bolbej se sada nalazila ispred njega; Adikor nije želeo da prizna njeno prisustvo pogledavši je.

„Dakle, naučniče Huld, reci nam zašto si izabrao tu lokaciju.“

„Nisam rekao da sam je ja izabrao. Rekao sam da sam to možda bio ja.“

„Dobro, reci nam onda, zašto je ta lokacija odabrana za vaš rad?“

Adikor se namrštio, razmatrajući koliko pojedinosti treba da iznese. „Zemlju“, počeo je konačno, „neprestano bombarduju kosmički zraci.“

„A oni su...?“

„Jonizujuće zračenje koje stiže iz kosmosa. Niz protona, nukleotida helijuma i drugih nukleotida. Kada se sudare sa nukleotidima koji se nalaze u našoj atmosferi, oni proizvode sekundarnu radijaciju — uglavnom pi-mezone i mi-mezone, elektrone i dutar zrake.“

„Da li su oni opasni?“

„Nisu, bar ne u malim količinama koje proizvode kosmički zraci. Ali oni mogu da utiču na osetljive instrumente tako da smo mi želeli da postavimo našu opremu negde gde je ona zaštićena od njih. A rudnik nikla Debral se nalazio u blizini.“

„Zar niste mogli da koristite neko drugo mesto?“

„Verovatno jesmo. Ali Debral je jedinstven ne samo zbog svoje dubine — to je najdublji rudnik na svetu — već i zbog niske sekundarne radijacije stena. Uranijum i drugi radioaktivni elementi koji su prisutni u mnogim drugim rudnicima emituju naelektrisane čestice koje bi mogle da utiču na naše instrumente.“

„Znači da ste tamo dole bili dobro zaštićeni?“

„Da, od svega sem od neutrina.“ Adikor ugleda izraz lica sudije Sard i objasni: „To su minijaturne čestice koje prolaze kroz čvrstu materiju; ništa ne može da predstavlja štit od njih.“

„Da li ste tamo dole bili zaštićeni i od nečeg drugog?“ — pitala je Bolbej.

„Ne razumem“, rekao je Adikor.

„Hiljadu dužina ruku stena između vas i površine zemlje. Nema radijacije — čak ni čestica kosmičkih zraka koje su prevalile ogromne razdaljine; ništa nije moglo da dopre do vas.“

„Tačno.“

„I nikakvo zračenje nije moglo da stigne do površine sa mesta gde ste vi bili, zar ne?“

„Šta hoćeš da kažeš?“

„Hoću da kažem“, rekla je Bolbej, „da signali koje su emitovali tvoj Pratilac i Pratilac naučnika Bodita nisu mogli da dopru do površine zemlje.“

„Da, to je tačno, iako o tome nisam mnogo razmišljao sve dok mi to juče jedan čuvar zakona nije rekao.“

„Nisi o tome mnogo razmišljao?“U Bolbejinom glasu se osećala neverica. „Od dana kada si rođen, imao si ličnu kocku za snimanje koja se čuva u paviljonu sa Arhivom alibija koji se nalazi odmah do ove zgrade. Tu je zabeleženo sve što si ikada učinio, svaki trenutak tvog života, onako kako je to prenosio tvoj Pratilac. Svaki trenutak tvog života, sem vremena koje si proveo duboko ispod površine zemlje.“

„Ja nisam stručnjak za to“, rekao je Adikor, pomalo neubedljivo. „Zaista ne znam mnogo o prenosu podataka iz Pratioca.“

„Hajde, naučniče Huld. Pre jednog trenutka si nas zabavljao pričama o pi-mezonima i mi-mezonima, a sada očekuješ od nas da ti poverujemo da ne razumeš jednostavno prenošenje radio-talasa?“

„Nisam rekao da ne razumem“, rekao je Adikor. „Radi se samo o tome da nikada nisam razmišljao o tome.“

Bolbej je ponovo stajala iza njega. „Nikada nisi razmišljao o činjenici da dok se nalaziš dole po prvi put otkako si rođen neće postojati snimak onoga što radiš?“

„Slušajte“, rekao je Adikor, pogledavši direktno u sudiju, pre nego što je Bolbej koja se kretala oko njega mogla da mu zakloni vidik. „Nisam imao razloga da pristupim svojoj Arhivi alibija već bezbroj meseci. Naravno, ja sam, na neki neodređeni način, svestan činjenice da se svi moji postupci snimaju, ali ja ne razmišljam o tome svakog dana.“

„Pa, ipak“, rekla je Bolbej, „svakog dana svog života, ti uživaš u miru i bezbednosti koje ti je to snimanje omogućilo.“ Pogledala je sudiju. „Ti znaš da dok se šetaš noću mogućnost da budeš napadnut i opljačkan ili ubijen ili da postaneš žrtva lasagklat gotovo da ne postoji. I to zato što ne postoji mogućnost da se iko izvuče počinivši takav zločin. Kada bi, recimo, ti mene optužio da sam te napala na trgu Peslar i ako bi mogao da ubediš sudiju da tvoja tužba ima osnova, sudija bi mogao da naredi da se otvori tvoja Arhiva alibija, ili moja, i mogao bi da pogleda snimak načinjen u tom vremenskom periodu, što bi dokazalo da sam ja nevina. Sama činjenica da nijedan zločin ne može da bude počinjen, a da ne postoji snimak toga, omogućava svima nama da živimo spokojno.“

Adikor nije ništa rekao.

„Osim“, rekla je Bolbej, „kada neko stvori takvu situaciju da sakrije i sebe i svoju žrtvu na nekom mestu — u suštini jedinom mestu na svetu — na kojem snimak o tome šta se dešava između njih ne može da bude načinjen.“

„To je besmislica“, rekao je Adikor.

„Da li je? Rudnik je otvoren mnogo pre nego što je započela era Pratilaca, a, uz to, mi, naravno, već jako dugo koristimo robote za rad u rudnicima. Jako retko se dešava da neki čovek siđe u bilo koji rudnik, i iz tog razloga mi nismo nikada razmatrali problem prekida komunikacije između Pratioca tamo dole i paviljona sa Arhivom alibija na površini. Međutim, ti si stvorio situaciju u kojoj je trebalo da ti i naučnik Bodit provedete veliki period vremena u tom podzemnom skrovištu.“

„Mi na to nismo čak ni pomislili.“

„Niste?“, pitala je Boldvej. „Da li ti je poznato ime Kobast Gant?“

Adikorovo srce brže zalupa, a usta mu se osušiše. „On se bavi istraživanjima na polju veštačke inteligencije.“

„Zaista je tako. I on će izjaviti da je pre sedam meseci poboljšao tvog Pratioca, kao i onog naučnika Bodita, dodajući im sofisticirane komponente veštačke inteligencije.“

„Tačno“, rekao je Adikor. „On je to učinio.“

„Zašto?“

„Pa, ja...“

„Zašto?“

„Zato što se Ponteru nije sviđalo što je odvojen od planetarne informativne mreže. Mislio je da bi naši Pratioci, s obzirom da su dok smo dole u rudniku odsečeni od mreže, trebalo da imaju bolje procesore da bi mogli da nam pomognu u poslu.“

„I ti si, nekako, uspeo da zaboraviš na to?“ — pitala je Bolbej.

„Kao što si već rekla“, odgovorio je Adikor oštro, „to je urađeno pre mnogo meseci. Potpuno sam se navikao da imam Pratioca koji je savršeniji od običnog. Uostalom — a siguran sam da će Kobast Gant to potvrditi — iako su to bile rane verzije njegovog novog softvera — on je nameravao da ih učini dostupnim svima koji to žele. Očekivao je da će ljudi zaključiti da je to prilično korisno, čak iako nisu odsečeni od mreže, i smatrao je da bi se ljudi navikli na novu tehnologiju veoma brzo, tako da bi uskoro postalo potpuno prirodno da imaju ove nove umesto starih, glupljih Pratilaca.“ Adikor je skrstio ruke. „Ja sam se brzo navikao na svog, i kao što sam već rekao, nisam o tome mnogo razmišljao, niti sam razmatrao zašto je on u početku bio potreban... ali ... sačekaj! Sačekaj!“

„Da?“ — rekla jeBoibej.

Adikor je pogledao pravo u sudiju Sard, koja je sedela na drugoj strani dvorane. „Moj Pratilac bi mogao da vam kaže šta se dole desilo!“

Sudija je posmatrala Adikora. „Koji je tvoj doprinos društvu , naučniče Huld?“

„Moj doprinos? Ja sam fizičar.“

„I kompjuterski programer, zar ne?“ — pitala je sudija. „Zapravo, ti i naučnik Bodit ste radili na veoma kompleksnim kompjuterima.“

„Da, ali — “

„Dakle“, rekla je sudija, „teško mi je i da pomislim da bismo mogli da poverujemo u bilo šta što bi tvoj Pratilac mogao da kaže. Nekome s tolikom stručnošću kakvu ti poseduješ bilo bi veoma jednostavno da ga programira da nam kaže štogod ti želiš.“

„Ali, ja — “

„Hvala ti, sudijo Sard“, rekla je Bolbej. „A sada, reci nam, naučniče Huld, koliko ljudi je obično uključeno u neki naučni eksperiment?“

„To je besmisleno pitanje“, rekao je Adikor. „Na nekim projektima radi jedan jedini čovek, a — “

„A na nekima radi na desetine istraživača, zar nije tako?“

„Ponekad, da.“

„Ali za vaš eksperiment su bila potrebna samo dva istraživača.“

„To nije tačno“, rekao je Adikor. „Još četvoro ljudi je radilo u različitim fazama našeg projekta.“

„Ali nijedan od njih nije bio pozvan da siđe u rudnik. Samo ste vas dvojica — Ponter Bodit i Adikor Huld — silazili dole, zar ne?“

Adikor je klimnuo glavom.

„A samo ti si se vratio na površinu.“

Adikor nije ništa odgovorio.

„Zar to nije tačno, naučniče Huld? Samo jedan od vas dvojice se vratio na površinu?“

„Da“, rekao je, „ali, kao što sam već objasnio, naučnik Bodit je nestao.“

„Nestao“, rekla je Bolbej, kao da nikada pre nije čula za tu reč i kao da se trudi da shvati njeno značenje. „Hoćeš da kažeš da je ispario?“

„Da.“

„U vazduhu.“

„Tačno.“

„Ali nema nikakvog dokaza o tom nestanku.“

Adikor je polako odmahnuo glavom. Zašto ga Bolbej ovako progoni? On nikada nije bio neljubazan prema njoj, a nije mogao ni da zamisli da je Ponter mogao da išta loše kaže Bolbej o njemu. Koji je njen motiv za sve ovo, pitao se.

„Niste pronašli telo“, rekao je Adikor drsko. „Niste pronašli telo zato što nema tela.“

„To je tvoj stav, naučniče Huld. Ali na hiljadu dužina ruke pod zemljom, mogao si da ostaviš telo bilo gde: mogao si da ga staviš u kesu koja ne propušta vazduh da se miris ne bi osećao, a zatim da je baciš u prokop, ili da je zakopaš ispod neke stene, ili da je ubaciš u mašinu za mrvljenje stena. Rudnik je ogroman, sa tunelom dugačkim desetine hiljada koraka i brojnim oknima. Sasvim sigurno je postojao način da se tamo dole rešiš tela.“

„Ali, ja to nisam učinio.“

„To ti kažeš.“

„Da“, rekao je Adikor, sileći se da zvuči mirno, „to ja kažem.“




Prethodne noći u Rubenovoj kući, Luiz i Ponter su pokušali da smisle neki eksperiment pomoću kojeg bi mogli da dokažu da je ono što Ponter tvrdi istina — da je, zaista, došao iz paralelnog sveta.

Hemijska analiza vlakana od kojih je bila načinjena njegova odeća bi mogla da pruži takav dokaz. Bila su sintetička, kako im je rekao Ponter, i vrlo verovatno nisu ličila ni na jedno sintetičko koje se proizvodi na ovoj Zemlji. Isto tako, za neke od sastavnih delova Ponterovog neobičnog implanta bi se gotovo sasvim sigurno ispostavilo da su nepoznati nauci koja postoji na ovom svetu.

Zubar bi mogao da pokaže da Ponter nije nikada pio vodu u koju je dodavan fluor. Čak bi bilo moguće i dokazati da je on živeo u svetu gde nema nuklearnog oružja, dioksina i motora sa unutrašnjim sagorevanjem.

Međutim, kao što je Ruben naglasio, sve to bi samo pokazalo da Ponter ne potiče sa ove Zemlje, ali ne i da je došao iz paralelnog univerzuma. Po ovim dokazima, on bi mogao da bude i vanzemaljac.

Luiz je tvrdila da ne postoji mogućnost da se život na nekoj drugoj planeti razvije tako da toliko mnogo podseća na ono što ovde predstavlja nasumične rezultate evolutivnog razvoja, ali se složila da bi mnogima ideja o postojanju vanzemaljaca bila prihvatljivija, a sasvim sigurno i mnogo bliža, od pomisli na postojanje paralelnog sveta.

Konačno je sam Ponter smislio odgovarajući test. Rekao je da njegov implant sadrži detaljne mape rudnika nikla koji je na njegovoj verziji Zemlje bio lociran na istom mestu; uostalom, tu se nalazila i laboratorija u kojoj je on radio. Naravno, većinu glavnih rudnih nalazišta su pronašli i njegovi ljudi i radnici kompanije Inko, ali, uporedivši svoje mape sa detaljnim mapama datim na sajtu kompanije Inko, Ponterov Pratilac je identifikovao jedno mesto na kojem su se nalazile velike naslage rude bakra koje je promaklo istraživačima kompanije Inko. Ako je to bilo istina, to je bila baš onakva vrsta informacije koju bi samo neko ko je došao iz paralelnog sveta mogao da poseduje.

Ponter Bodit — svi su sada znali njegovo puno ime — Luiz Benoa, Boni Džin Mah, Ruben Montego i jedna žena koju je Luiz videla po prvi put, genetičarka po imenu Meri Von, stajali su usred guste šume tačno 372 metara udaljene od površinske zgrade NOS. Sa njima su bila i dva geologa kompanije Inko koji su obavljali probno bušenje. Jedan od njih je tvrdio da je potpuno nemoguće da je Ponter u pravu i da tu nema bakra. Bušili su do dubine od tačno 9,3 metara — to je bila dubina koju je Ponterov Pratilac naveo — a zatim su izvukli na površinu sajlu sa uzorkom. Luiz je osetila olakšanje kada je bušilica sa dijamantskim vrhom konačno utihnula; od nepodnošljive buke ju je zabolela glava.

Uzeli su uzorak i odneli ga do parkinga i tamo su, pošto je sada bilo dovoljno prostora da to učine, geolozi skinuli spoljnu membranu. Na vrhu se, naravno, nalazio humus, a ispod njega zaleđeni sloj gline, peska i šljunka. Ispod svega toga se nalazilo, kako je rekao jedan od geologa, parče stene iz prekambrijskog perioda.

A ispod njega, tačno na dubini na kojoj je Hak i rekao da će se nalaziti, bio je —

Luiz je uzbuđeno zapljeskala rukama. Ruben Montego se smešio od uva do uva. Sumnjičavi geolozi su nešto mrmljali jedan drugome. Profesorka Mah je polako odmahivala levo-desno glavom, zapanjena. A genetičarka Meri Von je gledala u Pontera širom otvorenih očiju.

Bio je tu, tačno na mestu na kojem je Ponter i rekao da će biti: neobrađen i taman, ali, ipak, sa nedvosmislenim metalnim sjajem — sirovi bakar.

Luiz se nasmešila Ponteru dok je razmišljala o svetu prepunom zelenila kakvog ga je on opisao prethodne noći. „Novčići s neba“, rekla je tiho.

Profesorka Mah je prišla Ponteru, uzela njegovu ogromnu ruku u svoju, i čvrsto je stegla. „Nisam verovala u ovo“, rekla je, „ali dobro došao na našu Zemlju.“




Poglavlje 21


Svi osim geologa okupili su se u sali za sastanke rudnika Krejton: Meri Von, genetičarka koja je došla iz Toronta, Ruben Montego, lekar u kompaniji Inko, Luiz Benoa, postdiplomac fizike koja se nalazila NOS u trenutku kada je komora za detekciju uništena; Boni Džin Mah, direktor projekta NOS i, najvažniji od svih, Ponter Bodit, fizičar iz paralelnog sveta, jedini živi Neandertalac koji je viđen na ovoj Zemlji posle dvadeset sedam hiljada godina.

Meri je sela pored Boni Džin Mah, jedine žene u prostoriji pored koje se nalazila prazna stolica. Ruben Montego je stajao nasred prostorije. „Pitanje je“, počeo je svojim glasom s jamajčanskim naglaskom koji je Meri smatrala očaravajućim, „zašto se na ovoj lokaciji nalazi rudnik?“

Meri nije imala pojma, a niko od onih koji su to znali očigledno nije bio raspoložen za igru, ali je onda, konačno, Boni Džin Mah odgovorila: „Zato što je pre 1,8 miliona godina“, počela je, „jedan asteroid pao ovde, što je dovelo do stvaranja ogromnih naslaga nikla.“

„Tako je“, rekao je Ruben. „To je bio događaj koji se desio toliko davno da tada nije postojao nikakav višećelijski živi organizam na Zemlji, i to je događaj koji se odigrao u prošlosti kako našeg, tako i Ponterovog sveta.“

Pogledao je lica svih prisutnih, zaustavivši se na Merinom.“Čovek ne može mnogo da bira gde da traži rudu“, rekao je Ruben. „Rudnik se otvara tamo gde se ona nalazi. Ali šta je sa NOS? Zašto je ona sagrađena ovde?“

„Zato što“, počela je Mah, „dva kilometra stena kolika je dubina rudnika obezbeduju izvrstan štit od kosmičkih zraka, i to predstavlja idealnu lokaciju za detektor neutrina.“

„Ali to nije samo zbog toga, zar ne gospođo?“ — pitao je Ruben, koji je, pretpostavljala je Meri, postao pravi stručnjak zahvaljujući Luizinoj pomoći. „Postoje duboki rudnici i na drugim mestima na planeti. Međutim, ovaj rudnik ima i veoma malu sekundarnu radijaciju, zar ne? Zapravo, ovo mesto je jedinstveno po tome što u njega mogu da se smeste instrumenti tako da na njih ne utiče prirodna radijacija stena.“

Ovo je Meri zvučalo logično, i primetila je da je profesorka Mah klimnula glavom. Ali, zatim je Mah dodala: „I?“

„I“, rekao je Ruben, „u Ponterovom svetu jedan duboki rudnik je takođe sagrađen na istom ovom mestu, da bi se vadile iste ovakve naslage rude nikla. A u jednom trenutku je i on sam shvatio vrednost ove lokacije i ubedio svoju vladu da mu dozvoli da tu pod zemljom sagradi svoju laboratoriju.“

„Znači, on želi da mi poverujemo da u drugom svetu na istom ovom mestu postoji neutrinski detektor?“ — pitala je Mah.

Ruben je odmahnuo glavom. „Ne“, rekao je. „Ne, nije tako. Setite se, na izbor da se ovo mesto iskoristi za postavljanje neutrinske observatorije uticala je i jedna druga činjenica, a to je da kanadski nuklearni reaktori, za razliku od onih u SAD, Velikoj Britaniji, Japanu i Rusiji, koriste vodu kao moderator. Ovaj splet okolnosti nije bio isti na Ponterovom svetu — zapravo, izgleda da oni uopšte i ne koriste nuklearnu energiju. Ali, ovo podzemno postrojenje podjednako je dobro za još jednu vrstu osetljivih instrumenata.“ Zastao je i preleteo pogledom od lica do lica, a onda rekao: „Pontere, gde ti radiš?“

Ponter je odgovorio: „Dusble korbul to kalbtadu.“

Njegov implant, koristeći svoj muški glas, preveo je njegove reči: „U laboratoriji za kvantne kompjutere.“

„Kvantne kompjutere?“ — ponovila je Meri, ali nije joj bilo prijatno što je to učinila: nije bila navikla da bude naveća neznalica od svih okupljenih u jednoj prostoriji.

„Tačno“, rekao je Ruben, smešeći se. „Gospođice Benoa?“

Luiz je ustala i klimnula mu glavom. „Kvantni kompjuteri su nešto na čemu smo mi sami tek počeli da radimo“, rekla je sklanjajući kosu s očiju. „Običan kompjuter može da faktoriše neki zadati broj isprobavajući najpre jedan mogući faktor, a onda drugi, pa treći, pa sledeći: to je obična, prosta računica. Ali ako se koristi običan kompjuter da bi se faktorisao neki zaista veliki broj — na primer, neki od onih brojeva sa 512 cifara koji se koriste za kodiranje kreditnih kartica na Internetu — bilo bi potrebno bezbroj vekova da bi se isprobali svi mogući faktori jedan po jedan.“

I Luiz je pogledala sve prisutne redom, proveravajući da li je pažljivo prate. „Međutim, kvantni kompjuter koristi mnoštvo kvantnih stanja koja istovremeno postoje da bi proverio mnoštvo mogućih faktora istovremeno“, rekla je Luiz. „To, u suštini, predstavlja nove kratkotrajne kopije univerzuma koji su stvoreni sa specifičnim ciljem da obave kvantno računanje, i onda se, kada se faktorisanje završi — a to bi bilo bukvalno trenutno — svi ti univerzumi ponovo stapaju u jedan, s obzirom da su, sem za zadati broj koji su testirali da bi videli da li je on faktor, u svakom drugim smislu identični. I tako, u vremenu koje je potrebno da bi se isprobao samo jedan faktor, vi zapravo isprobate sve faktore simultano i tako rešavate do tada nerešiv problem.“ Zastala je. „Mi smo sve do sada verovali da kvantni kompjuteri tako funkcionišu — da se baziraju na trenutnom istovremenom postojanju mnoštva kvantnih stanja što za posledicu ima stvaranje različitih univerzuma.“

Meri je klimala glavom, pokušavajući da shvati.

„Međutim, pretpostavimo da to nije ono što se zaista dešava“, rekla je Luiz. „Pretpostavimo da kvantni kompjuter — umesto da stvara nove univerzume koji postoje samo jedan delić sekunde — zapravo dopire do već postojećih paralelnih unverzuma — odnosno drugih verzija realnosti u kojima kvantni kompjuteri takođe postoje.“

„Ne postoji teoretska osnova da bi se to moglo pretpostaviti“, rekla je Boni Džin, delujući zbunjeno. „A osim toga, ne postoji kvantni kompjuter na ovoj lokaciji, u ovom jedinom univerzumu za koji mi znamo da zaista postoji.“

„Tačno!“ — rekla je Luiz. „Ono što ja mislim je sledeće: doktor Bodit i njegov kolega su pokušavali da faktorišu neki broj koji je bio toliko veliki da je, da bi se proverili svi mogući faktori, bilo potrebno više verzija kvantnog kompjutera nego što je postojalo u već postojećim i dugoročno razdvojenim univerzumima. Da li shvatate? On je dopro do hiljada — miliona! — postojećih svetova. I u svakom od tih paralelnih svetova, kvantni kompjuter je pronašao svoj duplikat, a taj duplikat je pokušao da pronađe neki drugi potencijalni faktor. U redu? Ali, šta ako se faktoriše neki stvarno ogroman broj, džinovski broj, broj koji ima više mogućih faktora nego što postoji paralelnih svetova u kojima postoji postrojenje sa kvantnim kompjuterom? Šta onda? Pa, ja mislim da je to ono što se dogodilo: doktor Bodit i njegov kolega su faktorisali jedan ogroman broj i kvantni kompjuter je pronašao sebi slične u svim — u svakom pojedinačno! — paralelnim svetovima u kojima oni već postoje, ali i dalje mu je bilo potrebno još svojih kopija i on je tako nastavio da traži i u drugim paralelnim svetovima, uključujući i one u kojima kvantni kompjuteri ne postoje, kao što je to slučaj sa našim svetom. A kada je stigao u jedan od takvih svetova, bilo je to kao da je iznenada udario u zid i došlo je do naglog prekidanja eksperimenta faktorisanja. A taj nagli prekid je doveo do toga da veliki deo Ponterove kompjuterske laboratorije bude prenet u ovaj svet.“

Meri je primetila da Mah klima glavom. „Vazduh koji je došao zajedno sa Ponterom.“

„Tačno“, rekla je Luiz. „Kao što smo već i pre pogodili, uglavnom je vazduh bio taj koji je prenet u ovaj svet, i to količina vazduha koja je bila dovoljna da izazove pucanje akrilne sfere. Ali, sem vazduha, i jedna osoba koja je u tom trenutku stajala u laboratoriji sa kvantnim kompjuterom je preneta ovamo.“

„To znači da on nije znao da će doći ovamo?“ — pitala je Mah.

„Ne“, rekao je Ruben Montego. „On to nije znao. A sada, kada pomislite koliko smo mi bili šokirani, zamislite samo koliko je on bio šokiran. Siroti čovek se odjednom našao u vodi, u potpunom mraku. Da nije postojao taj ogromni mehur vazduha koji je ovde prenet zajedno s njim, on bi se sasvim sigurno udavio.“

Ceo tvoj svet se okrenuo naglavačke, pomislila je Meri. Pogledala je u Neandertalca. Uspevao je da dobro prikrije dezorijentisanost i strah koje je nesumnjivo osećao, ali šok koji je doživeo je bio ogroman. Meri mu se nasmešila saosećajno.




Poglavlje 22


Adikor Huldov dooslarm basadlarm je nastavljen. Sudija Sard je i dalje sedela na južnoj strani dvorane, a Adikor na „vrućoj“ stolici, dok je Daklar Bolbej kružila oko njega.

„Da li je zločin zaista počinjen?“ — pitala je Bolbej, gledajući u sudiju Sard. „Telo nije pronađeno i neko bi mogao da kaže da se ovde radi o jednostavnom slučaju nestale osobe, bez obzira na to koliko su neverovatne okolnosti tog nestanka. Ali mi smo pretražili rudnik pomoću prenosnih detektora signala i mi znamo da Ponterov implant ne emituje signal. Da je Ponter povređen, Pratilac bi emitovao signal. Čak i da je Ponter umro prirodnim putem, on bi nastavio s emitovanjem signala, koristeći uskladištenu energiju, i to danima nakon što bi došlo do zaustavljanja biohemijskih procesa u Ponterovom organizmu. Ničim drugim sem nasilnom smrću ne može da se objasni Ponterov nestanak i prekid emitovanja signala njegovog Pratioca.“

Adikor je osetio da mu se stomak steže. Bolbej je bila u pravu, pravilno je razmišljala: Pratioci su i bili stvoreni da budu otporni na sve. Pre nego što su pronađeni, dešavalo se da neko ponekad nestane i tek posle mnogo meseci bi bio proglašen mrtvim, obično samo zbog nedostatka boljeg objašnjenja. Međutim Lonvis Trob je obećao da će njegovi Pratioci to izmeniti, i oni su to i učinili. Više se nije dešavalo da neko nestane.

Sard se očigledno slagala sa Bolbej. „Slažem se“, rekla je, „da to što nema ni tela ni signala iz Pratioca ukazuje na moguću kriminalnu radnju. Hajde da nastavimo.“

„Dobro“, rekla je Bolbej. Bacila je pogled na Adikora, a zatim se ponovo okrenula sudiji. „Ubistvo“, počela je Bolbej, „nikada nije bilo nešto uobičajeno. Okončati nečiji život, staviti potpuni i nedvosmisleni kraj na nečije postojanje je užasno. Međutim, ubistva su se, ipak, događala, uglavnom, to priznajem, u vreme pre nego što su Pratioci pronađeni i ustanovljena Arhiva alibija. I u tim prethodnim slučajevima, na sudu je uvek traženo da se pokažu tri stvari da bi se potkrepila optužba za ubistvo. Prvo je mogućnost da se zločin počini — a to je Adikor Huld imao i to onako kako niko drugi na ovoj planeti nije, jer se nalazio na mestu na kojem njegov Pratilac nije mogao da prenosi ono što on čini. Drugo je tehnika, odnosno način na koji je ubistvo počinjeno. S obzirom da nema tela, mi možemo samo da nagađamo kako je to učinjeno, iako je, kao što ćete kasnije videti, jedna metoda verovatnija od drugih. I, konačno, čovek treba da pokaže razlog da se zločin počini, odnosno, šta je bilo to što je moglo da navede nekoga da počini tako užasan zločin. Pitanje razloga je ono što bih sada želela da ispitam, sudijo.“

Stara žena je klilmnula glavom. „Slušam.“

Bolbej se okrenula da bi pogledala Adikora. „Ti i Ponter Bodit ste živeli zajedno, zar ne?“

Adikor je klimnuo glavom. „Šest deset-meseci.“

„Da li si ga voleo?“

„Da. Veoma mnogo.“

„Ali Klast — njegov ženski partner — je nedavno umrla.“

„Ona je bila i tvoj ženski partner“, rekao je Adikor, grabeći priliku da naglasi konflikt interesa kod Bolbej.

Međutim, Bolbej je bila dorasla situaciji. „Da, Klast, moja voljena. Ona više nije živa i zbog toga osećam veliku tugu. Ali nikoga ne krivim za njenu smrt, nikoga ne mogu da krivim. Bolest se dešava, i produživači života su učinili sve što su mogli da ona što manje pati u njenim poslednjim mesecima. Ali za smrt Pontera Bodita postoji neko ko može da bude kriv.“

„Budi oprezna, Daklar Bolbej“, rekla je sudija Sard. „Ti nisi dokazala da je naučnik Bodit mrtav. Dok ja ne odlučim drugačije, ti možeš da govoriš samo hipotetički o tome.“

Bolbaj se okrenula prema Sard i naklonila se. „Izvinjavam se, sudijo.“ Ponovo se okrenula ka Adikoru. „Razmatrali smo jednu drugu smrt, onu koja se nesumnjivo dogodila: smrt Klast koja je bila Ponterov i moj ženski partner.“ Bolbej je sklopila oči. „Moja tuga je prevelika da bih mogla da je izrazim i više neću da o tome ovde govorim. A uverena sam i da je Ponterova tuga bila podjednako velika. Klast mi je često govorila o njemu; znam koliko je mnogo volela Pontera, i koliko mnogo je on voleo nju.“ Bolbej je za trenutak zaćutala, možda pokušavajući da se pribere. „Međutim, s obzirom na tu nedavnu tragediju, mi moramo da uzmemo u obzir još jednu mogućnost za objašnjenje Ponterovog nestanka. Da li je on, možda, oduzeo sebi život, u očajanju zbog Klastine smrti?“ Pogledala je Adikora. „Šta ti misliš o tome, naučniče Huld?“

„Ponter je bio veoma tužan zbog njene smrti, ali prošlo je već izvesno vreme otkako se to dogodilo. Da je Ponter želeo da izvrši sa-moubistvo, siguran sam da bih ja to znao.“

Bolbej je klimnula glavom s razumevanjem. „Neću da se pretvaram da sam ja poznavala naučnika Bodita ni izbliza onoliko koliko si ga ti poznavao, naučniče Huld. Pa, ipak, slažem se s tvojim mišljenjem. Ali, da li je mogao da postoji neki drugi razlog zbog kog bi on počinio samoubistvo?“

Adikor je bio iznenađen. „Koji, na primer?“

„Pa, ono što ste radili — oprosti mi, naučniče Huld, ali ne vidim nijedan prijatan način da to kažem — ono što ste radili predstavljalo je promašaj. Približavalo se vreme za Savetovanje sedokosih i tada je trebalo da ti i on iznesete koji je vaš doprinos društvu. Da li je moguće da se on toliko plašio da bi vaš rad mogao da bude okončan, da je, recimo odlučio da oduzme sebi život?“

„Ne,“, rekao je Adikor, zapanjen ovim pitanjem. „Ne, zapravo, ako bi neko od nas dvojice i ostavio loš utisak na Savetovanju, to bih bio ja, a ne on.“

Bolbej je pustila da ove njegove reči neko vreme vise u vazduhu, a onda je rekla: „Da li bi želeo da o tome kažeš nešto više?“

„Ponter je bio teoretičar“, rekao je Adikor. „Njegove teorije nisu bile ni dokazane ni osporene, tako da je još bilo sasvim opravdano da se i dalje radi na njima. Ali, ja sam bio inženjer: trebalo je da ja budem taj koji će da napravi eksperimentalnu opremu kojom bi bilo moguće proveriti Ponterove ideje. Taj aparat — naš prototip kvantnog kompjutera — bio je promašaj. Savet sedokosih bi mogao da zaključi da je moj doprinos društvu neodgovarajući, ali ne bi, sasvim sigurno, smatrali da je i Ponterov.“

„Znači, Ponterova smrt nikako nije mogla da bude samoubistvo“, pitala je Bolbej.

„Podsećam te ponovo“, počela je Sard, „da moraš da govoriš o naučniku Boditu kao da je živ sve dok — i ako — ja ne odlučim suprotno.“

Bolbej se ponovo naklonila sudiji. „Ponovo se izvinjavam“, rekla je, a zatim se obratila Adikoru. „Da je Ponter želeo da se ubije, da li je pošteno reći, naučniče Huld, da on ne bi sebi oduzeo život tako da to baci sumnju na tebe.“

„I sama pomisao da bi on sebi oduzeo život je neverovatna“, rekao je Adikor.

„Da, slažemo se oko toga“, rekla je Bolbej mirno, „ali, hipotetički gledano, da je on želeo da to učini, sigurno ne bi za to odabrao način koji bi bacio sumnju da se radi o zločinu, da li se slažeš?“

„Da, slažem se“, odgovorio je Adikor.

„Hvala ti“, rekla je Bolbej. „A sada, što se tiče onoga pitanja koje je pokrenuto — da bi tvoj doprinos, možda, bio ocenjen neodgovarajućim...“

Adikor se vrpoljio na stolici. „Da?“

„Pa, ja, naravno, nisam imala nameru da to pokrećem“, rekla je Bolbej. Adikor je u njenom glasu osetio da je neiskrena. „Ali pošto si ti sam pokrenuo to pitanje, možda bi trebalo da se pozabavimo njime.“

Adikor nije ništa rekao i posle izvesnog vremena Bolbej je nastavila. „Kako si se osećao“, počela je tiho, „živeći u njegovoj senci?“

„Molim?“

„Pa, upravo si nam rekao da je bilo malo verovatno da će njegov doprinos biti preispitivan, ali da je bilo moguće da se to dogodi s tvojim.“

„Na sastanku Saveta koji je trebalo da se održi, da“, rekao je Adikor, „ali uopšte gledano...“

„Uopšteno gledano,“, rekla je Bolbej, s prizvukom prepredenosti u svom dubokom glasu, „moraš da priznaš da je tvoj doprinos predstavljao tek delić njegovog. Da li je to tačno?“

„Da li je ovo neophodno?“ — umešala se Sard.

„Zapravo, sudijo, ja verujem da jeste“, rekla je Bolbej. Sard je delovala kao da je u nedoumici, ali je klimnula glavom davši znak Bolbej da nastavi. Ona je to i učinila.

„Sasvim sigurno, naučniče Huld, ti znaš da će se onda kada generacije koje tek treba da se rode budu studirale fiziku i informatiku, Ponterovo ime često spominjati, a tvoje retko, ako i uopšte?“

Adikor je mogao da oseti kako mu se puls ubrzava. „Nisam nikada o tome razmišljao“, odgovorio je.

„Oh, hajde“, rekla je Bolbej kao da oboje znaju da to nije istina. „Razlika u vašem doprinosu je očigledna.“

„Upozoravam te ponovo, Bolbej“, rekla je sudija Sard. „Ne vidim nikakav razlog da ponižavaš optuženog.“

„Ja samo pokušavam da ispitam kakvo je bilo njegovo mentalno stanje“, odgovorila je Bolbej, ponovo se naklonivši sudiji. Ne čekajući da Sard išta kaže, Bolbej se opet okrenula ka Adikoru. „Dakle, naučniče Huld, reci nam kako je bilo osećati da si ti taj čiji je doprinos manje značajan?“

Adikor je duboko udahnuo. „Nije na meni da odmeravam vrednost naših doprinosa.“

„Naravno da nije, ali nema sumnje da je postojala razlika između tvog i njegovog doprinosa“, rekla je Bolbej kao da se Adikor bavi nekim nevažnim detaljem, umesto da posmatra širu sliku. „Dobro je poznato da je Ponter bio taj koji je genijalan.“ Bolbej se nasmešila. „Ponovo te pitam: reci nam kako si se osećao.“

„Osećam se“, rekao je Adikor, pokušavajući da mu se u glasu ništa ne pokaže, „potpuno isto danas kao i što sam se osećao pre nego što je Ponter nestao. Jedino što se promenilo je da sam sada toliko tužan da to ne mogu rečima da izrazim zbog gubitka najboljeg prijatelja.“

Bolbej je kružila iza njega. Stolica je imala sedište koje je moglo da se okreće i Adikor bi mogao da je prati dok se kretala, ali je odlučio da to ne čini.

„Svog najboljeg prijatelja?“ — pitala je Bolbej, kao da se radi o nekom zapanjujućem priznanju. „Svog najboljeg prijatelja, zar ne? A kako si se ti odnosio prema tom prijateljstvu kada je Ponter nestao? Tako što si govorio da su tvoj softver i oprema, a ne njegove teorije, predstavljali suštinu eksperimenta.“

Adikor je širom otvorio usta od neverice. „Ja ... ja nikada to nisam rekao. Rekao sam jednom Egzibicionisti da ću dati komentar samo o ulozi softvera i hardvera zato što su oni predstavljali moju odgovornost.“

„Tačno tako! Od trenutka kada je on nestao, ti si umanjivao Ponterov doprinos.“

„Dosta Bolbej!“ — prekinula ju je oštro Sard. „Ponašaj se prema naučniku Huldu s dužnim poštovanjem.“

„Poštovanjem?“ — prezrivo je rekla Bolbej. „Kao što je ono koje je on ukazivao Ponteru otkako je nestao?“

Adikoru se vrtelo u glavi. „Možemo da pristupimo mojoj Arhivi alibija, ili arhivi tog Egzibicioniste“, rekao je, gledajući u Sard, kao da su dugogodišnji saveznici. „Sudija će moći da čuje tačne reči koje sam izgovorio.“

Bolbej je odmahnula rukom, odbacujući taj predlog kao da predstavlja najveću ludost. „Nije uopšte važno koje si reči tačno upotrebio; ono što je važno je da nam one pokazuju šta si osećao. A ono što si ti osećao je olakšanje što je tvoj suparnik nestao.“

„Ne“, rekao je Adikor oštro.

„Upozoravam te ponovo, Bolbej“, rekla je Sard, oštro.

„Olakšanje što više nećeš morati da budeš u njegovoj senci“, nastavila je Bolbej.

„Ne!“ — uzviknuo je Adikor, dok mu se u glasu osećao bes.

„Olakšanje“, nastavila je Bolbej glasnije, „da sada možeš da počneš da tvrdiš da si ti jedini doprinosio u svemu što ste zajedno radili.“

„Dosta, Bolbej!“ — povikala je Sard, udarivši šakom u naslon za ruke na stolici.

„Olakšanje“, vikala je Bolbej, „što je tvoj suparnik mrtav!“

Adikor je ustao i okrenuo se da bi se suočio sa Bolbej. Skupio je prste u pesnicu i ispružio ruku.

„Naučniče Huld!“ Glas sudije Sard odjeknuo je dvoranom.

Adikor se sledio. Srce mu je udaralo kao ludo. Primetio je da se Bolbej mudro okrenula i da stoji nasuprot strujanju vazduha tako da do njega nisu više stizali njeni feromoni. On pogleda u svoju stisnutu pesnicu, pesnicu kojom je mogao da smrska Bolbej lobanju, pesnicu kojom je mogao da joj smrvi grudni koš, polomi rebra i iskida srce jednim jedinim dobrim udarcem. Činilo mu se da je to nešto što mu je nepoznato, nešto što više nije deo njegovog tela. Adikor je spustio ruku, ali još je bilo toliko besa u njemu i toliko ogorčenosti da još nekoliko otkucaja nije uspeo da ispravi prste. Okrenuo se ka sudiji Sard, s molbom u glasu: „Ja ... sudijo, sigurno shvataš, ja ... ja nisam mogao...“ Odmahnuo je glavom. „Čula si šta mi je rekla. Niko ne bi mogao ...“

Ljubičaste oči sudije Sard bile su širom otvorene dok je gledala u Adikora. „Nikada nisam videla takvo ponašanje, za vreme zakonskog procesa ili van njega“, rekla je. „Naučniče Huld, šta nije u redu s tobom?“

Adikor je i dalje ključao od besa. Bio je ubeđen da Bolbej sasvim sigurno zna šta se onda dogodilo. Ona je bila Klastin ženski partner, a Ponter je bio sa Klast, čak i tada... ali., ali... da li je to razlog zbog čega ga Bolbej ovako osvetoljubivo progoni, pitao se. Da li je to njen motiv? Morala je da zna da Ponter to ne bi želeo.

Adikor je prošao kroz brojne terapije zbog svog problema s kontrolisanjem besa. Dragi Ponter je shvatao da se radi o bolesti i o hemijskom disbalansu i taj divni čovek je bio uz njega i podržavao ga je tokom lečenja. A sada... sada ga je Bolbej isprovocirala, poterala preko ivice, tako da su svi mogli da vide....

„Časni sudijo“, rekao je Adikor, očajnički se trudeći da deluje mirno. Da li treba da išta objašnjava? Da li uopšte može da to učini? Adikor je pognuo glavu. „Izvinjavam se zbog svog ispada.“

U glasu sudije Sard se i dalje osećalo zaprepašćenje. „Da li imaš da izneseš još dokaza koji potkrepljuju tvoju otužbu, Daklar Bolbej?“

Bolbej, koja je očigledno postigla upravo ono što je želela, sada je ponovo predstavljala oličenje razuma. „Ako mogu da dodam, sudijo, ima još jedna stvar ...“




Poglavlje 23


Na kraju sastanka održanog u konferencijskoj sali kompanije Inko, Ruben Montego je pozvao sve kod sebe na roštilj. Ponter mu je uputio širok osmeh; on je, očigledno, uživao u obroku prethodne večeri. Luiz je takođe prihvatila poziv, objašnjavajući da, budući da je NOS uništena, ionako nema šta drugo da radi. I Meri je pristala; činilo joj se da bi moglo da bude zabavno, a i da je bolje nego da provede još jedno veče sama, buljeći u plafon svoje hotelske sobe. Ali profesorka Mah je odbila. Morala je da se vrati u Otavu; imala je zakazan sastanak u 10 sati uveče u ulici Saseks drajv broj 24 na kojem je trebalo da podnese izveštaj Premijeru.

Priča o Ponteru je sada potresala medije, i brojni novinari su, po rečima ljudi iz obezbeđenja kompanije Inko, sada čekali ispred kapije rudnika Krejton. Ruben i Luiz su brzo smislili plan, koji su odmah i sproveli u delo.

Meri je dobila iznajmljena kola od kompanije Inko — crveni dodž neon — (kada ga je uzimala, Meri je pitala službenika agencije za iznajmljivanje da li automobil troši bezolovni benzin, ali ju je on samo potpuno bezizražajno pogledao).

Meri je ostavila svoja kola kod rudnika, i umesto toga sela na prednje sedište Luizinog crnog forda eksplorera, koji je imao belo-plave tablice sa hvalisavom oznakom „D2O“ — posle jednog trenutka razmišljanja, Meri je shvatila da je to hemijska formula za tešku vodu. Luiz je izvadila ćebe iz prtljažnika — svi iole razumni vozači u Ontariju i Kvebeku nose ćebad ili vreće za spavanje u slučaju da im se zimi dogodi nesreća — i pokrila Meri njime.

Meri je u početku bilo užasno vruće, ali je, srećom, Luiz imala klima-uređaj u kolima; vrlo malo postdiplomaca je to sebi moglo da priušti, ali Meri je verovala da Luiz nema problema da postigne povoljan dogovor ma gde da ode.

Luiz je vozila niz krivudavi šljunkom posuti put kojim se stizalo do rudnika, a Meri je pod ćebetom činila sve što je mogla da bi delovala što krupnijom. Posle izvesnog vremena, Luiz je počela da ubrzava, kao da pokušava da pobegne.

„Upravo prolazimo kroz kapiju“, rekla je Luiz Meri, koja nije mogla ništa da vidi. „Upalilo je! Ljudi pokazuju na nas i počinju da nas prate.“

Luiz ih je vodila natrag ka Sadberija. Ako se sve bude odvijalo po planu, Ruben će sačekati dok novinari ne krenu za Luizinim eksplorerom, a onda će odvesti Pontera u svoju kuću u Lajvliju.

Luiz je stigla do male zgrade u kojoj je stanovala i zaustavila kola na parkingu. Meri je čula kako se i drugi automobili zaustavljaju blizu njih, uz šrkipu guma. Luiz je ustala s vozačkog sedišta i došla do drugih vrata. „Dobro“, rekla je Luiz Meri, otvorivši ih, „sada možete da izađete.“

Meri je to i učinila i mogla je da čuje kako se vrata na drugim automobilima s treskom zatvaraju i kako njihovi vozači izlaze. Luiz je povikala: „Voila!“ dok je pomagala Meri da zbaci ćebe sa sebe, i Meri se široko osmehnula novinarima.

„Oh, sranje!“ — rekao je jedan od novinara. „Prokletstvo!“ — rekao je drugi. Ali začuo se i treći glas — bilo je možda desetak prisutnih novinara — i jedna novinarka koja je, očigledno upućenija od ostalih u celu priču, upitala: „Vi ste doktor Meri Von, zar ne?“ — povikala je. „Genetičar?“

Meri je klimnula glavom.

„Dakle“, počela je novinarka, „da li on jeste ili nije Neandertalac?“

Meri i Luiz je bilo potrebno 45 minuta da se otarase novinara, koji su , iako su bili razočarani što nisu pronašli Pontera, bili oduševljeni što su čuli rezultate Merine analize njegove DNK. Konačno su Meri i Luiz stigle do Luizine zgrade i popele se u njen mali stan na trećem spratu. Čekale su sve dok svi novinari nisu otišli s parkinga — koji je mogao da se vidi kroz prozor Luizine spavaće sobe — a onda je Luiz izvadila nekoliko boca vina iz frižidera i ona i Meri su se vratile do njenih kola i odvezle do Lajvlija.




Stigle su do Rubenove kuće nešto pre 6 sati. Ruben i Ponter su bili mudri i nisu počeli da spremaju večeru, budući da nisu znali kada će Meri i Luiz stići. Ponter je ležao na kauču u Rubenovoj dnevnoj sobi; Meri je pomislila da je, možda, umoran, što ne bi bilo iznenađujuće s obzirom na to kroz šta je sve prošao.

Luiz je rekla da će ona da pomogne u spremanju večere. Ispričala je Meri da je vegetarijanac i da joj je bilo neprijatno što je Ruben morao da joj sprema posebno jelo prethodne večeri. Ruben je, primetila je Meri, brzo prihvatio Luizin predlog da mu pomogne; uostalom, koji normalan muškarac to ne bi učinio, pomislila je.

„Meri, Pontere“, rekao je Ruben, „osećajte se kao kod svoje kuće. Luiz i ja ćemo da spremimo roštilj.“

Meri je osetila kako srce počinje da joj kuca ubrzano, a usta da joj se suše. Nije bila nasamo s nekim muškarcem još od ... od —

Ali sada je tek rano veče i —

I Ponter nije —

Bio je to kliše, ali ovoga puta je bio potpuno istinit, istinitiji nego ikada pre.

Ponter nije bio kao ostali muškarci.

Sasvim sigurno će sve biti u redu, ubeđivala je sebe. Uostalom, Ruben i Luiz neće biti daleko. Meri je duboko udahnula, pokušavajući da se smiri. „Naravno“, rekla je tiho. „Naravno.“

„Odlično“, rekao je Ruben. „U frižideru ima gaziranih pića i piva, a za večeru ćemo da otvorimo vino koje je Luiz donela.“ Zatim su on i Luiz otišli u kuhinju, a posle nekoliko minuta su se uputili ka dvorištu. Meri je osetila kako teško diše, dok je Ruben zatvarao staklena vrata za sobom, ne želeći da ohlađeni vazduh iz kuće izlazi napolje. Pa ipak, sa zatvorenim vratima i brujanjem klima-uređaja, Meri je sumnjala da bi Ruben i Luiz uopšte mogli da je čuju.

Meri je okrenula glavu da bi pogledala Pontera koji je stajao. Uspela je da mu se slabašno nasmeši.

Ponter joj je uzvratio osmeh.

On nije bio ružan, zaista nije. Ali njegovo lice je bilo prilično neobično: kao da je neko uzeo model od gline normalnog ljudskog lica i povukao ga napred.

„Zdravo“, rekao je Ponter na engleskom.

„Zdravo“, rekla je Meri.

„Tužno“, rekao je Ponter.

Meri se setila svog putovanja u Nemačku. Mrzela je što ne može da se izrazi, što ne može da pročita uputstvo u telefonskoj govornici, niti da naruči hranu u restoranu ili da pita gde je neka ulica. Koliko mora da je strašno za Pontera — naučnika, intelektualca! — što je prinuđen da komunicira na nivou deteta.

Mogla je po njegovim izrazima lica da shvati šta oseća: smešio se, mrštio, podizao svoje spojene plave.obrve, smejao se; nije ga videla kako plače, ali je pretpostavljala da i to može da čini. Njegov Pratilac još nije znao dovoljan broj reči da bi mogli da razgovaraju o tome kako se oseća; bilo je lakše da pričaju o kvantnoj fizici nego o osećanjima.

Meri je saosećajno klimnula glavom. „Da“, rekla je, „sigurno ti je veoma čudno što ne možeš da komuniciraš.“

Ponter je kucnuo prstom po glavi, možda je razumeo, a možda nije. Osvrtao se oko sebe i posmatrao Rubenovu dnevnu sobu, i činilo se kao da misli da nešto nedostaje. „U vašim sobama nema — “ Namrštio se, očigledno frustriran što ne može da kaže ono što želi, jer ni on ni njegov implant ne znaju odgovarajuću reč. Konačno je otišao do ivice velike ugrađene police za knjige, prepune kriminalističkih romana, DVD-a i figurica sa Jamajke. Okrenuo se leđima ivici i počeo da ih trlja o nju.

Meri je u početku bila iznenađena, a zatim je shvatila šta radi: Ponter je koristio ivicu police kao stub za češanje. Slika zadovoljnog medveda Balua iz Diznijevog crtanog filma Knjiga o džungli pade joj na pamet. Pokušala je da prikrije osmeh. I nju su često svrbela leđa — i, upravo joj je palo na pamet, prošlo je dugo vremena otkako je imala nekoga da je počeše. Ako su Ponterova leđa bila prekrivena dlakama, verovatno su ga često svrbela. Bilo je očigledno da u kućama u njegovom svetu postoji neka naprava za češanje.

Zapitala se da li bi bilo pristojno da mu ponudi da mu počeše leđa; a onda se zapanjila što joj je ovo uopšte palo na pamet. Pretpostavljala je da više nikada neće poželeti da dodirne nekog muškarca niti da neki muškarac dodirne nju. Nije bilo ničeg seksualnog u češanju leđa, ali, s druge strane, čitajući literaturu koju joj je Kejša dala, samo je potvrdila ono što je već znala: ničeg seksualnog nije bilo ni u činu silovanja. Uz to, nije imala pojma kakvo je uobičajeno ponašanje između muškarca i žene u Ponterovom svetu: mogla bi da ga uvredi ili ...

Saberi se, devojko!

Nema sumnje da ona nije bila privlačna Ponteru ništa više nego što je on bio njoj. Ponter je češao leđa još nekoliko trenutaka; a zatim se udaljio od velike police. Pokazao je rukom Meri ka polici, kao da je poziva da i ona učini isto.

Meri se brinula da ne ošteti drvo ili da nešto ne obori s police, ali se smirila pomislivši da je sve uspelo da preživi Ponterovo žestoko pomeranje.

„Hvala“, rekla je Meri. Prešla je preko sobe, obišla stakleni stočić za kafu i naslonila se leđima na ivicu police. Počela je da se pomera; prijalo joj je, iako je kopča njenog prslučeta stalno zapinjala o ivicu dok je prelazila preko nje.

„Dobro, da?“ — pitao je Ponter.

Meri se nasmešila. „Da.“

U tom trenutku je zazvonio telefon. Ponter je pogledao u njega, a isto je učinila i Meri.

„Nije za mene, ne“, rekao je Ponter.

Meri se nasmejala i krenula ka stočiću na kome se nalazio aparat. Podigla je slušalicu. „Kuća Montega.“

„Da li je profesorka Meri Von slučajno tu?“ — začuo se muški glas. „Na telefonu.“

„Odlično! Ja se zovem Sandžit i ja sam producent na discovery.ca, noćnom naučnom programu koji se emituje na kanalu Diskaveri Kanada.“

„Auu!“, rekla je Meri. „To je odličan program.“

„Hvala. Pratimo priču o tom Neandertalcu koji se pojavio u Sadberiju. Iskreno, u početku nismo verovali, ali, upravo smo dobili agencijske izveštaje da ste vi potvrdili da je uzorak njegove DNK autentičan.“

„Da“, rekla je Meri. „On zaista ima neandertalsku DNK.“

„A šta je sa samim čovekom? On nije prevarant?“

„Ne“, rekla je Meri. „On je pravi.“

„Pa, onda, želeli bismo da sutra budete gost u našoj emisiji. Naš vlasnik je CTV, tako da možemo da pošaljemo nekoga iz naše lokalne filijale da uradi intervju sa vama tamo i Džejom Ingramom, jednim od naših voditelja ovde u Torontu.“

„Hmm“, rekla je Meri, „dobro, pristajem.“

„Odlično“, rekla je Sandžit. „Voleo bih da vam kažem o čemu ćemo da razgovaramo.“

Meri se okrenula i pogledala kroz prozor dnevne sobe; mogla je da vidi Luiz i Rubena kako spremaju roštilj. „Dobro.“

„Prvo, da najpre proverim da li imam sve podatke o vama. Vi ste profesor na univerzitetu Jork, zar ne?“

„Da, profesor genetike.“

„A vaš doktorat je iz...?“

„Molekularne biologije.“

„Godine 1996 ste išli u Nemačku da biste uradili analizu DNK uzetu sa fosila Neandertalca, da li je to tačno?“

Meri je bacila pogled na Pontera, da bi proverila da li je uvređen zato što ona razgovara telefonom. On joj se nasmešio, tako da je ona nastavila. „Da.“

„Recite mi nešto više o tome“, rekao je Sandžit.

Sve u svemu, ova priprema za intervju je trajala dvadesetak minuta. Meri je čula Luiz i Rubena kako ulaze i izlaze iz kuhinje nekoliko puta, a i jednom je Ruben na trenutak promolio glavu u dnevnu sobu da bi video kako je Meri. Ona je prekrila rukom mikrofon na slušalici i rekla mu šta se dešava. Ruben se nasmešio i vratio se pripremanju hrane. Napokon, Sandžit više nije imao pitanja i oni su završili s dogovaranjem za intervju. Meri je spustila slušalicu i okrenula se ka Ponteru. „Izvini zbog ovoga“, rekla je.

U tom trenutku je Ponter krenuo ka njoj, ispruživši jednu ruku napred. Shvatila je u sekundi kakav je idiot bila: saterao ju je ovde, uz policu za knjige, daleko od vrata. Samo da je jednom gurne tom ogromnom rukom, i ona će se naći daleko i od prozora, tako da Ruben i Luiz neće moći da je vide.

„Molim te“, rekla je Meri. „Molim te. Vrištaću...“

Ponter je napravio još jedan teturavi korak napred, a onda —

A onda —

A onda —

A onda je Meri vrisnula. „U pomoć! U pomoć!“

Ponter je pao i sada je ležao na tepihu. Čelo mu je bilo mokro od znoja, a koža mu je dobila boju pepela. Meri je klekla pored njega. Grudi su mu se ubrzano podizale i spuštale i teško je disao.

„U pomoć!“ — povikala je ponovo.

Začula je kako se staklena vrata pomeraju u stranu. Ruben je uleteo unutra. „Šta? Oh, Bože!“

Požurio je ka Ponteru koji je ležao na podu. Luiz je došla nekoliko sekundi kasnije. Ruben je opipao Ponterov puls.

„Ponter je bolestan“, rekao je Hak, koristeći svoj ženski glas.

„Da“, rekao je Ruben, klimajući glavom. „Da li znaš šta nije u redu s njim?“

„Ne“, rekao je Hak. „Njegov puls je ubrzan, disanje plitko. Njegova temperatura je 39 stepeni.“

Meri se za trenutak zapanjila kada je čula kako implant navodi ono što je pretpostavila da je brojka izražena u Celzijusovim stepenima, što znači da je Ponter imao povišenu temperaturu; s druge strane, bilo je logično da sva bića koja imaju deset prstiju razviju takvu vrstu skale za merenje.

„Da li on ima nekakve alergije?“ — pitao je Ruben.

Začulo se biiip.

„Alergije“, rekao je Ruben. „Hrana ili neke stvari u životnoj sredini koje ne utiču na normalne ljude, ali kod njega izazivaju bolest.“

„Ne“, rekao je Hak.

„Da li je bio bolestan pre nego što je otišao sa vašeg sveta?“

„Bolestan?“, ponovio je Hak.

„Loše. Ne dobro.“

„Ne.“

Ruben je pogledao na drveni izrezbareni sat koji se nalazio na polici za knjige. Prošlo je pedeset i jedan časova otkako je Ponter stigao ovde. „Isuse! Isuse!“

„Šta je?“ — pitala je Meri.

„Ja sam idiot“, rekao je Ruben ustajući. Požurio je u drugu sobu i vratio se noseći lekarsku torbu od izlizane smeđe kože, koju je odmah otvorio. Izvadio je drveni štapić za pregledanje grla i malu baterijsku lampu.

„Pontere“, rekao je odlučno, „otvori usta.“

Ponterove zlaćane oči bile su poluzatvorene, ali učinio je ono što je Ruben tražio. Očigledno, Ponter nije nikada bio na ovaj način pregledan; opirao se kada mu je Ruben stavio drveni štapić na jezik. Ali, uskoro je prestao da se opire, smirivši se, možda, kada mu je Hak rekao nešto što je samo on mogao da čuje i Ruben je uperio svetlost baterijske lampe u njegova ogromna usta.

„Njegovi krajnici i okolno tkivo su jako upaljeni“, rekao je Ruben. Pogledao je najpre Meri, a onda Luiz. „Ovo je neka infekcija.“

„Ali i ti, i profesorka Von i ja smo bili s njim skoro sve vreme otkako je došao“, rekla je Luiz, „a mi nismo bolesni.“

„Tačno tako“, oštro je rekao Ruben. „Šta god da ima, to je verovatno dobio ovde — i to je nešto na šta nas troje posedujemo imunitet, a on ne.“

Lekar je preturao po svojoj torbi, a onda je izvadio jednu bočicu s tabletama. „Luiz“, rekao je, ne okrećući se, „donesi čašu vode, molim te.“

Luiz je požurila u kuhinju.

„Daću mu aspirin“, rekao je Ruben Haku ili Meri, nije bila sigurno kome. „To bi trebalo da mu obori temperaturu.“

Luiz se vratila s velikom čašom puom vode. Ruben ju je uzeo. Gurnuo je dve tablete Ponteru u usta. „Hak, reci mu da proguta tablete.“

Meri nije bila sigurna da li je Pratilac razumeo Rubenove reči ili je samo pogodio šta namerava, ali jedan trenutak kasnije Ponter je progutao tablete i svojom velikom rukom pridržavao Rubenovu uspevši tako da proguta i nešto vode, iako se dosta prosulo i curilo niz njegovu vilicu bez brade, natapajući njegove plave dlake.

Ali, nije se zagrcnuo, primetila je Meri. Neandertalci nisu mogli da se zadave; to im je bila nadoknada za to što nisu mogli da proizvode veliki broj glasova. Unutrašnjost njihovih usta je bila takva da ni tečnost ni hrana nisu mogli da krenu pogrešnim putem. Ruben je pomogao Ponteru da popije još vode i on je ispraznio čašu.

Prokletstvo, pomislila je Meri. Prokletstvo!

Kako su mogli da budu toliko glupi? Kada su Kortez i njegovi konkvistadori stigli u Južnu Ameriku, oni su sa sobom doneli bolesti na koje Acteki nisu bili imuni — a oni i Španci su bili razdvojeni tek nekoliko hiljada godina, a i to je bilo dovoljno da se na jednom delu planete razviju patogene klice na koje oni koji su živeli na drugom nisu bili imuni. Ponterov svet je bio razdvojen od ovog najmanje dvadeset sedam hiljada godina; sasvim sigurno su se ovde razvile bolesti na koje on nije bio otporan.

„I ... i ...“

Meri se stresla.

I obratno važi, naravno.

Očigledno je ista stvar pala i Rubenu na pamet. Brzo je ustao i otišao na drugi kraj sobe do telefona sa kojeg je Meri malopre razgovarala.

„Halo“, rekao je u slušalicu. „Ja se zovem Ruben K. Montego i ovo je hitan slučaj. Potrebno je da me povezete sa Kanadskim centrom za kontrolu bolesti u Otavi. Da, tačno — ko god da je zadužen za zarazne bolesti tamo...“




Poglavlje 24


Adikor Huldov dooslarm basadlarm bio je na kratko prekinut zbog večernjeg obroka, ali i zbog toga što je sudija Sard očigledno želela da pruži Adikoru priliku da se smiri, da se sabere i da se konsultuje sa nekim oko toga kako bi mogao da popravi štetu koju je sebi naneo svojim ispadom toga dana.

Kada je dooslarm basadlarm ponovo započeo, Adikor je opet sedeo na visokoj stolici za optužene. Pitao se koji li je to genije smislio da optuženi sedi na stolici dok tužilac kruži oko njega. Možda je Džasmel to znala, ona je studirala istoriju, a ovakvi postupci su bili drevni.

Bolbej je stigla do centra dvorane. „Sada bih želela da svi odemo u paviljon sa Arhivom alibija“, rekla je sudiji.

Sudija Sard je bacila pogled na pokazivač vremena na tavanici, očigledno brinući koliko će sve to da traje. „Već si ustanovila da Arhiva alibija naučnika Hulda ne može da pokaže ništa što ima veze sa nestankom Pontera Bodita.“ Namrštila se. „Sigurna sam“, počela je glasom koji nije trepeo prigovor, „da će se i naučnik Huld i ma ko da bude govorio u njegovu korist složiti da je to istina, i da nije neophodno da nas sve vučeš tamo samo da bi to dokazala.“

Bolbej je klimnula glavom s poštovanjem. „Tačno je, sudijo, ali ja ne želim da se otpečati alibi-kocka naučnika Hulda, već ona Pontera Bodita.“

„Ni tu neće moći da se išta vidi o njegovom nestanku“, rekla je Sard, zazvučavši ljutito, „i to iz istog razloga: zbog hiljadu dužina ruku stena koje su blokirale signal.“

„Potpuno tačno, sudijo“, rekla je Bolbej. „Ali ja ne želim da se pogleda nestanak naučnika Bodita, već želim da vam pokažem nešto što se desilo pre 254 meseca.“

„Pre 254 meseca!“ — uzviknula je Sard. „Kako bi išta što se dogodilo tako davno moglo da ima veze sa ovim procesom?“

„Ako mi dozvoliš, sudijo“, počela je Bolbej, „mislim da ćeš se uveriti da ima itekako veze.“

Adikor se lupkao palcem po čelu, razmišljajući. Pre 250 meseci ... to znači nešto više od devetnaest godina. Tada je već poznavao Pontera; obojica su pripadala Generaciji 145 i u isto vreme su počeli da pohađaju Naučnu akademiju. Ali, koji događaj iz tako daleke prošlosti bi mogao —

Adikor je iznenada skočio na noge.

„Poštovani sudijo, protivim se tome!“

Sudija Sard ga je pogledala. „Protiviš?“ — pitala je, zapanjena što čuje tako nešto tokom zakonskog procesa. „Na kojoj osnovi? Bolbej ne predlaže da se otpečati tvoja Arhiva alibija, već ona naučnika Bodita. A budući da je on nestao, otvaranje njegove Arhive je nešto što Bolbej, u svojstvu tabant njegovih najbližih živih srodnika, ima pravo da traži.“

Adikor je bio besan na sebe.

Sard bi možda i odbila Bolbejin zahtev, samo da je on držao jezik za zubima. Ali, sada je, nesumnjivo, zanima šta je to što Adikor želi da sakrije.

„Dobro“, rekla je Sard donevši odluku. Pogledala je u masu posmatrača. „Vi ćete ostati ovde dok ja ne odlučim da li je to nešto što treba da bude javno pokazano.“ Ponovo je pogledala Adikora. „Najbliža porodica naučnika Bodita, naučnik Huld i onaj ko će da govori u njegovu korist, mogu da nam se pridruže, pod uslovom da niko od njih nije Egzibicionista.“

Konačno, ona pogleda i Bolbej. „Dobro, Bolbej. Ali, bolje bi bilo da ne traćiš uzaludno moje vreme.“

Sard, Bolbej, Adikor, Džasmel i Megameg koju je Džasmel držala za ruku, krenuli su kroz hodnik čiji je pod bio prekriven mahovinom koji je vodio do paviljona sa Arhivom alibija. Bolbej nije mogla da odoli a da se ne naruga Adikoru dok su išli. „Nema nikoga ko će da govori u tvoju korist, zar ne?“ — rekla je.

Bar jednom u životu Adikor je uspeo da drži jezik za zubima.

Nije više bilo mnogo ljudi koji su rođeni pre nego što su uvedeni Pratioci: bila je živa još samo nekolicina onih koji su pripadali Generaciji 140 i još manje iz Generacije 139. Za sve ostale, Pratilac je predstavljao deo čovekovog života sve od njegovog rođenja, kada bi bio instaliran prvi dečji implant. Proslava hiljaditog meseca od početka ere Pratilaca biće uskoro održana; velike svečanosti su planirane širom sveta.

Čak i ovde u Saldaku desetine hiljada ljudi je rođeno i umrlo otkako je prvi Pratilac instaliran; taj prvi implant je ugrađen u ruku njegovog tvorca Lonvisa Troba. Veliki paviljon sa Arhivom alibija, koji se nalazio pored zgrade Saveta sedokosih, bio je podeljen na dva krila. Južno krilo je bilo isklesano u drevnim stenama i pošto bi bilo izuzetno teško proširiti to krilo, ono je korišćeno za čuvanje alibi-kocki onih koji su živi, a to je bio broj koji je manje-više održavan konstantnim. Severno krilo, iako je trenutno bilo veće od južnog, moglo je da se proširuje po potrebi; kada bi neko umro, njegova alibi-kocka bila bi odvojena od prijemne mreže i odneta tamo.

Adikor se zapitao u kojem se krilu sada čuva Ponterova Arhiva alibija. Tehnički gledano, sudija je tek trebalo da odluči da li se ubistvo dogodilo. Nadao se da se i dalje nalazi u krilu gde se čuvaju Arhive alibija onih koji su živi; nije bio siguran da bi mogao da ostane pribran ako bi otkrio da se Ponterova alibi-kocka nalazi u drugom krilu.

Adikor je već ranije bio u paviljonu sa Arhivom alibija. Severno krilo, krilo za mrtve, imalo je posebne odaje, u koje se ulazilo kroz lučne prolaze, za svaku Generaciju. Prva odaja je bila mala i u njoj se nalazila jedna jedina alibi-kocka — ona koja je pripadala Valderu Saru, jedinom pripadniku Generacije 131 koji je još bio živ u Saldaku u vreme kada je otpočela era Pratilaca. Naredne četiri prostorije bile su svaka veća od prethodne i u njima su bile uskladištene alibi-kocke pripadnika Generacija 132, 133, 134 i 135 — svaka Generacija je bila deset godina starija od prethodne. Počevši od Generacije 136, sve odaje su bile iste veličine, iako je samo nekoliko alibi-kocki tu bilo preneto iz Generacija posle 144, jer su gotovo svi njeni pripadnici bili živi.

Južno krilo se sastojalo od jedne jedine prostorije u kojoj se nalazilo trideset hiljada spremišta sa alibi-kockama. Iako je na samom početku u južnom krilu vladao veliki red, kada su prve alibi-kocke bile razvrstane po Generacijama, a onda su i one u okviru svake Generacije bile podeljene po polu, mnogo toga se vremenom promenilo. Naime, deca su se rađala u tačno određenom razmaku, ali su ljudi umirali u različitim životnim dobima, tako da su alibi-kocke kocke pripadnika kasnijih Generacija stavljane u prazna spremišta bez nekog posebnog reda.

Ovo je činilo pronalaženje neke određene alibi-kocke među više od dvadeset pet hiljada — koliki je bio ukupan broj stanovnika Salda-ka — nemogućim bez pomoći kompjutera i tačnog spiska koji se čuvao u njemu. Sudija Sard se predstavila čuvarici Alibija, zdepastoj ženi iz Generacije 143.

„Prijatan dan, sudijo“, rekla je žena koja je sedela na stolici u obliku sedla za stolom oblika bubrega.

„Prijatan dan“, uzvratila joj je Sard. „Želim pristup Arhivi alibija Pontera Bodita, fizičara iz Generacije 145.“

Žena je klimnula glavom i nešto rekla kompjuteru. Na četvrtastom ekranu se pojavio niz brojeva. „Pratite me“, rekla je. Sudija Sard i ostali su to i učinili.

Bez obzira na to što je bila krupna, čuvarka je živahno koračala. Provela ih je kroz niz hodnika, čiji su zidovi bili ispunjeni nišama u kojima su se nalazile alibi-kocke; svaka kocka je bila izrađena od prerađenog granita i bila je, otprilike, veličine čovečje glave. „Evo nas“, rekla je žena. „Broj spremišta 16321: Ponter Bodit.“

Sudija Sard je klimnula glavom, a zatim je okrenula svoju naboranu ruku u koju je bio ugrađen Pratilac prema blještavo plavom elektronskom oku na Ponterovoj kocki. „Ja, Komel Sard, sudija, sada nalažem da se otpečati alibi-kocka broj 16321, zbog potreba zakonskog procesa. Vremenska oznaka.“

Elektronsko oko je postalo žuto. Sudija Sard se sklonila u stranu, a čuvarka alibija je okrenula svog Pratioca ka oku. „Ja, Mabla Dabdal, čuvarka Arhive alibija, slažem se da se otpečati alibi-kocka 16321, zbog potreba zakonskog procesa. Vremenska oznaka.“

Elektronsko oko je postalo crveno i začuo se neki zvuk.

„Evo, sudijo. Možeš da koristiš projektor u sobi 12.“

„Hvala ti“, rekla je Sard, i svi su krenuli natrag. Dabdal im je pokazala gde je soba koju im je odredila i sudija Sard, Bolbej, Adikor, Džasmel i Megameg su krenuli ka njoj i ušli unutra. Soba je bila velika i u njoj se nalazio niz stolica poredanih duž zida. Svi su seli, osim Bolbej, koja je krenula ka kontrolnoj konzoli postavljenoj na suprotnom zidu. Jedino unutar ove zgrade moglo se pristupiti Arhivi alibija; da bi Arhiva alibija bila potpuno zaštićena od svakog nedozvoljenog gledanja, paviljon je bio potpuno odsečen od planetarne informativne mreže i nije imao spoljne tele-komunikacione linije, lako je to ponekad bilo nezgodno, jer je svako, da bi pogledao svoju alibi-kocku, morao da lično dođe u paviljon, ova vrsta izolovanosti obezbeđivala je zaštitu Arhivi alibija.

Bolbej je pogledala malu grupu ljudi koji su tu bili okupljeni. „U redu“, rekla je. „Sada ću da zatražim da se prikažu događaji od 146/128/11.“

Adikor je rezignirano klimnuo glavom. Nije bio siguran da se radilo o jedanaestom danu, ali je 128 mesec od rođenja Generacije 146 bio odgovarajući datum.

Prostorija se zamračila i jedna gotovo nevidljiva sfera, nalik mehuru od sapunice, počela je da lebdi ispred njih. Bolbej je očigledno smatrala da njena veličina nije dovoljno dramatična za cilj koji je imala na umu: Adikor je čuo kako izvlači kontrolnu dugmad i prečnik sfere se povećavao sve dok nije dostigao više od jedne dužine ruke. Ona je povukla još nekoliko kontrolnih dugmadi i sfera se ispunila sa tri male sfere, od kojih je svaka bila obojena u drugačiju boju. Onda su se ove sfere podelile na po još tri, a onda su se i one ponovo podelile, i tako dalje, i tako dalje. Dok se glavna sfera ispunjavala sa progresivno sve manjim i manjim sferama, ove manje sfere su bivale sve raznobojnije i raznobojnije, dok se konačno ceo proces nije završio i slika jednog mladića koji stoji u prostoriji za učenje s pozitivnim pritiskom na Naučnoj akademiji nije ispunila sferu za gledanje; slika je bila nalik trodimenzionalnoj skulpturi napravljenoj od sitnih zrnaca.

Adikor je klimnuo glavom; snimak je načinjen davno, tako da nova poboljšanja rezolucije nisu bila moguća. Pa ipak, mogao je da se gleda.

Bolbej je pokrenula još kontrolnih dugmadi. Hologramski mehur se okrenuo tako da je svako mogao da vidi lice osobe koja je bila prikazana. To je bio Ponter Bodit. Adikor je zaboravio koliko je mlad Ponter tada bio. Bacio je pogled na Džasmel koja je sedela pored njega. Oči su joj bile raširene od čuđenja: posmatralaje svog oca u otprilike istim godinama u kojima je ona sada bila; zaista, Klast je već bila trudna sa Džasmel u vreme kada su ovi snimci načinjeni.

„To je, naravno, Ponter Bodit“, rekla je Bolbej. „Na polovini života u odnosu na danas — ili u odnosu na to koliko bi danas imao da je i dalje živ.“ Brzo je nastavila pre nego što je sudija Sard stigla da je ukori. „A sada, ubrzaću snimak.“

Videli su Pontera kako hoda, sedi, ustaje, šeta po prostoriji, nešto proučava u svojoj beležnici, češe se o stub za češanje — sve to pri uvećanoj brzini. A onda su se vakuumski zatvorena vrata prostorije otvorila — pozitivni pritisak koji je vladao u učionici sprečavao je feromone da prodiru unutra i ometaju one koji uče — i mladi Adikor Huld je ušao.

„Pauza“, rekla je sudija Sard. Bolbej je zaustavila sliku. „Naučniče Huld, da li hoćeš da potvrdiš da si ovo zaista ti?“

Adikor se užasnuo kada je ugledao sebe: bio je zaboravio da je na jedno kratko vreme bio prihvatio modu brijanja glave. Ah, da je to bila jedina ludost iz mladosti koja je zabeležena... „Da, sudijo“, rekao je Adikor tiho. „To sam ja.“

„Dobro“, rekla je Sard. „Nastavi.“

Slika u hologramskom mehuru je počela da se ponovo kreće napred najvećom brzinom. Adikor se kretao po prostoriji kao i Ponter — iako je Ponterova slika uvek ostajala u centru sfere; pomerao se i prostor oko njega. Činilo se da Adikor i Ponter prijateljski razgovaraju.

A onda manje prijateljski.

Bolbej je pustila snimak da se odvija normalnom brzinom. U tom trenutku, Ponter i Adikor su se raspravljali.

A onda —

A onda —

Adikor je poželeo da zatvori oči. Mislio je da je njegovo sećanje na ovaj događaj dovoljno živo. Međutim, on ga nikada nije video iz ove perspektive. Nikada nije video svoj izraz lica...

I tako je nastavio da gleda.

Gledao je sebe kako steže ruku u pesnicu.

Gledao je sebe kako podiže ruku, dok mu se bicepsi nadimaju.

Gledao je sebe kako pruža ruku napred.

Gledao je kako Ponter podiže glavu u deliću sekunde.

Gledao je kako se njegova pesnica spaja sa Ponterovom vilicom.

Gledao je kako se Ponterova vilica pomera u stranu.

Gledao je kako se Ponter zanosi unazad, dok mu krv curi iz usta.

Gledao je kako Ponter pljuje zub.

Bolbej je ponovo zaustavila sliku. Da, treba joj ipak priznati da je pustila da se vidi izraz koji je sada mladi Adikor imao na licu: pokazivao je šokiranost i gorko kajanje. Da, on se sagao da bi pomogao Ponteru da ustane. Da, on je očigledno žalio zbog onoga što je učinio, što je naravno bilo...

On samo što nije ubio Pontera Bodita; malo je nedostajalo da mu udarcem koji je uputio svom snagom smrska glavu.

Megameg je plakala, Džasmel se pomerila na stolici, odmičući se od Adikora.

Sudija Sard je odmahivala glavom, polako, u neverici.

A Bolbej —

Bolbej je stajala prekrštenih ruku na grudima.

„Dakle, Adikore“, rekla je Bolbej, „da li treba da pustim sve ovo iz početka zajedno sa zvukom ili ćeš da nam uštediš vreme i ispričaš zbog čega ste se ti i Ponter svađali?“

Adikor je osećao mučninu.

„Ovo nije fer“, rekao je tiho. „Ovo nije fer. Prošao sam brojne terapije da bih naučio da kontrolišem bes, a izvršeno je i prilagođavanje na nivou neuro-transmitera; to će vam potvrditi moj skulptor ličnosti. Nikada pre toga nisam nikoga udario niti ikada posle toga.“

„Nisi mi odgovorio na pitanje“, rekla je Bolbej. „Oko čega ste se svađali?“

Adikor je ćutao, polako odmahujući glavom.

„Pa, naučniče Huld?“ — pitala je sudija Sard.

„To je bilo nešto potpuno beznačajno“, rekao je Adikor, gledajući sada u mahovinom prekriven pod. „To je bilo...“ Duboko je udahnuo vazduh, a onda polako izdahnuo. „Radilo se o nekom filozofskom pitanju, povezanom sa kvantnom fizikom. Postojale su brojne interpretacije kvantnih fenomena, ali je Ponter rekao da je sklon da prihvati onu za koju je dobro znao da je potpuno pogrešna. Ja ... sada znam da me je samo zadirkivao, ali, u tom trenutku ...“

„U tom trenutku je to bilo previše za tebe“, rekla je Bolbej. „Dozvolio si da obična diskusija o naučnom pitanju — naučnom! — izmakne kontroli, i toliko si pobesneo da je to moglo da košta Pontera života da si ga udario samo malo više.“

„Ovo nije fer“, ponovio je Adikor, gledajući u sudiju Sard. „Ponter mi je oprostio. On nikada nije podigao tužbu, a bez tužbe žrtve, zločin, po definiciji, nije počinjen.“ U glasu mu se sada oseća molba. „Takav je zakon.“

„Videli smo jutros u dvorani Saveta koliko uspešno Adikor Huld kontroliše svoju narav ovih dana“, rekla je Bolbej. „A sada ste mogli da vidite da je on već jednom pokušao da ubije Pontera Bodita. Tada nije uspeo, ali mislim da postoji razlog da verujemo da je nedavno uspeo, tamo u laboratoriji za kvantne kompjutere duboko pod zemljom.“ Bolbej je zastala, a onda pogledala u sudiju Sard. „Mislim“, rekla je, „da su ustanovljene činjenice dovoljne da se ovaj slučaj uputi na sud.“




Poglavlje 25


Meri je otišla do prozora na prednjem delu Rubenove kuće i pogledala napolje. Iako je bilo prošlo 6 sati uveče, biće još dovoljno svetlosti još nekoliko sati u ovo doba godine, razmišljla je Meri, i —

Producent sa kanala Diskaveri nije bio jedini koji je otkrio gde se nalaze. Dva kombija sa antenama na krovovima i tri automobila na kojima su bila ispisana imena radio-stanica bili su pred kućom, a uz njih i jedna ulubljena honda čiji je jedan branik bio drugačije boje od ostatka automobila — ona, je, verovatno, pripadala nekom novinaru iz pisanih medija. Izgleda da su sada svi, čim se vest o tome da je Meri potvrdila autentičnost Ponterove DNK proširila, počeli da uzimaju ovu naizgled neverovatnu priču ozbiljno.

Ruben je konačno završio s telefoniranjem. Meri se okrenula ka njemu. „Nisam očekivao goste“, rekao je lekar, „ali..“

„Šta?“ — pitala je Luiz, iznenađena.

Međutim, Meri je odmah shvatila o čemu se radi. „Mi nigde ne idemo, zar ne?“

Ruben je odmahnuo glavom. „LCDC je naredio da ostanemo u karantinu. Niko ne sme da izađe i niko ne sme da uđe.“

„Koliko dugo?“ — pitala je Luiz, raširivši svoje smeđe oči.

„To zavisi od nadležnih organa“, odgovorio je Ruben. „Nekoliko dana najmanje.“

„Nekoliko dana!“ — uzviknula je Luiz. „Ali., ali...“

Ruben je nemoćno raširio ruke. „Žao mi je, ali niko ne može da zna šta se sve nalazi u Ponterovoj krvi.“

„Šta je ono beše dovelo do istrebljenja Acteka?“ — pitala je Meri.

„Velike boginje, uglavnom“, odgovorio je Ruben.

„Ali, velike boginje...“ — počela je Luiz. „Da se o tome radi, zar ne bi imao kraste na licu?“

„One izbijaju dva dana posle porasta temperature“, rekao je Ruben.

„Ipak“, počela je Luiz, „velike boginje su iskorenjene.“

„Na ovoj Zemlji, jesu“, rekla je Meri. „Zbog toga se više i ne daje vakcina. Ali je moguće — “

Luiz je klimnula glavom, shvatajući. „Moguće je da nisu iskorenjene u njegovom svetu.“

„Tačno“, rekao je Ruben. „A čak i da jesu, moguće je da postoje bezbrojne patogene klice koje su evoluirale u njegovom svetu protiv kojih mi nemamo imunitet.“

Luiz je duboko udahnula, očigledno pokušavajući da ostane mirna.

„Ali, ja se osećam dobro“, rekla je.

„I ja“, rekao je Ruben. „Meri?“

„Dobro mi je.“

Ruben je odmahnuo glavom. „Ne smemo da rizikujemo. Imaju uzorke Ponterove krvi u Sent Džozefu; žena iz LCDC sa kojom sam razgovarao je rekla da će se dogovoriti sa njihovim šefom patologije i da će uraditi testove na sve čega se sete.“

„Da li imamo dovoljno hrane?“ — pitala je Luiz.

„Ne“, odgovorio je Ruben. „Ali doneće nam još i — “

Ding-dong!

„Oh, Isuse“, rekao je Ruben.

„Neko je pred vratima!“ — objavila je Luiz, pogledavši kroz prozor.

„Neki novinar“, rekla je Meri ugledavši čoveka.

Ruben je otrčao gore. U deliću sekunde, Meri je palo na pamet da je otišao po pušku, ali onda ga je čula kako viče kroz prozor sobe na spratu.

„Odlazite! Ova kuća je pod karantinom!“

Meri je videla kako se novinar udaljava nekoliko koraka i podiže glavu da bi pogledao u Rubena. „Želeo bih da vam postavim nekoliko pitanja, doktore Montego“, vikao je.

„Odlazite!“ — povikao je Ruben ponovo. „Neandertalac je bolestan i ovo mesto je pod karantinom po naređenju Ministarstva zdravlja Kanade.“

Meri je postala svesna da se čuje zvuk vozila koja stižu seoskim putem i da se vide crveno-žuta svetla u daljini.

„Hajde, doktore“, ponovio je novinar. „Samo nekoliko pitanja.“

„Ozbiljan sam“, rekao je Ruben. „Imamo ovde neku zaraznu bolest.“

„Koliko znam, profesorka Von je takođe unutra“, povikao je novinar. „Da li bi ona mogla da kaže nešto o svojoj analizi DNK Neandertalca?“

„Odlazite! Pobogu čoveče, odlazite!“

„Profesorko Von, da li ste tamo? Ja sam Sten Tinbergen iz Sadberi stara. Želeo bih — “

„Mon dieu!“ — uzviknula je Luiz, pokazujući na ulicu. „Onaj čovek drži pušku u ruci!“

Meri je pogledala u pravcu u kojem je Luiz pokazivala. Tamo je zaista stajao neki čovek koji je uperio pušku pravo u kuću sa razdaljine od nekih tridesetak metara. Sekundu kasnije, čovek koji je stajao pored njega podigao je megafon i prineo ga ustima . „Ovde RCMP“, začuo se glas koji je odzvanjao. „Udaljite se od kuće.“

Tinbergen se okrenuo. „Ovo je privatno vlasništvo“, povikao je. „Nije počinjen nikakav zločin i — “

„Udaljite se!“ — viknuo je ponovo policajac, koji je bio obučen u civilno odelo, ali je Meri videla da se na njegovim belim kolima zaista nalazi oznaka RCMP — kao i njen ekvivalent na francuskom GRC.

„Kada bi doktor Montego ili profesorka Von samo odgovorili na nekoliko pitanja“, rekao je Tinbergen, „ja bih — “

„Ovo je poslednje upozorenje!“ — rekao je policajac kroz megafon. „Moj partner će pokušati da vas samo rani, ali...“

Tinbergen je, očigledno, želeo da dobije odgovor na svoje pitanje. „Imam pravo da postavljam pitanja!“

„Pet sekundi!“, grmeo je policajac.

Tinbergen se nije micao.

„Četiri!“

„Javnost ima pravo da zna!“ — povikao je novinar.

„Tri!“

Tinbergen se ponovo okrenuo, očigledno odlučan u tome da postavi bar jedno pitanje. „Doktore Montego“, povikao je podigavši glavu, „da li njegova bolest predstavlja opasnost za javnost.“

„Dva!“

„Odgovoriću na sva vaša pitanja“, povikao je Ruben, „ali ne ovako. Odmaknite se!“

„Jedan!“

Tinbergen se okrenuo i podigao ruke uvis najviše što je mogao. „Dobro!“ Počeo je da se polako udaljava od kuće.

Novinar jedva da je stigao do prilaznog puta kući kada je telefon zazvonio. Meri je otišla na drugi kraj dnevne sobe i podigla slušalicu, ali Ruben je već podigao slušalicu gore na spratu. „Doktore Montego“, začula je muški glas, „ovde inspektor Metjuz iz RCMP.“

U normalnim okolnostima, Meri bi spustila slušalicu, ali sada je umirala od radoznalosti.

„Dobar dan, inspektore“, rekao je Ruben.

„Doktore, Ministarstvo zdravlja Kanade je tražilo od nas da vam pružimo svaku moguću pomoć.“ Meri je pretpostavila da čovek zove sa mobilnog telefona. Okrenula je glavu da bi pogledala kroz prozor: čovek koji je malopre govorio kroz megafon sada je stajao pored svog belog automobila i držao mobilni telefon u ruci. „Koliko ljudi se nalazi u kući?“

„Četvoro“, odgovorio je Ruben. „Ja, Neandertalac i dve žene: profesorka Meri Von sa univerziteta Jork i Luiz Benoa, postdiplomac fizike koja radi u Neutrinskoj observatoriji Sadberi.“

„Koliko sam shvatio, neko od njih je bolestan“, rekao je Metjuz.

„Da, Neandertalac. Sada ima visoku temperaturu.“

„Daću vam broj mog mobilnog telefona“, rekao je policajac i onda ga je izdiktirao Rubenu.

„Zapisao sam“, rekao je Ruben.

„Biću ovde sve dok moja smena ne dođe u 13 sati“, rekao je Metjuz. „On će biti na istom broju telefona; nazovite ako vam išta bude potrebno.“

„Potrebni su mi antibiotici za Pontera. Penicilin, eritromicin i još neki.“

„Da li imate mogućnost primanja i-mejla“, pitao je Metjus.

„Da.“

„Napravite spisak. Pošaljite na Roberta Metjuza na rcmp-grc.gc.ca. Da li ste zapisali?“

„Da“, rekao je Ruben. „Antibiotici su mi potrebni najbrže što je moguće.“

„Donećemo ih uskoro, ako ih ima u apotekama ili u Sent Džozefu.“

„Biće nam potrebno i još hrane“, rekao je Ruben.

„Donećemo vam sve što želite. Pošaljite mi i-mejlom spisak hrane, sredstava za higijenu, odeće, bilo čega što vam je potrebno.“

„Odlično“, rekao je Ruben. „Takođe, trebalo bi da uzmete uzorke krvi svih nas i da ih odnesete u Sent Džozef i u neke druge laboratorije.“

„Dobro“, rekao je Metjuz.

Dogovorili su se da nazovu jedan drugog ukoliko se bilo šta promeni i Ruben je spustio slušalicu. Meri je čula kako silazi niz stepenice.

„Pa?“ — pitala je Luiz, odajući da je Meri slušala razgovor time što je pogledala i u nju i u Rubena.

Ruben im je sve ispričao, a onda rekao: „Žao mi je zbog ovoga, zaista mi je žao.“

„A šta je sa ostalima?“ — pitala je Meri. „Sa ostalim ljudima koji su bili u Ponterovoj blizini?“

Ruben je klimnuo glavom. „Reći ću inspektoru Metjuzu da pošalje nekoga iz RCMP kod njih, pa će ih, verovatno, staviti u karantin u Sent Džozefu, a ne ovde.“ Otišao je u kuhinju i vratio se noseći blokčić i olovku koji su delovali kao da ih inače koristi za pravljenje spiska za kupovinu. „Dobro, ko je još bio u kontaktu s Ponterom?“

„Student koji radi sa mnom“, rekla je Luiz. „Pol Kirijama.“

„Boni Džin Mah, naravno“, rekla je Meri. „Bože, ona se već vratila u Otavu. Bolje da je sprečimo da se večeras susretne s Premijerom!“

„I još gomila ljudi u Sent Džozefu“, rekao je Ruben. „Bolničari, doktor Sing, radiolog, sestre...“

Nastavili su da prave spisak.

Ponter je i dalje ležao na Rubenovom tepihu boje šampanjca. Činilo se da je u nesvesti; Meri je mogla da vidi kako se njegov krupni grudni koš podiže i spušta. Kosa mu je i dalje bila mokra od znoja, a oči su mu se pomerale ispod kapaka.

„U redu“, rekao je Ruben. „Mislim da smo se setili svih.“ Pogledao je najpre Meri, zatim Luiz, a na kraju Pontera ispruženog na po-du.“Moram da sastavim spisak lekova koji su mi potrebni da bih lečio Pontera. Ako budemo imali sreće...“

Meri je klimnula glavom i pogledala u Pontera. Ako budemo imali sreće, pomislila je, niko od nas neće umreti.




Poglavlje 26


Dan četvrti


Ponedeljak, 5. avgust.


148/118/27










Novo pretraživanje:

Ključna reč: Neandertalac




Da li je Ponter Bodit legalno ušao u Kanadu? Ovo pitanje nastavlja da muči stručnjake za imigraciju kod kuće i u inostranstvu. Naš večerašnji gost je profesor Sajmon Koen koji predaje građansko pravo na univerzitetu Mek Gil u Montrealu.




Deset glavnih razloga zašto mi znamo da je Ponter Bodit pravi Neandertalac:

Deset: Kada je sreo prvu ženu ovde, udario ju je i odvukao je, držeći je za kosu.

Devet: Pri slaboj svetlosti može da bude greškom smatran za Leonida Brežnjeva.

Osam: Kada mu je Arnold Švarceneger došao u posetu, Bodit je rekao: „Ko je ovaj mršavko?“

Sedam: Gleda isključivo kanal Foks.

Šest: Novi natpis na restoranima Mek Donalds glasi: „Milioni i milioni Homo sapiensa posluženi — plus jedan Neandertalac.“

Pet: Nazvao je Toma Arnolda pravim dasom.

Četiri: Kada su mu u Smitsonijanu pokazali jedan redak kamen, napravio je od njega savršen vrh za koplje.

Tri: Nosi sat marke Fosil i pije zaista, zaista stari Old Milvoki.

Dva: Ubira autorska prava na vatru.

Jedan: Glavni razlog zašto je Ponter Bodit Neandertalac: Ima dlake na obrazima — na sva četiri!




Džon Pirs, direktor nabavke u Rendom hausu Kanada ponudio je Boditu najveći avans u istoriji kanadskog izdavaštva za svetska prava za njegovu autorizovanu biografiju...




U Pentagonu se šapuće da su zainteresovani da razgovaraju s Ponterom Boditom. Vojne implikacije načina njegovog dolaska ovamo izazvale su pažnju bar jednog generala s pet zvezdica...








Dakle, pomisli Adikor Huld dok je ponovo sedao na svoju stolicu u dvorani Saveta, videćemo da li sam napravio najveću grešku u životu.

„Ko će da govori u korist optuženog?“ — pitala je sudija Sard.

Niko se nije ni pomakao. Adikor je osetio kako mu je srce preskočilo jedan otkucaj. Da li je Džasmel Ket odlučila da ga ostavi na cedilu? Uostalom, ko bi mogao da joj zameri? Juče je videla svojim očima da je jednom, doduše pre mnogo vremena, Adikor pokušao da ubije njenog oca.

U sudnici je sve bilo tiho, iako se jedan od posmatrača, verovatno došavši do istog zaključka kao i Bolbej pre toga — da niko ne želi da govori u Adikorovu korist — prezrivo nasmejao.

Ali, onda, konačno, Džasmel je ustala.

„Ja“, rekla je. „Ja ću da govorim u korist Adikora Hulda.“

U publici su se začuli glasni uzdasi.

Daklar Bolbej, koja je sada sedela među posmatračima, takođe je ustala, sa zaprepašćenim izrazom na licu. „Sudijo, to nije u redu. Ova devojka je jedan od tužilaca.“

Sudija Sard se nagla napred da bi bolje pogledala Džasmel. „Da li je to tačno?“

„Ne“, rekla je Džasmel. „Daklar Bolbej je bila ženski partner moje majke; određeno je da ona bude moja tabant kada je moja majka umrla. Ali ja sada imam 250 meseci i imam pravo na punoletstvo.“

„Ti pripadaš Generaciji 147?“ — pitala je Sard.

„Da, sudijo.“

Sard se okrenula ka Bolbej koja je i dalje stajala. „Svi iz Generacije 147 su pre dva meseca dobili pravo na ličnu odgovornost. Osim ako ti ne tvrdiš da je tvoja štićenica mentalno nekompetentna, tvoje starateljstvo nad njom se tada automatski završilo. Da li je ona mentalno nekompetentna?“

Bolbej se pušila od besa. Zaustila je da nešto kaže, ali je pomislila da je bolje da ćuti. Spustila je pogled i rekla: „Ne, sudijo.“

„Dobro, onda“, rekla je Sard. „Sedi, Daklar Bolbej.“

„Hvala sudijo“, rekla je Džasmel. „A sada, mogla bih — “

„Samo jedan trenutak“, rekla je Sard. „Bio bi red da si rekla tvojoj tabant da ćeš da se usprotiviš njenoj tužbi.“

Adikor je shvatao zašto je Džasmel ćutala. Da je unapred upozorila Bolbej, ona bi učinila sve što može da je razuveri. Ali Džasmel, koja je posedovala isti šarm kao i njen otac, obratila se sudiji: „Govoriš mudro, sudijo, neću zaboraviti tvoj savet.“

Sard je zadovoljno klimnula glavom i pokazala Džasmel da može da nastavi.

Džasmel je došla do centra dvorane i stala.

„Sudijo Sard, čula si od Daklar Bolbej mnoštvo insinuacija i neosnovanih napada na karakter Adikora Hulda. Međutim, ona jedva i da poznaje tog čoveka. Adikor je bio muški partner mog oca; priznajem da sam ga u vreme Kada dvoje postaje jedno viđala samo na kratko — on ima svog sina, malog Daba, koji je sada ovde, i svoju ženu, Lurt, koja sedi pored Daba. Međutim, ipak, često smo se viđali, mnogo češće nego što su se Daklar i on viđali.“

Džasmel je krenula ka Adikoru i stavila ruku na njegovo rame. „Ja stojim ovde — kćer čoveka za čije ubistvo je Adikor optužen — i kažem da ja mislim da on to nije učinio.“ Zaćutala je, bacila pogled na Adikora, a onda uzvratila pogled sudiji Sard koja je sedela na drugoj strani dvorane.

„Videla si snimak u Arhivi alibija“, ponovo se umešala Bolbej, koja se i dalje vrpoljila na svom sedištu u prvom redu posmatrača. Sudija Sard joj je rukom dala znak da ćuti.

„Jesam“, rekla je Džasmel. „Da, jesam. Znala sam da je moj otac imao povređenu vilicu. Ponekad ga je bolela, pogotovo kada su jutra hladna. Nisam znala kako je zadobio tu povredu — nikada mi to nije rekao — ali je rekao da se to dogodilo jako davno, da se osoba koja je to učinila odmah pokajala zbog toga i da joj je on oprostio.“

Zastala je. „Moj otac je umeo da dobro proceni nečiji karakter. On ne bi bio Adikorov partner da je mislio da postoji i najmanja mogućnost da Adikor to ponovo učini.“ Pogledala je u Adikora, a onda ponovo u sudiju. „Da, moj otac je nestao, ali ja ne verujem da je ubijen. Ako je i mrtav, onda se radi o nesrećnom slučaju. A ako nije — “

„Da li ti misliš da je povređen?“ — pitala je sudija Sard. Džasmel je bila iznenađena; nije bilo uobičajeno da sudija pita nekog za njegovo mišljenje.

„Mogao bi da bude, sudijo.“

Ali Sard je odmahnula glavom. „Dete, ja saosećam sa tobom. Zaista. Znam i previše dobro kako je to izgubiti roditelje. Ali ono što govoriš nema nikakvog smisla. Muškarci su pretražili rudnik u potrazi za tvojim ocem. I žene su pozvane u potragu, iako je bilo Poslednjih pet. I psi su učestvovali u potrazi.“

„Ali, da je on mrtav“, počela je Džasmel, „njegov Pratilac bi i dalje emitovao signal, bar neko vreme. Oni su koristili prenosnu opremu za detektovanje signala i nisu ništa otkrili.“

„To je tačno“, rekla je Sard. „Ali, ako je njegov Pratilac bio namerno onesposobljen ili uništen, onda i ne bi bilo nikakvog signala.“

„Ali, nema nikakvog dokaza — “

„Dete“, rekla je sudija, „i ranije se dešavalo da neko nestane. Ako bi prilike u nečijem životu postale neizdržive, dešavalo se da ta osoba pokvari svoj implant i uputi se u divljinu. Ona bi se tada odrekla svih dobrobiti razvijenog društva i pridružila se nekoj od zajednica koje su izabrale da žive na tradicionalan način, ili bi se, jednostavno, odvojila od svih i živela nomadskim životom. Da li je postojalo išta zbog čega bi tvoj otac poželeo da nestane?“

„Ne“, rekla je Džasmel. „Videla sam ga prošli put u vreme Kada dvoje postaje jedno i bio je dobro.“

„Samo na kratko“, rekla je sudija.

„Molim?“

„Videla si ga samo na kratko.“

Sard je očigledno primetila da je Džasmel podigla obrve. „Ne, nisam pogledala tvoju Arhivu alibija; ti nisi optužena ni za kakav zločin. Ali, malo sam se raspitala; mudro je da sudija to učini kada se radi o nekom slučaju koji je toliko neobičan kao što je ovaj. Ali, pitam te ponovo: da li je postojao bilo kakav razlog da tvoj otac odluči da nestane? Možda se, jednostavno, sakrio dole u rudniku, a onda sačekao dok nije bilo nijednog robota u blizini i popeo se liftom gore.“

„Ne, sudijo“, odgovorila je Džasmel. „Nisam videla ni traga njegove mentalne nestabilnosti, nikakvog znaka da nije srećan — pa, srećan koliko može da bude čovek koji je izgubio svog partnera.“

„Ja garantujem za to“, rekao je Adikor, obrativši se direktno sudiji. „Ponter i ja smo bili veoma srećni zajedno.“

„Sve što ti kažeš je donekle diskutabilno, s obzirom na trenutnu situaciju“, rekla je Sard. „Ali, ponovo ti kažem, ja sam se raspitala i svi sa kojima sam razgovarala su potvrdili ovo što ti govoriš. Ponter nije imao dugove koje nije mogao da vrati, nije imao neprijatelje, nije imao nijedan razlog da napusti svoju porodicu i prekine svoju karijeru.“

„Tačno“, rekao je Adikor, znajući da bi trebalo da ćuti, ali nije mogao da se uzdrži.

„Dakle“, počela je sudija Sard, „ako nije postojao razlog zbog kojeg bi on želeo da nestane i ako nije bio mentalno poremećen, onda se vraćamo na tvrdnju Daklar Bolbej. Da je Ponter Bodit samo povređen ili da je umro prirodnom smrću, timovi koji su krenuli u potragu bi ga pronašli.“

„Ali — “ , zaustila je Džasmel.

„Dete“, rekla je Sard, „ako imaš neki dokaz — ne samo svoje tvrdnje, već pravi dokaz — da Adikor Huld nije kriv, reci nam.“

Džasmel je pogledala u Adikora. Adikor je pogledao u Džasmel. Osim ponekog ko bi se zakašljao ili pomerio na svom sedištu, u prepunoj dvorani je vladala potpuna tišina.

„Pa?“ — pitala je sudija. „Ja čekam.“

Adikor je slegao ramenima gledajući i dalje u Džasmel; više nije imao pojma da li je dobro da ona učini ono što namerava da učini. Džasmel je pročistila grlo, a onda rekla: „Pa, postoji još jedna mogućnost...“




Poglavlje 27


Meri je provela nemirnu noć.

Ruben Montego je u dvorištu imao zvončiće koji zveckaju na vetru. Meri je uvek mislila da bi sve ljude koji drže takve zvončiće trebalo pobiti, ali, s obzirom da je Ruben imao nekoliko ari placa oko kuće, verovatno oni u normalnim okolnostima nisu nikome smetali. Pa ipak, neprestano zveckanje smetalo joj je da zaspi.

Dosta su raspravljali oko toga ko će gde da spava. Ruben je imao bračni krevet u spavaćoj sobi, kauč u radnoj sobi na spratu i još jedan u dnevnoj sobi. Nažalost, ni jedan od kauča nije mogao da se rasklopi i pretvori u krevet. Konačno, složili su se da daju Ponteru krevet; njemu je bio potrebniji nego njima. Ruben je spavao na kauču u radnoj sobi, Luiz na onom u dnevnoj te prve noći, a Meri je spavala u fotelji na rasklapanje koja se, takođe, nalazila u dnevnoj sobi.

Ponter je bio bolestan, ali Hak nije. Meri, Ruben i Luiz su se složili da se smenjuju i da daju lekcije iz jezika implantu. Luiz je rekla da ona, ionako, voli da bude budna noću, tako da su mogli da uče Haka da govori gotovo po ceo dan i noć. Luiz je otišla u Ponterovu sobu nešto pre 10 sati uveče, i vratila se u dnevnu tek kada je prošlo 2 sata posle ponoći. Meri nije bila sigurna da li ju je njen ulazak u sobu probudio ili je već bila budna, ali je znala da bi trebalo da ustane i pomogne Haku da što bolje nauči engleski.

Meri je osećala nelagodnost zato što je morala da razgovara sa Pratiocem, ali ne zato što joj je smetalo da razgovara s kompjuterom, naprotiv, bila je, zapravo, fascinirana time, već zato što je morala da bude sama s Ponterom u sobi na spratu i zato što je morala da zatvori vrata da ne bi njen razgovor sa Pratiocem smetao Rubenu koji je spavao u susednoj sobi.

Bila je zapanjena kada je videla koliko tečnije Hak govori engleski posle samo nekoliko sati razgovora sa Luiz.

Na svu sreću, Ponter je spavao sve vreme dok je učenje jezika trajalo, iako je Meri za trenutak osetila paniku, kada se on iznenada pomerio i okrenuo na bok. Ako je Meri dobro shvatila ono što je Hak pokušao da joj objasni, on je puštao kroz Ponterove slušne implante „beli šum“, tako da tihi razgovor koji su njih dvoje vodili nije smetao Ponteru.

Meri je uspela da nekih sat vremena govori Haku nazive različitih predmeta i da mu objašnjava značenja pojedinih glagola, a onda je bila previše umorna da bi nastavila. Izvinila mu se i vratila dole. Luiz se skinula samo u prsluče i gaćice i spavala je na kauču, samo delimično pokrivena prekrivačem.

Meri je legla na rasklopljenu fotelju i ovog puta, pošto je bila iscrpljena, odmah zaspala.




Do jutra, Ponteru je, očigledno, spala temperatura; možda su aspirini i antibiotici koje mu je Ruben dao delovali. Neandertalac je ustao iz kreveta i sišao dole u dnevnu sobu i, Meri se zaprepastila kada je videla da je potpuno nag. Luiz je i dalje spavala, a Meri, sklupčana na fotelji, tek što se bila probudila. Jedan delić sekunde je osećala strah pomislivši da je Ponter sišao dole tražeći nju, ali joj je odmah zatim palo na pamet da bi, da ga iko zanima, to sasvim sigurno bila prelepa mlada Kanađanka francuskog porekla.

Međutim, iako je Ponter bacio pogled na Luiz i na Meri, ispostavilo se da je, zapravo, krenuo u kuhinju. Očigledno nije primetio da su Merine oči otvorene.

Ona se spremala da progovori, da mu prebaci zbog toga što je nag, ali...

Bože, pomislila je, dok je Ponter prolazio kroz sobu, Bože. Možda nema šta da se vidi kad se gleda glava iznad vrata, ali...

Meri je pomerila glavu da bi mogla da ga posmatra od pozadi dok je ulazio u kuhinju, a onda ga je ponovo gledala dok se vraćao, noseći konzervu koka-kole; Ruben je imao prepunu policu u frižideru. Meri je kao naučnik bila fascinirana time što može da posmatra nagog Neandertalca, ali, kao žena je jednostavno uživala gledajući kako se Ponterovo mišićavo telo pokreće.

Meri je dopustila sebi da se malo nasmeši. Verovala je da više nikada neće moći da posmatra nekog muškarca na taj način.

Bilo joj je drago što je shvatila da može.




Meri, Ruben, i Luiz su neprestano razgovarali sa novinarima telefonom; Ruben je čak, prethodno dobivši odobrenje za to od kompanije Inko, organizovao i jednu konferenciju za štampu tako što su svo troje stajali oko zvučnika telefona i razgovarali sa novinarima, koji su ih fotografisali kroz prozor dnevne sobe pomoću jakih objektiva.

U međuvremenu, urađeni su testovi na velike boginje, bubonsku kugu i čitav niz drugih bolesti. Uzorci krvi su poslati avionom kanadske vojske u Centar za kontrolu i sprečavanja bolesti u Atlanti i u Laboratoriju za zarazne bolesti u Kanadskom centru za zdravlje ljudi i životinja u Vinipegu. Rezultati prvih analiza stigli su u 11 sati i 14 minuta. U Ponterovoj krvi nisu pronađene nikakve patogene klice, a ni kod onih koji su bili u kontaktu s njim — uključujući i one koji su se nalazili u karanatinu u Sent Džozefu. Dok su obavljali testove na sve moguće vrste poznatih klica, mikrobiolozi su u uzorcima krvi tražili i neke patogene klice koje bi možda mogle da pripadaju nekoj novoj, do tog trenutka nepoznatoj vrsti.

„Šteta što je fizičar, a ne lekar“, rekao je Ruben Meri posle konferencije za štampu.

„Zašto?“ — pitala je Meri.

„Pa, srećni smo što uopšte imamo delotvorne antibiotike za njega. Bakterije vremenom postaju imune na njih. Ja obično dajem svojim pacijentima eritromicin, zato što je penicilin već postao prilično neefikasan, ali sam Ponteru, ipak, prvo dao penicilin. On se, naravno, stvara na hlebnom kvascu, i ako u Ponterovom svetu ne prave hleb, onda, verovatno, nisu nikada ni naleteli na njega, tako da sam mislio da bi mogao da bude veoma efikasan protiv bilo koje bakterijske infekcije koju je možda doneo iz svog sveta. Zatim sam mu dao eritromicin i još nekoliko drugih antibiotika da bi se Ponter izborio protiv nečega što je mogao da pokupi ovde. Verovatno i u Ponterovom svetu imaju antibiotike, ali oni se sigurno razlikuju od onih koje smo mi otkrili. Kada bi mogao da nam kaže koje lekove oni koriste, imali bismo novo oružje za borbu protiv bolesti — oružje na koje naše bakterije još nisu postale otporne.“

Meri je klimnula glavom. „Zanimljivo“, rekla je. „Šteta što se kapija između našeg i njegovog sveta gotovo odmah zatvorila. Verovatno postoji čitav niz neverovatnih mogućnosti za razmenu između naše dve Zemlje. Lekovi predstavljaju samo vrh ledenog brega. Većina hrane koju mi jedemo ne javlja se tek-tako u prirodi. Ponter možda ne mari za proizvode od žitarica, ali današnji krompir, paradajiz, kukuruz, kokoške, svinje i krave, sve to, u suštini, predstavlja nešto što smo mi stvorili selektivnim odgajanjem. Mogli bismo to da menjamo za namirnice koje oni koriste.“

Ruben je klimnuo glavom. „A i to bi bio tek početak. Nesumnjivo bi mogle da se razmene informacije o rudnim nalazištima, recimo. Kladim se da mi znamo za mnoštvo dragocenih minerala, fosila i sličnog koje oni još nisu otkrili, i obratno.“

Meri je shvatila da je Ruben verovatno u pravu. „Sve u prirodi što je starije od nekoliko desetina hiljada godina bilo bi prisutno u oba sveta, zar ne? Još jedna Lusi, još jedna Tyrannosaurus Sju, još jedan dijamant Nada, i to onakav kakav je bio prvobitno, pre nego što je obrađen.“ Zastala je, razmišljajući o svemu tome.

Do podneva, bilo je očigledno da se Ponter oseća mnogo bolje. Meri i Luiz su se brinule o njemu, dok je on, prekriven ćebetom, ležao u krevetu i mirno spavao. „Drago mi je što ne hrče“, rekla je Luiz. „S tolikim nosem..“

„Zapravo“, počela je tiho Meri, „to verovatno i jeste razlog zašto ne hrče; vazduh lako prolazi.“

Ponter se okrenuo na krevetu.

Luiz ga je posmatrala jedan trenutak, a zatim se okrenula ka Meri.

„Idem da se istuširam“, rekla je.

Meri je tog jutra dobila menstruaciju; i ona sama je želela da se istušira. „Ja ću posle tebe.“

Luiz je otišla u kupatilo, zatvorivši vrata sobe za sobom kada je izašla.

Ponter se ponovo promeškoljio, a onda se probudio.

„Mer“, rekao je tiho. Spavao je zatvorenih usta, i njegov glas kada se probudio nije zvučao hrapavo.

„Zdravo, Pontere, da li si dobro spavao?“

Podigao je svoje spojene plave obrve — Meri se još nije navikla na to da ih gleda kako se podižu sve do luka — kao da misli da je to smešno pitanje.

Nakrivio je malo glavu na jednu stranu, kao da nešto osluškuje; Luiz je počela da se tušira. A zatim je raširio nozdrve — svaka je imala prečnik novčića od 25 centi — i pogledao u Meri.

Iznenada je Meri shvatila šta se dešava i osetila je da joj je užasno neprijatno i nelagodno: on je mogao da namiriše da ima menstruaciju. Meri je žurno otišla na drugi kraj sobe; nije mogla da dočeka da dođe red na nju da se istušira.

Ponterovo lice je bilo bezizražajno. „Mesec“, rekao je.

Da, pomislila je Meri, to je ono vreme u mesecu. Ali to sasvim sigurno nije bilo nešto o čemu je želela da priča s njim. Izašla je iz sobe i brzo sišla dole.




Poglavlje 28


Sudija Sard je na svom izboranom licu koje je odisalo mudrošću imala izraz koji je govorio: „bolje da ovo bude dobro“. „U redu, dete“, rekla je Džasmel koja je i dalje stajala pored Adikora u dvorani Saveta. „Koje drugo objašnjenje sem nasilne smrti postoji za nestanak tvog oca?“

Džasmel je ćutala neko vreme. „Rado ću ti reći, Sudijo ali...“

Sudija Sard je postajala sve nestrpljivija. „Da?“

„Pa, naučnik Huld bi to mogao da mnogo bolje objasni nego što ja mogu.“

„Naučnik Huld!“ — povikala je Sard. „Ti predlažeš da optuženi govori u svoju korist?“ Sard je odmahnula glavom, zapanjena.

„Ne“, rekla je Džasmel brzo, očigledno shvatajući da se Sard sprema da joj zabrani da učini nešto toliko neverovatno. „Ne, ne, ništa slično tome. On će samo da objasni neke tehničke detalje u vezi sa kvantnom fizikom i — “

„Kvantna fizika?“ — povikala je Sard. „Kakve bi samo veze kvantna fizika mogla da ima sa ovim slučajem?“

„To bi, u stvari, moglo da predstavlja ključ za rešenje“, rekla je Džasmel. „A naučnik Huld može da iznese te informacije mnogo bolje ...“ — videla je da se Sard mršti — „i razumljivije nego što bih to ja mogla da učinim.“

„Zar nema nikog drugog ko bi mogao da nam pruži te informacije?“ — pitala je Sard.

„Ne, sudijo“, odgovorila je Džasmel. „Postoji jedna grupa žena u Evsoju koja se bavi sličnim istraživanjem, ali — “

„U Evsoju!“ — uzviknula je Sard, kao da Džasmel govori o tamnoj strani Meseca. Ponovo je odmahnula glavom. „Oh, dobro.“ Pogledom je ošinula Adikora. „Budi kratak, naučniče Huld.“

Adikor nije bio siguran da li treba da ustane, ali pošto mu je bilo dosta sedenja, to je i učinio. „Hvala, sudijo“, rekao je. „Cenim to što si mi dozvolila da govorim i na neki drugi način, a ne da samo odgovaram na pitanja.“

„Nemoj da zažalim zbog svoje popustljivosti“, rekla je Sard. „Počni.“

„Da, naravno“, rekao je Adikor. „Ono što smo Ponter Bodit i ja radili imalo je veze sa kvantnim kompjuterima. Sada, ono što kvantni kompjuter čini — bar po jednom tumačenju — je da on dospeva do mnoštva paralelnih svetova u kojima isti takvi kvantni kompjuteri postoje. I svi ti kvantni kompjuteri simultano obrađuju različite delove jednog kompleksnog matematičkog problema. Time što se udružuju njihove mogućnosti, oni mogu da obave taj posao mnogo brže.“

„Sigurna sam da je to fascinantno“, rekla je Sard, „ali kakve to ima veze sa Ponterovom pretpostavljenom smrću?“

„Ovaj, ja... ja verujem, časni sudijo, da kada smo poslednji put obavljali naš eksperiment... da se, možda, otvorio prolaz u jedan od tih paralelnih svetova i da je Ponter prošao kroz njega i — “

Daklar Bolbej se prezrivo nasmešila; i mnogi u publici su to isto učinili. Sard je ponovo odmahnula glavom u neverici. „Ti očekuješ da ja poverujem da je naučnik Bodit nestao u nekom drugom univerzumu?“

Sada kada su svi u publici znali u kom pravcu se kreću razmišljanja sudije Sard, nisu više osećali da moraju da se uzdržavaju. Začuo se smeh koji je dopirao iz različitih delova sale.

Adikor je osetio da mu se puls ubrzava, i da steže ruku u pesnicu — što je bilo poslednje što treba da čini, znao je to. Nije ništa mogao da uradi povodom tahikardije, ali je polako uspeo da natera svoje prste da se isprave.

„Sudijo“, počeo je, sileći se da zvuči smireno, „postojanje paralelnih univerzuma danas podržavaju mnoge teorije u kvantnoj fizici i — “

„Tišina!“ — povikala je Sard, tako da se njen duboki glas razlegao dvoranom. Neki iz publike su uzdahnuli, zapanjeni njenom snagom. „Naučniče Huld, za stotinu meseci koliko sam sudija nikada nisam čula takvo neuverljivo opravdanje. Da li ti misliš da smo svi mi koji nismo išli u tu tvoju Naučnu akademiju neznalice koje možeš da prevariš takvim neverovatnim objašnjenjem?“

„Časni sudijo, ja — “

„Ćuti“, rekla je Sard. „Samo ćuti i sedi.“

Adikor je duboko udahnuo, a onda zadržao dah — onako kako su ga naučili pre 250 meseci kada je bio na lečenju zbog toga što je udario Pontera. Polako je ispustio vazduh, zamišljajući kako i sav bes odlazi zajedno s njim.

„Rekla sam ti da sedneš!“ — odsečno je rekla Sard.

Adikor je to učinio.

„Džasmel Ket!“ — rekla je sudija, okrećući svoj ljutiti pogled ka Ponterovoj kćerci.

„Da, sudijo?“ — rekla je Džasmel, dok joj je glas podrhtavao.

Sudija je i sama duboko udahnula, pokušavajući da se pribere. „Dete“, rekla je nešto mirnije, „dete, ja znam da si ti nedavno izgubila majku koja je umrla od leukemije. Mogu samo da zamislim koliko nefer se to činilo tebi i maloj Megameg.“ Nasmešila se Džasmelinoj sestri, tako da su nove bore prekrile stare na njenom licu. „A sada, čini se da je i tvoj otac mrtav, i ponovo se nije radilo o neizbežnoj smrt kakva nas na kraju sve čeka, već je do nje došlo iznenada i neočekivano i kada joj nije bilo vreme. Mogu da razumem zašto toliko oklevaš da to prihvatiš, zašto pokušavaš da poveruješ u jedno toliko neverovatno objašnjenje...“

„Nije tako, sudijo“, rekla je Džasmel.

„Zar nije? Ti očajnički želiš da nađeš nešto za šta bi mogla da se uhvatiš, želiš da pronađeš nešto da bi mogla da se i dalje nadaš. Zar nije tako?“

„Mislim da nije.“

Sard je klimnula glavom. „Biće ti potrebno vreme da shvatiš šta se dogodilo tvom ocu. To znam.“ Prešla je pogledom po dvorani, a onda ga na kraju zaustavila na Adikoru. „U redu“, rekla je Sard. Ćutala je jedan trenutak, očigledno razmišljajući. „U redu“, rekla je ponovo. „Spremna sam da donesem presudu. Smatram da je u ovom slučaju pokazano da postoji opravdana sumnja da je ubistvo počinjeno i stoga naređujem da ovaj predmet bude iznet pred trojicu sudija, pod pretpostavkom da neko i dalje želi da ostane pri tužbi.“ Pogledala je u Daklar Bolbej. „Da li ti želiš da i dalje nastaviš s tužbom, u ime svoje maloletne štićenice Megameg Bek?“

Bolbej je klimnula glavom. „Želim.“

Adikor je osetio kako mu se srce steže.

„Dobro“, rekla je Sard. Pogledala je u svoj elektronski notes. „Sud će zasedati u ovoj dvorani za pet dana od danas, 148/119/03. Do tada ćeš ti, naučniče Huld, biti pod sudskom prismotrom. Da li razumeš?“

„Da, sudijo. Ali kada bih samo mogao da siđem — “

„Nema nikakvih ali „, rekla je odsečno Sard. „I još nešto, naučniče Huld: ja ću da predsedavam sudom i ja ću da podnesem izveštaj ostaloj dvojici sudija. Priznajem da je bilo donekle uzbudljivo to što je kćerka Pontera Bodita govorila u tvoju korist, ali efekat neće biti isti ako se ponovi. Predlažem ti da pronađeš nekog podesnijeg i da on govori u tvoju korist sledeći put.“




Poglavlje 29


Rano posle podne Ruben Montego je imao dobre vesti. Razgovarao je telefonom i putem i-mejla sa različitim ekspertima u štabu LCDC-a i CDC-a, kao i u laboratoriji u Vinipegu. „Sigurno ste primetili da Ponter ne voli žitarice i mlečne proizvode“, rekao je Ruben, sedeći u svojoj dnevnoj sobi i pijući kafu iz Etiopije koja je imala veoma jak miris.

„Da“, rekla je Meri, osećajući se mnogo prijatnije posle tuširanja, iako je morala da ponovo obuče istu odeću koju je imala i prethodnog dana. „On voli meso i sveže voće, ali izgleda da ga ne zanimaju žitarice, hleb i mleko.“

„Tačno“, rekao je Ruben. „Ljudi s kojima sam razgovarao rekli su mi da je to dobro za nas.“

„Zašto?“ — pitala je Meri. Ona nije mogla da pije Rubenovu kafu, pa su tražili da im se u toku dana donese Maksvel haus i čokoladno mleko, kao i nešto odeće. U tom trenutku, Meri je dobijala neophodnu dozu kofeina iz koka-kole.

„Zato što“, počeo je Ruben, „to znači da Ponter ne dolazi iz društva baziranog na zemljoradnji. Ono što sam saznao od Haka to manje-više potvrđuje. Na Ponterovoj Zemlji živi mnogo manje ljudi nego na ovoj. Posledica toga je da oni ne obrađuju zemljište niti gaje životinje, bar ne u razmerama u kojima mi to radimo poslednjih nekoliko hiljada godina.“

„Ja bih pomislila da je to neophodno da bi se razvila bilo koja vrsta civilizacije, bez obzira na broj stanovnika.“

Ruben je klimnuo glavom. „Jedva čekam da saznam nešto više o tome od Pontera kada bude mogao da mi odgovori na ta pitanja. Dakle, da nastavim — rekli su mi da su se najozbiljnije bolesti od kojih obolevamo zapravo najpre javile kod domaćih životinja sa kojih su onda prenete na ljude. Ovčje boginje, velike boginje i tuberkuloza potiču od stoke, grip od svinja i pataka, a veliki kašalj od svinja i pasa.“

Meri se namrštila. Mogla je da vidi kroz prozor jedan helikopter, što znači da je stizalo još novinara. „Tačno, sada kada malo bolje razmislim o tome.“

„Uz to“, nastavio je Ruben, „bolesti kao što je kuga razvijaju se samo u oblastima sa velikom gustinom naseljenosti, tamo gde ima mnogo potencijalnih žrtvi. U oblastima koje su manje naseljene, klice ovih bolesti ne mogu dugo da opstanu: one ubiju svog domaćina, a onda nemaju gde dalje da idu.“

„Da, mislim da je i to tačno“, rekla je Meri.

„Verovatno je previše pojednostavljeno reći da pod uslovom da Ponter ne dolazi iz društva baziranog na zemljoradnji, onda sigurno dolazi iz društva koje se bavi lovom i sakupljanjem plodova“, rekao je Ruben. „Ipak, čini se da je to najpribližniji model, bar u ovom našem svetu, onoga što je Hak pokušao da nam opiše. Lovačko-sakupljačka društva imaju mnogo manji broj stanovnika i manju gustinu naseljenosti, ali i mnogo manje bolesti.“

Meri je klimnula glavom.

Ruben je nastavio: „Rekli su mi da se radi o istom principu kao kada su se prvi istraživači iz Evrope susreli sa Indijancima ovde u Americi. Istraživači su poticali iz društva baziranog na zemljoradnji, društva sa velikom gustinom naseljenosti i bili su prepuni klica kuge. Urođenici su poticali iz društava sa malom gustinom naseljenosti, i malo su — ili, čak, uopšte i nisu — gajili životinje; tu nisu postojale klice kuge niti bilo koje druge bolesti koja se prenosi sa stoke na ljude. Zbog toga je do uništenja došlo samo na jednoj strani.“

„Mislila sam da je sifilis u Evropu stigao iz Novog sveta“, rekla je Meri.

„Pa, da, postoje neki dokazi da je to bilo tako“, rekao je Ruben. „Ali, iako sifilis, verovatno, potiče iz Severne Amerike, on ovde nije bio prenosiv seksualnim putem. Tek kada je stigao u Evropu, on je počeo da se na taj način prenosi i postao je najveći uzročnik smrtnosti. Zapravo, endemična, nevenerična forma sifilisa i dalje postoji, iako sada može da se nađe samo među beduinskim plemenima.“

„Zaista?“

„Da. Dakle, iako je sifilis kontra-primer za inače jednosmeran tok epidemijskih bolesti, on potvrđuje da su za nastanak epidemije neophodne okolnosti koje su tipične za prenaseljena društva.“

Meri je razmišljala o tome. „To znači da ćemo ti, Luiz i ja, verovatno, biti u redu, zar ne?“

„To se čini najverovatnijim. Ponter je bolestan od nečega što je dobio ovde, ali je vrlo verovatno da nije doneo iz svog sveta ništa zbog čega bi mi trebalo da brinemo.“

„Ali, šta je s njim? Da li će njemu biti dobro?“

Ruben je slegao ramenima. „Ne znam“, rekao je. „Dao sam mu dovoljno antibiotika širokog spektra da se unište najpoznatije bakterijske infekcije, kako one gram-pozitivne, tako i gram-negativne. Virusne infekcije ne reaguju na antibiotike i ne postoji nijedan antivirusni lek širokog spektra. Sem da dobijemo dokaz da on ima neku specifičnu virusnu infekciju, nasumično davanje antivirusnih lekova bi nanelo više štete nego koristi.“ Ruben je delovao nemoćno isto onoliko koliko se Meri osećala. „U suštini, ne možemo ništa da učinimo, sem da čekamo i vidimo.“




Egzibicionisti su nagrnuli, okruživši Adikora Hulda i dovikujući mu pitanja, poput kopalja bačenih na mamuta uhvaćenog u zamku. „Da li si iznenađen presudom sudije Sard?“ — pitala je Lulazma.

„Ko će da govori u tvoju korist na sudu?“ — pitao je Haust.

„Imaš sina iz Generacije 148; da li je on dovoljno star da može da razume šta bi moglo da ti se dogodi — a i njemu?“ — pitao je jedan Egzibicionista čije ime Adikor nije znao; pripadao je Generaciji 147 i očigledno privlačio pažnju mlađe publike koja ga je gledala preko svojih voajera.

Egzibicionisti su postavljali pitanja i sirotoj Džasmel.

„Džasmel Ket, kakvi su sada tvoji odnosi sa Daklar Bolbej?“

„Da li stvarno veruješ da bi tvoj otac mogao da bude živ?“

„Ako sud donese presudu da je naučnik Huld kriv za ubistvo, kako ćeš se ti osećati zato što si branila krivca?“

Adikor je osećao da mu bes sve više raste, ali borio se, borio se da to prikrije. Znao je da bezbroj ljudi posmatra ono što Pratioci Egzibicionista emituju.

Što se Džasmel tiče, ona je odbila da odgovara na pitanja i Egzibicionisti su je na kraju ostavili na miru. Konačno su digli ruke i od Adikora i izašli iz dvorane, ostavivši njega i Džasmel same. Džasmel je u jednom trenutku uhvatila Adikorov pogled, ali je onda skrenula svoj. Adikor nije znao šta da joj kaže; umeo je da tumači raspoloženja njenog oca, ali Džasmel je mnogo ličila i na Klast. Napokon, da bi ispunio tišinu koja je vladala, rekao je: „Znam da si učinila sve što si mogla.“

Džasmel je pogledala u islikanu tavanicu, na čijoj sredini se nalazio pokazivač vremena. Zatim je spustila pogled i pogledala Adikora. „Da li si ti to učinio?“

„Šta?“ Adikorovo srce je tuklo kao ludo. „Ne, naravno da nisam. Ja volim tvog oca.“

Džasmel je sklopila oči. „Nisam znala da si to bio ti koji je pokušao da ga ubije.“

„Ja nisam pokušao da ga ubijem. Bio sam besan, to je sve. Mislio sam da si to shvatila, mislio sam — “

„Mislio si — zato što sam ipak govorila u tvoju korist — da me nije mučilo ono što sam videla? To je bio moj otac! Videla sam ga kako pljuje sopstveni zub!“

„To se dogodilo jako davno“, rekao je Adikor, tiho. „Ja ... nisam se sećao toga kao nečeg toliko ... nisam se sećao da je bilo toliko mnogo krvi. Žao mi je što si morala da to vidiš.“ Zastao je. „Džasmel, zar ne razumeš? Ja volim tvog oca, ja mu dugujem za sve ono što jesam. Nakon tog ... incidenta., on je mogao da podnese tužbu protiv mene; mogao je da traži da budem sterilisan. Ali, on to nije učinio. On je shvatio da sam ja imao — da imam! — bolest, da nisam sposoban da kontrolišem svoj bes. To što sam još uvek netaknut dugujem njemu; dugujem mu to što imam sina Daba. Ja osećam ogromnu zahvalnost prema tvom ocu. Ja ga nikada ne bih povredio. Ne bih to mogao da učinim.“

„Možda ti je bilo dosadilo da osećaš koliko mu duguješ.“

„Nisam se osećao kao njegov dužnik. Ti si još uvek mlada, Džasmel, i još nisi vezana, ali uskoro ćeš biti, znam. Ne postoji osećaj dugovanja između ljudi koji se vole; postoji samo potpuno opraštanje, i onda se nastavlja dalje.“

„Ljudi se ne menjaju“, rekla je Džasmel.

„Da, menjaju se. Ja sam se promenio. Tvoj otac je to znao.“

Džasmel je dugo ćutala, a onda rekla: „Ko će da govori u tvoju korist na sudu?“

Adikor nije obraćao pažnju na ovo pitanje kad su mu ga postavljali Egzibicionisti, ali sada je ozbiljno razmislio. „Lurt bi bila logičan izbor“, rekao je. „Ona pripada Generaciji 145, što znači da je dovoljno stara da bi je sudije poštovale. Osim toga, ona mi je već rekla da će da učini sve što može da bi mi pomogla.“

„Nadam se...“, počela je Džasmel. Nastavila je nešto kasnije. „Nadam se da će sve dobro proći.“

„Hvala ti. Šta ćeš ti sada da radiš?“

Džasmel je pogledala pravo u Adikora.

„Sada, ovog trenutka, jedino što mi je potrebno je da se udaljim odavde... i od tebe..“

Okrenula se i izašla iz ogromne dvorane Saveta, ostavivši Adikora potpuno samog.




Poglavlje 30


Dan peti


Utorak, 6. avgust.


148/118/28










Novo pretraživanje:

Ključna reč: Neandertalac




Jedan islamski duhovni vođa je izjavio da je takozvani Neandertalac očigledno proizvod genetskog eksperimentisanja na Zapadu. Vilijat Alt-Fahik iz Irana je pozvao kanadsku vladu da prizna da je Ponter Bodit proizvod krajnje nemoralne rekombinacije DNK ...




Otava je pod pritiskom da dodeli kanadsko državljanstvo Ponteru Boditu. Ovaj zahtev je stigao sa jednog neočekivanog mesta. Predsednik SAD Džordž Buš je zatražio od kanadskog premijera Žana Kretjena da ubrza postupak kojim će Neandertalac zvanično postati Kanađanin. Ponter Bodit je naveo da je rođen na lokaciji koja odgovara gradu Sadberiju u Ontariju. „Ako je on rođen u Kanadi“, rekao je Buš, „onda je on Kanađanin.“ Presednik SAD vrši pritisak da se Boditu dodeli kanadski pasoš da bi Neandertalac mogao da slobodno otputuje u Sjedinjene Američke Države kada bude pušten iz karantina, a i da bi se okončala rasprava na Kapitolu oko toga da li može da mu bude dozvoljeno da prođe kroz carinu SAD.




Član 5, paragraf 4, Kanadskog zakona o državljanstvu daje široka diskreciona prava i Buš traži da ona budu primenjena. „Da bi se ublažile neke posebno velike nedaće ili pojedinci nagradili za usluge od izuzetnog značaja za Kanadu, i ne suprotstavljajući se bilo kojoj drugoj odredbi ovog zakona, Predsednik može po svom diskrecionom pravu da naloži Premijeru da dodeli državljanstvo bilo kojoj osobi...




Putem Interneta je širom sveta sakupljeno više od deset hiljada potpisa koji su zatim poslati Kanadskom ministarstvu zdravlja sa zahtevom da Ponter Bodit bude za stalno zadržan u karantinu...




Porasla vrednost akcija kompanije Inko ...




„Ovo je pravi medijski cirkus“, rekao je dugogodišnji član Rotari kluba iz Sadberija, Berni Moks. „Severni Ontario nije doživeo ništa slično ovome sve otkako su daleke 1934. godine rođene petorke Dion ...




Ponude za posao i dalje pristižu Ponteru Boditu. Japanska NTT Istraživačka laboratorija ponudila mu je da rukovodi novim postrojenjem za kvantne kompjutere. Majkrosoft i IBM su mu takođe ponudili ugovor, sa velikodušnom novčanom nadoknadom. MIT, Kalteh i osam drugih univerziteta su mu ponudili da predaje na njima. Korporacija RAND mu je dala sličnu ponudu, kao i organizacija Grinpis. Još nema ni reči od Neandertalca o tome da li će prihvatiti neku od ovih ponuda...




Jedna grupa naučnika iz Francuske izdala je saopštenje u kojem iznosi svoje mišljenje da Ponter Bodit, iako je na ovu Zemlju došao stupivši na kanadsko tle, očigledno, nije rođen u toj državi, a osim toga nikada nijedan Neandertalac nije živeo u Severnoj Americi. Njegovo državaljanstvo, smatraju oni, trebalo bi da bude francusko, budući da su najmlađi fosilni ostaci Neandertalaca pronađeni u toj zemlji...




Organizacije za zaštitu građanskih prava sa obe strane granice osuđuju prinudni karantin u kojem se nalazi Neandertalac, i ističu da ne postoje dokazi da on predstavlja pretnju po bilo čije zdravlje ....








Jedan za drugim stizali su rezultati testova i svi su bili negativni. Od ma čega da je Ponter bio bolestan, izgleda da je prolazilo, a nije bilo dokaza da on nosi išta što bi moglo da bude opasno za ljudska bića na ovoj Zemlji. Ipak, nadležni u LCDC još nisu doneli odluku o ukidanju karantina.

Danas je Ponter ponovo obukao svoju košulju, onu koju je imao na sebi kada je ovde stigao. Policajci iz RCM su mu doneli odeću koja je kupljena u lokalnoj prodavnici Marks vork, ali ona mu nije odgovarala; bilo je teško naći gotovu odeću za nekoga ko je građen kao Mister univerzum.

Ponterov — ili bolje rečeno Hakov — engleski postao je iznenađujuće dobar. Pratilac nije imao glas i u svom programu, ali je snimio Meri i Rubena kako ga izgovaraju i svaki put bi pustio odgovarajući snimak kada je upotrebljavao engleske reči koje inače ne bi mogao da tačno izgovori. Ali Meri je zvučalo smešno da čuje svoje ime izgovoreno kao „Mer — i“, i to tako što bi prvi slog bio izgovoren Hakovim glasom, a drugi njenim ili Rubenovim, tako da je na kraju rekla Pratiocu da se ne trudi; ionako se već dešavalo da je neko zove Mer, pa je sasvim u redu da i Hak to čini. I Luiz je rekla Haku da može da nastavi da je zove Lu.

Konačno, Hak je objavio da je sakupio dovoljno rečničkog fonda da bi mogao da vodi ozbiljan razgovor. Da, rekao je, biće problema, ali njima će se pozabaviti onda kada bude potrebno.

I tako, dok je Ruben bio zauzet prikupljanjem novih rezultata testova preko telefona i razgovorima sa drugim lekarima, a Luiz, noćna ptica, spavala na spratu, prihvativši Ponterovu ponudu da koristi krevet kada njemu nije potreban, Meri i Ponter su sedeli u dnevnoj sobi i po prvi put zaista razgovarali. Ponter je govorio tiho, na svom jeziku, a Hak je, koristeći muški glas, to prevodio na engleski. „Dobro je razgovarati.“

Meri se nervozno nasmejala. Bila je frustrirana zbog nemogućnosti da komunicira s Ponterom, a sada kada su napokon mogli da razgovaraju, nije znala šta da kaže. „Da“, rekla je, „dobro je razgovarati.“

„Lep dan“, rekao je Ponter, gledajući kroz prozor dnevne sobe.

Meri se ponovo nasmejala; ovog puta od srca. Razgovor o vremenu; kako je lako prevazići granice između dve vrste, pomislila je. „Da, jeste.“

A onda je shvatila da nije stvar u tome da ona ne zna šta da kaže Ponteru. Naprotiv — imala je toliko mnogo pitanja za njega da nije znala odakle da počne. Ponter je bio naučnik; sigurno je znao bar nešto što njegov narod zna o genetici, i o razlici između roda Homo i roda Pan i o... Ali ne, ne, pomislila je. Ponter je bio osoba — prvenstveno i prevashodno je bio osoba — i to neko ko je prošao kroz teška iskušenja. Naučna pitanja mogu da sačekaju. Sada treba da razgovaraju o njemu, o tome kako mu je. „Kako se osećaš?“ — pitala je Meri.

„Dobro mi je“, rekao je Hak prevodeći.

Meri se nasmešila. „Mislim — kako ti je zaista?“

Činilo se da Ponter okleva i Meri se upitala da li su Neandertalci slični muškarcima koji pripadaju njenoj vrsti i nerado govore o onome što osećaju. Ali, tada je Ponter glasno uzdahnuo.

„Uplašen sam“, rekao je. „I nedostaje mi moja porodica.“

Meri je podigla obrve. „Tvoja porodica?“

„Moje kćerke“, rekao je. „Imam dve kćerke — Džasmel Ket i Megameg Bek.“

Meri je malo otvorila usta od iznenađenja. Nije joj ni palo na pamet da Ponter ima porodicu. „Koliko im je godina?“

„Starija“, počeo je Ponter, „sada ima — znam da to kažem u mesecima, ali vi, uglavnom, računate vreme u godinama, zar ne? — Hak?“

Hak se oglasio svojim ženskim glasom: „Džasmel sada ima 19 godina,a Megameg 9.“

„Bože moj“, rekla je Meri. „Da li će njima biti dobro? Šta je sa njihovom majkom?“

„Klast je umrla pre dve deset-meseci“, rekao je Ponter.

„To je dvadeset meseci“, dodao je Hak pomažući mu, „odnosno, jedna godina i osam meseci.“

„Žao mi je“, rekla je Meri tiho.

Ponter je polako klimnuo glavom. „Njene ćelije, u krvi, one su se promenile..“

„Leukemija“, rekla je Meri, pružajući mu odgovarajuću reč na engleskom.

„Nedostaje mi svakog meseca“, rekao je Ponter.

Meri se za trenutak začudila i upitala da li je to Hak tačno preveo; sasvim sigurno je Ponter želeo da kaže da mu nedostaje svakog dana. „Da tako izgube oba roditelja...“, rekla je.

„Da“, rekao je Ponter. „Naravno, Džasmel je sada odrasla i — “

„Tako da može da glasa i tome slično?“ — pitala je Meri.

„Ne, ne. Da li je Hak sve tačno izračunao?“

„Sasvim sigurno da jesam“, rekao je Hak svojim ženskim glasom.

„Džasmel je premlada da bi glasala“, rekao je Ponter. „Ja sam premlad da bih glasao.“

„Koliko godina neko u tvom svetu treba da ima da bi mogao da glasa?“

„Čovek mora da doživi najmanje 667 meseci — dve trećine uobičajenog hiljadumesečnog života.“

Hak je, očigledno želeći da odbaci svaku pomisao da ovo za njega predstavlja neki problem, brzo dodao: „Neko može da glasa kada napuni 51 godinu, jer uobičajeni životni vek iznosi 77 godina, iako mnogi u današnje vreme žive mnogo duže.“

„Ovde u Ontariju, ljudi mogu da glasaju kada napune 18 godina“, rekla je Meri.

„Osamnaest!“ — uzviknuo je Ponter. „To je ludost.“

„Ne znam ni za jedno mesto gde je potrebno imati više od 21 godine.“

„To objašnjava mnogo šta o tvom svetu“, rekao je Ponter. „Mi ne dozvoljavamo ljudima da utiču na politiku sve dok ne steknu dovoljno mudrosti i iskustva.“

„Ali ... ako Džasmel ne može da glasa, šta je to što je čini odraslom osobom?“

Ponter je polako ispravio ramena. „Pretpostavljam da to sve nije toliko značajno u mom svetu kao što je ovde. Ali, ipak, sa 250 meseci osoba preuzima zakonsku odgovornost za sebe, a i obično tada stvara svoj dom.“ Odmahnuo je glavom. „Voleo bih da mogu nekako da javim Džasmel i Megameg da sam živ i da mislim na njih. Čak i da ne postoji način da se vratim kući, sve bih dao da mogu da im pošaljem poruku.“

„Zar zaista ne postoji način da se vratiš kući?“ — pitala je Meri.

„Ne vidim kako bih mogao. Oh, možda kada bi ovde bio sagrađen kvantni kompjuter i kada bi okolnosti koje su dovele do mog dolaska ovamo mogle da budu precizno ponovljene. Ali ja sam teoretičar; ja malo znam o tome kako se pravi kvantni kompjuter. Moj partner, Adikor, on zna kako, naravno, ali ne postoji način da ga kontaktiram.“

„To te sigurno užasno frustrira“, rekla je Meri.

„Žao mi je“, rekao je Ponter. „Nisam želeo da te opterećujem svojim problemima.“

„U redu je“, rekla je Meri. „Da li postoji išta što bismo mi, bilo ko od nas, mogao da učini da ti pomogne?“

Ponter je tužno izgovorio jedan jedini slog na svom jeziku; Hak je preveo: „Ne.“

Meri je želela da ga malo razveseli.

„Pa, trebalo bi da više ne budemo još dugo u karantinu. Kada budemo izašli napolje, moći ćeš da putuješ i vidiš okolinu. Sadberi je mali grad, ali — “

„Mali?“ — pitao je Ponter, dok su se njegove duboko usađene oči raširile. „Ali tu ima — ne znam koliko tačno — najmanje desetine hiljade ljudi.“

„Gradska oblast Sadberija ima 160 hiljada ljudi“, rekla je Meri pošto je to pročitala u turističkom vodiču u svojoj hotelskoj sobi.

„Sto šezdeset hiljada!“ — ponovio je Ponter. „I to je mali grad! A ti, Mer, ti dolaziš iz nekog drugog grada, zar ne? Koliko ljudi živi tamo?“

„Sam grad Toronto ima oko 2,4 miliona ljudi, a s okolinom — što znači prigradska naselja sa Torontom u središtu — možda oko 3,5 miliona.“

„Tri i po miliona?“ — ponovio je Ponter, ne verujući.

„Manje-više.“

„Koliko ljudi ima ukupno?“

„Na celom svetu?“ — pitala je Meri.

„Da.“

„Nešto više od šest milijardi.“

„Milijarda je hiljadu puta milion?“

„Tačno“, rekla je Meri.

Ponter se trgao. „To je .. zapanjujući broj ljudi.“

Meri je podigla obrve. „Koliko ljudi ima u tvom svetu?“

„Sto osamdeset pet miliona“, rekao je Ponter.

„Zašto tako malo?“ — pitala je Meri.

„Zašto tako mnogo“ — uzvratio je Ponter.

„Ne znam“, odgovorila je Meri. „Nisam razmišljala o tome.“

„Da li vi... u mom svetu, mi znamo kako da sprečimo trudnoću. Možda bih mogao da vas naučim...“

Meri se nasmešila. „I mi imamo metode za to.“

Ponter je podigao obrve. „Možda su naše uspešnije.“

Meri se nasmejala. „Možda.“

„Da li ima dovoljno hrane za šest milijardi ljudi?“

„Mi uglavnom jedemo biljke. Mi uzgajamo — “ Začulo se biiip — bio je to Hakov uobičajeni signal da je čuo reč koju još nema u svojoj bazi podataka i da ne može da zaključi iz konteksta šta ona znači. „Mi ih gajimo namerno. Primetila sam da ti ne voliš hleb — “ Ponovo se začulo Hakovo biiip. „Hmm, hranu koja se dobija od žitarica. Međutim, hleb i pirinač su ono što ovde većina nas jede.“

„Vi uspevate da nahranite 6 milijardi ljudi biljkama?“

„Pa, ne baš“, rekla je Meri. „Oko pola milijardi nema dovoljno hrane.“

„To je veoma loše“, rekao je Ponter jednostavno.

Meri je morala da se složi s njim. Pa ipak, shvatila je trgnuvši se da je Ponter uspeo da stekne tek nejasnu predstavu o Zemlji. Gledao je malo televiziju, doduše, ali nedovoljno da bi sve shvatio. Ali, pošto se činilo da će Ponter provesti ostatak svog života na ovoj Zemlji, bilo je potrebno da mu se kaže za rat i kriminal i zagađenje i ropstvo i da sazna sve o onoj krvavoj zbrci koja predstavlja ljudsku istoriju.

„Naš svet je veoma složen“, rekla je Meri, kao da to predstavlja izvinjenje za činjenicu da neki ljudi gladuju.

„To sam već shvatio“, rekao je Ponter. „Mi imamo samo jednu ljudsku vrstu, iako ih je bilo više u prošlosti. A čini mi se da ih vi imate tri ili četiri.“

Meri je polako odmahnula glavom. „Šta?“ — rekla je.

„Različite vrste ljudi. Ti, očigledno, pripadaš jednoj vrsti, Ruben drugoj. A onaj muškarac koji je pomogao Lu da me spase, on pripada nekoj trećoj vrsti.“

Meri se nasmešila. „To nisu različite vrste. Postoji samo jedna vrsta ljudi: Homo sapiens.“

„Svi možete da se međusobno parite?“ — pitao je Ponter.

„Da“, rekla je Meri.

„I to potomstvo, takođe, može da rađa?“

„Da.“

Ponter se namrštio. „Ti si genetičar“, rekao je, „a ne ja, ali... ali... ako svi mogu da dobijaju potomstvo, zašto onda postoji ta različitost? Zar ne bi tokom vremena sva ljudska bića počela da liče, jer bi došlo do mešavine svih mogućih karakteristika?“

Meri je glasno uzdahnula. Nije očekivala da će morati tako brzo da se pozabavi ovim mučnim pitanjem. „Pa, u prošlosti... ne danas, razumeš, ali — “ Progutala je pljuvačku. „Pa, ne toliko danas, već mnogo više u prošlosti, ljudi koji su pripadali jednoj rasi — “ Začulo se biiip što je značilo da Hak ne razume reč i ne može da je prevede. „Ljudi jedne boje kože nisu se mnogo mešali sa ljudima koji su imali drugu boju kože.“

„Zašto?“ — pitao je Ponter. Bilo je to jednostavno pitanje, zaista jednostavno...

Meri je polako ispravila ramena. „Pa, do pojave različitih boja kože je došlo zbog toga što su ljudi nekada bili geografski izolovani, ali posle toga... posle toga je to što su se u veoma maloj meri mešali bilo izazvano neznanjem, glupošću, mržnjom.“

„Mržnjom?“ — ponovio je Ponter.

„Da, žalosno je to i reći.“ Lagano je slegla ramenima. „Postoji mnogo toga u prošlosti moje vrste čime se ne ponosim.“

Ponter je dugo ćutao. „Ja sam“, počeo je napokon, „razmišljao o ovom vašem svetu. Bio sam iznenađen kada sam video rentgenske snimke u bolnici. Već sam i pre video takve lobanje, ali u mom svetu postoje samo fosilni ostaci. Bio sam zapanjen kada sam video tkivo i kožu na onome što sam do tog trenutka poznavao samo kao golu kost.“

On je ponovo zastao, gledajući u Meri kao da je još uvek zbunjen njenom pojavom. Ona se malo promeškoljila na stolici.

„Nismo znali ništa o vašoj boji kože“, rekao je Ponter, „i vašoj boji kose. Svi — “ Biiip! Hak je davao signal i kada bi Ponter izgovorio neku reč koju on ne bi umeo da prevede, jer se njen engleski ekvivalent još nije nalazio u njegovom rečničkom fondu, „sa mog sveta bi bili zapanjeni kada bi videli koliko vi imate različitih boja kose.“

Meri se nasmešila. „Pa, nisu sve te boje prirodne“, rekla je. „Ono što hoću da kažem je da moja kosa nije stvarno ove boje.“

Ponter je delovao zapanjeno. „A koje je boje zapravo?“

„Neka vrsta mišje smeđe.“

„Zašto si je promenila?“

Meri je slegla ramenima. „Želja za promenom i... pa, rekla sam da je smeđa, ali bilo je, u stvari, i nešto sedih u njoj. Ja... mnogi ljudi, zapravo, ne vole sedu kosu.“

„Kosa kod moje vrste postaje seda kada počnemo da starimo.“

„To se dešava i kod nas; niko se ne rađa sa sedom kosom.“

Ponter se ponovo namrštio. „U moj jeziku, reč koja označava nekoga ko poseduje mudrost koja dolazi s iskustvom i za tu promenu boje kose je ista. Ne mogu da zamislim da bi neko želeo da promeni tu boju!“

Meri je ponovo slegla ramenima. „Mi činimo mnogo toga što nema previše smisla.“

„To mi je potpuno jasno“, rekao je Ponter. Zastao je, kao da razmišlja da li da nastavi. „Mi smo se često pitali šta se dogodilo sa tvojom vrstom u mom svetu. Oprosti mi; ne želim da zvučim — “ biiip! „ali ti sigurno znaš da su vaši mozgovi manji od naših.“

Meri je klimnula glavom. „Manji su za oko 10 procenata, u proseku, ako se dobro sećam.“

„A i vi mi se činite fizički slabijim. Sudeći po nađenim kostima, kod nas se smatra da je vaša vrsta imala samo polovinu naše mišićne mase.“

„Mislim da je to tačno“, rekla je Meri klimajući glavom.

„Osim toga“, nastavio je Ponter, „ti si mi govorila o vašoj nesposobnosti da se dobro slažete čak i sa drugima iz svoje vrste.“

Meri je ponovo klimnula glavom.

„Postoje neki arheološki dokazi za to kod vaše vrste i u mom svetu“, rekao je Ponter. „Prihvaćena teorija je da ste se vi međusobno istrebili... što nije baš bilo previše pametno, znaš.“ Ponter je sa-gao glavu. „Izvini, ponovo, nisam želeo da te uznemirim.“

„Sve je u redu“, rekla je Meri.

„Siguran sam da postoji neko bolje objašnjenje“, rekao je Ponter. „Mi znamo jako malo o vama.“

„Na neki način“, počela je Meri, „saznanje da je sve moglo da se završi drugačije — da na kraju nestanemo — verovatno je dobro. To će podsetiti moju vrstu koliko je život dragocen.“

„Zar vama to nije očigledno“, pitao je Ponter, razrogačivši oči.




Poglavlje 31


Adikor je konačno izašao iz dvorane Saveta, i hodao polako i tužno ka izlaznim vratima. Sve ovo je ludilo — čisto ludilo! Izgubio je Pontera, i kao da to već nije bilo dovoljno užasno, sada će da mu bude suđeno. Koliko god da je ranije verovao u sudski sistem — što je bilo nešto čega je bio tek neodređeno svestan sve do sada — ta vera je bila poljuljana. Kako može neko ko je nevin, neko ko je u žalosti, da bude ovako proganjan, pitao se.

Adikor je išao dugim hodnikom, čiji su zidovi bili prekriveni četvrtastim portretima znamenitih sudija iz prošlosti, muškaraca i žena, koji su razvili principe modernog zakonodavstva. Da li je ovo bilo ono za šta su se oni zalagali? Nastavio je da ide ne obraćajući mnogo pažnju na ljude pored kojih je prolazio, sve dok mu nešto narandžasto nije privuklo pogled.

To je bila Daklar Bolbej, obučena u boju koja označava tužioca, tamo na kraju hodnika. Ona je žurno izašla iz dvorane, verovatno da bi izbegla Egzibicioniste, i sada je sama izlazila napolje.

Pre nego što je razmislio o tome šta čini, Adikor je počeo da trči prema njoj po mahovini na podu hodnika koja je prigušivala njegove korake. Čim je izašao kroz vrata na kraju hodnika i našao se napolju na popodnevnom suncu, povikao: „Daklar!“

Daklar Bolbej se okrenula, iznenađena. „Adikore!“ — uzviknula je. Zatim je glasno nastavila: „Obraćam se onome ko gleda Adikora Hulda zbog sudske prismotre: obrati pažnju! On se sada suočava sa mnom, svojim tužiocem!“

Adikor je polako odmahnuo glavom. „Nisam ovde da bih ti naudio.“

„Već sam se uverila“, počela je Bolbej, „da tvoja dela ne odgovaraju uvek tvojim namerama.“

„To se dogodilo pre mnogo godina“, rekao je Adikor, namerno koristeći imenicu koja najviše naglašava proticanje vremena. „Nikoga nisam udario pre toga i nikoga nisam udario posle toga.“

„Ali si to tada učinio“, rekla je Bolbej. „Izgubio si kontrolu nad sobom. Zamahnuo si pesnicom. Pokušao si da ga ubiješ.“

„Ne! Ne! Nikada nisam pokušao da povredim Pontera.“

„Nije u redu da nas dvoje razgovaramo“, rekla je Bolbej i okrenula se da pođe.

Adikor je pružio ruku i zgrabio je za rame. „Ne, sačekaj!“

Na licu joj se video izraz panike dok se okretala da bi ga pogledala. Ali brzo je promenila izraz i počela da značajno gleda u njegovu ruku. Adikor je sklonio ruku. „Molim te“, rekao je. „Molim te, samo mi reci zašto. Zašto me progoniš tako .... tako osvetoljubivo? Otkako se poznajemo, nikada ti nisam ništa nažao učinio. Ti sasvim sigurno znaš da sam ja voleo Pontera i da je on voleo mene. On ne bi želeo da me ovako progoniš.“

„Ne izigravaj nevinašce preda mnom“, rekla je Bolbej.

„Ali, ja jesam nevin. Zašto mi ovo radiš?“

Bolbej je samo odmahnula glavom, okrenula se i počela da se udaljava od njega.

„Zašto?“ — vikao je Adikor za njom. „Zašto?“




„Možda bismo mogli da razgovaramo o tvojoj vrsti“, rekla je Meri Ponteru. „Sve do sada smo mogli da samo proučavamo fosilne ostatke Neandertalaca. Bilo je dosta rasprava oko mnoštva stvari, kao što je, na primer, čemu služi vaš istureni luk iznad obrva.“

Ponter je trepnuo zbunjeno. „On štiti oči od sunca.“

„Zaista?“ — pitala je Meri. „Da, to ima smisla. Ali, zašto ih, onda, moja vrsta nema? Ono što hoću da kažem je: Neandertalci su evoluirali u Evropi, a moji preci potiču iz Afrike gde ima više sunca.“

„I mi smo se to isto pitali“, rekao je Ponter, „kada smo proučavali fosile Gliksina.“

„Gliksini?“ — pitala je Meri.

„Fosilni ostaci vrste ljudskih bića u mom svetu koja vam najviše nalikuje. Gliksini nisu imali luk iznad obrva, tako da smo pretpostavljali da su oni bili bića koja su živela noću.“

Meri se nasmešila. „Pretpostavljam da se mnogo toga što ljudi zaključe kasnije ispostavi pogrešnim. Kaži mi šta misliš o ovome?“ Kucnula je kažiprstom po svojoj bradi.

Ponter je delovao kao da mu je neprijatno. „Sada znam da je to pogrešno, ali — “

„Da?“ — rekla je Meri.

Ponter je dlanom prešao preko dlaka na svojoj vilici, pokazujući joj da je potpuno ravna. „Mi nemamo tu izbočinu .., pa smo pretpostavljali...“

„Šta?“ — pitala je Meri.

„Pretpostavljali smo da to služi da spreči pljuvačku da curi. Vi imate jako mala usta, pa smo mislili da vam pljuvačka stalno curi napolje. A osim toga, vi imate manje mozgove od nas i... znaš, mentalno zaostalim osobama često curi pljuvačka, pa ...“

Meri se nasmejala. „Mili Bože“, rekla je. „Reci mi kad već govorimo o vilici, šta se dogodilo s tvojom?“

„Ništa“, rekao je Ponter. „Ona je ista kao što je bila.“

„Videla sam rentgenski snimak koji su ti uradili u bolnici“, rekla je Meri. „Tvoja donja vilica — tvoja vilična kost — na snimku se vidi da je na njoj urađen rekonstruktivni zahvat.“

„Oh, to“, rekao je Ponter, delujući kao da se izvinjava. „Dobio sam udarac u vilicu pre nekoliko stotina meseci.“

„Čime si udaren?“ — pitala je Meri. „Ciglom?“

„Pesnicom“, rekao je Ponter.

Meri je otvorila usta. „Znala sam da su Neandertalci snažni, ali — I za to je bio dovoljan samo jedan udarac?“

Ponter je klimnuo glavom.

„Sreća da nisi nastradao“, rekla je Meri.

„Obojica smo imali sreće — i onaj koji je udaren i onaj koji je udario.“

„Zašto te je neko udario?“

„Radilo se o jednoj glupoj raspravi“, rekao je Ponter. „Naravno da to nije trebalo da učini, i bilo mu je strašno žao. Ja sam odlučio da ga ne tužim; da sam to učinio, bilo bi mu suđeno za pokušaj ubistva.“

„Da li je zaista mogao da te ubije tim jednim jedinim udarcem?“

„Oh, da. Reagovao sam na vreme i podigao glavu, tako da me je udario u vilicu umesto posred lica. Da me je tu udario, mogao je da mi smrska lobanju.“

„Oh, Bože“, rekla je Meri.

„Bio je besan, ali ja sam ga izazvao. To je bila moja greška koliko i njegova.“

„Da li bi ti mogao da ubiješ nekoga golim rukama?“ — pitala je Meri.

„Naravno“, odgovorio je Ponter. „Pogotovu ako bih mu prišao s leđa.“ On je stegao prste i podigao ruke, pokazujući joj kako bi izveo udarac. „Mogao bih da nekome razbijem glavu kada bih mu ovo učinio otpozadi. A spreda, ako bih ga dobro udario posred grudi, mogao bih da mu iskidam srce“

„Ali... ali, izvini, i čovekoliki majmuni su veoma snažni, ali oni retko ubijaju jedan drugog u borbi.“

„To je zato što se borbe unutar čopora vode oko dominacije, tu borba predstavlja ritual i instinktivna je; to samo predstavlja pokazivanje snage. Ali, šimpanze ubijaju druge šimpanze, iako, uglavnom, zubima. Stezanje prstiju u pesnicu je nešto što čine samo ljudska bića.“

„Oh...“, Meri je shvatila da stalno ponavlja jedno isto, ali nije mogla da smisli ništa bolje čime bi izrazila ono što oseća. „Ljudi ovde se stalno tuku, neki od njih su od toga stvorili sportove kao što su boks i rvanje.“

„Ludost“, rekao je Ponter.

„Pa, slažem se, jeste“, rekla je Meri. „Ali gotovo nikada ne ubiju jedan drugog. Ovde je gotovo nemoguće da jedan čovek ubije drugog golim rukama. Verovatno nismo dovoljno snažni.“

„U mom svetu“, rekao je Ponter, „udariti znači ubiti i zbog toga mi nikada ne udaramo jedan drugoga. Zato što svako nasilje može da bude fatalno, mi to jednostavno ne možemo da dozvolimo.“

„Ali ti si bio udaren“, rekla je Meri.

Ponter je klimnuo glavom. „To se desilo pre mnogo godina, kada sam studirao na Naučnoj akademiji. Učestvovao sam u jednoj raspravi onako kako se to samo u mladosti čini, kada je važno pobediti. Mogao sam da vidim da osoba s kojom se raspravljam postaje sve više besna, ali nastavljao sam da ga provociram. I on je reagovao ... onako kako nije smeo. Ali ja sam mu oprostio.“

Meri je pogledala Pontera, zamišljajući kako okreće svoj drugi obraz osobi koja ga je udarila.




Adikor je rekao svom Pratiocu da pozove putničku kabinu da ga odveze kući i sada je sedeo na tremu i razmatrao zakonske procese iz prošlosti. Iako je neko nadgledao ono što emituje njegov Pratilac, on je, ipak, mogao da se priključi na svetsku informativnu mrežu i da prenese sve potrebne podatke u svoj elektronski notes da bi lakše mogao da ih proučava.

Njegov ženski partner, Lurt, odmah je pristala da govori u njegovu korist na suđenju. Međutim, iako će i ona i drugi — njoj će biti dozvoljeno da pozove svedoke — moći da govore o Adikorovom karakteru i o stabilnosti njegove veze sa Ponterom, smatrao je da je malo verovatno da će to biti dovoljno da ubedi sudiju Sard i njene kolege da ga oslobode optužbe. Zbog toga je Adikor počeo da proučava slučajeve iz prošlosti, pokušavajući da pronađe neki u kojem je bila podignuta tužba za ubistvo, a da telo nije bilo pronađeno, nadajući se da će uspeti da nađe neku presudu koja bi mu bila od koristi.

Prvi sličan slučaj koji je pronašao poticao je iz daleke prošlosti, iz vremena Generacije 17. Čovek po imenu Dasta je bio optužen da je ubio svog ženskog partnera tako što se krišom uvukao u Centar. Međutim, njeno telo nije nikada pronađeno; ona je samo jednog dana nestala bez traga. Sud je zaključio da pošto telo nije nađeno, ne može da se kaže da je ubistvo počinjeno.

Adikor je u početku bio oduševljen ovim otkrićem, sve dok nije nastavio da čita dalje.

Ponter i Adikor su izabrali obične stolice za trem i one su bile prilično lomne. To je predstavljalo znak Ponterove nepokolebljive vere u to da je Adikor izlečen, da ga nikada neće obuzeti nekontrolisani bes koji će prerasti u fizičku nasilnost. Međutim, sada je Adikor bio toliko frustriran da je smrvio naslone za ruke na stolici udarajući po njima pesnicama, tako da su komadići drveta leteli na sve strane. Naime, pročitao je u svom elektronskom notesu da je nužno da slučajevi iz prošlosti — da bi danas imali uticaj na zakonski proces — potiču iz vremenskog perioda koji obuhvata poslednjih deset Generacija; u Zakoniku civilizacije je pisalo da društvo neprestano napreduje i da ono što su ljudi činili nekada davno ne može da ima uticaja na ono što se danas dešava.

Adikor je nastavio da traži i konačno se pojavio jedan zanimljiv slučaj iz Generacije 140 — samo osam Generacija pre sadašnje — u kojem je čovek bio optužen da je ubio drugog čoveka u svađi oko toga da li je ovaj drugi podigao kuću preblizu kuće ovog prvog. Ni ovog puta telo nije pronađeno. I u ovom slučaju je sud doneo presudu da je to što telo nije pronađeno dovoljan razlog da se tužba odbaci. To je oduševilo Adikora, ali —

Ali —

Generacija 140. To je bilo pre od 1100 do 980 meseci u odnosu na današnji dan — pre 81 do 79 godina. A Pratioci su počeli da se uvode pre hiljadu meseci; uskoro je trebalo da se održi proslava tog jubileja. Da li ovaj slučaj iz Generacije 140 potiče iz vremena pre ili posle uvođenja Pratioca, zapitao se Adikor i nastavio da čita.

Iz vremena pre! Gristl! Bolbej će nesumnjivo da izjavi da to znači da taj slučaj ne može da utiče na današnje slučajeve. Naravno, ona će reći da su i tela, pa čak i živi ljudi, mogli da nestanu u tim mračnim vremenima pre nego što nas je veliki Lonvis Trob oslobodio toga; i da slučaj u kojem nije postojala mogućnost da postoji snimak aktivnosti optuženog ne može da ima ikakve veze sa slučajem u kojem je optuženi namerno stvorio takvu situaciju da nije bilo moguće da snimak bude načinjen.

Adikor je nastavio da još neko vreme traži. U jednom trenutku mu je palo na pamet da bi bilo dobro kada bi postojali ljudi koji su se specijalizovali za bavljenje zakonskim procesima u ime drugih. To bi, činilo mu se, predstavljalo dobar doprinos društvu. On bi rado sve ovo prepustio nekome kome je ta oblast bliska i kome bi bilo lakše da obavi ovakvu vrstu istraživanje. Ali ne, to je, nema sumnje, bila loša ideja. I samo postojanje ljudi koji bi puno radno vreme radili na zakonskim pitanjima bi povećala broj takvih stvari i —

Iznenada je Pabo izletela iz kuće, lajući. Adikor je podigao pogled i kao i svih prethodnih dana srce mu je brže zakucalo. Da li je moguće? Da li je moguće?

Naravno da nije bilo moguće. Ipak, to je bio neko koga Adikor nije očekivao: mlada Džasmel Ket. „Prijatan dan“, rekla je kada se našla na deset koraka od njega.

„Prijatan dan“, odgovorio je Adikor, pokušavajući da zvuči kao da mu je svejedno što je vidi.

Džasmel je sela na drugu stolicu, onu koja je pripadala njenom ocu. Pabo je dobro poznavala Džasmel. Ponter ju je često vodio u Centar u vreme Kada dvoje postaje jedno i bilo je očigledno da je zadovoljna što je vidi. Trljala je njušku o Džasmeline noge, a Džasmel je milovala njenu crvenkasto-smeđu dlaku na glavi.

„Šta se dogodilo sa tvojom stolicom?“ — pitala je Džasmel.

Adikor je pratio njen pogled. „Ništa.“

Džasmel je očigledno odlučila da više ništa ne kaže o tome; uostalom, bilo je jasno šta se dogodilo.

„Da li je Lurt pristala da govori u tvoju korist?“ — pitala je.

Adikor je klimnuo glavom.

„Dobro“, rekla je Džasmel. „Uverena sam da će učiniti sve što može.“ Zatim je ćutala neko vreme, a onda, bacivši ponovo pogled na stolicu, rekla: „Ali...“

„Da“, rekao je Adikor, „ali.“

Džasmel je posmatrala okolinu. U daljini se video jedan mamut kako spokojno prolazi.

„Sada kada je ovo upućeno na sud, alibi-kocka moga oca je preneta u krilo u kojoj se čuvaju Arhive alibija pokojnika. Daklar je provela celo posle podne gledajući i pripremajući se za suđenje. To je njeno pravo, naravno, kao tužioca koji govori u ime pokojnika. Ali ja sam insistirala da me pusti da gledam Ponterovu arhivu zajedno s njom. Gledala sam tebe i mog oca nekoliko dana pre njegovog nestanka.“ Ponovo je pogledala Adikora. „Bolbej to ne može da vidi, ali, ona je već dugo sama. Rekla sam ti da postoji jedan mladić kome je stalo do mene. Iako si rekao da još nisam vezana, ja ipak znam šta je ljubav, i ja ne sumnjam da si ti zaista voleo mog oca. Pošto sam te videla onako kako te je on video, ne mogu da poverujem da bi ti učinio išta da ga povrediš.“

„Hvala ti.“

„Da li... Da li mogu nešto da učinim da ti pomognem da se pripremiš za pojavljivanje na sudu?“

Adikor je tužno odmahnuo glavom. „Nisam siguran da išta više može da spase mene i moju porodicu.“




Poglavlje 32


Dan šesti


Sreda, 7. avgust.


148/118/29










Novo pretraživanje:

Ključna reč: Neandertalac




Časopis Plejgerl je poslao pismo Ponteru Boditu s pozivom da pozira nag za njih.




„Da li on ima dušu?“ — pitao je prečasni Piter Donaldson iz Crkve spasenja u Los Anđelesu. „To je osnovno pitanje. Ja kažem: ne, on nema dušu“ ...




„Mi verujemo da žurba s davanjem kanadskog državljanstva ima za cilj da njemu bude dozvoljeno da predstavlja Kanadu na sledećim Olimpijskim igrama, i mi pozivamo Olimpijski komitet da zabrani svima sem Homo sapiensima učešće na tom takmičenju“...




Nabavite nove majice s likom Pontera Bodita, u veličinama: S, M, L, XL, XXL i u neandertalskoj veličini.




Udruženje Skeptici sa sedištem u Nirnbergu u Nemačkoj danas je izdalo saopštenje u kome se kaže da nema nikakvog razloga da se veruje da Ponter Bodit dolazi iz paralelnog sveta. „To je poslednja mogućnost koju bi trebalo prihvatiti“, rekao je izvršni direktor Karl fon Slegel, „i trebalo bi da bude prihvaćena samo ako se eliminiše svaka druga verovatnija mogućnost.




Policija je danas uhapsila tri čoveka koji su uhvaćeni dok su pokušavali da prođu kordon postavljen oko kuće doktora Rubena Montega, u gradu koji se nalazi 14 kilometara jugo-zapadno od Sadberija, gde se Neandertalac sada nalazi u karantinu...








Postoji mnogo načina da se ubije vreme, i Luiz i Ruben su pronašli jedan od najstarijih. Meri nije uopšte razmišljala o Rubenu na taj način, ali je sada kada je obratila pažnju shvatila da je prilično zgodan. Njoj se inače nije dopadalo kada muškarci briju glavu, ali je Rubenu to dobro stajalo, jer je imao pravilne crte lica, očaravajući osmeh i oči u kojima se očitavala inteligencija, a uz to je bio vitak i mišićav.

Naravno, imao je i onaj svoj divni naglasak, a ni to nije bilo sve. Ispostavilo se da tečno govori francuski, tako da su on i Luiz mogli da razgovaraju na njenom maternjem jeziku. Osim toga — sudeći bar po njegovoj kući — očigledno je dobro zarađivao, što i nije bilo iznenađujuće s obzirom da je bio lekar.

Prava lovina, kao što bi rekla Merina sestra. Naravno, Meri je bila dovoljno iskusna da pretpostavi da je vrlo verovatno da će se kada karantin bude ukinut njihova veza završiti. Ipak, Meri je zbog toga bilo neprijatno, ali ne zato što je bila previše čedna; naprotiv, volela je da o sebi misli da uprkos svom strogom katoličkom vaspitanju to nije. Razlog što se osećala nelagodno je bio što se plašila da bi Ponter mogao da dobije neke pogrešne ideje o seksualnosti na ovoj Zemlji i da bi mogao da pomisli da se sada od njega očekuje da bude sa Meri. A pažnja nekog muškarca bila je poslednje što je želela u tom trenutku.

Ipak, veza Luiz i Rubena je značila da su ona i Ponter provodili dosta vremena zajedno. Ruben i Luiz su uglavnom bili dole u podrumu i gledali na video-rekorderu filmove iz Rubenove ogromne kolekcije, a Meri i Ponter su obično bili u prizemlju. Osim toga, s obzirom da su Ruben i Luiz sada spavali zajedno, uzeli su bračni krevet od Pontera. Meri nije znala šta mu je Ruben tačno rekao da bi došlo do ove zamene, ali Ponter je sada spavao na kauču u Rubenovoj radnoj sobi na spratu, a dnevna soba je ostala samo za Meri.

Ponekad bi nedeljom Meri išla na misu. Prošle nedelje nije išla — iako je mogla, budući da su tek uveče nadležni iz Ministarstva zdravlja naredili da moraju da ostanu u karantinu. Sada joj je bilo žao što to nije učinila. Srećom, neke televizijske stanice su prenosile nedeljnu misu. Kanal Vižn je svakog dana direktno prenosio misu iz jedne katoličke crve u Torontu. Ruben je imao televizor i u radnoj sobi, osim onog u podrumu kojeg su gledali on i Luiz. Meri je otišla u radnu sobu da bi gledala prenos službe. Sveštenik je bio obučen u raskošnu zelenu odoru. Bio je sedokos, ali su mu obrve bile crne, i podsećao je Meri na Džina Hekmena.

„.. .u ime oca, i Sina, i svetoga duha ...“ rekao je sveštenik, prečasni Devris, sudeći po natpisu na ekranu.

Meri, koja je sedela na kauču na kojem će te noći spavati Ponter, prekrstila se.

„Gospode, smiluj se nama grešnima...“, rekao je Devris.

„Gospode, smiluj se.... „, rekla je i Meri, pridruživši se pastvi u crkvi.

„On je došao da pozove grešnike“, rekao je Devris, „Hriste, smiluj se.“

„Hriste, smiluj se“, ponovila je Meri zajedno sa ostalima.

„On se moli za nas, sedeći s desne strane Oca svoga. Gospode, smiluj se...“

„Gospode, smiluj se ...“

„Neka se svemogući Gospod Bog smiluje nama“, rekao je Devris, „i oprosti nam grehe naše i podari nam život večni.“

„Amen“, rekla je pastva.

Jedna crnkinja s kratkom kosom obučena u ljubičastu odoru čitala je iz Knjige proroka Jeremije. Iza nje, na divnom vitražu bili su prikazani Isus i dvanaest Apostola i Bogorodica koja ih posmatra. Meri nije bila sigurna zašto je danas osećala potrebu da sluša misu. Uostalom, nije ona bila ta kojoj je bio potreban oprost grehova.

Sada se čula muzika s orgulja, a jedan mladić je pevao: „Spasi me, Gospode, svojom ljubavlju...“

Meri nije ništa zgrešila; ona je bila žrtva.

Evharistija se nastavila, dok je sveštenik čitao iz Jevanđelja po Luki: „... neka dva sina moja sede kraj Tebe, jedan s desne, a drugi s leve stane, u kraljevstvu Tvome...“

Naravno, Meri je znala priču koju je sveštenik čitao o ženi koja je preklinjala Hrista na putu za Jerusalim; znala je kontekst. Ali reči su joj sada odzvanjale u glavi: dva sina, jedan s tvoje desne strane, a drugi s leve...

Da li je to moglo tako da se dogodi? Da li su dve vrste ljudi mogle da žive mirno jedna pored druge? Kain je bio zemljoradnik; on je gajio žito. A Avelj je bio stočar koji je odgajao ovce za klanje. Ali Kain je ubio Avelja...

Sveštenik je sipao vino. „Blagoslovi, Gospode, ovo vino ...“

„Molite se, braćo i sestre ...“

„Bože, molimo Ti se kroz Tvoga sina Isusa Hrista, što dođe u Tvoje ime ...“

„Bože Gospode, udaljismo se od Tebe, ali nas Tvoj sin vrati..“

„Pijte sada svi: ovo je krv moja Novoga zaveta, koja se za vas i za mnoge proliva zarad oproštaja grehova...“

„Primite i jedite, ovo je telo moje koje se za vas lomi...“

Meri je poželela da je sada u crkvi i da može da primi pričešće. Kada je misa bila završena, prekrstila se i ustala.

U tom trenutku je ugledala Pontera Bodita kako stoji nepomično na vratima, i posmatra je otvorenih usta.




Poglavlje 33


„Šta je to bilo?“ — pitao je Ponter.

„Koliko dugo si tu?“ — želela je Meri da zna.

„Neko vreme.“

„Zašto nisi ništa rekao?“

„Nisam hteo da te uznemiravam“, rekao je Ponter. „Činilo se da si veoma zaokupljena onim što se dešava na ekranu.“

„Pa, i jesam bila, pomislila je Meri. Osim toga, ona je na neki način, zauzela njegovu sobu; sedela je na kauču na kojem je on trebalo da spava. Ponter je ušao u sobu i krenuo ka kauču, verovatno želeći da sedne pored nje. Meri se pomerila u suprotni ugao i naslonila na naslon za ruke.

„Ponovo te pitam“, rekao je, „šta je to bilo?“

Meri je malo ispravila ramena. „Služba u crkvi.“

Ponterov Pratilac se oglasio.

„Crkva“, rekla je Meri. „To je mesto gde se moli.“

Ponovo se začulo biiip.

„Religija. Vera u Boga.“

Hak je progovorio, koristeći svoj ženski glas. „Žao mi je, Mer, ja ne znam značenja tih reči.“

„Bog“, ponovila je Meri. „Biće koje je stvorilo univerzum.“

U prvom trenutku Ponterov izraz lica nije ništa kazivao. Ali onda, očigledno čim je čuo Hakov prevod, njegove zlaćane oči su se raširile. Nešto je rekao na svom jeziku i Hak je to preveo, koristeći muški glas: „Univerzum nema tvorca. On je uvek postojao.“

Meri se namrštila. Pretpostavila je da će Luiz — ako ikada izađe iz podruma — uživati objašnjavajući Ponteru teoriju Velikog praska. Što se nje tiče, ona nije želela da se upušta u to i samo je rekla: „Mi ne mislimo tako.“

Ponter je odmahnuo glavom, ali očigledno je bio spreman da to pusti da tako ostane. Ipak, rekao je: „Taj čovek“, počeo je, pokazujući na televizor, „govorio je o večnom životu. Da li tvoja vrsta poznaje tajnu besmrtnosti? Mi imamo specijaliste za produžavanje života, i oni su za tim dugo tragali, ali — “

„Ne“, rekla je Meri. „Ne. On govori o Raju.“ Podigla je ruku, okrenuvši dlan ka njemu, i tako uspešno zaustavila Haka da se oglasi. „Raj je mesto u kojem mi nastavljamo da živimo posle smrti.“

„To je oksimoron.“ Meri je bila zadivljena Hakovom efikasnošću. Ponter je izgovorio desetak reči na svom jeziku, verovatno rekavši nešto kao što je: „To je kontradikcija“, ali je njegov Pratilac shvatio da postoji mnogo pogodniji izraz na engleskom, iako ne postoji na neandertalskom.

„Pa“, počela je Meri, „ne veruje svako na Zemlji — na ovoj Zemlji — da postoji život posle smrti.“

„Da li većina veruje?“

„Pa, mislim da veruje.“

„Da li ti veruješ?“

Meri se namrštila razmišljajući. „Da, verujem.“

„Zasnovano na kom dokazu?“ — pitao je Ponter. Izgovorio je to najpre na svom jeziku, i glas mu je bio bezizražajan; nije pokušavao da se ruga.

„Pa, oni kažu da ...“ Zastala je. Zašto ja verujem, upitala se Meri. Bila je racionalna, logična osoba. Ali, naravno, njeno religijsko obrazovanje desilo se mnogo pre nego što je počela da uči biologiju. Konačno, slegla je ramenima, znajući da ono što će mu reći neće biti potpuno tačno. „Zato što tako piše u Bibliji.“

Biiip!

„Biblija“, ponovila je Meri. „Stari i Novi zavet.“

Biiip!

„Sveto pismo.“

Biiip!

„To je sveta knjiga sa moralnim učenjima. Prvi deo prihvataju ljudi kojima ja pripadam, koji se zovu hrišćani, a i pripadnici jedne druge velike religije, Jevreji. U drugi deo veruju samo hrišćani.“

„Zašto?“ — pitao je Potner. „Šta se dešava u tom drugom delu?“

„Tu se govori o Isusu Hristu, Božjem sinu.“

„Ah, da. Onaj čovek je govorio o njemu . I tako ... taj tvorac univerzuma je nekako imao sina koji je bio ljudsko biće. Da li to znači da je i Bog ljudsko biće?“

„Ne, ne. On je bestelesan, on nema telo.“

„Onda, kako je mogao ...?“

„Isusova majka je bila ljudsko biće, Devica Marija.“ Zastala je. „Na neki način, ja sam dobila ime po njoj.“

Ponter je blago odmahnuo glavom. „Izvini, Hak inače sjajno obavlja posao, ali ovde očigledno ne uspeva. Moj Pratilac mi je preveo da je nešto što si ti rekla značilo kao neko ko nikada nije imao seksualni odnos.“

„Da, to znači reč devica“, rekla je Meri.

„Ali kako je devica mogla da rodi dete?“ — pitao je Ponter. „To je još jedan — “ Meri ga je čula kako izgovara isti niz reči koje je Hak pre preveo kao oksimoron.

„Isus je začet bez seksualnog odnosa. Bog ga je na neki način usadio u njenu matericu.“

„A ta druga grupa, Jevreji — da li si ih tako nazvala? — oni odbacuju tu priču — “

„Da.“

„Oni izgleda manje veruju, čini mi se.“ Pogledao je Meri. „Da li ti u to veruješ, u tu priču o Isusu?“

„Ja sam hrišćanka“, rekla je Meri, potvrđujući to koliko Ponteru, toi to i sebi. „Ja sam sledbenik Hrista.“

„Shvatam“, rekao je Ponter. „I ti veruješ da postoji život posle smrti?“

„Pa, mi verujemo da je prava suština neke osobe duša“ — Biiip! — “to je bestelesna verzija osobe — i da ta duša odlazi u jedno od dva mesta posle smrti, i tamo se njen život nastavlja. Ako je osoba bila dobra, duša odlazi u Raj, na nebo, i tu boravi u prisustvu Boga. Ako je osoba bila loša, duša odlazi u Pakao — “ Biiip! „I tamo doživljava mučenje — “ — Ponovo se začulo biiip — „zauvek...“

Ponter je dugo ćutao i Meri je po njegovom izrazu lica pokušala da proceni šta misli. Konačno je rekao: „Mi ne verujemo da postoji život posle smrti.“

„Šta vi mislite da se dešava posle smrti?“ — pitala je Meri.

„Za osobu kojao je umrla apsolutno ništa. On ili ona prestaju da postoje, potpuno i kompletno. Sve što su oni bili nestaje zauvek.“

„To je tako tužno“, rekla je Meri.

„Da li je?“ — pitao je Ponter. „Zašto?“

„Zato što vi morate da nastavite dalje bez njih.“

„Da li vi imate neki kontakt sa onima koji žive posle smrti?“

„Pa, ne. Ja nemam. Neki ljudi kažu da imaju, ali njihove tvrdnje nisu nikada bile potkrepljene dokazima.“

„Ali, ako ne postoji način da vi doprete do tog mesta gde oni nastavljaju da žive posle smrti, tog boravišta mrtvih, zašto onda u to verujete?“

„Ja nikada nisam videla paralelni svet iz kog si ti došao“, počela je Meri, „a ipak verujem u to. A ni ti više ne možeš da ga vidiš, a ipak i dalje veruješ u njega.“

Još jednom Hak je pronašao pravi izraz, „Touché.“, rekao je, kratko saževši gotovo pola tuceta reči koje je Ponter izgovorio.

Ali ono što je Ponter rekao, zainteresovalo je Meri. „Mi smatramo da moralnost potiče iz religije: iz verovanja u apsolutno dobro, a, pretpostavljam, i zbog straha od prokletstva, od toga da se bude poslat u Pakao.“

„Drugim rečima“, počeo je Ponter, „ljudi koji pripadaju tvojoj vrsti ponašaju se kako treba samo zato što su ugroženi ako to ne čine.“

Meri je malo nagla glavu, razmatrajući poentu ovoga što je upravo rekao. „Radi se o Paskalovoj opkladi. „Znaš, ako veruješ u Boga, a ispostavi se da on ne postoji, onda gubiš veoma malo. Međutim, ako ne veruješ, a on postoji, onda rizikuješ da budeš večno na mukama. S obzirom na sve to, mudro je da budeš vernik.“

„Ah“, rekao je Ponter; ovaj uzvik je bio isti i na njegovom i na njenom jeziku, tako da nije bilo potrebe da Hak išta prevodi.

„Ali, vidi“, počela je Meri, „ti mi i dalje nisi odgovorio na pitanje oko morala — bez vere da ćeš biti nagrađen ili kažnjen nakon završetka tvog života — šta pokreće tvoje ljude da budu moralni? Provela sam prilično vremena s tobom, Pontere, i znam da si dobar čovek. Odakle potiče ta dobrota?“

„Ja se ponašam onako kako se ponašam zato što smatram da je ispravno da tako činim.“

„Po kojim normama?“

„Po normama mog naroda.“

„Ali, odakle potiču te norme?“

„Odakle...“ U tom trenutku, Ponter raširi oči, kao da je upravo nešto važno shvatio. „Iz našeg uverenja da ne postoji život posle smrti“, rekao je trijumfalno. „Zbog toga me je vaše verovanje uznemirilo. Sada to shvatam. Naša tvrdnja je u skladu sa činjenicama kojima raspolažemo: život neke osobe se potpuno završava u trenutku njene smrti; ne postoji mogućnost da se posle toga s tom osobom pomiriš ili da popraviš vaš odnos i ne postoji mogućnost da oni sada, zato što su živeli moralno, žive u Raju, zaboravivši na sve brige koje su imali u ovom životu.“ Ponter je zastao, i pogled mu je preletao levo-desno po Merinom licu, očigledno tražeći neki znak da je shvatila na šta on cilja.

„Zar ne razumeš?“ — nastavio je Ponter. „Ako sam se ogrešio o nekoga — ako sam mu rekao nešto ružno ili, recimo, uzeo mu nešto, po tvom shvatanju ja mogu da se utešim saznanjem da će, i kada ta osoba umre, s njom moći da se kontaktira, i da će biti moguće popraviti štetu. Međutim, po našem shvatanju, kada neko umre, što svakome od nas može da se desi u bilo kom trenutku — može da se dogodi neka nesreća ili možemo da doživimo srčani udar, ili slično — onda ti koji si toj osobi naneo zlo moraš da živiš sa saznanjem da je postojanje te osobe potpuno okončano, a da se ti s njom nisi pomirio.“

Meri je razmišljala o ovome što je rekao. Da, sasvim sigurno da većina robovlasnika nije uopšte o ovome razmišljala, ali je izvesno da su postojali ljudi sa savešću, koji su živeli u društvu zasnovanom na kupovini i prodaji ljudskih bića, koji su uspevali da umire sebe saznanjem da će ti ljudi prema kojima su se ogrešili biti nagrađeni posle smrti. Da, nacističke vođe predstavljale su oličenje zla, ali koliko je mnogo bilo onih koji su bili nižeg ranga, koji su slušali naređenja i ubijali Jevreje, i koji su uspevali da noću spavaju verujući da se ti mrtvi sada nalaze u Raju.

Nije to ni moralo da uvek bude nešto toliko grandiozno. Bog je bio veliki kompenzator: ako ti, u životu bude naneta neka nepravda, to će ti biti nadoknađeno posle smrti — a to je bio osnovni princip koji je omogućavao roditeljima da šalju svoju decu da umru u nekom od bezbrojnih ratova u ljudskoj istoriji. Nije bilo važno ni da li si uništio nečiji život zato što je ta osoba mogla da ode u Raj. Oh, da, ti sam si mogao da odeš u Pakao, ali ništa od onoga što si drugima učinio nije njih, suštinski, povredilo. Ovaj život je samo uvod; večni život je ono što tek treba da dođe.

I zaista, u tom beskonačnom postojanju, Bog će im nadoknaditi za sve što im je nažao učinjeno na ovom svetu ... a i njoj.

A ono kopile, ono kopile koje ju je silovalo .... goreće u Paklu.

Ne, nije važno što nije prijavila taj zločin: on neće moći da izbeg-ne Sudnji dan.

Ali... ali...

„Šta se dešava u tvom svetu? Šta se tamo dešava sa kriminalcima — s ljudima koji prekrše zakon“, rekla je Meri. „Ljudima koji namerno povređuju druge ljude.“

„Ah, rekao je Ponter. Mi sada imamo malo problema s tim, s obirom da smo očistili naš genetski materijal i uklonili većinu loših gena iz našeg genetskog nasleđa još pre mnogo pokolenja.“

„Šta!“ — uzviknula je Meri.

„Za ozbiljne zločine kazna je bila sterilizacija i to ne samo krivca, već i svakog ko ima 50 procenata istog genetskog materijala: braće i sestara, roditelja, potomaka. Efekat je bio dvostruk. Prvo, to je dovelo do toga da se ti loši geni odstrane iz našeg društva i — “

„Kako je društvo u kome se ljudi ne bave zemljoradnjom počelo da se bavi genetikom? Naime, mi smo do toga došli zahvaljujući uzgajanju biljaka i životinja.“

„Mi možda nismo gajili životinje i biljke za ishranu, ali smo gajili životinje da bi nam pomagale u lovu, recimo. Ja imam psa po imenu Pabo koga veoma volim. Vukovi su bili prilično pogodni za kontrolisano odgajanje, i rezultati su bili očigledni.“

Meri je klimnula glavom; to je zvučalo logično.

„Rekao si da je sterilizacija imala dvostuki efekat?“

„Oh, da. Osim što je došlo do eliminacije loših gena, to je davalo svakoj porodici jak podsticaj da se pobrine da niko od njenih članova ne počini neki ozbiljan zločin.“

„Da, pretpostavljam da bi to bio jak podsticaj“, rekla je Meri.

„Zaista je i bio“, rekao je Ponter. „Ti, kao genetičar, sasvim sigurno znaš da je jedina besmrtnost ona koja postoji u genima. Život pokreću geni koji žele da obezbede sebi reprodukciju ili da zaštite svoje postojeće kopije. Zbog toga je naš pravosudni sistem bio usmeren na gene, a ne na ljude. U našem društvu sada nema zločina zato što je naš pravosudni sistem direktno ciljao na ono što zaista pokreće život; ne na pojedince, ne na okolnosti, već na gene. Mi smo doveli do toga da je najbolja strategija preživljavanja za gene bila da poštuju zakon.“

„Ričard Doukins bi se s tim složio, pretpostavljam“, rekla je Meri. „Ali ti si govorio o tom praktikovanju sterilizacije u prošlom vremenu. Kada se s tim prestalo?“

„Nije se prestalo, ali u današnje vreme ima malo potrebe za tim.“

„Bili ste toliko uspešni? Niko više ne čini neki ozbiljan zločin?“

„Veoma retko do toga dolazi zbog nekog genetskog poremećaja. Naravno, postoje i biohemijski poremećaji koji izazivaju antisocijalno ponašanje, ali, oni se, uglavnom, tretiraju lekovima. Retko se dešava da je potrebno da se pribegne sterilizaciji.“

„Društvo bez zločina“, rekla je Meri, odmahujući polako glavom zapanjena. „To mora da je...“ Zastala je, pitajući se koliko je spremna da spusti svoj gard, a onda nastavila: „To mora da je fantastično.“ Onda se namrštila. „Ipak, sasvim sigurno dosta zločina ostaje nerešeno. A ako ne uspete da otkrijete ko je nešto počinio, onda počinilac prođe nekažnjeno, ili, ako se radi o nekom biohemijskom poremećaju, nelečeno.“

Ponter je trepnuo. „Nerešeni zločini?“

„Da, znaš: zločini za koje policija“ — Biiip — „ — ili kako god da vi nazivate ljude koji sprovode zakon — ne može da utvrdi ko ih je počinio.“

„Ne postoje takvi zločini.“

Meri se ukočila. Kao i većina Kanađana, i ona je bila protivnik smrtne kazne uglavnom baš zbog toga što je postojala mogućnost da nevina osoba bude pogubljena. Svi Kanađani su živeli noseći žig srama zbog Gaj Pol Morina, koji je proveo 10 godina u zatvoru zbog ubistva koje nije počinio; zbog Donalda Maršala Mlađeg, koji je proveo 11 godina u zatvoru zbog ubistva koje nije počinio; zatim Dejvida Milgarda, koji je proveo 23 godine u zatvoru zbog silovanja i ubistva, a bio je nevin. Kastracija je bila najmanja kazna koju bi Meri volela da njen silovatelj doživi, ali, ako bi se dogodilo da u svojoj želji za osvetom ona dovede do toga da se to desi pogrešnoj, nevinoj osobi, kako bi mogla da živi sama sa sobom? A šta je sa slučajem Maršal? Ne, nisu svi Kanađani živeli noseći taj žig srama, već samo belci. Maršal je bio Indijanac iz plemena Mikmak koji nije uspeo da uveri porotu sačinjenu od belaca u svoju nevinost samo zato što je bio Indijanac.

Ipak, možda sada razmišlja kao ateista, a ne kao istinski vernik, pomislila je. Vernik bi mislio da će Milgard, Morin i Maršal na kraju dobiti pravednu nadoknadu na nebu za sve što su pretrpeli na ovom svetu. Uostalom, i sam Božji sin je bio nepravedno pogubljen — gledano čak i po merilima Rimljana; naime, Pontije Pilat nije mislio da je Hrist kriv za zločin za koji je optužen.

Međutim, Ponterov svet joj se činio gorim čak i od Pilatovog dvora, brutalnost prisilne sterilizacije sa apsolutnim uverenjem da ste uvek otkrili pravog krivca. Meri se jedva uzdržala da se ne strese od jeze.

„Kako možete da budete sigurni da ste osudili pravu osobu? Odnosno, a što je još važnije — kako možete da budete sigurni da niste osudili pogrešnu osobu?“

„Zato što postoji Arhiva alibija“, rekao je Ponter, kao da je to nešto najprirodnije na svetu.

„Šta!“ — uzviknula je Meri.

Ponter koji je i dalje sedeo pored Meri na kauču u Rubenovoj radnoj sobi, podigao je ruku i okrenuo je dlanom ka njoj. Nepoznate cifre na ekranu Pratiocu su svetlucale. „Arhiva alibija“, ponovio je. „Hak neprestano emituje informacije o mestu gde se nalazim, a istovremeno i trodimenzionalne slike svega što radim. Doduše, otkako sam ovde stigao, on nije u vezi sa prijemnikom.“

Ovog puta Meri nije uspela da suspregne drhtanje.

„Da li ti to govoriš da vi živite u totalitarnom društvu? Da ste neprestano pod nadzorom?“

„Nadzorom?“ — pitao je Ponter, podigavši obrve sve do luka. „Ne, ne, ne. Niko ne posmatra podatke koji se prenose.“

Meri se namrštila, zbunjena. „Pa, šta se onda s njima radi?“

„To se čuva u mojoj Arhivi alibija.“

„A šta je to?“

„Kompjuterizovana arhiva: komad materijala u čiju se kristalnu rešetku unosi neizbrisivi zapis.“

„Ali, ako to niko ne posmatra, čemu služi?“

„Da li ja pogrešno koristim reč alibi?“ — pitao je Hak, koristeći ženski glas koji je upotrebljavao kada je govorio u svoje ime. „Shvatio sam da alibi znači dokaz da je neko bio na nekom drugom mestu u vreme kada je neko delo počinjeno.“

„Da, tako je“, rekla je Meri. „To jeste alibi.“

„Pa, onda“, nastavio je Hak, „Ponterova arhiva obezbeđuje mu neoborivi alibi za bilo koji zločin za koji bi mogao da bude optužen.

Meri je osetila kako joj igra u stomaku. „Bože moj, Pontere, da li to znači da ti treba da dokažeš svoju nevinost?“

Ponter je delovao zbunjeno. Hak je preveo njegove reči, koristeći muški glas. „A ko bi drugi trebalo da to učini?“

„Ovde, na ovoj Zemlji, osoba se smatra nevinom dok se ne dokaže da je kriva.“ Još dok je ovo izgovarala, Meri je znala da postoje mnoga mesta gde to nije tako, ali je odlučila da ništa dalje ne objašnjava.

„Pretpostavljam da vi nemate ništa slično našoj Arhivi alibija?“ — pitao je Ponter.

„Tačno. Postoje kamere za nadzor na nekim mestima. Ali one nisu svugde, i gotovo ih niko nema u svom domu.“

„Pa kako onda možete da tvrdite da je neko kriv? Ako ne postoji snimak onoga što se dogodilo, kako možete da budete sigurni da ste uhvatili pravog krivca?“

„Na to sam i mislila kada sam govorila o nerešenim zločinima“, rekla je Meri. „Ako nismo sigurni — a često nemamo uopšte ni pojma ko bi to mogao da bude — onda se ta osoba izvuče nekažnjeno za počinjeni zločin.“

„To teško da mi se čini boljim rešenjem“, rekao je Ponter polako. „Ali naša privatnost je zaštićena. Niko nas ne posmatra neprestano.“

„To niko ne čini ni u mom svetu — bar ne sem ako je ... neko ko pokazuje sve da bi drugi mogli da to posmatraju.“

„Egzibicionista?“ — rekla je Meri, podigavši iznenađeno obrve.

„Da. Njihov doprinos je da omoguće drugima da posmatraju ono što emituju njihovi Pratioci. Oni imaju poboljšane implante koji imaju veću rezoluciju i emituju signal na veću daljinu i oni idu na različita zanimljiva mesta, tako da drugi ljudi mogu da posmatraju šta se tamo dešava.“

„Ali, naravno, teoretski, neko bi mogao da naruši bezbednost bilo čije transmisije, ne samo one Egzibicionista.“

„A zašto bi iko želeo da to učini?“ — pitao je Ponter.

„Pa, ne znam. Zato što može, recimo.“

„Ja mogu da pijem mokraću“, rekao je Ponter, „ali nikada nisam osećao potrebu da to činim.“

„Mi ovde imamo ljude koji smatraju da je pravi izazov da provale u bezbedonosne sisteme, i to naročito kada se radi o kompjuterima.“

„To teško da mi izgleda kao neki doprinos društvu.“

„Verovatno i nije“, rekla je Meri. „Ali, šta ako osoba koja je optužena ne želi da otpečati svoju — kako si je ono nazvao — Arhivu alibija?“

„Zašto ne bi želela?“

„Pa, ne znam, recimo iz principa?“

Ponter je delovao zbunjeno.

„Ili“, rekla je Meri, „možda zato što je ono što je činila u vreme kada je zločin počinjen nešto zbog čega bi joj bilo neprijatno da se sazna?“ Biiip! „Neprijatno. Znaš, nešto čega se stidiš — “ Biiip!

„Možda bi mi pomoglo ako mi daš neki primer“, rekao je Ponter.

Meri je stisla usne, razmišljajući. „Pa, dobro, recimo da ja imam vezu sa nečijim partnerom; činjenica da sam bila s tom osobom mogla bi da mi predstavlja alibi, ali ja ne bih želela da to ljudi znaju.“

„Zašto ne?

„Pa, zato što mi smatramo da je prevara — “ Biiip! „ — pogrešna.“

„Pogrešna?“ — pitao je Ponter. Hak je očigledno naslutio značenje reči koju nije preveo. „Kako to može da bude, sem ako se ne radi o lažnoj tvrdnji o roditeljstvu? Ko je time pogođen?“

„Pa, ne znam, mi smatramo da je preljuba greh.“ Biiip!

Meri je i očekivala da začuje biiip ovog puta. Ako ne postoji religija, niti spisak stvari koje nikoga ne povređuju, a ipak su zabranjene — korišćenje droge, masturbacija, preljuba, gledanje porno filmova — onda, možda, zaista ni nećeš biti tako fanatično opsednut svojom privatnošću. Ljudi su na tome toliko insistirali delimično i zato što su postojale stvari koje su činili, a bili bi užasnuti da drugi za njih saznaju. A u otvorenom društvu, društvu u kojem su jedini zločini oni koji imaju tačno određene žrtve, možda to i ne bi predstavljalo toliko važnu stvar. A, naravno, Ponter je već pokazao da kod njih ne postoji nikakav tabu što se tiče nagog tela — što je takođe religiozna ideja — i da nema potrebu da bude sam kada koristi kupatilo.

Meri je odmahnula glavom. Svaki put kada je u svom životu osećala da joj je neprijatno ili da se stidi, svaki put kada joj je bilo drago što niko ne može da vidi šta radi, da li se tada osećala nelagodno samo zato što su to bile posledice edikta koje je donela crkva? Sramota koju je osećala zato što je napustila Kolma, sramota koja ju je sprečavala da zatraži razvod, sramota koju je osećala kada je trebalo da se suoči sa svojim nagonima kada nije imala nekog muškarca u svom životu, sramota koju je osećala zbog greha... Izgleda da Ponter nije osećao ništa od svega toga i da se nikada nije osećao nelagodno — sve dok se radi o nečemu što nikoga ne povređuje — kada je činio nešto što njemu pruža zadovoljstvo.

„Pretpostavljam da bi vaš sistem mogao da uspe“, rekla je Meri sumnjičavo.

„I uspeva“, odgovorio je Ponter. „I seti se da za ozbiljne zločine — one koji se odnose na napad na drugu osobu — postoje bar dve Arhive alibija koje su dostupne: ona koja pripada žrtvi i ona koja pripada počiniocu. Žrtva obično pokazuje svoju arhivu kao dokaz da se to dogodilo, i u najvećem broju slučajeva jasno može da se vidi ko je počinilac.“

Meri je osećala istovremeno i zadivljenost i odbojnost. Ipak....

One noći na univerzitetu Jork.... Da je to bilo snimljeno, da li bi mogla da natera sebe da to pokaže bilo kome?

Da, pomislila je odlučno. Da. Ona nije učinila ništa loše, ništa čega bi trebalo da se stidi. Ona je bila nedužna žrtva. U literaturi koju joj je Kejša dala u Centru za žrtve silovanja govorilo se, gotovo, isključivo o tome, i ona se silno trudila da u to zaista poveruje.

Međutim, čak i da postoji snimak onoga što je ona videla, da li bi on mogao da pomogne da to čudovište bude uhvaćeno, pitala se. Ona mu nije videla lice — iako su je od tog dana u snu progonile na hiljade različitih lica. Koga bi mogla da optuži? Kako bi sud mogao da zna čija Arhiva alibija treba da bude prikazana? Meri nije imala pojma na koga bi mogla da posumnja.

Osećala je da joj se stomak grči. Možda je u nečem drugom pravi problem, razmišljala je. Možda je to ono što je u Ponterovom svetu izbegnuto: možda je ovde prevelika gužva, možda ima previše mogućih osumnjičenih, previše anonimnosti, previše zlih, agresivnih ... muškaraca. Muškarci. Počinioci većine nasilnih zločina su, uglavnom, bili muškarci.

A, ipak, ona je bila okružena dobrim, pristojnim muškarcima. Njen otac, njena dva brata; toliko mnogo kolega koje su joj pružale podršku, zatim otac Kaldikot i otac Belfonten; mnoštvo dobrih prijatelja; nekolicina ljubavnika.

Koliki je procenat muškaraca koji predstavljaju problem? Koliko njih je nasilno, besno, nesposobno da kontroliše svoje emocije, nesposobno da se uzdrži.? Da li je to toliko velika grupa da nije mogla da bude — „očišćena“ — tu je reč Ponter upotrebio — iz genetskog materijala još pre mnogo pokolenja?

Ali, nije važno koliko je velika ili koliko mala populacija agresivnih muškaraca, pomislila je Meri, ipak ih je previše. Čak i jedna takva zver bi bila previše, a —

A evo nje, razmišlja kao i Ponterova vrsta. Čišćenje genetskog materijala bi zaista dobro došlo čovečanstvu na ovoj Zemlji, jedno dobro, terapeutsko čišćenje.

Da, sasvim sigurno bi mu dobro došlo.




Poglavlje 34


Adikor Huld je ležao u svom krevetu, buljeći u pokazivač vremena na tavanici. Sunce je izašlo još pre nekoliko desetina-dana, ali on nije mogao da pronađe nijedan razlog zbog kojeg bi trebalo da ustane iz kreveta.

Šta se dogodilo onog dana u kvantno-kompjuterskoj laboratoriji? Šta je pošlo naopako?

Ponter nije mogao tek tako da ispari, nije mogao da izgori, nije mogao da eksplodira. Bilo šta od toga da se dogodilo, ostali bi brojni tragovi.

Ne, ako je u pravu, Ponter je prenesen u drugi univerzum.... ali...

Ali, to je zvučalo neverovatno čak i njemu samom; dobro je shvatao koliko neverovatno je to delovalo sudiji Sard. Pa ipak, koje drugo objašnjenje postoji, pitao se.

Ponter je nestao.

Velika količina teške vode se pojavila na njegovom mestu.

Pretpostavimo, razmišljao je Adikor, da je došlo do razmene. Identične mase su prenete, ali potpuno različite zapremine. Uostalom, nije nestao samo Ponter; Adikor je čuo vazduh kako huji kroz kompjutersku komoru, kao da je i on, takođe, prenet na neko drugo mesto. Međutim, ta količina vazduha koja je ispunjavala prostoriju imala je malu masu, za razliku od tečnosti kao što je voda — i to teška voda, što je predstavljalo najgušće stanje ove supstance, gušće čak i od čvrste, zaleđene vode.

Dakle, velika zapremina vazduha i jedan čovek su nestali iz ovog univerzuma, a potpuna identična masa, ali mnogo manje zapremine, teške vode došla je na njihovo mesto i stigla ovamo ... sa neke druge strane — to je bila fraza koja je stalno padala Adikoru na pamet.

Ali...

Ali, to je značilo da je na toj lokaciji u tom drugom univerzumu postojala čista teška voda. A čista teška voda se ne pojavljuje u prirodi. A to znači da je... kapija — to je bila još jedna reč koja mu je pala na pamet — bila otvorena u nekom rezervoaru u kojem se nalazila teška voda. A ako je teška voda preneta iz tog sveta u ovaj, onda je Ponter prenesen odavde tamo...

To bi značilo da se Ponter, vrlo verovatno, udavio.

Adikorove duboko usađene oči ispunile su se suzama, poput kišnice koja se skuplja u bunaru.




Ponter se pomerio na kauču i ponovo pogledao Meri. „Arhiva alibija ne služi samo za rešavanje zločina“, rekao je. „Postoje i mnoge druge upotrebe. Na primer, juče sam video na televiziji da su dva kampera nestala u Alkonkin parku.“

Meri je klimnula glavom.

„U mom svetu je nemoguće da neko tako nestane. Pratilac emituje signal koji prima nekoliko različitih prijemnika koji su postavljeni na vrhovima planina i ako je neko povređen ili ako su se stene obrušile na nekoga ili se dogodila neka slična nesreća, spasilačke ekipe mogu da lako pronađu Pratioca.“ Podigao je ruku, imitirajući pokret koji je Meri malopre načinila, i sprečavajući je time da iznese primedbe koje je pretpostavljao da slede.

„Naravno, samo sudija može da naredi da dođe do takve vrste potrage i to isključivo kada si ti sam to zahtevao tako što si poslao signal za uzbunu, ili ako to zatraži neko od članova tvoje porodice.“

Naslovi u novinama koje je i prečesto viđala proletali su Meri kroz glavu. „Policija napušta potragu“, „Završena potraga za nestalom devojkom“, „Veruje se da su žrtve lavine mrtve.“

„Pa, verovatno bi signal za opasnost bio koristan“, rekla je Meri.

„I jeste“, rekao je odlučno Ponter. „A Pratilac može da pošalje taj signal automatski, ako si ti onesposobljen da to učiniš. On stalno posmatra vitalne znake i ako doživiš srčani udar — čak i ako tek treba da ga doživiš — on može da pozove pomoć.“

Meri je zadrhtala. Njen otac je umro od srčanog udara, kada je Meri imala 18 godina. Bio je sam u kući. Ona ga je pronašla kada se tog dana vratila iz škole.

Ponter je očigledno pogrešno protumačio tugu koja se videla na Merinom licu kao znak da je i dalje sumnjičava.

„A samo jedan mesec pre nego što sam došao ovde, ja sam zaturio zaštitnik od kiše do kojeg mi je bilo jako stalo. To je bio poklon od Džasmel. Ja bih — “ Biiip! „On bi bio zauvek izgubljen. Ali ja sam otišao u paviljon sa Arhivom alibija u kome se čuvaju svi zapisi i pogledao šta se sve dešavalo tog dana. Video sam tačno na kom mestu sam ga izgubio i tako sam ga našao.“

Meri je mrzela sve one bezbrojne sate koje je provela tražeći zaturene knjige i radove studenata, i vizit-karte i ključeve od kuće i kupone kojima je isticao rok. Možda bi to ljude nerviralo još više kada bi bili uvereni u konačnost svog postojanja, možda bi ih svest o toj konačnosti pokrenula da nešto preduzmu da bi izbegli takvo gubljenje vremena. „Lična crna kutija“, promrmljala je za sebe Meri, zaokupljena razmišljanjem, ali Ponter joj je odgovorio: „Zapravo, materijal na kojem se čuvaju zapisi je uglavnom ružičaste boje. Mi koristimo prerađeni granit.“

Meri se nasmešila. „Ne, ne, crnom kutijom mi nazivamo poseban uređaj koji beleži sve što se dešava u avionu; on beleži sve što se dešava u pilotskoj kabini, u slučaju da dođe do pada aviona. Ali, nikada mi nije palo na pamet da bih mogla da imam svoju ličnu crnu kutiju.“ Zastala je. „Kako se te slike beleže?“ Meri je pogledala Ponterovu ruku. „Da li postoji sočivo na tvom Pratiocu?“

„Da, ali ono se koristi samo da bi se zumirale stvari koje se nalaze izvan uobičajenog dometa za snimanje koje Pratilac ima. Pratilac koristi senzorska polja da bi snimio sve što okružuje osobu u čiju je ruku ugrađen, a takođe i samu osobu.“ Ponter se nasmejao. „Uostalom, ne bi mnogo vredelo kada bismo snimali samo ono što može da se vidi kroz sočivo Pratioca; bilo bi mnogo slika mog levog bedra ili unutrašnjosti bočnog džepa na pantalonama. Kada pregledam snimke iz moje Arhive, ja mogu da posmatram sebe sa male udaljenosti.“

„Neverovatno“, rekla je Meri. Mi nemamo ništa slično tome.“

„Ali ja sam video proizvode vaše nauke i industrije“, rekao je Ponter. „Ako ste mogli da stvorite takvu tehnologiju...“

Meri se namrštila. „Pa, verovatno si u pravu. Mi smo prešli put od slanja prvih letelica u svemir do slanja prvog čoveka na Mesec za manje od dvanaest godina i — “

„Kaži to ponovo.“

„Rekla sam da smo, onda kada smo strašno želeli da pošaljemo nekoga na Mesec — “

„Mesec“, ponovio je Ponter. „Misliš na Zemljin Mesec?“

Meri je trepnula. „Aha.“

„Ali., ali... to je fantastično!“ — uzviknuo je Ponter. „Mi to nismo nikada učinili.“

„Nikada niste bili na Mesecu? Nijedan Neandertalac nije nikada bio na Mesecu?“

Ponter je razrogačio oči. „Ne.“

„A šta je sa Marsom i ostalim planetama?“

„Ne.“

„Da li vi imate satelite?“

„Ne više njih, samo jedan, kao i vi ovde.“

„Ne, mislila sam na veštačke satelite. Letelice bez posade koje se šalju u Zemljinu orbitu, znaš, da bi pomogle u prognozi vremena, i za komunikaciju i tome slično.“

„Ne“, odgovorio je Ponter. „Nemamo ništa slično tome.“

Meri je razmišljala neko vreme. Da nije bilo pokušaja stvaranja V-2 i ostalih projektila za vreme Drugog svetskog rata, da li bi ljudi bili u stanju da išta pošalju u Zemljinu orbitu, zapitala se.

„Mi smo lansirali... pa, ne znam ni sama ... mnogo stotina stvari u svemir.“

Ponter je podigao pogled, kao da pokušava da zamisli površinu Meseca gledajući kroz tavanicu Rubenove kuće. „Koliko njih sada živi na Mesecu?“

„Niko“, rekla je Meri iznenađena ovim pitanjem.

„Niste podigli naseobinu tamo?“

„Ne.“

„Znači, ljudi jednostavno odu da vide Mesec, a onda se vrate na Zemlju. Koliko njih ide tamo mesečno? Da li je to popularno?“

„Pa, niko ne ide. Niko nije išao već, pretpostavljam, tridesetak godina. Poslali smo samo dvanaestoro ljudi na površinu Meseca. Šest grupa po dvoje.“

„Zašto ste prestali?“

„To je komplikovano. Novac je sasvim sigurno bio jedan od faktora.“

„Mogu da zamislim“, rekao je Ponter.

„Pa, uticala je i politička situacija. Znaš ... mi — “ Zastala je za trenutak. „Ovo je teško objasniti. Mi smo to zvali Hladni rat. Nije bilo pravih borbi, ali Sjedinjene Američke Države i jedna druga velika zemlja, Sovjetski Savez, bile su u ozbiljnom ideološkom sukobu.“

„Zbog čega?“

„Pa, zbog ekonomskog sistema, pretpostavljam.“

„Ne zvuči mi kao nešto vredno borbe.“

„To se činilo veoma važnim u to vreme. Ali, ipak, predsednik Sjedinjenih Američkih Država postavio je kao cilj ... kada je to bilo? ... 1961. godine, mislim, da se pošalje čovek na Mesec do kraja te decenije. Shvataš, Rusi — ljudi iz Sovjetskog Saveza — su poslali prvi veštački satelit u svemir, a onda i prvog čoveka u svemir i Sjedinjene Države su kaskale za njima, i tako su odlučili da ih pobede.“

„I da li su uspeli?“

„Oh, da, jesu. Rusi nisu nikada uspeli da pošalju čoveka na Mesec. Ali, onog trenutka kada su Amerikanci potukli Ruse, javnost je prilično izgubila interesovanje.“

„To je smešno“, počeo je Ponter, ali zatim je zastao. „Ne, moram da se izvinim. Odlazak na Mesec je veličanstven poduhvat, i bez obzira da li ste to učinili jednom ili hiljadu puta, to je i dalje vredno hvale.“ Zastao je. „Verovatno je to samo stvar različitih prioriteta.“




Poglavlje 35


Meri i Ponter su sišli dole, da bi uzeli nešto da jedu. Čim su ušli u kuhinju, Ruben Montego i Luiz Benoa su izašli iz podruma. Ruben se široko osmehnuo Ponteru. „Još roštilja?“

Ponter mu je uzvratio osmeh. „Molim te. Ali moraš da me pustiš da ti pomognem.“

„Pokazaću ti kako“, rekla je Luiz. Potapšala je Pontera po ruci. „Hajde, veliko momče.“

Iznenada, Meri je zatekla sebe kako prigovara. „Mislila sam da si ti vegetarijanac.“

„Jesam“, rekla je Luiz. „Već pet godina. Ali znam kako se pravi roštilj.“

Meri je osetila poriv da krene za njima, dok su Luiz i Ponter izlazili kroz pokretna staklena vrata na trem, ali je na vreme shvatila koliko bi to bilo glupo.

Luiz je zatvorila vrata, da ohlađeni vazduh ne bi izlazio iz kuće.

Ruben je raščišćavao kuhinjski sto. Počeo je da govori, imitirajući neku staru Jevrejku, alapaču: „Pa, o čemu ste vas dvoje razgovarali?“

Meri je i dalje gledala kroz staklo na vratima u Luiz koja se smejala i zabacivala kosu dok je objašnjavala Ponteru kako se sprema roštilj, i Pontera koji je upijao svaku njenu reč.

„Hmm, uglavnom o religiji“, odgovorila je.

Ruben je odmah počeo da govori svojim normalnim glasom. „Zaista?“

„Pa“, počela je Meri, odvrativši pogled od onoga što se dešavalo napolju i pogledavši u Rubena, „bolje rečeno, o tome da Neandertalci nemaju religiju.“

„Ali ja sam mislio da su Neandertalci imali religiju“, rekao je Ruben vadeći jednostavne bele tanjire iz kuhinjskog ormarića. „Kult pećinskog medveda i slično.“

Meri je odmahnula glavom. „Čitaš zastarele knjige, Rubene. To više niko ne shvata ozbiljno.“

„Zaista?“

„Da. Istina je da su pronađene neke lobanje pećinskog medveda u jednoj pećini u kojojo su živeli Neandertalci. Ali, izgleda da su ti medvedi uginuli u toj pećini, verovatno tokom zimskog sna, i da su se Neandertalci tek kasnije uselili.“

„Ali zar nisu sve te lobanje bile poredane po nekom određenom sistemu.“

„Pa“, počela je Meri, uzimajući pribor za jelo i stavljajući ga na sto, „čovek koji je to pronašao, tvrdio je da su se nalazile u nekoj kripti ili nekoj vrsti sanduka od kamena. Ali nisu urađene nikakve fotografije, a radnici su, navodno, uništili taj sanduk, a uz to, jedina dva crteža koja je uradio taj arheolog — čovek po imenu Bašler — potpuno su kontradiktorni jedan drugom. Ne, čini se da je Bašler video ono što je želeo da vidi.“

„Oh“, rekao je Ruben, kopajući po frižideru i vadeći povrće za salatu. „A šta je sa onim da su Neandertalci sahranjivali svoje mrtve sa predmetima koji bi mogli da zatrebaju milim pokojnicima posle smrti? To je, nesumnjivo, znak religioznosti.“

„Bio bi“, rekla je Meri, „da su to Neandertalci stvarno činili. Ali na mestima na kojima se živi pokoljenjima sakuplja se mnogo đubreta: kosti, staro kameno oruđe i slično. U onih nekoliko slučajeva kada se smatralo da se radi o predmetima koje su Neandertalci prilikom sahrane stavili u grob, na kraju se ispostavljalo da su te stvari sasvim slučajno zakopane zajedno sa telom.“

Ruben je sada čupao listove sa glavice salate. „Ah, ali zar i samo sahranjivanje ne znači da postoji verovanje u život na onom svetu?“

Meri se osvrnula oko sebe tražeći šta bi još mogla da uradi da bi mu pomogla, ali izgledalo je da nema više šta da radi. „Moglo bi da znači“, rekla je, „ali bi moglo da znači i samo to da su želeli da sve bude uredno. Mnogo leševa Neandertalaca je pronađeno postavljeno u fetalni položaj. To bi moglo da predstavlja ceremonijalno sahranjivanje, ali bi moglo da bude i samo odraz želje onog jadnika koji je morao da kopa grob da napravi najmanju moguću rupu. Mrtva tela privlače lešinare, a i počinju da smrde ako ih ostaviš na suncu.“

Ruben je seckao celer. „Ali, čitao sam da su Neandertalci bili, pa ... prva deca cveća.“

Meri se nasmejala. „Ah, da, pećina Šanidar u Iraku; tamo su pronađena tela Neandertalaca prekrivena ostacima polena.“

„Tačno“, rekao je Ruben, klimajući glavom. „To je delovalo kao da su bili sahranjeni sa vencima od cveća ili slično.“

„Žao mi je, ali i ta tvrdnja je diskreditovana. Polen je sasvim slučajno dospeo u grob, i tamo su ga doneli ili neki glodari kopajući svoje rupe ili podzemne vode koje su se probile kroz sedimentne stene.“

„Ali, samo trenutak! Šta je sa neandertalskom sviralom? O tome se pisalo na naslovnim stranama svih novina u svetu.“

„Da“, rekla je Meri. „Ivan Turk je to pronašao u Sloveniji; šuplju medveđu kost sa četiri rupe na njoj.“

„Tačno, tačno. Svirala!“

„Bojim se da nije“, rekla je Meri, naslonivši se na frižider. „Ispostavilo se da je rupe na kostima napravio neki mesožder, najverovatnije vuk. I, naravno, kao što je i tipično za sve novine, to otkriće nikada nije dospelo na naslovne strane.“

„Sasvim sigurno nije. Sada prvi put čujem za to.“

„Bila sam na sastanku Paleo-antropološkog društva u Sijetlu 1998. godine kada su Novel i Čejs predstavili svoj rad u kome su opovrgli ovu tvrdnju o svirali.“ Meri je zastala. „Ne, čini se da sve do svog nestanka Neandertalci — bar na ovoj Zemlji — nisu imali ništa što mi nazivamo religijom, ili što nazivamo civilizacijom i kulturom. Oh, da, neki od poslednjih fosila koji su pronađeni pokazuju izvesnu raznolikost u stvarima koje su činili, ali većina paleo-antropologa smatra da su oni samo imitirali Kromanjonce koji su živeli u blizini; Kromanjonci su bez ikakve sumnje bili naši direktni preci.“

„Kad već govorimo o Kromanjoncima“, rekao je Ruben, „šta je sa mešanjem između Neandertalaca i Kromanjonaca? Negde sam pročitao da su pronađeni ostaci jednog deteta koje predstavlja spoj obe vrste .... kada je to bilo .... negde 1998. godine?“

„Da, Erik Trinkaus je postao poznat po tom fosilu. Fosil je pronađen u Portugaliji. Ali, vidi, on je antropolog, a ja sam genetičar. On zasniva svoju tvrdnju isključivo na skeletu tog deteta koji po njemu pokazuje karakteristike obe vrste. Ali on nije pronašao lobanju — a lobanja je jedina koja bi omogućila da se sa sigurnošću tvrdi da je neko Neandertalac. Meni se čini da se samo radilo o krupnom detetu.“

„Hmm“, rekao je Ruben. „Ali, znaš, viđao sam ljude koji liče na Pontera, bar po crtama lica, ako ne i po boji kože. Neki ljudi iz Istočne Evrope, na primer, imaju veliko noseve i istaknute lukove iznad obrva. Da li hoćeš da kažeš da oni nemaju neandertalske gene?“

Meri je slegla ramenima. „Znam da postoje neki paleo-antropolozi koji tvrde da su postojali potomci koji su poticali od obe vrste. Međutim, i dalje se vodi rasprava oko toga da li naša vrsta i Neandertalci uopšte mogu da se mešaju.“

„Pa“, rekao je Ruben, „ako nastaviš da provodiš toliko mnogo vremena sa Ponterom, možda ćeš jednom ti dati odgovor na to pitanje.“

Ruben je stajao dovoljno blizu da bi mogla da ga blago udari po ruci. „Prestani!“ — rekla je. Pogledala je u dnevnu sobu, da Ruben ne bi mogao da vidi osmeh na njenom licu.




Džasmel Ket je došla u Adikorovu kuću negde oko podneva. Adikor je bio iznenađen, ali i zadovoljan što je vidi. „Prijatan dan“, rekao je.

„I tebi“, odgovorila je Džasmel, sagnuvši se da bi počešala Paba po glavi.

„Da li hoćeš nešto da pojedeš?“ — pitao je Adikor. „Meso? Ili nešto da popiješ?“

„Ne, ne treba“, rekla je Džasmel. „Znaš, čitala sam malo o zakonskim procesima. Da li si razmišljao o tome da podneseš kontra-tužbu?“

„Kontra-tužbu?“ — ponovio je Adikor. „Protiv koga?“

„Protiv Daklar Bolbej.“

Adikor je rukom dao znak Džasmel da uđe u dnevnu sobu. Seo je na jednu stolicu, a ona na drugu. „S kojom osnovom?“ — pitao je Adikor. „Ona meni nije ništa učinila.“

„Ona te je ometala u tugovanju za izgubljenim muškim partnerom...“

„Da“, rekao je Adikor. „Ali to sasvim sigurno ne predstavlja zločin.“

„Zar ne predstavlja?“ — pitala je Džasmel. „Šta Zakonik civilizacije kaže o ometanju života nekog drugog?“

„Kaže mnogo toga“, rekao je Adikor.

„Ja mislim na onaj deo u kojem se kaže: 'Lakomisleni postupci protiv nekoga ne mogu da budu odobreni; društvo funkcioniše zahvaljujući tome što mi primenjujemo silu u odnosu prema pojedincu samo u izuzetno ozbiljnim slučajevima.'“

„Pa, ona je mene optužila za ubistvo. Ne postoji ozbiljniji slučaj od toga.“

„Ali ona nema nikakav dokaz“, rekla je Džasmel. „To čini njen postupak lakomislenim i neopravdanim, ili, bi bar neki sudija mogao tako da zaključi.“

Adikor je odmahnuo glavom. „Ne mogu da zamislim da bi sudija Sard mogla da bude impresionirana ovim argumentom.“

„Ali, Sard ne može da bude ta koja će da sasluša kontra-tužbu, takav je zakon. Ti bi govorio pred drugim sudijom.“

„Zaista? Možda bi vredelo pokušati.... Ali, meni nije cilj da se ova procedura produži. Cilj mi je da se s tim što pre završi, da onaj odvratni sudski nadzor bude obustavljen tako da mogu da siđem u laboratoriju.“

„Oh, slažem se da ne treba da stvarno podneseš kontra-tužbu. Ali sama pretpostavka da bi to mogao da učiniš bi ti možda pomogla da dobiješ odgovor.“

„Odgovor? Kakav odgovor?“

„Odgovor na to zašto te Daklar proganja.“

„Da li ti znaš zašto?“ — pitao je Adikor.

Džasmel je spustila pogled. „Nisam znala sve do danas, ali...“

„Ali šta?“

„To ne treba ja da ti kažem. Ako ti uopšte to treba da čuješ, to moraš da čuješ direktno od Daklar.“




Poglavlje 36


Ruben, Luiz, Ponter i Meri su seli za sto u Rubenovoj kuhinji. Svi sem Luiz su jeli hamburgere; Luiz je jela salatu.

Očigledno, u Ponterovom svetu, ljudi su jeli s rukavicama na rukama. Ponteru se nije sviđalo da koristi escajg, ali je zato hamburger predstavljao dobar kompromis. On nije jeo zemičku, ali ju je koristio da bi pomerao meso, stežući je i tako odgrizajući deo koji bi izvirio iz zemičke.

„Dakle, Pontere“, rekla je Luiz, započinjući razgovor, „Da li ti živiš sam? Tamo, u tvom svetu.“

Ponter je odmahnuo galvom. „Ne. Živeo sam sa Adikorom.“

„Adikor?“, ponovila je Meri. „Zar to nije čovek s kojim si radio?“

„Da“, rekao je Ponter. „Ali, on je i moj partner.“

„Poslovni partner?“ — pitala je Meri.

„Pa, i to. Ali on je moj partner — to je reč koju mi koristimo. Mi živimo zajedno.“

„Ah“, rekla je Meri. „Cimer.“

„Da.“

„Vi zajedno živite i delite troškove stanovanja i kućne poslove.“

„Da. I obroke i postelju i ... “

Meri je bila besna na sebe zato što je pocrvenela. Poznavala je mnogo homoseksualaca, i navikla se na to da oni javno objavljuju šta su, ali...

„Ti si gej[prim. prev. engl. jez. gay — veseo]!“ — rekla je Luiz. „To je baš kul.“

„Zapravo, bio sam veseliji tamo kod kuće“, rekao je Ponter.

„Ne, ne, ne“, rekla je Luiz. „To ne znači samo „veseo“, to znači i homoseksualac.“ Biiip!

„Neko ko ima seksualne odnose sa osobama istog pola; muškarci sa drugim muškarcima, ili žene sa drugim ženama.“

Ponter je delovao zbunjenije nego ikad pre. „Nemoguće je imati seksualni odnos s pripadnikom istoga pola. Seksualni odnos predstavlja čin reprodukcije i za to su potrebni muškarac i žena.“

„Pa, u redu, nisam mislila na seks samo u smislu seksualnog odnosa“, rekla je Luiz, „već na seks u smislu intimnog kontakta ... znaš ... strastveno dodirivanje genitalija.“

„Oh“, rekao je Ponter. „Da, Adikor i ja smo to radili.“

„To mi ovde nazivamo homoseksualizmom“, dodao je Ruben. „Imati takve kontakte samo sa pripadnicima istog pola.“

„Samo?“ — rekao je Ponter zapanjeno. „Hoćeš da kažeš — isključivo? Ne, ne. Adikor i ja smo jedan drugome pravili društvo u vreme Kada je dvoje razdvojeno, ali u vreme Kada dvoje postaje jedno, mi smo naravno imali — kako si ti ono rekla, Lu? — „strastveno dodirivanje genitalija“ sa našim poštovanim ženskim partnerima... ili, barem sam ja to činio sve dok Klast, moj ženski partner, nije umrla.“

„Ah“, rekla je Meri. „Ti si biseksualan.“ Biiip! „Imaš kontakte i sa muškarcima i ženama.“

„Da.“

„Da li su svi kao ti u tvom svetu?“ — pitala je Luiz, nabadajući list salate viljuškom. „Biseksualni?“

„Jesu, uglavnom.“ Ponter je, napokon, shvatio: „Da li mi vi to govorite da je ovde drugačije?“

„Oh, da“, rekao je Ruben. „Pa, bar za većinu ljudi. Naravno postoje i ovde biseksualni ljudi i mnogo homoseksualnih. Ali većina je heteroseksualna. To znači da imaju seksualne odnose samo sa pripadnicama suprotnog pola.“

„To je dosadno“, rekao je Ponter.

Luiz je počela da se kikoće. A onda je, smirivši se, rekla: „Da li imaš dece?“

„Dve kćerke“, rekao je Ponter, klimnuvši glavom. „Džasmel Ket i Megameg.“

„Divna imena“, rekla je Luiz.

Ponter je delovao tužno; očigledno je razmišljao o tome da ih više nikada neće videti.

Ruben je to primetio i pokušao je da skrene razgovor na nešto manje lično. „Pa, šta znači Kada dvoje postane jedno? O čemu se tu radi?“

„Pa, u mom svetu, muškarci i žene žive odvojeno, tako da — “

„Binford!“, uzviknula je Meri.

„Ne, to je istina“, rekao je Ponter.

„To nije bila psovka“, rekla je Meri. „Tako se zove jedan čovek. Luis Binford je antropolog koji tvrdi to isto: da su kod Neandertalaca, na ovoj Zemlji, muškarci i žene živeli uglavnom odvojeno. Osnovu za njegovu tvrdnju predstavlja nalazište Komb Grenal u Francuskoj.“

„On je u pravu“, rekao je Ponter. „Žene žive u centralnom delu grada, a muškarci na obodu. Ali, jednom mesečno, mi muškarci odlazimo u centar i provodimo četiri dana sa ženama i to nazivamo Kada dvoje postaje jedno.“

„Savršeno“, rekla je Luiz, osmehujući se.

„Fascinantno“, rekla je Meri.

„To je neophodno. Mi ne proizvodimo onoliko hrane koliko vi proizvodite, tako da broj stanovnka mora da bude ograničen.“

Ruben se namrštio. „Znači li to da Kada dvoje postaje jedno služi za kontrolu rađanja?“

Ponter je klimnuo glavom. „Delimično. Savet sedokosih — to je vladajuće telo koje sačinjavaju stari ljudi — određuje datume kada ćemo da provodimo dane zajedno i obično je Kada dvoje postaje jedno onda kada žene ne mogu da začnu. Međutim, ako se smatra da je vreme da se rodi nova generacija dece, onda se datum pomera i mi se nalazimo onda kada su žene najplodnije.“

„Bože“, rekla je Meri, „cela planeta koristi metod ciklusa. Vi biste se dopali papi. Ali, kako to može da uspe? Nemoguće je da sve vaše žene imaju istovremeno menstruaciju.“

Ponter je bio zbunjen. „Naravno da imaju.“

„Ali, kako.... oh, shvatam.“ Meri se nasmešila. „Taj tvoj nos; on je veoma osetljiv, zar ne?“

„Mislim da nije nešto posebno.“

„Ali jeste, u poređenju s našim. U poređenju sa nosevima koje mi imamo.“

„Pa, vaši nosevi su stvarno jako mali“, rekao je Ponter. „Prilično mi je čudno da ih gledam. Stalno pomišljam da ćete da se ugušite. Primetio sam da mnogi od vas dišu na usta, verovatno da bi to izbegli.“

„Mi smo uvek pretpostavljali da su nosevi Neandertalaca tako evoluirali kao odgovor na uslove u ledenom dobu“, rekla je Meri. „Naš zaključak je bio da su vam vaši veliki nosevi omogućavali da se ledeni vazduh malo zagreje pre nego što dospe u pluća.“

„Naši naučnici koji proučavaju drevne ljude takođe veruju da je tako bilo“, rekao je Ponter.

„Došlo je do priličnog otopljenja od vremena kada su evolucijom nastali vaši veliki nosevi“, rekla je Meri. „Ali, vi ste zadržali tu karakteristiku verovatno zato što je koristan uzgredni efekat bio da ste dobili mnogo bolje čulo mirisa nego što ste imali pre toga.“

„Da li je to tako?“, rekao je Ponter. „Ja mogu da namirišem sve vas i različitu hranu u kuhinji i cveće napolju, i šta god da je bilo ono oštrog mirisa što su Ruben i Lu zapalili dole u podrumu, ali — “

„Pontere“, rekao je Ruben brzo, „mi uopšte ne osećamo tvoj miris.“

„Zaista?“

„Pa, kada bih zabio nos pod tvoj pazuh, verovatno bih nešto osetio. Ali u normalnim okolnostima mi ne možemo da osetimo miris jedni drugih.“

„Kako onda pronalazite jedan drugoga u mraku?“

„Slušanjem glasa“, rekla je Meri.

„Neobično“, rekao je Ponter.

„A ti možeš da osetiš i mnogo više nego da namirišeš nečije prisustvo, zar ne“, pitala je Meri. „Onda kada si me pogledao ... mogao si...“ Progutala je pljuvačku, ali, nije važno, pomislila je, Luiz je žena, a Ruben je lekar. „Mogao si da osetiš da imam menstruaciju, zar ne?“

„Da.“

Meri je klimnula glavom. „Čak i kod žena koje pripadaju mojoj i Luizinoj vrsti, ako dugo žive zajedno u istoj kući, može da dođe do sinhronizacije njihovih menstrualnih ciklusa, a naše čulo mirisa je nikakvo u poređenju s vašim. Pretpostavljam da je logično da kod vas sve žene koje žive u istom gradu imaju istovremeno menstruaciju.“

„Meni nikada nije palo na pamet da bi moglo da bude drugačije“, rekao je Ponter. „Ja sam pomislio da je čudno što ti imaš menstruaciju, a Lu nema.“

Luiz se namrštila, ali nije ništa rekla.

„Da li neko hoće još nešto?“ — pitao je Ruben. „Pontere, da li hoćeš još jednu koka-kolu?“

„Da“, rekao je Ponter. „Hvala ti.“

Ruben je ustao.

„Znaš li da u koka-koli ima kofeina? “ — pitala je Meri. „To stvara zavisnost.“

„Ne brini“, rekao je Ponter. „Pijem ih samo 7 ili 8 dnevno.“

Luiz se nasmejala i ponovo počela da jede svoju salatu.

Meri je uzela još jedan zalogaj hamburgera, dok joj je luk krčkao pod zubima. „Samo trenutak“, rekla je, čim je progutala zalogaj. „To znači da vaše žene nemaju skrivenu ovulaciju.“

„Pa, ona je skrivena od pogleda“, rekao je Ponter.

„Pa.... znaš, držala sam jednom kurs na odseku za ženske studije pod nazivom Biologija moći u seksualnim odnosima. Mi smo pretpostavljali da skrivena ovulacija predstavlja ključ da žene mogu da osiguraju da ih muškarci neprestano štite i da im obezbeđuju sve što im je potrebno. Znaš — ako ne možeš da sa sigurnošću znaš kada je tvoja žena plodna, bolje da paziš na nju sve vreme, inače će žena da ti nabije rogove.“

Hak se oglasio svojim biiip.

„Nabije rogove“, ponovila je Meri. „To znači da se muškarac brine o deci koja biološki nisu njegova. Međutim, kada postoji skrivena ovulacija — “

Začuo se Ponterov gromoglasan smeh. Zahvaljujući svom krupnom grudnom košu i velikim ustima imao je dubok smeh snažan poput grmljavine.

Meri i Luiz su ga zapanjeno pogledale.

„Šta je toliko smešno?“ — pitao je Ruben, stavljajući konzervu koka-kole pred Pontera.

Ponter je podigao ruku; pokušavao je da prestane da se smeje, ali nije uspevao. Suze su mu se pojavile u uglovima očiju, a njegova obično bleda koža bila je crvena.

Meri, i dalje sedeći za stolom, stavila je ruke na kukove, ali je odmah postala svesna nesvesnog govora svog tela: ruke na kukovima su nekome naizgled povećavale veličinu, tako da deluje preteći na onog drugog. Ali Ponter je bio toliko krupniji i mišićaviji od bilo koje žene — ili bilo kojeg muškarca — da je to bilo smešno. Upitala ga je:“Pa?“

„Žao mi je“, rekao je Ponter, povrativši kontrolu nad sobom. Svojim dugim palcem obrisao je suze iz očiju. „Vama, ponekad, padaju na pamet neverovatno smešne stvari.“ Nasmešio se. „Kada si govorila o skrivenoj ovulaciji, mislila si na to da kod ženki u ljudskom rodu ne dolazi do uvećavanja genitalija kada su u teranju, zar ne?“

Meri je klimnula glavom. „Kod šimpanza i majmuna bonobo to se dešava, a i kod gorila i većine primata.“

„Ali kod ljudskih bića nije došlo do prestanka uvećavanja genitalija zato da bi se sakrila ovulacija“, rekao je Ponter. „Uvećavanje genitalija je nestalo kada ono više nije predstavljalo signal. Nestalo je kada je klima postala hladnija i kada su ljudi počeli da nose odeću. Takva vrsta vizuelnog signala, zasnovana na uvećanju tkiva i povećanju tečnosti, energetski je skupa i izgubila je svoju svrhu onda kada smo počeli da prekrivamo naša tela životinjskim kožama. Ali, bar kod moje vrste, ovulacija je i dalje ostala očigledna po mirisu.“

„Ti možeš da namirišeš i kada je vreme ovulacije, isto kao i menstruacije?“, pitao je Ruben.

„Hemikalije koje su povezane sa njom, da.“

„Feromoni“, rekao je Ruben.

Meri je polako klimnula glavom. „Znači“, počela je, govoreći koliko Ponteru, toliko i za sebe, „muškarci su mogli da odu negde i budu nedeljama odsutni, a da ne moraju da brinu o tome da će njihove žene da zatrudne sa nekim drugim?“

„Tačno“, rekao je Ponter. „Ali, tu ima i više od toga.“

„Da?“ — rekla je Meri.

„Mi sada govorimo da je razlog što su naši muški preci — mislim da i vi imate istu metaforu — „bežali u brda“ — bio taj što su žene prilično neprijatne za vreme Poslednjih pet.“

„Poslednjih pet?“ — ponovila je Luiz.

„Poslednjih pet dana u mesecu, što je vreme koje prethodi početku menstruacije.“

„Oh“, rekao je Ruben. „PMS. Predmenstrualni sindrom.“

„Da“, rekao je Ponter. „Ali, naravno, to nije pravi razlog.“ Slegao je ramenima. „Moja kćerka Džasmel studira istoriju iz perioda pre Prve generacije; ona mi je to objasnila. Ono što se zaista desilo je da su se muškarci neprestano tukli oko žena. A, kao što je Mer rekla, jedino vreme kada je pristup ženama značajan u smislu reprodukcije je u onom periodu u mesecu kada one mogu da zatrudne. Pošto su ciklusi svih žena bili sinhronizovani, muškarci su se međusobno mnogo bolje slagali ako bi bili daleko od žena, a onda su se, onda kada je za reprodukciju bilo važno da to učine, svi zajedno vraćali. Nije neprijatno ponašanje žena bilo razlog za razdvajanje žena i muškaraca, već agresivnost muškaraca.“

Meri je klimnula glavom. Prošle su godine otkako je držala taj kurs, ali joj se činilo da je ovo tipično: muškarci su ti koji izazivaju probleme, a krive žene za to. Meri je sumnjala da će ikada upoznati neku ženu iz Ponterovog sveta, ali, u tom trenutku osećala je bliskost sa svojim sestrama na drugoj Zemlji.




Poglavlje 37


„Prijatan dan, Daklar“, rekla je Džasmel, ulazeći u kuću. Iako su Džasmel Ket i Daklar Bolbej živele u istoj kući, nisu mnogo razgovarale otkako je završen dooslarm basadlarm.

„Prijatan dan“, rekla je Bolbej, bez topline u glasu. „Ako — “ Nozdrve su joj se raširile. „Ti nisi sama.“

I Adikor je ušao u kuću. „Prijatan dan“, rekao je.

Bolbej je pogledala u Džasmel. „Nastavljaš sa svojom izdajom, dete?“

„To nije izdaja“, rekla je Džasmel. „To je briga, za tebe i mog oca.“

„Šta želiš od mene?“ — pitala je Bolbej, gledajući u Adikora.

„Istinu“, rekao je Adikor. „Samo istinu.“

„Istinu o čemu?“

„O tebi. O tome zašto me progoniš.“

„Nisam ja ta koja je pod istragom“, rekla je Bolbej.

„Nisi“, složio se Adikor. „Još ne. Ali to može da se promeni.“

„O čemu ti to govoriš?“

„Spremam se da ti uručim svoju tužbu“, rekao je Adikor.

„Na kojoj osnovi?“

„Na osnovi da se nezakonito mešaš u moj život.“

„To je smešno.“

„Da li je?“ Adikor je slegao ramenima. „Neka o tome odluči sudija.“

„Ovo je, očigledan, samo pokušaj da usporiš proceduru koja će dovesti do tvoje sterilizacije“, rekla je Bolbej. „Svakome je to jasno.“

„Ako je to tako — ako je to toliko očigledno — onda će sudija da odbaci moju tužbu ... ali to neće učiniti pre nego što ja budem imao priliku da ti postavim neka pitanja.“

„Da mi postaviš neka pitanja? O čemu?“

„O tvom motivu. O tome zašto mi ovo činiš.“

Bolbej je pogledala u Džasmel. „Ovo je bila tvoja ideja, zar ne?“

„Takođe je bila moja ideja“, počela je Džasmel, „da prvo dođemo ovamo, pre nego što Adikor podnese tužbu. Ovo je porodična stvar: ti si, Daklar, bila ženski partner moje majke, a Adikor je muški partner mog oca. Vi ste preživeli mnogo toga, Daklar ... — svi mi — onda kada smo izgubili moju majku.“

„Ovo nema nikakve veze sa Klast!“ — oštro je rekla Bolbej. „Nikakve.“ Pogledala je u Adikora. „Radi se o njemu.“

„Zašto?“ — pitao je Adikor. „Zašto se radi o meni?“

Bolbej je ponovo odmahnula glavom. „Mi nemamo o čemu da razgovaramo.“

„Da, imamo“, rekao je Adikor. „I ti ćeš mi ili odgovoriti na moja pitanja, ili ćeš to učiniti pred sudijom. U svakom slučaju ćeš mi odgovoriti na njih.“

„Blefiraš“, rekla je Bolbej.

Adikor je podigao levu ruku, okrenuvši zglob ka njoj. „Da li je tvoje ime Daklar Bolbej i da li ti živiš u Centru Saldaka?“

„Neću da primim dokumenta od tebe.“

„Samo odlažeš ono što je neizbežno“, rekao je Adikor. „Dovešću sudskog pozivara koji može da prenese podatke u tvoj implant čak i ako ti izvučeš kontrolno dugme da bi to sprečila.“ Zastao je. „Dakle, ponoviću: da li si ti Daklar Bolbej i da li živiš u Centru Saldaka?“

„Ti ćeš to stvarno da uradiš?“ — pitala je Bolbej. „Ti zaista hoćeš da me odvučeš pred sudiju?“

„Kao što si ti mene odvukla“, rekao je Adikor.

„Molim te“, rekla je Džasmel. „Samo mu reci. Bolje je tako, bolje za tebe.“

Adikor je prekrstio ruke na grudima. „Pa?“

„Nemam šta da kažem“, ponovila je Bolbej.

Džasmel je glasno uzdahnula. „Pitaj je“, rekla je tiho, „šta je s njenim muškim partnerom.“

„Ti ne znaš ništa o tome!“ — oštro je rekla Bolbej.

„Da li ne znam?“ — pitala je Džasmel. „Kako si ti saznala da je Adikor udario mog oca?“

Bolbej nije ništa rekla.

„Očigledno je da ti je Klast ispričala“, rekla je Džasmel.

„Klast je bila moj ženski partner“, rekla je prkosno Bolbej. „Ona nije imala tajni preda mnom.“

„Bila je i moja majka“, rekla je Džasmel. „Nije ih imala ni preda mnom.“

„Ali ... ona ... ja ...“ — promucala je Bolbej.

„Pričaj mi o tvom muškom partneru“, rekao je Adikor. „Mislim da ga ja nikada nisam upoznao, zar ne?“

Bolbej je polako odmahnula glavom. „Ne. On je davno otišao; rastali smo se pre mnogo vremena.“

„I to je razlog zašto nemaš dece?“ — pitao je Adikor, nežno.

„Ti si tako pametan“, odgovorila je Bolbej. „Misliš da je sve toliko jednostavno. Nisam mogla da zadržim partnera i zato nisam nikada rodila dete. Da li to msliš?“

„Ja ništa ne mislim“, rekao je Adikor.

„Bila bih dobra majka“, rekla je Bolbej, govoreći koliko Adikoru, toliko i za sebe. „Pitaj Džasmel. Pitaj Megameg. Otkako je Klast umrla brinula sam se divno o njima. Zar nije tako, Džasmel? Zar nije tako?“

Džasmel je klimnula glavom.

„Ali ti si iz Generacije 145, kao Ponter, Klast i ja. Ti još uvek možeš da rodiš dete. Datumi Kada dvoje postaje jedno će ponovo biti pomereni sledeće godine, mogla bi...“ Adikor je podigao obrve. „To bi ti bila poslednja prilika, zar ne? Imaćeš 520 meseci — 40 godina — sledeće godine, kao i ja. Mogla bi tada da začneš dete iz Generacije 149, ali sasvim sigurno ne bi za 10 godina, kada bude rađana Generacija 150.“

U njenom glasu se osećao prezir kada je rekla: „Da li ti je bio potreban tvoj slavni kvantni kompjuter da bi to izračunao?“

„A Ponter“, počeo je Adikor, polako klimajući glavom, „Ponter nije imao ženskog partnera. Ti i on ste voleli istu ženu, a ti si već bila tabant njegovim kćerima, pa si mislila...“

„Ti i moj otac?“ — rekla je Džasmel. Nije zvučala da je šokirana pri ovoj pomisli, samo iznenađena.

„A zašto da ne?“ — pitala je Bolbej, prkosno. „Poznavala sam ga gotovo isto toliko dugo kolliko i ti, Adikore, i uvek smo se dobro slagali.“

„A sada je on nestao“, rekao je Adikor. „To sam prvo pomislio, znaš: da si bila očajna zbog njegovog nestanka i da si se zato okomila na mene. Ali, Daklar, moraš da shvatiš da grešiš. Ja sam voleo Pontera, a sasvim sigurno se ne bih mešao u njegov izbor novog ženskog partnera, tako da — “

„Ponter nema nikakve veze s tim...“, rekla je Bolbej, zatresavši glavom. „Nikakve.“

„Onda, zašto me toliko mrziš?“

„Ne mrzim te zbog onoga što se dogodilo Ponteru“, rekla je.

„Ali me mrziš.“

Bolbej je ćutala. Džasmel je gledala u pod.

„Zašto?“ — pitao je Adikor „Nikada ti nisam učinio išta nažao.“

„Ali si udario Pontera“, oštro je uzvratila Daklar.

„To je bilo jako davno. On mi je oprostio.“

„I tako si ostao ceo“, rekla je. „Mogao si da imaš dete. Izvukao si se.“

„Izvukao sam se s čim?“

„Izvukao si se za zločin! Za pokušaj ubistva Pontera!“

„Ja nisam pokušao da ga ubijem.“

„Bio si nasilnik, čudovište. Trebalo je da budeš sterilisan. A moj Pelbon...“

„Ko je Pelbon?“ — pitao je Adikor.

Bolbej je ćutala.

„Njen muški partner“, rekla je Džasmel, tiho.

„Šta se dogodilo Pelbonu?“ — pitao je Adikor.

„Ti ne znaš kako to izgleda“, rekla je Bolbej, odvrativši pogled. „Nemaš pojma. Probudiš se jednog jutra i ugledaš dva čuvara zakona kako odvode tvog muškog partnera i –“

„I šta?“ — rekao je Adikor.

„I onda ga kastriraju“, rekla je Bolbej.

„Zašto?“ — pitao je Adikor. „Šta je uradio?“

„On nije ništa uradio“, rekla je Bolbej. „On nije ništa uradio.“

„Onda zašto...“, počeo je Adikor, a onda je shvatio. „Oh, neko od njegovih rođaka...“

Bolbej je klimnula glavom, ali je izbegavala Adikorov pogled. „Njegov brat je napao nekoga tako da je bilo naređeno da bude sterilisan kao i — “

„Kao i svi oni koji imaju 50 procenata istog genetskog materijala“, završio je Adikor rečenicu.

„Moj Pelbon nije ništa uradio“, rekla je Bolbej. „On nije ništa nažao učinio nikome, a bio je kažnjen. Ja sam bila kažnjena. A ti! Ti si gotovo ubio čoveka i izvukao si se! Trebalo je da tebe kastriraju, a ne mog sirotog Pelbona!“

„Daklar“, rekao je Adikor. „Žao mi je, žao mi je...“

„Odlazi“, rekla je odlučno Bolbej. „Ostavi me na miru.“

„Ja — “

„Odlazi!“




Poglavlje 38


Ponter je završio svoj hamburger, a zatim pogledao Luiz, Rubena i Meri. „Ne želim da se žalim“, rekao je, „ali ovo mi je dosadilo, ova krava, da li vi to tako zovete? Da li ima šanse da zatražimo od ljudi napolju da nam donesu nešto drugo za večeru?“

„Šta, na primer?“ — pitao je Ruben.

„Oh, bilo šta“, rekao je Ponter. „Možda odreske od mamuta.“

„Šta?“ — rekao je Ruben.

„Mamuta?“ — ponovila je Meri, zapanjeno.

„Da li je Hak pogrešno preveo ono što sam rekao?“, pitao je Ponter. „Mamut. Znate — dlakavi slon iz severnog područja.“

„Da, da“, rekla je Meri. „Mi znamo šta je mamut, ali...“

„Ali šta?“ — pitao je Ponter, podigavši obrve.

„Pa ... mamuti su istrebljeni“, rekla je Meri.

„Istrebljeni?“ — ponovio je Ponter, iznenađen. „Sada kada na to pomislim, nisam video nijednog ovde, ali, pretpostavljao sam da oni ne vole da dolaze toliko blizu ogromnom gradu.“

„Ne, ne, oni su istrebljeni“, rekla je Luiz. „U celom svetu. Istrebljeni su pre mnogo hiljada godina.“

„Kako?“ — pitao je Ponter. „Da li se radilo o nekoj bolesti?“

Svi su ćutali. Meri je polako izdahnula vazduh iz pluća, spremajući se da mu ovo objasni. „Ne, nije to razlog“, rekla je konačno.

„Znaš, mi — naša vrsta — naši preci — mi smo lovili mamute sve dok ih nismo istrebili.“

Ponter je razrogačio oči. „Šta ste učinili?“

Meri je osetila mučninu; nije želela da njena vrsta ljudskih bića deluje ovoliko loše. „Ubijali smo ih da bismo ih jeli, i, nastavili smo da ih ubijamo sve dok više nijedan nije ostao.“

„Oh“, rekao je Ponter tiho. Pogledao je kroz prozor u veliko dvorište iza Rubenove kuće. „Ja volim mamute“, rekao je. „Ne samo meso — koje je izvrsno — već njih kao životinje, kao deo prirode. Postoji jedno malo krdo mamuta koje živi blizu moje kuće. Ja uživam da ih posmatram.“

„Mi imamo sačuvane samo njihove kosture“, rekla je Meri, „i njihove kljove, a ponekad se dogodi da bude pronađen neki zaleđeni u Sibiru, ali...“

„Svi mamuti“, rekao je Ponter, vrteći glavom levo-desno, polako, tužno. „Sve ste ih pobili...“

Meri je osetila želju da se pobuni i kaže: „Nisam ja“, ali to je bilo glupo; krv je bila i na njenim rukama. Ipak, morala je da nešto kaže u svoju odbranu, ma koliko neuverljivo bilo. „To se dogodilo jako davno.“

Ponter je delovao kao da mu je mučno. „Skoro da se plašim da pitam“, počeo je, „ali da li ovde postoje druge velike životinje koje sam navikao da viđam u ovom delu sveta na mojoj Zemlji. Ja sam pretpostavljao da i one izbegavaju ovaj vaš grad, ali ...“

Ruben je odmahnuo svojom obrijanom glavom. „Ne, nije o tome reč.“

Meri je na trenutak sklopila oči. „Žao mi je, Pontere. Mi smo istrebili skoro svu megafaunu — ovde, i u Evropi... i u Australiji“ — osećala je grč u stomaku dok je ovo izgovarala, „i na Novom Zelandu i u Južnoj Americi. Jedini kontinent na kojem još žive zaista velike životinje je Afrika, a većina tih životinja pripada ugroženim vrstama.“

Biiip!

„Preti im opasnost da budu istrebljene“, rekla je Luiz.

U Ponterovom glasu se osetilo da joj prebacuje. „Ali rekla si da se sve to dogodilo jako davno.“

Meri je spustila pogled i posmatrala prazan tanjir. „Prestali smo da ubijamo mamute davno, zato što ... zato što više nije bilo mamuta kojeg bismo mogli da ubijamo. I prestali smo da ubijamo irske jelene i velike mačke koje su živele u Severnoj Americi i dlakavog nosoroga i sve druge zato što više nije bilo šta da se ubije.“

„Ubiti svakog pripadnika jedne vrste...“, rekao je Ponter. Odmahivao je glavom u neverici.

„Sada smo naučili lekciju“, rekla je Meri. „Sada imamo programe za zaštitu ugroženih vrsta i postigli smo neke rezultate. Ždral-pevač je bila gotovo istrebljena vrsta; isto je bilo i sa ćelavim orlom. I sa bizonima. Svi će oni opstati.“

Ponter je rekao hladnim glasom: „Zato što ste prestali da ih lovite do potpunog istrebljenja.“

Meri je pokušala da protestvuje i kaže da to sve nije bio samo rezultat lova; drugi razlog je bio taj što su ljudi uništili prirodna staništa ovih životinja, ali, shvatila je da ni to nije bilo ništa bolje.

„Koje su još vrste ugrožene?“ — pitao je Ponter.

Meri je slegla ramenima. „Mnoge vrste ptica. Džinovske kornjače, Pande, kitovi, šimp — .“ Zastala je u pola reči.

„Šimp — ?“ — ponovio je Ponter. „Šta su — ?“ Malo je nagao glavu na stranu, verovatno slušajući Hakov pokušaj da prevede ono što je Meri zaustila da kaže. „Oh, ne. Ne, šimpanze? Ali... ali... oni su naši rođaci. Vi lovite naše rođake?“

Meri je osetila jezu. Kako da mu kaže da šimpanze ubijaju radi hrane, da gorile ubijaju da bi od njihovih šapa pravili pepeljare, pitala se.

„Oni su od neprocenjivog značaja!“ — nastavio je Ponter. „Sasvim sigurno ti kao genetičar to znaš. Oni su najbliži živi rođaci koje imamo; mi možemo da naučimo mnogo o sebi proučavajući ih u divljini, i ispitujući njihov DNK.“

„Znam“, rekla je Meri tiho, „znam.“

Ponter je pogledao u Rubena, a onda u Luiz, a onda ponovo u Meri, odmeravajući ih, kako se činilo, kao da ih sve vidi po prvi put.

„Vi ubijate ne razmišljajući“, rekao je. „Vi ubijate cele vrste. Vi čak ubijate i druge primate.“ Zastao je i ponovo prešao pogledom od jednog do drugog lica, kao da im da je priliku da opovrgnu ono što govori, da mu ponude neko logično objašnjenje. Ali Meri nije ništa rekla, niti ostalo dvoje, i Ponter je nastavio. „Na ovom svetu je moja vrsta istrebljena?“

„Da“, rekla je Meri, veoma tiho. Znala je šta se dogodilo. Iako se u tome nisu slagali svi antropolozi, mnogi su delili njeno mišljenje da je pre od četrdeset hiljada do dvadeset sedam hiljada godina Homo sapiens — anatomski identičan današnjem čoveku — počinio prvi od onoga što će će kasnije predstavljati brojne što namerne, što neplanirane genocide, izbrisavši sa lica Zemlje drugu vrstu istog roda, drugačiju, mnogo nežniju vrstu, koja je, možda, imala više prava da nosi naziv „čovek“.

„Da li ste nas ubili“ — pitao je Ponter.

„To je pitanje o kojem se vode brojne rasprave“, rekla je Meri. „Ne slažu se svi u odgovoru na njega.“

„Šta ti misliš da se dogodilo?“ — pitao je Ponter, ne skidajući pogled svojih zlaćanih očiju sa njenih.

Meri je duboko uzdahnula. „Ja... da, mislim da se to dogodilo.“

„Izbrisali ste nas s lica Zemlje“, rekao je Ponter, svojim glasom, a onda su čuli Hakov koji je to preveo; i u jednom i u drugom glasu se osećalo da se jedva kontrolišu.

Meri je klimnula glavom. „Žao mi je“, rekla je. „Zaista mi je žao. To se dogodilo jako davno. Tada smo bili divljaci. Mi — “

U tom trenutku je zazvonio telefon. Ruben je pojurio, delujući kao da oseća olakšanje zbog toga, i podigao slušalicu. „Halo?“ — rekao je.

Meri je podigla pogled, budući da se u Rubenovom glasu sve više osećala uzbuđenje. „Ali to je sjajno!“ — rekao je lekar.'To je divno! Ne. Da. Dobro. Hvala vam! U redu. Zbogom.“

„Pa?“ — rekla je Luiz.

Ruben se jedva uzdržavao da se ne nasmeje. „Ponter ima sakagiju“, rekao je vraćajući slušalicu na mesto.

„Sakagiju“, — ponovila je Meri. „Ali, ljudi ne dobijaju sakagiju.“

„To je tačno“, rekao je Ruben. „Mi posedujemo prirodni imunitet, ali Ponter ne, zato što njegova vrsta nije živela sa našim domaćim životinjama, pokoljenjima kao što smo to mi činili. Da budem precizan, on je dobio vrstu sakagije od koje često obolevaju mladi konji. Izaziva je bakterija Streptococcus equii. Srećom, konjima se obično daje penicilin, a to je jedan od antibiotika koje sam dao Ponteru. Trebalo bi da mu bude dobro.“

„Znači, ne treba da brinemo da ćemo se i mi razboleti?“ — pitala je Luiz.

„I ne samo to“, rekao je Ruben široko se osmehnuvši, „Ukinuli su nam karantin! Pod uslovom da i poslednja serija testova koja će večeras biti završena bude negativna, možemo sutra ujutru da izađemo iz kuće!“

Luiz je zatapšala rukama. Meri je takođe bila oduševljena. Pogledala je Pontera, ali je on držao glavu spuštenu, verovatno i dalje razmišljajući o istrebljenju svoje vrste na ovom svetu.

Meri je pružila ruku i dotakla ga. „Hej, Pontere“, rekla je nežno, „zar to nije odlična vest? Sutra ćeš moći da izađeš i vidiš naš svet! “

Ponter je polako podigao glavu i pogledao Meri. Ona je i dalje učila da tumači izraze na njegovom licu, ali reči: „Da li moram?“ izgledale su joj prikladne za ono što su izražavale njegove raširene oči i blago otvorena usta.

Ali konačno je samo klimnuo glavom, rezignirano.




Poglavlje 39


Ponter je proveo najveći deo večeri sam, gledajući kroz kuhinjski prozor u Rubenovo veliko dvorište, s tužnim izrazom na licu.

Luiz i Meri su sedele u dnevnoj sobi. Meri je bilo žao što je ostavila knjigu koju je počela da čita u Torontu. Bila je na polovini najnovijeg romana Skota Toroua i zaista je želela da nastavi da ga čita, ali morala je da se zadovolji prelistavanjem novog broja časopisa Tajm. Predsednik Buš je bio na naslovnoj strani; Meri je pomislila da je moguće da se u sledećem broju Ponter nađe tamo. Više je volela Ekonomist, ali Ruben ga nije kupovao. Pa, ipak, Meri je uvek uživala u recenzijama filmova Ričarda Korlisa, čak iako u poslednje vreme nije imala s kim da ide u bioskop.

Luiz je sedela na fotelji i pisala pismo — na francuskom, primetila je Meri. Imala je na sebi šorc i majicu sa natpisom INXS.

Ruben je ušao u sobu i čučnuo između dve žene, obrativši im se šapatom: „Brinem se za Pontera“, rekao je.

Luiz je spustila blok za pisanje, a Meri zatvorila časopis. „Ja takođe“, rekla je Meri. „Izgleda da nije baš dobro prihvatio vest o istrebljenju svoje vrste.“

„Ne, nije“, rekao je Ruben. „On se nalazi pod velikim stresom, a to će se sutra još i pogoršati. Mediji će se obrušiti na njega, a da ne spominjem zvaničnike vlade, religiozne fanatike i ostale.

Luiz je klimnula glavom. „Slažem se. “

„Šta možemo da učinimo?“ — pitala je Meri.

Ruben se mrštio neko vreme, kao da razmišlja kako da nešto kaže. Konačno je rekao: „Nema mnogo ljudi moje boje kože ovde u Sadberiju. Bolje je tamo u Torontu, bar tako mi kažu, ali čak i tamo crnce povremeno policija maltretira. „Šta radiš ovde?“, „Da li su ovo tvoja kola?“, „Možemo li da vidimo tvoja dokumenta?“ Ruben je odmahnuo glavom. „Čovek nešto nauči kada prođe kroz sve to. Nauči da ima prava. Ponter nije kriminalac i on ne predstavlja pretnju ni za koga. On se ne nalazi u pograničnoj postaji, tako da niko ne može da zakonski traži da mu bude dozvoljeno da bude u Kanadi. Vlada će možda želeti da ga kontroliše, policija će možda želeti da ga drži pod nadzorom — ali to nije važno. Ponter ima svoja prava.“

„Potpuno se slažem s tim“, rekla je Meri.

„Da li je neko od vas nekada bio u Japanu ?“ — pitao je Ruben.

Meri je odmahnula glavom. Luiz takođe.

„To je divna zemlja, ali tamo gotovo da nema nikoga ko nije Japanac“, rekao je Ruben. „Možeš da hodaš po ceo dan, a da ne vidiš nijednog belca, a kamoli crnca — video sam tačno dvojicu crnaca tokom cele nedelje koliko sam tamo boravio. Ali, sećam se da sam jednog dana šetao kroz centar Tokija — sigurno sam prošao pored deset hiljada ljudi tog jutra i svi su bili Japanci. A onda, dok sam tako hodao, ugledao sam jednog belca kako mi ide u susret. On mi se nasmešio — video je da sam i ja zapadnjak kao i on. I uputio mi je osmeh, kao da želi da kaže: „tako mi je drago što te vidim, brate — brate! — i iznenada sam shvatio da se i ja njemu smešim i da isto to mislim. Nikada neću zaboraviti taj trenutak.“ Pogledao je najpre Luiz, a zatim Meri. „Pa, siroti Ponter može da traži koliko god želi po celom svetu, ali on neće nikada ugledati nijedno jedino lice koje će biti kao njegovo. Taj belac i ja-i svi oni Japanci i ja-mi imamo mnogo više zajedničkog nego što Ponter ima sa bilo kim od šest milijardi ljudi na ovoj planeti.“

Meri je bacila pogled ka kuhinji i ka Ponteru koji je i dalje zurio kroz prozor, naslonivši se na ruku koju je držao na sredini svoje duge, ravne vilice. „Šta možemo da učinimo?“ — pitala je.

„On gotovo da je bio zatvorenik sve otkako je stigao“, rekao je Ruben. „Najpre u bolnici, a onda ovde u karantinu. Siguran sam da mu je potrebno vreme da razmisli, da povrati mentalnu ravnotežu.“ Zastao je. „Džilijan Riči mi je poslala i-mejl. Izgleda da je ista zamisao koja je i meni pre pala na pamet sada pala i glavešinama u Inku. Oni žele da podrobno ispitaju Pontera o rudnim nalazištima u njegovom svetu za koja on možda zna. Siguran sam da će njemu biti drago da pomogne, ali njemu je potrebno još vremena da se prilagodi.“

„Slažem se“, rekla je Meri. „Kako možemo da se pobrinemo da on dobije to vreme?“

„Sutra ujutru će biti ukinut karantin, je li tako?“ — rekao je Ruben. „Džilijan kaže da ja mogu da održim još jednu konferenciju za štampu ovde u deset sati. Naravno, mediji će očekivati da Ponter bude prisutan, ali ja mislim da treba da ga odvedemo pre toga.“

„Kako?“ — pitala je Luiz. „Policija drži ovo mesto pod nadzorom — navodno da bismo mi bili bebezbedni od ljudi koji bi mogli da pokušaju da provale, ali verovatno i zato da bi držali Pontera na oku.“

Ruben je klimnuo glavom. „Neko od nas treba da ga odvede, negde na selo. Ja sam njegov lekar i to je ono što mu ja prepisujem kao lek. Odmor i opuštanje. I to je ono što ću reći svakome ko bude pitao: da se on nalazi na odmoru po lekarskom nalogu i da sam ja to naredio. S tim bismo mogli da se izvučemo nekoliko dana, pre nego što se glavešine iz Otave obruše na nas, ali ja stvarno mislim da je Ponteru to potrebno. “

„Ja ću to da uradim“, rekla je Meri, iznenadivši i samu sebe ovim rečima. „Ja ću da ga odvedem.“

Ruben je pogledao Luiz da bi proverio da li ona želi da preuzme tu ulogu na sebe, ali ona je samo klimnula glavom.

„Ako kažemo medijima da će konferencija za štampu biti održana u deset, oni će početi da dolaze u devet“, rekao je Ruben. „Ali ako ti i Ponter krenete kroz moje dvorište u, recimo, osam sati, pobećićete im. Pozadi je ograda, a iza nje je drveće, ali ne bi trebalo da imate problema da prođete tuda. Samo se pobrinite da vas niko ne vidi.“

„A šta onda“ — pitala je Meri. „Da idemo pešice?“

„Ne, biće vam potrebna kola“, rekla je Luiz.

„Moja su ostala kod rudnika“, rekla je Meri. „A ne mogu da uzmem tvoja ili Rubenova. Policija će sigurno pokušati da nas zaustavi ako probamo da se odvezemo. Kao što je Ruben rekao, moramo da se iskrademo.“

„Nema problema“, rekla je Luiz. „Mogu da zamolim nekog prijatelja da vas sačeka sutra ujutru na seoskom putu koji se nalazi iza Rubenove kuće. On može da vas odveze do rudnika, a vi onda tamo uzmite svoja kola.“

Meri je bila zbunjena. „Zaista?“

Luiz je slegla ramenima. „Naravno.“

„Ja uopšte ne poznajem ovu oblast“, rekla je Meri. „Potrebne su nam mape.“

„Oh!“ — rekla je Luiz. „Znam tačno koga da pozovem — Garta. On ima GPS, pomoću kojega ćete dobiti uputstva kako da stignete do bilo kog mesta i ne izgubite se.“

„I on će ih pozajmiti meni?“ — rekla je Meri, ne verujući. „Zar to nije skupo?“

„Pa, zapravo, on će meni da učini uslugu“, rekla je Luiz. „Evo, sada ću da ga pozovem i da se sve dogovorim s njim.“ Ustala je i krenula na sprat. Meri ju je posmatrla dok se udaljavala, fascinirana i zapanjena. Pitala se kako li to izgleda biti toliko lepa da možeš da tražiš od muškaraca da učine skoro sve što ti padne na pamet i da znaš da će gotovo sigurno pristati.

Ponter nije bio jedini koji je osećao da mu tu nije mesto.




Džasmel i Adikor su pozvali putničku kabinu i vratili se u Obod, u kuću koju je Adikor delio s Ponterom. Nisu mnogo razgovarali dok su putovali, delimično, naravno, zato što je Adikor bio zadubljen u razmišljanje o onome što mu je Daklar Bolbej rekla, a delimično zato što se ni njemu ni Džasmel nije dopadala pomisao da neko u Arhivi alibija sluša svaku reč koju izgovore i posmatra sve što čine.

Pa ipak, imali su jedan gorući problem. Adikor je morao da se vrati u svoju podzemnu laboratoriju. Ma koliko da je bila mala šansa da će spasti Pontera, moći će, barem, da donese natrag njegovo telo, ako se udavio — iako Adikor o toj mogućnosti još nije govorio sa Džasmel — a sve je zavisilo od toga da on siđe dole. Međutim, kako da to učini? Pogledao je u Pratioca na svojoj levoj ruci. Mogao je da ga izvadi, pretpostavljao je, s tim da dobro pazi da ne preseče sebi arteriju dok to čini. Ali ne samo da je napajanje Pratioca zavisilo od Adikorovog tela, već je on, takođe, prenosio njegove vitalne znake, a to neće moći da čini ako bude odvojen od Adikora. Nije postojala mogućnost ni da obavi transplantaciju Pratioca na Džasmel ili na nekog drugog; implant je bio prilagođen Adikorovoj biometrici.

Putna kabina iskrcala ih je ispred kuće i Adikor i Džasmel su ušli unutra. Džasmel je otišla u kuhinju da bi nahranila Pabo, a Adikor je seo i gledao u praznu stolicu na kojoj je Ponter najviše voleo da sedi i čita.

Izbeći sudski nadzor bio je problem, i to, kako je Adikor zaključio, problem naučnog tipa — sigurno postoji neki način da ga reši, neki način da prevari svog Pratioca i onoga ko posmatra ono što on emituje.

Adikor je znao biografiju Lonvisa Troba, tvorca tehnologije Pratioca; proučavao je njegove brojne izume na Akademiji. Ali to je bilo davno i on se sećao malo pojedinosti. Naravno, mogao je da zatraži od svog Pratioca da mu obezbedi sve podatke koji su mu potrebni; Pratilac bi pristupio traženim informacijama i izložio ih na svom ekranu ili na zidnom monitoru ili elektronskom notesu. Ali nema sumnje da bi takav zahtev privukao pažnju osobe koja ga posmatra.

Adikor je osećao da u njemu raste bes; mišići su mu se stegli, broj otkucaja srca se povećao, teško je disao. Pomislio je da bi to trebalo da prikrije, ali ne ... Odlučio je da dozvoli da osoba koja ga posmatra sazna koliko ga to uznemirava.

Ma koliko da je Lonvis Trob bio pametan, sigurno je postojao neki način da uradi ono što želi — ono što mora — da učini. A šta je to tačno što mora da učini? Najpre definiši problem — to je ono čemu su ga učili svih onih meseci na Akademiji. Šta je njemu tačno potrebno da bude učinjeno?

Ne, on nije morao da uništi sve Pratioce; što je bilo dobro, jer mu nije pala na pamet nikakva zamisao kako bi to mogao da učini. Zapravo, njemu nije bilo potrebno ni da onesposobi sve Pratioce — u suštini bi to bilo potpuno nezamislivo; implanti su i postojali da bi svima obezbedili sigurnost. Sve što je njemu bilo potrebno, bilo je da onesposobi svog Pratioca ali...

Ali, ne, ni to ne bi bilo dovoljno. Ako bi i uspeo da ga onesposobi, ni to mu ne bi donelo ništa dobro; Gaskdol Dut i drugi čuvari zakona možda ne bi mogli da ga prate i da mu uđu u trag ako bi njegov Pratilac prestao da radi, ali bi istog trenutka kada bi on prestao da emituje signal znali da nešto nije u redu. A nije potrebno da neko bude Lonvis Trob da bi zaključio da se Adikor uputio u rudnik, s obzirom da je već jednom uhvaćen kako pokušava da tamo siđe.

Ne, ne, pravi problem nije bio u tome što njegov Pratilac radi, već to što neko posmatra ono što on emituje. To je bilo ono što mu je bilo potrebno da prestane — i to ne samo na trenutak, već na nekoliko desetina-dana.

Iznenada mu je palo na pamet savršeno rešenje.

Međutim, Adikor to nije mogao sam da sam uradi; to je moglo da uspe samo u slučaju da čuvari zakona ne znaju da je Adikor umešan. Možda bi Džasmel mogla da mu pomogne; Adikor je verovao da zaista posmatraju samo njegovog Pratioca. Sve drugo bi bilo nezamislivo. Ali kako da nasamo razgovara sa Džasmel?

Uostaoje i krenuo u kuhinju. „Dođi, Džasmel“, rekao je. „Hajde da odvedemo Pabo u šetnju.“

Džasmelin izraz lica govorio je da bi to u ovom trenutku trebalo da im bude poslednja briga, ali je ustala i izašla sa Adikorom kroz zadnja vrata kuće. Pabo nije bio potreban nikakav poseban poziv da im se pridruži; ona je skakutala za Džasmel.

Izašli su na trem, na letnju vrelinu, dok su se čuli oštri krici ptica. Vazduh je bio veoma vlažan. Adikor je sišao s trema, a Džasmel je išla za njim. Pabo je potrčala napred, glasno lajući. Posle nekoliko stotina koraka, stigli su do potoka koji je tekao iza kuće. Zvuk vode prigušivao je buku koju su pravili insekti. Tu, na sredini potoka, nalazila se jedna velika stena. Adikor je prešao preko manjih kamenova da bi stigao do nje, i dao znak rukom Džasmel da ga prati, što je ona i učinila. Pabo je trčala duž obale reke.

Kada je Džasmel stigla do stene, Adikor je rukom potapšao mesto prekriveno mahovinom na kojem je sedeo, pokazujući joj da i ona to učini. Ona je to i uradila, i on se nagnuo ka njoj i počeo da joj šapuće na uvo, tako da je sve ono što je govorio bilo prigušeno hučanjem vode. Bio je siguran da ne postoji način da Pratilac zabeleži ono što govori. I dok je iznosio Džasmel svoj plan, video je na njenom licu nestašan izraz i osmeh.




Ponter je sedeo na kauču u Rubenovoj radnoj sobi. Svi ostali su otišli u krevet — iako je bilo očigledno da Ruben i Luiz koji su se nalazili u susednoj sobi ne spavaju.

Ponter je bio tužan. Zvuci koje su oni pravili i mirisi koje je osećao, podsetili su ga na njega i Klast, i na vreme Kada dvoje postaje jedno, i na sve što je izgubio pre nego što je stigao na ovu Zemlju, i na sve ono što je od tada izgubio.

Televizor je bio upaljen i on je gledao kanal koji je bio posvećen onoj stvari koju su oni nazivali religija. Činilo se da postoje mnoštvo različitih religija, ali sve one su govorili o Bogu — ponovo taj neverovatni pojam — i o stvaranju sveta i o nekoj vrsti postojanja posle smrti za ... u neandertalskom jeziku nije postojala reč za to, ali duša je bio termin koji je Mer koristila. Ispostavilo se da je simbol koji je Mer nosila oko vrata bio znak religije kojoj je ona pripadala, a da je platno kojim je doktor Sing obmotavao glavu predstavljalo simbol religije kojoj je on pripadao.

Ponter je isključio zvuk — lako je pronašao odgovarajuće kontrolno dugme, iako je sumnjao da bi išta što bi on mogao da učini omelo par koji se nalazio u susednoj sobi.

„Kako se osećaš?“ — začuo je Klastin glas, i osetio kako srce počinje da mu ubrzano kuca.

Klast!

Draga Klast, koja ga kontaktira sa ... Sa nekog drugog sveta! Ali ne.

Ne, naravno da nije bilo to.

To mu se samo Hak obratio. Ponter je sada bio prinuđen da zauvek sluša Haka kako koristi Klastin glas, ako želi bilo šta drugo sem monotonog muškog glasa koji je bio programiran u implantu; sasvim sigurno nije mogao da dođe do opreme koja mu je potrebna da bi ga reprogramirao.

Ponter je duboko uzdahnuo, a onda odgovorio Haku na pitanje: „Tužan sam.“

„Ali da li si počeo da se prilagođavaš? Bio si prilično uzdrman kada smo stigli ovde.“

Ponter je lagano slegao ramenima. „Ne znam. Još uvek sam zbunjen i dezorijentisan, ali...“ Ponter je gotovo mogao da zamisli kako tamo negde Hak saosećajno klima glavom. „Biće ti potrebno vreme“, rekao je Pratilac, i dalje koristeći Klastin glas.

„Znam“, rekao je Ponter. „Znam. Ali ja moram da se naviknem, zar ne? Čini se da ću ja ... da ćemo mi da provedemo ostatak našeg života ovde. Zar ne?“

„Bojim se da je tako“, rekao je Pratilac nežno. Ponter je ćutao neko vreme. Hak ga nije ometao. Konačno, Ponter je rekao:“Mislim da je bolje da se suočim sa činjenicama. Treba da počnem da planiram svoj život ovde.“




Poglavlje 40


Dan sedmi


Četvrtak, 8. avgust.


148/119/01










Novo pretraživanje:

Ključna reč: Neandertalac




Opozicioni poslanik Marisa Kroders danas je u Skupštini iznela optužbu da taj očito lažni Neandertalac predstavlja samo slab pokušaj vladajuće Liberalne stranke da prikrije propast projekta vrednog 73 miliona dolara, koliko je uloženo u Neutrinsku observatoriju Sadberi...




„Prestanite da krijete pećinskog čoveka!“ Ovo je pisalo na plakatu koji je nosio jedan od učesnika velikih demonstracija koje su danas održane ispred kanadske ambasade u Vašingtonu. „Podelite Pontera sa svetom!“ — pisalo je na drugom...




Brojni pozivi Ponteru Boditu da dođe u posetu sa svim plaćenim troškovima stigli su preko Sadberi stara iz Diznilenda, Bakingemske palate, Svemirskog centra Kenedi, Muzeja NLO u Rozvelu u Novom Meksiku, kompanije Majkrosoft, Neandertalskog muzeja u Metmanu u Nemačkoj i kluba Jenkis. Takođe su mu stigle i ponude da se sastane sa francuskim i meksičkim predsednikom, sa japanskim predsednikom vlade i kraljevskom porodicom, sa papom, Dalaj Lamom, Nelsonom Mandelom, Stivenom Hokingom i An Nikol Smit...




Pitanje: Koliko je Neandertalaca potrebno da bi se promenila jedna sijalica? Odgovor: Svi.




... Stoga ovaj kolumnista traži da rudnik Krejton bude zatvoren, da bi se sprečilo da vojska Neandertalaca napadne naš svet koristeći prolaz koji se nalazi u njemu. Poslednji put kada je naša vrsta vodila bitku s njima, mi smo pobedili. Ovoga puta, ishod bi mogao da bude sasvim drugačiji ...




Preliminarna tema za eseje: memetička i epistemološka razlika između Homo neanderthalensisa i Homo sapiensa ...




Predstavnik za štampu Centra za kontrolu i prevenciju bolesti u Atlanti u Džordžiji danas je pohvalila brzu reakciju kanadske vlade na pojavljivanje mogućeg novog izazivača bolesti. „Mislim da su postupili kako je trebalo“, rekla je dr Ramona Kajtel. „Međutim, mi nismo pronašli nikakve patogene klice u uzorcima koje su nam poslali na analizu“...








Sve je prošlo besprekorno. Ponter i Meri izašli su iz Rubenove kuće nešto malo posle osam sati ujutru, prošli između drveća koje se nalazilo na njegovom imanju i prešli preko ograde, a da ih niko nije video. Ponterovo čulo mirisa pomoglo im je da izbegnu policajce koji su patrolirali oko kuće.

Luizin prijatelj ih je čekao. Ispostavilo se da je Gart zgodan, mišićav Indijanac od oko dvadeset pet godina. Bio je izuzetno ljubazan, i obraćao se Meri — na njenu veliku žalost — sa „gospođo“, a Ponteru sa „gospodine“. Odvezao ih je do rudnika Krejton. Čuvari su, naravno, prepoznali Meri i Pontera i pustili su ih unutra. Tamo su Meri i Ponter prešli u njen iznajmljeni crveni neon, na kojem su se dok je stajao na parkiralištu nakupili prašina i ptičiji izmet.

Meri je znala kuda treba da krene. Prethodne večeri, pitala je Pontera: „Da li postoji neko posebno mesto na koje bi sutra želeo da odeš?“

Ponter je klimnuo glavom. „Kući“, rekao je. „Odvedi me kući.“

Meri se jako rastužila zbog njega. „Pontere, učinila bih to kada bih mogla, ali ne postoji način. Ti to znaš, mi ne posedujemo potrebnu tehnologiju.“

„Ne, ne“, rekao je Ponter. „Nisam mislio na moju kuću u mom svetu. Mislio sam na moju kuću u ovom svetu, na mesto na ovoj Zemlji koje odgovara mestu na kojem se nalazi moja kuća.“

Meri je bila zbunjena. Nije joj ni palo na pamet da bi to mogla da učini. „Hmm, dobro, naravno, ako ti to želiš. Ali, kako da pronađemo to mesto? Koje karakteristike pejsaža ćeš moći da prepoznaš?“

„Ako mi daš detaljnu mapu tog područja, ja ću da pronađem mesto i možemo da odemo tamo.“

Koristeći Rubenovu lozinku ušli su na sajt kompanije Inko na kome su se nalazile geološke mape cele okoline Sadberija. Ponter nije imao problema da prepozna obrise zemljišta i da pronađe željeno mesto, koje se nalazilo na nekih dvadesetak kilometara od Rubenove kuće.

Meri je odvezla Pontera najbliže što je mogla do mesta koje joj je naznačio. Zemljište oko grada Sadberija bila je prekrivena šumama i niskim žbunjem. Bili su im potrebni sati hoda da bi se probili kroz sve to i mada Meri baš i nije bila neki sportski tip — ponekad bi odigrala poneku partiju tenisa — prijala joj je ova fizička aktivnost, s obzirom da je bila toliko dugo zatvorena u Rubenovoj kući.

Konačno su stigli do jednog brežuljka i Ponter je oduševljeno povikao: „Tamo! Baš tamo! Tamo je moja kuća. Tamo je moja kuća.“

Meri se osvrtala oko sebe i posmatrala mesto: na jednoj strani su se nalazili veliki jasenovi i vitke breze, a na drugoj jezero. Patke su plivale po njemu, a jedna veverica je skakutala po travi. U jezero je uticao potok koji je žuborio. „Divno je“, rekla je Meri.

„Da“, rekao je Ponter uzbuđeno. „Naravno, vegetacija je potpuno drugačija nego u mom svetu. Biljke su uglavnom iste vrste, ali mesta na kojima rastu nisu ista. Ali, stene su veoma slične — i ona stena na sredini potoka! Kako mi je samo ona dobro poznata! Na njoj sam često sedeo i čitao.“

Ponter je potrčao i malo se udaljio od Meri. „Ovde, baš ovde, nalaze se ulazna vrata. A tamo, tamo je moja ... naša ... soba za jelo.“ Nastavio je da trčkara naokolo. „A spavaća soba je ovde, pod mojim nogama.“ Mlatarao je rukama po vazduhu. „Ovo je ono što vidimo kroz prozor spavaće sobe.“

Meri je pratila njegov pogled. „I tamo u tvom svetu, ti možeš da vidiš mamute?“

„Oh, da. I jelene i losove.“

Meri je bila obučena u široku majicu i pantalone. „Zar mamutima, sa onim njihovim krznom, nije leti previše toplo?“

„Oni leti izgube najveći deo krzna“, rekao je Ponter, prilazeći joj. Sklopio je oči. „Zvuci“, rekao je čežnjivo. „Šuštanje lišća, zujanje insekata, žuborenje potoka i — slušaj! — da li čuješ krik ptice gnjurca?“ Polako je odmahnuo glavom čudeći se. „Zvuci su potpuno isti.“

Otvorio je oči i Meri je videla da su mu beonjače oko zlaćanih zenica sada prekrivene ružičastom bojom. „Toliko blizu“, rekao je, glasom koji je podrhtavao. „Toliko blizu. Samo kada bih mogao — “ Ponovo je sklopio oči, čvrsto ih stegao i celo telo mu se trglo, kao da pokušava da snagom volje prođe kroz vreme.

Meri je osetila da joj se srce cepa. To mora da je užasno, pomislila je, biti iznenada odvojen od svog sveta i bačen negde drugde, negde gde je sve toliko slično, a istovremeno i toliko drugačije. Podigla je ruku, ne znajući ni sama šta bi trebalo da učini. Ponter se okrenuo ka njoj i ona nije bila svesna ko od njih dvoje je prvi krenuo ka onom drugom, ali, iznenada, njene ruke su bile na njegovim širokim ramenima, njegova glava je ležala na njenom ramenu i celo njegovo telo se treslo i on je plakao i plakao, dok ga je Meri milovala po plavoj kosi.

Meri je pokušala da se seti kada je poslednji put videla nekog muškarca da plače. Pretpostavljala je da je to bio Kolm; i to, sasvim sigurno, nije plakao zbog nekog od problema koje su imali u svom braku; ne, o tome nisu nikada govorili. A i kada je Kolmova majka umrla, čak je i onda pokušavao da bude hrabar i dozvolio je sebi tek poneku suzu. Međutim, Ponter je sada plakao bez ikakvog stida, plakao je zbog sveta koji je izgubio, zbog ljubavnika kojeg je izgubio, zbog dece koju je izgubio, i Meri ga je pustila da plače i on je plakao sve dok nije osetio olakšanje i bio spreman da prestane.

Kada je to učinio, podigao je pogled ka njoj i nešto rekao. Očekivala je da će Hak prevesti njegove reči kao: „Žao mi je“ — zar se ne očekuje od muškarca da to kaže nakon što je plakao, nakon što je spustio svoj štit, nakon što je dozvolio da ga osećanja preplave. Ali ne, to nije bilo ono što je Ponter rekao. On je jednostavno kazao: „Hvala ti.“ Meri mu se toplo osmehnula i on joj je uzvratio osmeh.




Džasmel Ket je započela dan uputivši se da pronađe Lurt, Adikorovu ženu.

Nije bilo iznenađenja — Lurt se nalazila u svojoj hemijskoj laboratoriji i radila. „Prijatan dan“, rekla je Džasmel, prolazeći kroz četvrtasta vrata.

„Džasmel? Šta ti radiš ovde?“

„Adikor me je zamolio da dođem.“

„Da li je on dobro?“

„Oh, da. On je dobro. Ali potrebno mu je da mu učiniš jednu uslugu.“

„Sve za njega“, rekla je Lurt.

Džasmel se nasmešila. „I nadala sam se da ćeš to reći.“




Bilo im je potrebno mnogo više vremena nego što je Meri očekivala da bi stigli sa mesta gde je Meri parkirala svoja kola do mesta na kojem se nalazila Ponterova kuća, i naravno, isto toliko da se vrate. Kada su stigli do automobila, već je bilo prošlo sedam sati uveče.

Oboje su bili gladni posle tolikog pešačenja i, dok su se vozili, Meri je predložila da odu negde da nešto pojedu. Kada su stigli do jedne male seoske gostionice, na kojoj je stajao natpis da tu služe srnetinu, Meri je zaustavila kola. „Kako ti izgleda?“ — pitala ga je.

„Ja nisam stručnjak za to“, rekao je Ponter. „Koju vrstu hrane oni nude?“

„Srnetinu.“

Biiip! „Šta je to?“

„Jelen.“

„Jelen!“ — uzviknuo je Ponter. „Da, to bi bilo odlično!“

„Ja nikada nisam jela srnetinu“, rekla je Meri.

„Dopašće ti se“, rekao je Ponter.

U trpezariji je bilo samo šest stolova i u tom trenutku unutra nije bilo gostiju. Meri i Ponter su sedeli jedno nasuprot drugom, a između njih je gorela sveća. Čekali su skoro sat vremena dok nije stiglo glavno jelo, ali je Meri uživala u hlebu sa puterom. Želela je da naruči i salatu Cezar, ali i sa nekim ko je sa ove Zemlje bilo bi joj neprijatno zbog mirisa belog luka u dahu, a još manje je želela da rizikuje sa Ponterom, s obzirom koliko je njemu čulo mirisa bilo razvijeno. Umesto toga je naručila običnu salatu od paradajza. I Ponter je naručio istu salatu i očigledno uživao u njoj.

Meri je naručila za sebe čašu crnog vina, koje je, kako se ispostavilo, bilo prilično dobro. „Da li mogu da probam?“ — pitao je Ponter kada je kelner doneo vino.

Meri je bila iznenađena. Kada su večerali u Rubenovoj kući, odbio je da proba vino koje mu je Luiz ponudila. „Naravno“, rekla je Meri.

Pružila mu je čašu i on je otpio mali gutljaj, a onda se namrštio. „Ima oštar ukus“, rekao je.

Meri je klimnula glavom. „Zavolećeš ga postepeno“, rekla je.

Ponter joj je vratio čašu. „Možda“, rekao je. Meri je polako ispila vino, uživajući u toj rustičnoj, prijatnoj gostionici — i u društvu tog nežnog muškarca.

Ćelavi vlasnik gostionice je, očigledno, znao ko je Ponter; uostalom, Ponter je predstavljao veoma upečatljivu pojavu, a uz to je i tiho govorio na svom jeziku, tako da Hak može da prevede ono što kaže. Konačno, gostioničar više nije mogao da izdrži. „Izvinite“, rekao je prišavši njihovom stolu, „gospodine Pontere, da li možete da mi date autogram?“

Meri je začula Hakov biiip i videla kako Ponter podiže obrve.

„Autogram“, rekla je Meri. „To je kada napišeš svoje ime. Ljudi skupljaju takve stvari od slavnih ličnosti.“

Ponovo se začulo biiip. „Slavne ličnosti“, ponovila je Meri. „Poznati ljudi. A ti si to.“

Ponter je pogledao u vlasnika gostionice, zapanjeno. „Ja ... biće mi čast“, rekao je konačno.

Čovek je pružio Ponteru olovku, a zatim i blokčić u kojem je pisao narudžbine, namestivši ga na praznoj stranici. Spustio ga je na sto ispred Pontera.

„Običaj je da se napiše i nekoliko reči osim imena“, rekla je Meri. „Sve najbolje, ili nešto slično.“

Vlasnik gostionice je klimnuo glavom. „Da, molim vas.“

Ponter je slegao ramenima, očigledno zbunjen svim tim, a onda napisao niz znakova na svom jeziku. Vratio je blokčić i olovku čoveku, koji je bio oduševljen.

„Ulepšao si mu dan“, rekla je Meri kada je otišao.

„Ulepšao dan?“ — ponovio je Ponter, ne shvatajući.

„To znači da će se on uvek sećati današnjeg dana zbog tebe.“

„Ah“, rekao je Ponter, smešeći joj se iznad plamena sveće. „A ja ću se uvek sećati ovog dana zbog tebe.“




Poglavlje 41


Pod uslovom da Lurt uspe da izvede ono što je trebalo, Adikor će moći da sutra siđe u svoju laboratoriju. Ali pre toga je morao da obavi još neke pripreme.

Saldak je bio veliki grad, ali je Adikor poznavao većinu naučnika i inženjera koji su živeli u njegovom Obodu, a i dobar deo onih koji su živeli u Centru. Sprijateljio se s jednim od inženjera koji su radili na održavanju robota u rudniku. Dern Kord je bio debeo i veseo čovek; neki su govorili da on pušta robote da obavljaju najveći deo njegovog posla. Ali robot je i bilo ono što je Adikoru bilo potrebno. Krenuo je da poseti Derna; sada uveče, trebalo bi da je stigao kući s posla.

Dernova kuća je bila velika, a drvo koje je joj je davalo osnovni oblik je bilo bar hiljadu meseci staro i poticalo iz vremena samih početaka savremenog uzgajanja drveća.

„Prijatno veče“, rekao je Adikor, penjući se na trem Dernove kuće. Dern je tu sedeo i nešto čitao sa osvetljenog ekrana. Tanka mreža postavljena na tremu je sprečavala insekte da uđu.

„Adikore!“ — rekao je Dern. „Uđi, uđi, samo pazi na mrežu, nemoj da uđu insekti. Hoćeš li nešto da popiješ ili da pojedeš neko meso?“

Adikor je odmahnuo glavom. „Ne, hvala ti.“

„Pa, šta te dovodi ovamo?“ — pitao je Dern.

„Kakav ti je vid?“ — pitao je Adikor.

Dern raširi nozdrve začuvši ovo neobično pitanje. „Dobro, imam očna stakla, naravno, ali nisu mi potrebne za čitanje, bar ne sa ovog ekrana; samo izaberem veće znake.“

„Idi donesi očna stakla“, rekao je Adikor. „Želim da ti nešto pokažem.“

Dern je delovao zbunjeno, ali je ušao u kuću. Trenutak kasnije, vratio se noseći par očnih stakala povezanih elastičnom trakom.

Stavio je traku preko glave, namestivši je iznad luka nad obrvama. Stakla su se nalazila na malim šarkama koje su mogle da se podešavaju; Dern ih je spustio na oči i pogledao u Adikora s iščekivanjem.

Adikor je zavukao ruku u džep na levom boku i izvukao list od tanke plastike koji je ispisao danas popodne. Pisao je najsitnije što je mogao — morao je da uzme pero sa najmanjim vrhom. Rezolucija skenera je umnogome poboljšana od vremena kada su načinjeni oni snimci na kojima se vidi kako Adikor udara Pontera, ali je, ipak, postojala granica koliko sitne detalje oni mogu da registruju. Adikor je dobio grčeve u desnoj ruci pišući najsitnije moguće znake tako da onaj ko to posmatra u paviljonu sa Arhivom alibija ne može da ih pročita.

„Šta je to?“ — pitao je Dern, uzevši list i pogledavši ga. „Oh!“ — uzviknuo je kada je počeo da čita. „Zaista! Da li misliš? Pa ... ne mogu da ti dam novog, ne, ako postoji mogućnost da ga izgubiš. Ali imam nekoliko starih koji treba da budu rastavljeni na delove; jedan od njih bi mogao da ti sasvim dobro posluži.“

Adikor je klimnuo glavom. „Hvala ti.“

„Pa, gde i kada ti je to potrebno?“

Adikor je hteo da mu da znak da ćuti, ali bez obzira na svu svoju veselost, Dern nije bio idiot. Klimnuo je glavom kada je pročitao informaciju koja mu je bila potrebna napisanu na listu. „Da, dobro. Biću tamo i čekaću te.“




Posle večere, Ponter i Meri vratili su se u njen automobil i krenuli natrag ka Sadberiju. „Danas sam uživao“, rekao je Ponter. „Uživao sam u tome što sam izašao iz grada. Ali pretpostavljam da sada treba da vidim i druga mesta.“

Meri se nasmešila. „Postoji ceo ogromni svet koji čeka da ga upoznaš.“

„Shvatam“, rekao je Ponter. „I ja moram da prihvatim da ću u svom novom životu predstavljati... neobičnost.“ Meri je zaustila da nešto kaže, ali nije joj ništa palo na pamet. Ponter jeste bio neobičan; u nekom od surovijih vekova on bi završio kao cirkuska atrakcija. Na kraju, ipak nije prokomentarisala ovu njegovu opasku, već je rekla: „U našem svetu postoji mnoštvo različitosti. Geografski se, sigurna sam, ne razlikuje mnogo od tvog, ali mi imamo mnogo kultura, mnogo vrsta arhitekture, mnogo drevnih građevina.“

„Shvatam da moram da putujem; to mora da bude moj doprinos“, rekao je Ponter. „Mislio sam da ostanem ovde, da ostanem blizu Sadberija, u slučaju da se kapija ponovo otvori, ali već je prošlo previše vremena. Siguran sam da je Adikor pokušao; dakle, nije uspeo da ponovi uslove koji su doveli do mog dolaska ovamo.“ Meri je u njegovom glasu čula kako s oklevanjem i sam prihvata ovo što kaže. „Da, ići ću gde god se očekuje da odem; otići ću daleko odavde.“

U tom trenutku su već bili daleko od svetlosti gostionice i malog sela u kojem se ona nalazila. Meri je pogledala kroz bočni prozor na svojoj strani, obrativši pažnju na nebo.

„Bože!“, rekla je.

„Šta?“ — pitao je Ponter.

„Pogledaj sve one zvezde; nikada nisam videla toliko mnogo zvezda!“

Zaustavila je kola uz ivicu seoskog puta, sklonivši ih da ne bi smetala nekome ko bi mogao da naiđe. „Moram da pogledam.“ Izašla je iz automobila, a Ponter je krenuo za njom. „Ovo je veličanstveno“, rekla je Meri, zabacivši glavu unazad i gledajući u nebo.

„Uvek sam uživao u posmatranju neba noću“, rekao je Ponter.

„Nikada nisam videla ovakvo nebo kao što je sada“, rekla je Meri. „U Torontu je to nemoguće videti. Živim u ulici koja se zove Observatori lejn, ali tu si srećan ako uspeš da vidiš nekoliko desetina zvezda, čak i zimi kada su noći najtamnje.“

„Mi noću nemamo svetlost napolju“, rekao je Ponter.

Meri je iznenađeno odmahnula glavom, zamišljajući kako to izgleda kada nije potrebno ulično osvetljenje i kada nije potrebno da se čuvaš od pripadnika svoje vrste. Ali, iznenada joj je srce zalupalo brže. „Nešto je u žbunju“, rekla je tiho.

Nije mogla da vidi Pontera, već samo njegov obris, ali je čula kako je duboko udahnuo. „To je samo rakun“, rekao je. „Nema potrebe da brineš.“

Meri se opustila i ponovo podigla glavu da bi gledala zvezde. Vrat joj je krenuo kada je to učinila; to, uopšte, nije bio udoban položaj. Iznenada se u sećanju vratila na svoje tinejclžerske godine. Olišla je do prednjeg dela automobila i popela se na haubu, sela na nju i naslonila se na šoferšajbnu. Rukom je potapšala mesto pored sebe, pokazujući Ponteru i rekla: „Ovde, Pontere. Sedi.“

Ponter se pokrenuo u tami i popeo se na haubu, tako da je metal zaškripao pod njegovom težinom. Naslonio se na šoferšajbnu pored Meri.

„To smo radili kada smo bili deca“, rekla je Meri, „kad bi nas otac odveo na kampovanje.“

„To je odličan način da se posmatra nebo“, rekao je Ponter.

„Zar ne?“ — rekla je Meri. Duboko i zadovoljno je uzdahnula. „Pogledaj! Mlečni put! Nikada ga nisam videla ovako!“

„Mlečni put?“ — pitao je Ponter. „Oh, da. Mi to zovemo Noćna reka.“

„To je divno“, rekla je Meri. Pogledala je nadesno. Veliki medved pružao se na nebu iznad drveća.

I Ponter je okrenuo glavu. „Ono sazvežđe tamo“, rekao je. „Kako ga vi zovete?“

„Veliki medved“, rekla je Meri. „To je onaj deo koji čini sedam blistavih zvezda. Tako ga zovemo u Severnoj Americi. Britanci ga zovu Velika kola.“ Biiip! „To se koristi u zemljoradnji.“

Ponter se nasmejao. „Mi ga zovemo Glava mamuta. Vidiš? Gledano iz profila. Ono mu je surla, a ono velika glava.“

„Oh, da vidim. A šta je sa onim tamo? Onaj oblik koji ide cik-cak?“

„Mi to zovemo Puknuti led“, rekao je Ponter.

„Da, jasno mi je zašto. Mi to zovemo Kaseopeja; to je ime jedne kraljice iz davnina. Trebalo bi da taj oblik predstavlja njen presto.“

„Hmm, zar je onaj šiljati deo u sredini ne bode u zadnjicu?“

Meri se nasmejala. „Sad kada si to spomenuo...“ Nastavila je da posmatra zvezde. „A šta je ono dole?“

„To je ... ne znam da kako vi to zovete ... ali to je velika galaksija koja je najbliža našoj.“

„Andromeda!“ — rekla je Meri. „Uvek sam želela da vidim Andromedu.“

Ponovo je zadovoljno uzdahnula i nastavila da gleda zvezde. Bilo ih je više nego što ih je ikada pre videla. „Kako je lepo“, rekla je. „Oh! Šta je ono?“

Ponterovo lice je sada bilo blago osvetljeno. „To su Noćna svetla“, odgovorio je.

„Noćna svetla? Misliš — Polarna svetlost?“

„Da, ona su povezana sa Severnim polom.“

„Auu!“, rekla je Meri. „Polarna svetlost! Nikada nisam ni nju videla.“

U Ponterovom glasu se osećalo da je iznenađen. „Nisi?“

„Ne, ja živim u Torontu. On se nalazi južnije nego Portland u Oregonu.“ To je bila činjenica koja je često iznenađivala Amerikance, ali nije ništa značila Ponteru.

„Ja sam je video na hiljade puta“, rekao je Ponter. „Ali mi nikada nije dosta.“

Oboje su ćutali neko vreme, uživajući u prizoru Severne svetlosti. „Da li je kod vas uobičajeno da je ne vidite?“

„Verovatno“, rekla je Meri. „Nema mnogo nas koji živimo na krajnjem severu ili jugu.“

„Možda to sve objašnjava“, rekao je Ponter.

„Šta?“

„To što vi niste svesni postojanja elektro-magnetnih vlakana koja uobličuju univerzum. Lu i ja smo razgovarali o tome. Mi smo u Noćnoj svetlosti po prvi put otkrili ta vlakna; pomoću njih — a ne kao vi s vašom teorijom o Velikom prasku — mi objašnjavamo strukturu unverzuma.“

„Pa“, počela je Meri, „ne verujem da ćeš uspeti da ubediš mnogo ljudi da se Veliki prasak nije dogodio.“

„To je u redu. Osećati potrebu da ubediš druge da si u pravu je takođe nešto što, mislim, potiče od vaše religije; ja sam jednostavno zadovoljan time što znam da sam u pravu, čak i kada drugi to ne znaju.“

Meri se nasmešila u mraku. Muškarac koji otvoreno plače, muškarac koji ne mora uvek da dokaže da je u pravu, muškarac koji se ponaša prema ženi s poštovanjem i s osećanjem da su ravnopravni. Prava lovina, kao što bi njena sestra Kristin rekla.

Osim toga, razmišljala je Meri, očigledno je da se dopada Ponteru, a sasvim sigurno je to zbog njene ličnosti; što se tiče izgleda, sigurno mu izgleda podjednako neobično kao što on izgleda — ne njoj, ne više — ali drugima na ovoj Zemlji. Zamisli to: muškarac kome se zaista dopadaš zbog onoga što jesi, a ne zbog toga kako izgledaš.

Prava lovina, zaista, ali —

Meri je osetila kako joj je srce preskočilo jedan otkucaj. Ponter je u tami svojom levom rukom uhvatio njenu desnu i počeo da je nežno miluje. Iznenada je ona osetila kako joj se steže svaki mišić u telu. Da, mogla je da bude nasamo sa nekim muškarcem, da, mogla je da ga grli i teši, ali —

Ali, bilo je prerano za to. Prerano.

Meri je povukla ruku, skočila sa haube i otvorila vrata automobila. Sela je na vozačko sedište, i, trenutak kasnije, Ponter je otvorio vrata na drugoj strani i seo, pognute glave.

Vozili su se ostatak puta do Sadberija, ćuteći.




Poglavlje 42


Dan osmi


Petak, 9. avgust.


148/119/02










Novo pretraživanje:

Ključna reč: Neandertalac




Grupa za zaštitu životne sredine Smaragdna zora tvrdi da je odgovorna za postavljanje bombe u Neutrinskoj observatoriji Sadberi. Direktor NOS, Boni Džin Mah je rekla da se nikakva eksplozija nije dogodila, i objasnila je da je do uništenja postrojenja došlo zbog naglog prodora vazduha...




Rentgenski snimci glave Pontera Bodita jutros su preko Interneta ponuđeni na prodaju. Ponuda je dostigla 355 dolara pre nego što je aukcija prekinuta, pošto je predstavnik za štampu Oblasne bolnice u Sadberiju rekao za TV-mrežu CBC da su ovi snimci sasvim sigurno falsifikat....




Kanadski dolar je juče pao za više od dve trećine centa, dok su odnosi između Kanade i Sjedinjenih Američkih Država nastavili da pokazuju znake napetosti zbog pitanja ko treba da kontroliše sudbinu pećinskog čoveka...




Vesti iz kuće Rubena Montega u Severnom Ontariju glase da Neandertalci nemaju iste naučne teorije kao mi. Ono što će sigurno predstavljati pravi užitak za kreacioniste je da Neandertalci ne priznaju teoriju Velikog praska, koja kod nas predstavlja omiljeno naučno objašnjenje za nastanak univerzuma...




Nepotvrđene glasine govore da je Rusija uperila svoje nuklearne projektile na Severni Ontario. „Ako neka zaraza uđe u naš svet, neko mora da bude spreman da izvrši sterilizaciju zaražene oblasti, za dobrobit celog čovečanstva“, rekla je osoba koja se predstavila kao Jurij A. Petrov u jednoj anketi na Internetu o zdravstvenim pitanjima...




Ponter Bodit je pristao da sledećeg četvrtka izvede početni udarac u Skaj doumu na utakmici između Blu Džejsa i Jenkija




Prema anketi CNN-a, prva tri pitanja koja bi ljudi postavili Neandertalcu su:

Kakve su žene u vašem svetu?

Šta se desilo sa našom vrstom u vašem svetu?

Da li verujete u Isusa Hrista?...








Lurt, Adikorov ženski partner, imala je pravo da pogleda svoju Arhivu alibija kad god to poželi. Zaista je i imala razloga da to učini pre nekoliko meseci kada je formulu koju je bila napisala na tabli na zidu slučajno izbrisala jedna pomoćnica. Umesto da pokuša da je ponovo uradi, Lurt je jednostavno otišla u paviljon sa Arhivom alibija, pristupila svojoj bazi snimaka, pronašla dobar, jasan pogled na tablu na zidu i prepisala ono što je tamo pisalo.

Zahvaljujući toj nedavnoj poseti, Lurt je znala da se njena alibi-kocka nalazi u spremištu broj 13997. To je i rekla čuvarki alibija, da ona ne bi morala da traži u kompjuteru. Čuvarka je otpratila Lurt do spremišta i Lurt je okrenula sočivo svog Pratioca prema plavom elektronskom oku. „Ja, Lurt Fradlo, želim da pristupim svojoj Arhivi alibija zbog ličnih razloga. Vremenska oznaka.“

Elektronsko oko je postalo žuto, potvrđujući tako da je Lurt ono što kaže da jeste.

Čuvarka je okrenula svog Pratioca. „Ja, Mabla Dabdalb, čuvarka Arhive alibija, potvrđujem da je identitet Lurt Fradlo potvrđen u mom prisustvu. Vremenska oznaka.“

Elektronsko oko je postalo crveno i začuo se zvuk iz zvučnika.

„Sve je spremno“, rekla je čuvarka. „Možeš da koristiš projektor u sobi broj 4.“ Dabdalb se okrenula i Lurt je pošla za njom. Ušla je u sobu za gledanje broj 4, koja je bila mala odaja sa jednom stolicom. Lurt je zamišljala kako negde, u nekoj od drugih soba, neki čuvar zakona posmatra ono što ovog trenutka emituje Adikorov Pratilac.

Ali, gledati nešto dok se snima nije isto što i pokušavati da nešto snimiš dok se istovremeno pušta već načinjeni snimak. Lurt je izvukla kontrolnu dugmad, izabrala nasumice koji deo će da pregleda i posmatrala kako se hologramski mehur ispred nje ispunjava prizorima njenog svakodnevnog rada u laboratoriji. Dok su se slike menjale, Lurt je izašla iz sobe, pretvarajući se da je krenula u toalet. Čim se našla u jednom hodniku u kojem nije bilo nikoga, navukla je par rukavica za jelo, izvadila malu napravu koju je donela, aktivirala je i ubacila u cev za reciklažu. Zatim je skinula rukavice.

Bolbej nije bila u pravu, pomislila je Lurt, zviždućući dok se vraćala u sobu. Duboko pod zemljom nije bilo savršeno mesto da se neopaženo počini zločin. Ne, savršeno mesto je bilo upravo ovde u paviljonu Arhive alibija, gde niko ne može da te posmatra dok tvoja alibi-kocka emituje stare snimke umesto da snima ono što sada činiš.

Prvo joj palo na pamet da upotrebi hidrogen-sulfid koji bi sasvim sigurno postigao željeni efekat. Ali koncentracija veća od 500 delova, čak i u kratkom periodu, mogla bi da bude fatalna. Zatim je razmatrala miris koji ispušta tvor, ali, kada je pogledala formulu, bila je previše složena: trans-2-buten-1-tiol, 3-metil-l-butanetiol, trans-2-butenil-tioacetat i tako dalje. Konačno se odlučila za amonijačni sulfid koji je bio omiljeno sredstvo nestašne dece koja nisu mogla da se pomire s činjenicom da njihovi Pratioci snimaju sve što čine.

Postojanje oštrog čula mirisa nesumnjivo je imalo svojih prednosti, iako je Lurt čula da govore da je razlog što ljudi jedu toliko malo biljke, za razliku od ostalih primata koji ih prosto proždiru, baš to što je teško s tom posebnom osetljivošću na mirise tolerisati gasove u stomaku koji se stvaraju kod ishrane zasnovane na biljkama. Bez obzira na to, ovo je bilo upravo ono što je lekar prepisao — čak i ako je lekar, kao u ovom slučaju, bio fizičar, koji pokušava da izbegne da ode pod nož.

Lurt je pomislila da je prva osetila miris, pre bilo kog drugog, iako soba u kojoj se nalazila nije bila najbliža hodniku u kojem je postavila napravu. A onda je čekala, sumnjičavo šireći nozdrve od nestrpljenja. Ali nije želela da bude prva koja će da reaguje. Sedela je dok nije čula kako neko trči hodnikom, a onda je izašla iz sobe, pokušavajući da se ne zagrcne od užasnog smrada. Jedan krupan, zdepast čovek je izašao iz jedne od soba za gledanje, stežući prstima nos. Lurt je pomislila da je to, možda, čuvar zakona koji je zadužen da posmatra ono što emituje Adikorov Pratilac; to se ubrzo ispostavilo kao tačno, jer je krajičkom oka uspela da ugleda hologramski mehur koji je čovek posmatrao, na kome su se videli Džasmel i Adikor kako izlaze iz Adikorove kuće.

„Kakav je ovo užasan smrad?“ — pitala je mršteći se Mabla, čuvarka Arhive alibija, dok je Lurt prolazila pored nje.

„Ovo je strašno“, rekao je neko drugi, jureći kroz predvorje.

„Otvorite prozore! Otvorite prozore!“ — vikao je neko treći.

Lurt se pridružila jednoj grupi ljudi koja je žurila da izađe napolje na čist vazduh. Proći će bar četvrtina dana, bila je ubeđena, pre nego što smrad izvetri dovoljno da iko može da izdrži da boravi unutra.

Nadala se da će Adikor imati dovoljno vremena da učini ono što je nameravao da učini.




Meri je sledećeg jutra otišla na univerzitet Lorentijan, uspevši konačno da se otarasi novinara koji su je čekali u predvorju hotela Ramada. Bili su razočarani kada se ispostavilo da Ponter nije tu odseo. Očigledno je Ruben obavestio novinare da bi mogao da bude tu — verovatno da bi ih odvratio od pravog mesta gde se Ponter nalazio. Naime, Meri ga je vratila u Rubenovu kuću prošle noći, i bar koliko je ona znala, on je tu i ostao.

U pola jedanaest ujutru Meri se iznenadila kada je naletela na Luiz Benoa u hodniku ispred laboratorije za genetiku u Lorentijanu. Luiz je nosila tesnu kratku suknju od teksas-platna i belu majicu vezanu u čvor na svom ravnom stomaku. Pa, pomislila je Meri, jeste da je neverovatno toplo danas, ali stvarno, ona izgleda kao da traži ...

Ne.

Meri je proklela sebe; znala je da ne sme tako da razmišlja. Bez obzira kako je žena obučena, ona ima pravo da bude bezbedna, ima pravo da ide kuda želi, a da je niko ne maltretira.

Meri je odlučila da se prema njoj ponaša prijateljski i promucala je nekoliko reči na francuskom. „Bonjour“, rekla je, prilazeći Luiz. „Comment ça va?“

„Dobro“, odgovorila je Luiz. „A vi?“

„Dobro. Šta te dovodi ovamo?“

Luiz je pokazala rukom prema drugom kraju hodnika. „Išla sam da posetim neke momke sa odeljenja za fiziku. Sada nemam mnogo posla u NOS. Završili su sa vađenjem vode iz komore za detekciju, i jedan tim iz kompanije koja je proizvela sferu počeo je da radi na njenom ponovnom spajanju, ali za to će biti potrebne nedelje. Pomislila sam da bih mogla da razmotrim sa nekim ljudima ovde jednu ideju koja mi je pala na pamet, tek da vidim da li mogu da mi pomognu da popunim neke praznine.“

Meri je krenula ka automatu sa grickalicama da bi uzela kesicu čipsa Mis Viki — što je bilo zadovoljstvo koje je sebi mogla da priušti što se tiče novca, ali ne i onog drugoga, ali je za nju predstavljalo mali ritual da započne svaku radnu nedelju uzimajući jednu kesicu od 43 grama.

„Da li su uspeli?“ — pitala je Meri. „Da popune te praznine?“

Luiz je odmahnula glavom i krenula sa Meri prema prostoriji za odmor.

„Pa, takve ideje su najbolje, zar ne?“, rekla je Meri.

„Verovatno“, rekla je Luiz.

Kada su stigle u prostoriju za odmor, Meri je zavukla ruku u tašnu da bi izvadila sitninu. Izvukla je dolar i četvrt i ubacila ih u automat. Luiz je uzela šolju kafe iz drugog automata.

„Da li se sećate sastanka koji smo održali u rudniku“ — pitala je Luiz. „Pa, kao što sam tada rekla, tumačenje kvantne fizike o postojanju mnoštva svetova kaže da kad god kvantni fenomen može da ide u dva smera, on ide u dva smera.“

„Cepanje vremenske linije“, rekla je Meri, naslonivši se na naslon za ruke jedne plastične stolice.

„Oui“, rekla je Luiz. „Pa, provela sam neko vreme razgovarajući s Ponterom o tome.“

„Ponter mi je to spomenuo“, rekla je Meri. „To sam, sigurno, propustila.“

„Bilo je kasno noću i — “

„Ti si ponovo otišla u Ponterovu sobu nakon što smo završili sa učenjem jezika?“

Meri je bila iznenađena naletom ljubomore koju je osetila.

„Naravno. Ja volim da sam budna noću, znate to. Želela sam da naučim nešto više o fizici Neandertalaca.“

„I?“ — rekla je Meri, pokušavajući da zvuči ravnodušno.

„Pa, to je zanimljivo“, rekla je Luiz. Otpila je gutljaj kafe. „Ovde, u našem svetu, mi imamo dve glavne interpretacije kvantne fizike: Kopenhagensku teoriju i Everetovu teoriju o mnoštvu svetova. Ova prva naglašava posebnu ulogu posmatrača i zasniva se na tome da svest utiče na realnost. Ova ideja onespokojava mnoge fizičare; čini im se da ona predstavlja povratak na vitalizam. Everetovo tumačenje o mnoštvu svetova je bio pokušaj da se to prevaziđe. Po tom tumačenju, kvantni fenomen izaziva nove univerzume da se neprestano dele, sa svakim mogućim ishodom kvantne interakcije, ali u odvojenom univerzumu. Nikakav posmatrač nije potreban da bi se uobličila realnost; umesto toga, svaka realnost koja može da bude zasnovana, stvara se automatski.“

„Dobro“, rekla je Meri, ne zato što je stvarno razumela, već zato što bi inače usledilo još duže predavanje.

„Pa, u Ponterovom svetu postoji jedna jedina teorija kvantne fizike koja predstavlja neku vrstu sinteze naše dve teorije. Ona prihvata postojanje mnogih svetova — znači, paralelnih svetova — ali, po toj teoriji, nastanak ovih svetova ne predstavlja rezultat slučajnih kvantnih dešavanja. Naprotiv, do toga dolazi jedino zahvaljujući postupcima svesnih posmatrača.“

„Zašto kod nas ne postoji ista takva jedinstvena teorija?“ — pitala je Meri, žvačući jedan veliki komad čipsa.

„Delimično zato što se čini da su te dve teorije toliko različite da ih je nemoguće pomiriti“, rekla je Luiz. „A i, naravno, tu je i onaj stari problem politike u nauci: oni fizičari koji su pristalice Kopenhagenske teorije posvetili su svoje karijere dokazivanju da je ono tačno; isto važi i za one koji veruju u Everetovu teoriju. Nikada se neće dogoditi da oni kažu: 'Možda smo i jedni i drugi delimično u pravu, a delimično grešimo.'“

„Ah“, rekla je Meri. „Isti je slučaj u antropologiji sa teorijom o regionalnom kontinuitetu i teorijom zamene.“

Luiz je klimnula glavom. „Dobro, ako vi kažete. Ali, ako pretpostavimo da je neandertalska sinteza kvantne fizike tačna, to znači da svest — ljudska volja — ima moć da dovede do stvaranja novih svetova. Pa, u tom slučaju, postavlja se jedno značajno pitanje. Pretpostavimo da je u početku, u trenutku Velikog praska, postojao samo jedan jedini univerzum. U nekom trenutku kasnije, on je počeo da se deli.“

„Mislila sam da Ponter ne veruje u Veliki prasak“, rekla je Meri.

„Tačno. Neandertalski naučnici smatraju da je univerzum oduvek postojao. Oni veruju da, gledano u velikim razmerama, kosmička masa — koja predstavlja naš osnovni dokaz za širenje univerzuma — proporcionalno zavisi od starosti, a ne od rastojanja; to znači da ta masa varira tokom vremena. Oni misle da strukturu galaksija i galaktičkih skupina stvaraju istopolna plazmatična magnetska vlakna. Ponter kaže da je kosmička mikrotalasna pozadina — koju mi shvatamo kao ostatke vatrene lopte nastale tokom Velikog praska — zapravo rezultat elektrona zarobljenih u tim jakim magnetskim poljima koja absorbuju i emituju mikrotalase. Ponovljena absorpcija i emisija od strane miliona galaksija ublažila je efekat, stvarajući tako jedinstvenu pozadinu koju mi možemo da detektujemo.“

„Da li to tebi deluje verovatno?“ — pitala je Meri.

Luiz je slegla ramenima. „Moraću da razmislim o tome.“ Ponovo je srknula kafu. „Ali, znate, pošto mi je sve ovo ispričao, Ponter je rekao ono što je bilo najneverovatnije.“

„Šta?“ — pitala je Meri.

„Pretpostavljam da ste mu vi pokazali crkvenu službu, zar ne?“

„Da. Na televiziji.“

Luiz je sela na drugu stolicu. „Pa“, počela je, „izgleda da je proveo izvesno vreme te noći gledajući stanicu Vižn, i saznao i za druga religiozna verovanja. On kaže da naša tvrdnja da univerzum ima svoje poreklo predstavlja samo mit o stvaranju, kao što je dato u Bibliji. „U početku Bog stvori nebo i zemlju...“ i tako dalje. „Čak je i vaša nauka“, rekao je Ponter, „kontaminirana tom greškom koju čini religija.“

I Meri je sela na stolicu. „Znaš ... fizika je tvoje područje, a ne moje, ali možda je u pravu. Ja sam malopre spomenula teoriju o regionalnom kontinuitetu i teoriju zamene; to se ponekad naziva Multiregionalizam naspram Dolazak iz Afrike. Dakle, postoje oni koji su zapazili da je teorija zamene — a to je teorija koju ja i neki drugi genetičari prihvatamo — zapravo, suštinski zasnovana na Bibliji: čovečanstvo je došlo, potpuno razvijeno, iz Afrike, izbačeno iz raja, i postoji čvrsta nit koja spaja nas i sve ostalo u životinjskom carstvu, uključujući i druge savremene pripadnike roda Homo.“

„To je zanimljiva tačka gledišta“, rekla je Luiz.

„Ali, neki tvrde da se i druga teorija zalaže, zapravo, za biblijsko tumačenje: paralela između Multiregionalizma i Deset izgubljenih plemena Izraela je prilično očigledna. Osim toga, postoji i hipoteza o „mitohondrijalnoj Evi“, koja tvrdi da je moguće da svi današnji ljudi vode poreklo od jedne žene koja je živela pre nekoliko stotina hiljada godina. Čak i naziv ove teorije — Eva! — gotovo nedvosmisleno pokazuje da tu postoji previše toga što upućuje na Bibliju i da se ne radi o pravoj nauci.“ Meri je zastala. „Izvini, govorila si o neandertalskom shvatanju kvantne fizike, a ja sam te prekinula ..“

„Da, da“, rekla je Luiz. „Pa, mislila sam, šta ako pretpostavimo da su oni u pravu u tome da paralelni univerzumi nastaju cepanjem, a da nisu u pravu u tome da je ovaj univerzum oduvek postojao. Ako univerzum ima svoj početak, onda je pitanje koje se postavlja kada se ona prva podela dogodila?“

Meri se namrštila. „Hmm, ne znam, pretpostavljam da se to desilo onda kada je neko prvi put doneo svesnu odluku.“

„Tačno tako! Ja mislim da je to potpuno tačno! A kada je doneta prva odluka?“ Luiz je zaćutala. „Znate, zanimljivo je ono što Ponter kaže da naše naučne teorije, u suštini, samo pokušavaju da dokažu ono što govore naši mitovi o stvaranju — Veliki prasak i teorija o evoluciji ljudskog roda o kojoj ste malopre govorili — i jedna i druga teorija predstavljaju samo savremeno prepričavanje Knjige postanja. Pa, možda i ja sada razmišljam na isti način. Uostalom, u Bibliji, prva odluka koju je doneo neko drugi sem Boga je Evina odluka da uzme jabuku — to je Prvobitni greh — i moglo bi da se pomisli da je to dovelo do cepanja univerzuma. U jednoj vremenskoj liniji, u onoj u kojoj smo mi, ljudski rod je isteran iz Raja. U drugoj, nije. Zapravo, to je pomalo nalik na Ponterov slučaj, jer je i on prešao iz jedne verzije realnosti u drugu.“

Meri nije ništa shvatila. „Šta hoćeš da kažeš?“

„Govorim o Devici Mariji, Hristovoj majci. Vi ste katolkinja, zar ne?“

Meri je klimnula glavom.

„Primetila sam krst koji nosite oko vrata.“ Meri je nesvesno spustila pogled. „I ja sam katolkinja“, nastavila je Luiz. „Kao katolkinja, vi verovatno ne činite istu grešku koju čine mnogi ljudi. Govorim o učenju o Bezgrešnom začeću — mnogi ljudi misli da se to odnosi samo na rođenje Hrista koga je rodila devica, ali nije tako, zar ne?“

„Ne“, rekla je Meri. „To se odnosi na začeće same Bogorodice. Razlog zbog kojeg je ona mogla da rodi Božjeg sina je taj što je ona sama začeta oslobođena od Prvobitnog greha — njeno začeće je bilo bezgrešno.“

„Tačno tako. Pa, kako dobiti osobu oslobođenu od prvobitnog greha u svetu u kome svi potiču od Adama i Eve?“

„Nemam pojma“, rekla je Meri iskreno.

„Zar ne shvatate?“ — pitala je Luiz. „To je kao da se Marija prebacila u ovaj univerzum iz druge vremenske linije, one u kojoj Eva nije uzela jabuku, one u kojoj nije došlo do pada čoveka, one u kojoj ljudi žive neokaljani Prvobitnim grehom.“

Meri je klimnula glavom sumnjičavo. „O tome bi moglo da se raspravlja.“

Luiz se nasmešila. „Pa, videćete odmah paralelu između Pontera i Bogorodice. Da se vratim na svoje prethodno pitanje: ako je Ponter u pravu i ako se univerzum cepa svaki put kada se donese neka odluka, kada se univerzum prvi put podelio? A vi ste rekli da se to dogodilo kada je neko prvi put doneo odluku. Ali, kada se to prvi put desilo? Ne u Bibliji, već u realnosti.“

Meri je uzela još jedan čips. „Bože, ne znam. Prvi put kada su trogloditi odlučili da skrenu levo umesto desno?“

Luiz je spustila plastičnu šolju sa kafom na mali stočić. „Ne, ne mislim da je bilo tako. Trogloditi nisu imali svest i volju; oni su bili kao i sve ostale primitivne forme života — samo hemijske mašine. Stiven Džej Gult govori u svojoj knjizi o vraćanju trake života unazad i dobijanju različitih rezultata, a kada to kaže, on aludira na teoriju haosa. Ali on greši. Ma koliko puta da staviš nekog troglodita na isto raskršće, on će krenuti istim putem. Troglodit ne razmišlja, on nema svest. On samo procesuira stvarnost svojm čulima i čini ono što ona diktiraju. On ne vrši nikakav izbor. Gult je u pravu — na neki način — kada kaže da kada bi prvobitni uslovi bili promenjeni, ishod bi mogao da bude potpuno različit, ali vraćanje trake života unazad i njeno ponovno puštanje neće dati ništa više drugačiji ishod nego što se dešava kod ponovnog puštanja trake s filmom Prohujalo s vihorom jer rezultat neće biti taj da Ret i Skarlet ostanu zajedno. Ne, ja verujem da su se realne odluke, realni izbori, realna svest pojavili tek mnogo, mnogo kasnije. Mislim da smo mi — Homo sapiensi — bili prva svesna bića na ovoj planeti.“

„I ranije vrste ljudskih bića posedovali su razvijene forme ponašanja“, rekla je Meri. „Homo ergaster, Homo erectus, Homo habilis, čak i australopitekus i Kenyanthropus.“

„Da, znam da je ovo vaše područje, profesorko Von — “ Da li je moguće da za sve ono vreme koje su provele zajedno u karantinu nikada nije rekla Luiz da može da joj se obraća na „ti“, pomislila je Meri. „Ali čitala sam nešto o tome na Inernetu. Po onome što sam uspela da zaključim, te prethodne vrste ljudskih bića nisu imale ništa razvijenije forme ponašanja nego što je, na primer, ponašanje dabra kada gradi branu.“

„Oni su pravili oruđe“, rekla je Meri.

„Oui“, rekla je Luiz. „Ali, zar to nije bilo repetitivno ponašanje i zar nisu neprestano pravili jedno isto, potpuno identično oruđe, i zar hiljade njih nisu vekovima i vekovima sve isto radili? Sva oruđa su bili napravljena na osnovu istog mentalnog sklopa, istog dizajna?“

Meri je klimnula glavom. „To je tačno.“

„Nesumnjivo su morale da postoje neke prirodne varijacije između oruđa“, rekla je Luiz, „zasnovane samo na slučajnim i nasumičnim razlikama do kojih je dolazilo kada se otkidaju komadići kamena dok se pravi oruđe. Da je kod njih postojala svest, čak i da se nije dogodilo da im na pamet padne bolja ideja, zar ne bi videli da je neko oruđe bolje od drugog? Ono što hoću da kažem je da nije neophodno da ti padne na pamet ideja o okruglom točku sa šest paoka; možeš da počneš od točka sa pet paoka, ali ako slučajno napraviš točak sa šest paoka, primetićeš da se bolje okreće. Konačno, doći ćeš do savršeno okruglog točka.“

Meri je klimnula glavom.

„Ali, ako svest ne postoji“, rekla je Luiz, „ti jednostavno odbaciš bolju verziju kao onu koja se ne uklapa u tvoj mentalni sklop onoga što se pretpostavlja da treba da napraviš i to je ono što pokazuje svo to oruđe koje su arheolozi pronašli — umesto da se vidi postepeno napredovanje tokom vremena, sve je isto. Jedino objašnjenje koje meni pada na pamet je to da nije postojao svesni izbor bolje verzije: onaj koji je izrađivao oruđe jednostavno nije bio svestan, on nije mogao da shvati da neki određeni način udaranja o kamen dovodi do boljeg proizvoda nego neki drugi način. Dizajn je uvek bio isti, zauvek nepromenljiv ...“

„Zanimljivo razmišljanje“, rekla je Meri, iskreno zadivljena.

„A kada posmatramo kompleksno repetitivno ponašanje kod životinja, kao što je, na primer, kada dabar gradi branu, mi to nazivamo instinktom, a upravo to je i pravljenje oruđa bilo. Ne, sve dok se nije pojavio Homo sapiens nije postojala svest — i, sada sledi glavna začkoljica! — zapravo, za prvih šezdeset hiljada godina postojanja Homo sapiensa nije postojala svest.“

„O čemu ti to govoriš?“ — pitala je Meri.

„Kada se čovek koji je anatomski identičan današnjem prvi put pojavio?“ — pitala je Luiz, uzevši ponovo svoju solju sa kafom.

„Pre oko sto hiljada godina.“

„To je ista brojka koju sam ja našla na Internetu. Da li sam ja dobro shvatila? Pre sto hiljada godina su se pojavila bića koja su izgledala isto kao mi, koja su hodala isto kao mi? Bića sa mozgovima koji su bili iste veličine i oblika kao što su naši mozgovi, sudeći bar po njihovim lobanjama?“

„Tačno“, rekla je Meri. Završila je s čipsom i izvadila papirnu maramicu iz tašne da bi obrisala masne prste.

„Ali“, počela je Luiz, „sudeći po onome što sam pročitala — šezdeset hiljada godina oni nisu razmišljali. Šezdeset hiljada godina oni nisu činili ništa što nije bilo isključivo instinktivno. A onda, pre četrdeset hiljada godina, sve se promenilo.“

Meri je širom otvorila oči. „To se naziva Veliki skok napred.“

„Tačno!“

Meri je osetila kako joj srce snažnije udara. Veliki skok napred je bio termin koji su neki antropolozi dali trenutku buđenje do kojeg je došlo pre četrdeset hiljada godina; drugi su to nazivali Paleolitska revolucija. Kao što je Luiz rekla, ljudska bića koja su izgledala kao današnja već su postojala šest stotina vekova do tog trenutka, ali oni nisu stvarali umetnička dela, oni nisu ukrašavali svoja tela nakitom i nisu sahranjivali svoje mrtve i u grobove stavljali određene predmete. Ali, počevši simultano svugde, pre četrdeset hiljada godina, iznenada su ljudska bića počela da stvaraju divne slike na zidovima pećina, da nose ogrlice i narukvice i da zakopavaju u zemlju svoje voljene zajedno sa hranom, oružjem i drugim vrednim predmetima koji bi mogli da im zatrebaju u životu posle smrti. Umetnost, moda i religija su se pojavili istovremeno i to je zaista predstavljalo Veliki skok napred.

„Dakle, ti kažeš da je neki Kromanjonac pre četrdeset hiljada godina iznenada počeo da donosi odluke i da je univerzum tada počeo da se cepa?“

„Ne baš to“, rekla je Luiz. Očigledno popivši kafu, ustala je i donela još jednu šolju. „Razmislite o ovome: šta je izazvalo Veliki skok napred?“

„To niko ne zna“, rekla je Meri.

„Bez obzira, to u svakom slučaju predstavlja trenutak rađanja svesti, da li biste to tako rekli?“

„Verovatno bih“, rekla je Meri.

„Ali to rađanje svesti ne prati nikakva velika fizička promena; ne radi se o tome da se pojavila nova vrsta ljudskih bića koja su iznenada počela da stvaraju umetnička dela. Mozgovi sposobni za svesno razmišljanje su postojali već šezdeset hiljada godina, ali oni nisu posedovali svest. A onda se nešto dogodilo.“

„Da, Veliki skok napred. Ali, kao što sam već rekla, niko ne zna šta ga je izazvalo.“

„Da li ste ikada čitali Rodžera Penrouza? Njegovu knjigu Carev novi um?“

Meri je odmahnula glavom.

„Penrouz je matematičar iz Oksforda. On smatra da ljudska svest predstavlja kvantno-fizički pojam po samoj svojoj prirodi.“

„A to znači?“

„To znači da ono što mi smatramo inteligencijom, svesnošću ne potiče od neke biohemijske mreže neurona, ili bilo čega sličnog, već da je rezultat kvantnih procesa. On i jedan anesteziolog po imenu Hamerof su zagovornici teze da je kvantna superpozicija izolovanih elektrona u mikrotubulama moždanih ćelija stvorila fenomen svesnosti.“

„Ah“, rekla je Meri sumnjičavo.

Luiz je srknula kafu. „Pa, zar ne shvatate?“ — pitala je. „To objašnjava Veliki skok napred. Naravno, naši mozgovi su bili isti kao što su danas sto hiljada godina, ali do pojave svesnosti nije došlo sve dok se nije desio kvantni fenomen, verovatno sasvim slučajno: jedno jedino cepanje novog univerzuma do kojeg je došlo na način na koji to Everet objašnjava.“

Meri je klimnula glavom; to je bila zanimljiva ideja.

„A kvantna dešavanja, po svojoj prirodi, imaju višestruke moguće ishode“, rekla je Luiz. „Umesto te kvantne fluktuacije ili ma šta da je to bilo, i stvaranja svesnosti kod Homo sapiensa, ista stvar je mogla da se dogodi kod druge vrste ljudskih bića koja su postojala pre četrdeset hiljada godina — Neandertalaca! Prvo cepanje univerzuma je bilo slučajno, bio je to kvantni poremećaj. Na jednoj strani, misao i svesno mišljenje su se razvili kod naših predaka, na drugoj, kod Ponterovih predaka. Pročitala sam da su Neandertalci postojali pre dvesta hiljada godina, da li je to tačno?“

Meri je klimnula glavom.

„A oni su imali čak i veće mozgove od nas, zar ne?“ Meri je ponovo klimnula glavom.

„Ali u ovom svetu“, rekla je Luiz, „u ovoj vremenskoj liniji, u tim mozgovima nije se stvorila iskra svetlosti. To se desilo nama, i ta oštrina uma koju nam je ta svesnost dala — lukavost i mogućnost predviđanja događaja — dovela nas je do apsolutnog pobede nad Neandertalcima i tako smo mi postali vladajuća vrsta na ovoj planeti.“

„Ah!“ — rekla je Meri. „Ali u Ponterovom svetu — “

Luiz je klimnula glavom. „U Ponterovom svetu se desilo upravo suprotno. Neandertalci su bili ti koji su postali svesni i razvili umetnost i kulturu i lukavost. Kod njih je došlo do Velikog skoka napred, a mi smo ostali glupi kakvi smo i bili prethodnih šezdeset hiljada godina.“

„Pretpostavljam da je to moguće“, rekla je Meri. „Mogla bi, verovatno, da napišeš dobar rad na osnovu ove ideje.“

„I više od toga“, rekla je Luiz. Otpila je još malo kafe. „Ako sam u pravu, to znači da bi Ponter mogao da se vrati kući.“

Meri je osetila kako joj je srce zadrhtalo. „Šta?“

„Taj zaključak zasnivam delimično na onome što mi je Ponter ispričao, a delimično na našem shvatanju fizike. Pretpostavimo da svaki put kada se univerzum cepa, on to ne čini na način kao što se to dešava kod ameba — tako što od jedne amebe postaju dve, a prvobitna nestaje tokom tog procesa. Pretpostavimo da se umesto toga dešava nešto što više liči na ono što se događa kod kičmenjaka prilikom rođenja: prvobitni univerzum nastavlja da postoji, a stvara se novi univerzum.“

Da?“ — rekla je Meri. „I onda?“

„Pa, onda ti univerzumi su, zapravo, različite starosti. Oni možda izgledaju potpuno identično, izuzev onoga što si odlučila da jutros doručkuješ, ali jedan od njih je star dvanaest milijardi godina, a drugi je — pogledala je na sat — sada star nekoliko sati. Naravno, novostvoreni univerzum bi izgledao kao da je star milijardu godina, ali to ne bi zaista bio.“

Meri se namrštila. „Hmm, Luiz, da ti nisi po svojm shvatanjima kreacionista, zar ne?“

„Šta?“, rekla je Luiz, a zatim se nasmejala. „Ne, ne, ali shvatam na šta aludirate. Ne, ja govorim o pravoj fizici.“

„Ako tako kažeš. Ali kako na osnovu toga Ponter može da se vrati kući?“

„Pretpostavite da je ovaj univerzum — ovaj u kome smo vi i ja sada, onaj originalni u kojem su Homo sapiensi postali svesni — onaj koji se u početku rascepio od univerzuma u kojem su Neandertalci postali svesni. Svi drugi bezbrojni univerzumi u kojima svest kod Homo sapiensa postoji su nastali od njega, ili od onih koji su nastali od tih drugih i još dalje i još dalje, i to sve počevši od ovog prvog.“

„To je ogromna pretpostavka“, rekla je Meri.

„Bila bi, da nema drugih dokaza. Ali mi imamo dokaz da je ovaj univerzum specijalan: Ponterov dolazak baš ovde, od svih mogućih mesta na koja je mogao da ode. Kada je Ponterovom kvantnom kompjuteru nestalo univerzuma u kojem njegove kopije postoje, šta je on učinio? Pa, on je posegnuo za univerzumima u kojima ne postoji. A, načinivši to, on je najpre dospeo u onaj univerzum koji se inicijalno razdvojio od celog niza onih u kojima postoji, onaj jedan koji je pre četdeset hiljada godina krenuo drugom stazom, sa drugom vrstom ljudskih bića koja su njime vladala. Naravno, čim je dopro u taj univerzum u kojem kvantni kompjuter ne postoji na istom mestu, proces faktorisanja je prekinut i kontakt između dva sveta je nestao. Ali ako Ponterovi ljudi ponove potpuno isti proces koji je doveo do toga da on bude prebačen ovamo, mislim da postoji mogućnost da se kapija do tog posebnog univerzuma, onoga koji se prvi put rascepio od njihove vremenske linije, ponovo otvori.“

„Tu postoji mnogo ako“, rekla je Meri. „Osim toga, ako oni mogu da ponove eksperiment, zašto to nisu već učinili?“

„Ne znam“, rekla je Luiz. „Ali ako sam u pravu, vrata do Ponterovog sveta bi mogla da se ponovo otvore.“

Meri je osetila da joj je u stomaku zaigralo — i to nije bilo samo zbog čipsa — dok je pokušavala da shvati šta oseća dok razmišlja o toj mogućnosti.




Poglavlje 43


Adikor Huld je zurio u robota iz rudnika kojeg mu je Dern obezbedio. Robot je izgledao žalosno: činilo se da je sav od zupčanika, žica i mehaničkih zglobova; podsećao je na jelku bez iglica na granama. Bilo je očigledno da je robot bio zahvaćen vatrom; Adikor se setio da je pre četiri meseca u rudniku izbio požar. Neki od njegovih metalnih delova bili su izlizani do krajnje granice i ceo robot je bio potamneo, i delovao jadno. Dern je rekao da je ovaj robot trebalo da bude poslat na reciklažu, tako da niko neće ni primetiti da ga nema.

Ipak, problem je bio u tome kako da kontrolišu robota. Iako su postojali roboti sa ugrađenim čipom, oni su bili veoma skupi. Ovaj nije mogao da sam uradi ono što je trebalo da uradi; moraće da njime upravlja pomoću daljinskog upravljača. Nisu mogli da koriste radio-signal, jer bi došlo do njegove interferencije sa kvantnim registrima, i tako ne bi uspeli da ponove eksperiment. Na kraju je Dern rešio da provuče optički kabl od robota do male kontrolne kutije, koju je prikačio za jednu od konzola u kontrolnoj sobi u laboratoriji za kvantne kompjutere. Upotrebio je džojstik za pokretanje robotovih ruku, tako da on može da pritisne registar 69 onako kako je to učinio Ponter.

Adikor je pogledao u Derna. „Sve spremno?“

Dern je klimnuo glavom.

Pogledao je u Džasmel, koja je takođe bila prisutna. „Spremna?“

„Da.“

„Deset“, rekao je Adikor koji je stajao pored svoje kontrolne konzole; odbrojavao je vreme kao što je to čino onda, iako ovog puta nije bilo nikoga u kompjuterskoj komori ko bi mogao da ga čuje.

„Devet.“ Adikor se očajnički nadao da će ovo uspeti — kako zbog Pontera, tako i zbog sebe.

„Osam. Sedam. Šest.“

Pogledao je u Derna.

„Pet. Četiri. Tri.“

Osmehnuo se ohrabrujuće Džasmel.

„Dva. Jedan. Nula.“

„Hej!“ — uzviknuo je Dern. Video je kako je kontrolna kutija poletela i s treskom pala na pod, i počela da se vuče po njemu; optički kabl koji je bio zakačen na zadnjem delu robota bio je čvrsto zategnut.

Adikor je osetio jak nalet vazduha, ali nije mu zapucketalo u ušima; nije došlo do znatnije promene pritiska. Činilo se kao da je vazduh jednostavno zamenjen...

Džasmeline usne su se pokretale i moglo se videti da izgovara reči: „Ne mogu da verujem“, ali ma šta da je izgovorila, njen glas je bio prigušen hujanjem vazduha.

Dern je pojurio i zaustavio konzolu da ne bude dalje odvučena tako što je stao na kabl svojom desnom nogom. Adikor je požurio do staklene pregrade da bi pogledao u kompjutersku komoru.

Robota nije bilo, ali —

— ali kabl je bio čvrsto zategnut negde na polovini dužine ruke iznad poda i pružao se od otvorenih vrata kontrolne sobe do tri četvrtine puta do kompjuterske odaje, sve dok ...

Iznenada je nestao, ispario u vazduhu, kao da je prošao kroz nevidljivu rupu u nevidljivom zidu, tačno pored registra broj 69.

Adikor je pogledao u Derna. Dern je pogledao u Džasmel. Džasmel je pogledala u Adikora. Pojurili su ka monitoru, na kojem je trebalo da može da se vidi sve što sočivo kamere na robotu registru-je. Ali, ekran je bio potpuno taman.

„Robot je uništen“, rekla je Džasmel, „Kao i moj otac.“

„Možda“, rekao je Dern. „Ili možda video-signal ne može da se prenosi kroz ovo, ma šta da je to.“

„Ili“, počeo je Adikor, „možda se robot nalazi u nekoj potpuno zamračenoj prostoriji.“

„Šta misliš da bi trebalo da učinimo?“ — pitala je Džasmel.

Dern je slegao ramenima.

Adikor je rekao: „Hajde da ga povučemo nazad, da vidimo da li je moguće da išta ostane neoštećeno kada prođe kroz to.“ Ušao je u kompjutersku komoru i polako uhvatio kabl, nestavši i sam u ništavilu sve do visine struka. Zatim je pružio i drugu ruku i počeo da polako povlači kabl.

Džasmel mu je prišla s leđa, i počela da i ona vuče kabl.

Kabl je bilo prilično lako vući, ali je bilo očigledno, bar Adikoru, da postoji neki teret na njegovom drugom kraju, kao da negde na drugoj strani otvora robot visi iznad neke provalije.

„Koliko su jaki konektori kojima je kabl zakačen za robota?“ — pitao je Adikor, bacivši pogled na Derna, koji je sada, pošto više nije morao da drži kontrolnu kutiju, takođe ušao u kompjutersku komoru.

„To su standardni konektori.“

„Da li će se otkačiti?“

„Ako ih snažno povučeš. Postoje male kopče na konektoru kabla pomoću kojih se on namešta.“

Adikor i Džasmel su i dalje polako vukli kabl. „A da li si ti podesio te kopče?“

„Nisam siguran“, odgovorio je Dern. „Verovatno. Ja sam zakačinjao i otkačinjao kabl nekoliko puta dok sam pripremao robota...“ Adikor i Džasmel su već izvukli možda tri dužine ruke kabla i — “Pogledajte!“ — uzviknula je Džasmel.

Robot se pojavio kroz ... kroz šta, to nisu mogli da kažu. Ali mogla je da se vidi njegova osnova, kao da na neki način prolazi kroz rupu u vazduhu koja je po veličini potpuno odgovarala prečni-ku njegove osnove.

Dern je pojurio po kompjuterskoj komori, tako da su krajevi nogavica njegovih pantalona glasno udarali po uglačanom granitu. Prišao je i zgrabio jednu od robotovih ruku, koja je delimično virila iz vazduha. Stigao je u pravom trenutku, jer je kabl popustio i Adikor i Džasmel su pali jedno na drugo. Brzo su ustali i videli kako Dern izvlači do kraja robota sa — taj izraz je tog trena pao Adikoru na pamet — sa druge strane.

Adikor i Džasmel su potrčali ka Dernu, koji je sedeo na podu, s robotom koji je ležao prevrnut pored njega. Nije delovao ništa više oštećeno nego što je bio i pre nego što je prošao kroz vazduh. Dern je zurio u svoju levu ruku, sa izrazom zbunjenosti na licu.

„Da li si dobro?“ — pitao je Adikor.

„Moja ruka...“ — počeo je Dern.

„Šta je s njom? Da li je slomljena?“

Dern je podigao pogled. „Ne, dobro je, dobro. Ali, kada sam zgrabio robota ... kada je kabl popustio i robot počeo da pada, i moja ruka je prošla kroz... to. Video sam kako pola moje ruke nestaje kroz ... ma šta da je ovo.“

Džasmel je uzela Dernovu ruku u svoju i pogledala je. „Čini mi se da je sve u redu. Šta ti osećaš?“

„Ne osećam ništa neobično. Ali izgledalo je kao da je odsečena, odmah iza prstiju, a ivica je bila potpuno ravna i glatka i nije bilo krvi, i kako sam sve više izvlačio robota, tako se i ivica pomerala duž mojih prstiju.“

Džasmel je zadrhtala.

„Da li si siguran da si dobro?“ — pitao je Adikor.

Dern je klimnuo glavom.

Adikor je zakoračio napred, ka mestu na kojem se nalazio otvor. Polako je ispružio svoju desnu ruku, zatim je povukao, i tako nekoliko puta, isprobavajući. Ma kakva da su se vrata tu nalazila, sada su bila otvorena.

„I, šta sada?“ — pitala je Džasmel.

„Ne znam“, rekao je Adikor. „Da li možemo da postavimo neku svetiljku na robota?“

„Naravno“, rekao je Dern. „Mogu da skinem lampu sa zaštitnika za glavu. Da li imaš višak?“

„Na polici u maloj odaji za jelo.“

Dern je klimnuo glavom, a onda podigao ruku i počeo da je okreće u zglobu i posmatra kao da je nikada pre nije video. „Bilo je neverovatno“, rekao je tiho. Onda je, odmahujući glavom da bi se trgao iz razmišljanja, krenuo da donese svetiljku.

„Znaš šta se dogodilo, naravno“, rekla je Džasmel Adikoru, dok su čekali da se Dern vrati. „Moj otac je prošao kroz to. Zato nema ni traga od njegovog tela.“

„Ali, ta druga strana se ne nalazi na nivou poda“, rekao je Adikor. „Sigurno je pao i — “

Džasmel je podigla obrve. „I možda je slomio vrat. Što znači da bismo na toj drugoj strani mogli da ugledamo ...“

Adikor je klimnuo glavom. „Njegovo telo. To mi je već i pre palo na pamet. Žao mi je ... ali, zapravo sam pretpostavljao da se udavio u rezervoaru s teškom vodom.“ Razmišljao je o ovome što je rekao jedan trenutak, a onda je krenuo ka robotu koji je bio potpuno suv. „Na drugoj strani se nalazio rezervoar s teškom vodom onda kada je Ponter prošao, a sada ... Gristl!“

„Šta?“

„Sigurno smo se povezali sa nekim drugim univerzumom, a ne sa onim u koji je Ponter otišao.“

Džasmelina donja usna je zadrhtala.

Adikor je podigao robota i postavio ga na njegovo postolje. Proverio je konektor kabla, ali, on je, bar po onome što je mogao da vidi, bio u dobrom stanju. U međuvremenu je Džasmel otišla — hodajući polako i pognute glave — da donese drugi kraj optičkog kabla. Donela ga je Adikoru koji ga je stavio na njegovo mesto. Zatim je pomerio dve kopče koje su kliknule u spojke na konektoru, učvršćujući ga time još više.

U tom trenutku se vratio Dern noseći dve električne lampe i sfernu bateriju. Takode je doneo i lepljivu traku kojom je čvrsto zakačio lampe na obe strane sočiva na kameri robota.

Ponovo su namestili robota na isto mesto pored registra 69, a onda su se svo troje uputili u kontrolnu odaju. Tu su se nalazile neke kutije sa opremom i Adikor je stao na njih da bi mogao da istovremeno upravlja kontrolnim komandama na svojoj konzoli i da gleda u kompjutersku komoru.

Ponovo je počeo s odbrojavanjem. „Deset. Devet. Osam. Sedam. Šest. Pet. Četiri. Tri. Dva. Jedan. Nula.“

Ovog puta Adikor je sve video. Kapija se otvorila nalik obruču koji se širi poput vatre plavičaste boje. Čuo je kako je vazduh pokuljao, i video je kako se robot, koji je izgledao kao da stoji na ivici provalije, zanjihao i nestao. Kabl se zategao, a plavi obruč se stegao oko njega, smanjujući se do veličine njegovog prečnika, a onda nestao.

Njih troje su se istovremeno okrenuli prema četvrtastom monitoru. U početku im se činilo da ponovo uopšte nema signala, a onda su zraci svetlosti nešto obasjali — staklo ili plastiku — i oni su nakratko videli odraz robota na tome. Ali to je bilo sve; ma gde da se sada robot nalazio, sigurno je bilo ogromno.

Sada su svetla poigravala po nečem drugom — izukrštanim metalnim cevima, možda? — dok se robot poput klatna njihao napred-nazad.

A onda, iznenada, sve je bilo osvetljeno, kao da je —

“Neko je upalio svetlo“, rekla je Džasmel.

Sada je bilo očigledno da robot visi i okreće se na kraju svog kabla. Mogli su da vide isklesane stene, i još stena i —

„Šta je ono?“ — uzviknula je Džasmel. Videli su to samo na trenutak: bile su to neke merdevine, koje su bile prislonjene na zid ogromne prostorije, a na tim merdevinama se nalazila neka mršava osoba obučena u neobičnu odeću plave boje.

Robot se i dalje okretao i oni su videli ogromnu geodezijsku rešetku, sa nekim predmetima nalik metalnim cvetovima na njenim spojevima.

„Nikada nisam video išta slično“, rekao je Dern.

„Neverovatno je“, rekla je Džasmel.

Adikor je zadržao dah. Robot se i dalje okretao i ponovo su mogli da vide merdevine i još dve osobe kako silaze, a onda — a to je bilo izluđujuće — kako te osobe nestaju dok se robot okretao.

Robot je nastavio da se okreće i oni su uspeli da bace još dva puta pogled na osobe koje su nosile široku odeću plave boje i nešto jarko žuto na glavama.

Osobe su imale suviše uska ramena da bi bile muškarci. Adikor je mislio da se radi o ženama, iako su osobe bile mršave čak i za žene. Ali, na njihovim licima, na koja su uspeli da bace pogled samo na trenutak, nije bilo dlaka i —

Iznenada je slika na trenutak zaigrala, a onda se smirila, i robot se više nije okretao. Jedna ruka se pojavila sa strane, i na kratko dominirala vidnim poljem kamere; bila je to slabačka ruka sa kratkim prstima i sa nekim metalnim obručem oko jednog od prstiju. Ta ruka je, očigledno: čvrsto uhvatila robota i zaustavila njegovo dalje okretanje. Dern je kao mahnit povlačio dugmad na kontrolnoj kutiji, okrećući kameru najbrže što je mogao, i sada su po prvi put mogli da dobro pogledaju lice bića koje je držalo robota koji je visio.

Dern je glasno uzdahnuo. Adikor je osetio stezanje u stomaku. Biće je bilo odvratno, deformisano; imalo je donju vilicu koja je delovala kao da ima neki izraštaj.

Odvratno biće je i dalje držalo robota, pokušavajući da ga spusti dole, bliže zemlji; izgleda da se robot nalazio na pola dužine tela iznad poda ogromne prostorije.

Kako se kamera na robotu pomerala, Adikor je uspeo da vidi da se na dnu geodezijske rešetke nalazi otvor, kao da je jedan deo nje uklonjen. Na podu prostorije stajali su ogromni zaobljeni delovi od stakla ili providne plastike koji su bili nagomilani jedni na druge; to su, verovatno, bili predmeti koje su prvo obasjale lampe sa robota. Izgledalo je da su ovi zaobljeni komadi stakla nekada formirali ogromnu sferu.

Sada su mogli da neometano posmatraju tri ista bića, sva podjednako deformisana. Dvoje nije imalo dlake na licu. Jedno je pokazivalo rukom ka robotu; njegova ruka je bila tanka kao grančica.

Džasmel je držala ruke na kukovima i polako odmahivala glavom levo-desno. „Šta je to?“

Adikor je odmahnuo glavom zbunjeno.

„To je neka vrsta primata“, rekla je Džasmel.

„Nisu ni šimpanze ni majmuni bonobo“, rekao je Dern.

„Ne“, rekao je Adikor, „ali, iako su prilično mršavi i uglavnom nemaju dlake, više liče na nas nego na majmune.“

„Šteta što nose te neobične predmete na glavama“, rekao je Dern. „Pitam se čemu li služe?“

„Za zaštitu?“ — nagađao je Adikor.

„Nisu previše efikasni, ako tome služe“, rekao je Dern. „Ako im nešto padne na glavu, njihovi vratovi, a ne ramena, primiće svu težinu.“

„Nema ni traga od mog oca“, rekla je Džasmel tužno.

Svo troje su ćutali neko vreme. Onda je Džasmel ponovo progovorila: „Znate li na šta meni liče? Izgledaju kao oni prvobitni ljudi — kao oni fosili koji mogu da se vide...“

Adikor se odmakao nekoliko koraka, bukvalno se zanevši na nogama. Pronašao je stolicu i sručio se na nju.

„Gliksini“, rekao je, kada mu je odgovarajuća reč pala na pamet; Gliksin je bila oblast u kojoj su ti fosili pronađeni. Bili su to jedini poznati primati bez luka iznad obrva i sa tim smešnim ispupčenjima na donjoj vilici.

Da li je moguće da je njihov eksperiment prešao preko granice svetova i stigao do univerzuma koji su se odvojili od ovog univerzuma mnogo pre stvaranja kvantnih kompjutera? Ne, ne. Adikor je odmahivao glavom. To je bilo previše, previše ludo. Uostalom, Gliksini su istrebljeni pre negde oko pola miliona meseci — to je bila brojka koja mu je pala na pamet, ali nije bio siguran da je tačna. Adikor je trljao rukom mesto iznad luka na obrvama. Jedini zvuk koji se čuo bilo je zujanje opreme za čišćenje vazduha; a jedini mirisi koji su se osećali bili su mirisi njihovog znoja i feromona.

„Ovo je od ogromnog značaja“, rekao je Dern tiho. „Ovo je džinovsko otkriće.“

Adikor je polako klimnuo glavom. „Druga Zemlja. Druga vrsta ljudskih bića.“

„On govori!“ — uzviknula je Džasmel pokazujući na jednu od osoba koje su mogle da se vide na ekranu. „Uključi zvuk!“

Dern je posegnuo za kontrolnim dugmetom. „Govori“, ponovio je Adikor, odmahujući glavom u neverici. „Čitao sam da Gliksini nisu bili sposobni da govore, zato što su im jezici bili previše kratki.“

Slušali su kako to biće govori, iako nisu razumeli reči.

„To zvuči tako neobično“, rekla je Džasmel. „Ne liči ni na šta što sam ikada čula.“

Gliksin koji se video u prvom planu prestao je da vuče robota, očigledno shvativši da više nema kabla. Odmakao se od robota, a drugi Gliksini su prišli da bi ga pogledali. Adikoru je bio potreban jedan trenutak da shvati da su tu i muškarci i žene; i jedni i drugi na licima uglavnom nisu imali dlake, iako je nekoliko muškaraca imalo bradu. Žene su, uopšteno gledano, bile sitnije, ali, na nekima od njih se videlo da pod odećom imaju grudi.

Džasmel je pogledala u pod. „Izgleda da kapija za sada ostaje otvorena“, rekla je. „Pitam se koliko će to dugo trajati?“

I Adikor se to pitao. Dokaz koji bi spasao njega i njegovog sina Daba i njegovu sestru Kelon je bio tu: paralelni svet! Ali Daklar Bolbej bi nesumnjivo tvrdila da su snimci koji su načinjeni lažni, da predstavljaju rezultat sofisticirane kompjuterske animacjie. Uostalom, rekla bi, Adikor ima pristup najmoćnijim kompjuterima na planeti.

Ali kada bi robot mogao da donese natrag nešto ... bilo šta, možda neki predmet ili...

Mogli su da naizmenično vide različite delove prostorije dok su se ljudi kretali okolo, oslobađajući im tako vidik za ono što se nalazilo iza njih. To je bila pećina valjkastog oblika, možda 15 puta visine čoveka, isklesana u stenama.

„Oni se međusobno jako razlikuju, zar ne?“, pitala je Džasmel. „Izgleda da postoji nekoliko boja kože, i ... pogledajte onu ženu tamo! Ona ima narandžastu kosu, kao orangutan!“

„Jedan od njih trči negde“, rekao je Dern pokazujući.

„Stvarno trči“, rekao je Adikor. „Pitam se gde ide?“




„Pontere! Pontere!“

Ponter Bodit je podigao pogled. Sedeo je za stolom u trpezariji univerziteta Lorentijen, sa dva čoveka sa odseka za fiziku koji su mu pomagali za vreme ručka da napravi plan putovanja po svim važnijim institucijama koje se bave fizikom širom sveta uključujući CERN, Vatikansku observatoriju, Fermilab i Super-Kamiokande u Japanu, drugi najvažniji neutrinski detektor na svetu, u kojem se, takođe, nedavno dogodila nesreća. Stotinu i više studenata je zurilo u Neandertalca, očigledno fascinirano.

„Pontere! — ponovo je povikala Meri Von, dok joj se u glasu osećalo da je zadihana. Gotovo se srušila na sto kada mu je prišla. „Dođi brzo!“

Ponter je ustao. Isto su učinila i dvojica fizičara. „Šta je bilo?“ — pitao je jedan od njih.

Meri nije obratila pažnju na njega. „Trči!“ — rekla je Ponteru. „Trči!“

Ponter je počeo da trči. Meri ga je zgrabila za ruku i počela da trči zajedno s njim. I dalje se borila da dođe do daha; pretrčala je već ceo put od laboratorije za genetiku do zgrade za prirodne nauke, gde je primila telefonski poziv iz NOS.

„Šta se dešava?“ — pitao je Ponter.

„Kapija!“ — povikala je. „Neka sprava, neka vrsta robota ili nečeg sličnog, prošla je ovamo. A kapija je i dalje otvorena!“

„Gde?“ — pitao je Ponter.

„Dole, u neutrinskoj observatoriji.“ Stavila je ruku na grudi, koje su se podizale gore-dole. Meri je znala da Ponter može da trči mnogo brže od nje. I dalje trčeći, gurnula je ruku u svoju malu tašnu i izvukla ključeve od kola, i pružila mu ih.

Ponter je polako odmahnuo glavom. U jednom trenutku, Meri je pomislila da je želeo da kaže: „Ne bez tebe“, ali je, naravno, shvatila da se radi o nečem mnogo važnijem: Ponter Bodit nije nikada u životu vozio automobil. Nastavili su da trče, dok je Meri pokušavala da održi korak s njim, ali njegove noge su bile duže i on je počeo da trči i —

Pogledao ju je i bilo je očigledno da ga muči ista dilema: nije bilo nikakvog smisla da stigne pre Meri do parkinga, jer ionako ne bi mogao da išta uradi dok ona ne stigne.

Prestao je da trči, a zatim i ona, pogledavši ga zabrinuto.

„Mogu li?“ — pitao je Ponter.

Meri nije imala pojma na šta tačno misli, ali je klimnula glavom. Pružio je svoje velike ruke i podigao je sa zemlje. Meri ga je zagrlila rukama oko vrata i Ponter je počeo da trči, dok su njegovi dugi koraci odzvanjali po popločanom podu. Meri je mogla da oseti njegove mišiće kako se pokreću dok je jurio. Studenti i osoblje fakulteta su stajali i posmatrali neobičan prizor.

Stigli su do „aleje za kuglanje“ i Ponter je uložio svu svoju snagu u trčanje, dok su sada njegovi koraci odjekivali poput groma u staklenom hodniku.

Trčao je sve dalje i dalje, pored kioska, i —

Jedan student je u tom trenutku izlazio na vrata. Otvorio je, iznenađeno, širom usta, ali je pridržao staklena vrata tako da su Ponter i Meri mogli da prođu i oni su izleteli napolje, na svetlost dana.

Meri je mogla da gleda samo pozadi. Čvršće ga je zagrlila, držeći se. Ponter je znao koji je njen automobil; nije imao problema da opazi crveni neon na malom parkingu — što je bila jedna od prednosti malog univerziteta. Nastavio je da trči, i Meri je mogla da čuje i oseti kako se teren pod njegovim nogama menja kada je on trčeći sišao sa trave i stupio na asfalt parkinga.

Posle desetak metara, Ponter je usporio i spustio Meri. U glavi joj se vrtelo od ove lude trke, ali je uspela da brzo stigne do automobila i otvori vrata.

Meri je sela na vozačko sedište, a Ponter na suvozačko. Okrenula je ključ za paljenje i pritisla papučicu za gas i jurnuli su putem, ostavljajući Lorentijan za sobom. Uskoro su se nalazili na putu za Sadberi i rudniku Krejton. Meri obično nije vozila brzo — uostalom, za to nije ni imala mnogo prilike s obzirom na saobraćajnu gužvu koja vlada u Torontu — ali sada je išla 120 kilometara na sat po seoskom putu.

Konačno su stigli do rudnika, projurili pored velikog znaka kompanije Inko, a onda kroz kapiju, i nastavili krivudavim putem do velike zgrade u kojoj se nalazio lift. Meri je naglo zaustavila kola, tako da je šljunak poleteo u vazduh i Ponter i ona su izleteli napolje.

Ipak, sada nije više bilo potrebe da Ponter čeka Meri, a vreme je i dalje bilo od ključne važnosti. Ko je mogao da zna koliko dugo će kapija biti otvorena; uostalom, da li je još uvek otvorena? Ponter je pogledao u Meri, a onda poleteo napred i zgrabio je u zagrljaj. „Hvala ti“, rekao je. „Hvala ti na svemu.“

Meri ga je čvrsto stegla, najčvršće što je mogla, ali to verovatno nije bilo ništa u odnosu na ono što bi mogla da učini neka žena Neandertalac.

A zatim ga je pustila.

I on je otrčao prema zgradi u kojoj se nalazio lift.




Poglavlje 44


Adikor, Džasmel i Dern su nastavili da zure u monitor i da gledaju prizor koji se odigravao na udaljenosti od nekoliko dužina ruke i, istovremeno, beskrajno daleko.

„Oni izgledaju tako krhko“, rekla je Džasmel, mršteći se. „Ruke su im tanke kao štapići.“

„Ne i kod one“, rekao je Dern pokazujući jednu osobu. „Sigurno je trudna.“

Adikor je zurio u ekran. „To nije žena“, rekao je, „to je muškarac.“

„Sa onakvim stomakom?“ — pitao je Dern, ne verujući. „A ja sam mislio da sam ja debeo! Koliko li ti Gliksini jedu?“

Adikor je slegao ramenima. Nije želeo da provede vreme razgovarajući; želeo je samo da gleda, da pokuša da sve to nekako upije u sebe. Druga vrsta ljudskih bića! I to napredna u tehnološkom smislu! To je bilo neverovatno. Kako bi voleo da može da sa njima uporedi saznanja iz fizike, biologije i —

Biologija.

Da, to je bilo ono što mu je potrebno! Robota je sada dodirivalo nekoliko Gliksina. Sasvim sigurno se nešto njihovih ćelija zadržalo na njemu, i sasvim sigurno iz njih može da bude izdvojena njihova DNK. To bi bio dokaz koji bi sudija Sard morala da prihvati! DNK Gliksina bi dokazala da je svet koji su snimili bio realan. Ali —

Nije bilo nikakve garancije da će kapija još dugo biti otvorena, niti da će ikada ponovo moći da se otvori. Ali bar će on uspeti da se oslobodi optužbe, a Dab i Kelon će biti pošteđeni sakaćenja.

„Povuci robota natrag“, rekao je Adikor.

Dern ga je pogledao. „Šta? Zašto?“

„Verovatno je ostalo nešto DNK Gliksina na njemu. Ne želim da to izgubimo ako se kapija zatvori.“

Dern je klimnuo glavom. Adikor ga je gledao kako prelazi preko odaje, uzima optički kabl i počinje da ga blago povlači. Adikor se okrenuo ka četvrtastom monitoru. Gliksin koji se nalazi najbliže robotu — imao je smeđu kožu i verovatno je bio muškarac — delovao je zapanjeno kada je video da nešto podiže robota u vis.

Dern je ponovo povukao. Gliksin smeđe kože je sada gledao iza sebe, verovatno u nekog drugog Gliksina. Nešto je vikao, a zatim je klimnuo glavom nekome ko mu je nešto odgovorio. Zatim je zgrabio osnovu robota koji se sve više podizao i koji je sada visio iznad njega.

Još jedan muški Gliksin je dotrčao i dospeo Adikoru u vidno polje. Ovaj je bio nešto niži, imao je svetliju kožu — podjednako svetlu kao i Adikor — ali njegove oči su bile neobične: tamne i gotovo prekrivene čudnim kapcima.

Gliksin koji je imao smeđu kožu pogledao je u čoveka koji je upravo stigao. On je snažno odmahivao glavom — ali ne u pravcu smeđeg čoveka. Ne, on je gledao pravo u sočivo kamere na robotu i kao mahnit mahao rukama, stalno uzvikujući, iznova i iznova, jednu jedinu reč: „Čekajte! Čekajte! Čekajte!“

Naravno, pomislio je Adikor, i oni silno žele da poseduju neki predmet da bi mogli da dokažu šta su videli; očito ne žele da puste robota. Okrenuo je glavu i povikao Dernu: „Nastavi da vučeš!“




Meri Von je konačno sustigla Pontera, na drugom kraju zgrade u kojoj se nalazio lift, kod prostorije u kojoj su se rudari presvlačili u svoju radnu odeću. Ponter je stajao na rampi koja je vodila ka ulazu u lift, ali su metalna vrata bila zatvorena; kabina lifta je mogla da u tom trenutku bude bilo gde, čak i u najdubljem oknu, 7400 stopa pod zemljom. Ipak, Ponter je očigledno uspeo da ubedi čoveka koji je rukovao liftom da ga pozove gore, ali moglo je da prođe i nekoliko minuta pre nego što on stigne do površine.

Ni Ponter ni Meri nisu ovde imali nikakva ovlašćenja, a obezbeđenje rudnika je nalagalo da pravila budu strogo poštovana. Kompanija Inko je imala zavidan rekord u sprečavanju mogućih nesreća. Stoga je Ponter već bio obuo zaštitne čizme i stavio šlem na glavu. Meri se udaljila od rampe i stavila i ona šlem na glavu i obula čizme, uzevši ih sa velike police. Zatim se vratila i stala pored Pontera, koji je nestrpljivo udarao levom nogom po podu.

Konačno se lift pojavio i vrata su se otvorila. Nikoga nije bilo unutra. Ponter i Meri su ušli. Čovek koji je rukovao liftom pritisnuo je pet puta signalno dugme, što je značilo da će lift sići dole bez zaustavljanja — i kabina se pokrenula.

Dok se budu nalazili u liftu, neće imati mogućnost da komuniciraju sa kontrolnom odajom u NOS, niti sa bilo kim drugim, sem sa čovekom koji je rukovao liftom, a i njemu su samo mogli da daju znak pomoću signalnog dugmeta. Meri je malo toga rekla Ponteru dok su jurili ovamo, delimično zato što je pokušavala da se koncentriše na upravljanje kolima, a delimično zato što joj je srce tuklo najmanje istom brzinom kojom su kola jurila.

Ali sada je imala više vremena na raspolaganju, jer nisu imali šta da rade sve dok lift ne pređe svoj put od jedne milje i 250 metara. Ponter će istrčati iz lifta čim se on zaustavi na nivou na 6800 stopa i ona to neće moći da mu zameri. Ako ga bude usporavala, možda će mu oduzeti toliko važne minute dok bude prelazio tri četvrtine milje do NOS.

Meri je posmatrala kako se brojke koje su označavale nivoe menjaju. Uostalom, to je bio neverovatan prizor koji nikada pre nije videla, ali ...

Međutim, ovo joj je, verovatno, bila poslednja prilika da razgovara sa Ponterom. Činilo joj se da spuštanje lifta traje jako dugo. A ipak, sati, dani — ili možda čak i godine ne bi bile dovoljni da mu kaže sve što je želela da mu kaže.

Nije znala odakle da počne, ali bila je sasvim sigurna da nikada neće oprostiti sebi ako mu to ne kaže sada i ne objasni mu sve. Uostalom, nije se radilo o tome da će on nestati negde u praistorijskom vremenu; on odlazi u paralelni svet, a ne natrag u prošlost. Sutra će biti sutra i za njega, a i desetogodišnjica dana kada su se sreli biće istog dana na obe Zemlje, iako će on to označiti kao stoti mesec ili nekako slično. Ipak, Meri nije uopšte sumnjala da će se on sećati i biti tužan, pokušavajući da shvati šta je on osećao i šta je ona osećala i šta se dogodilo — ili, bolje rečeno, šta se nije dogodilo — između njih dvoje.

„Pontere“, rekla je. Ovo je izgovorila tiho, a lift je pravio glasnu buku. Možda je nije čuo, pomislila je. Gledao je kroz vrata lifta, odsutno posmatrajući tamne stene koje su brzo promicale dok su se spuštali sve niže i niže.

„Pontere“, rekla je Meri ponovo, ovog puta glasnije.

Okrenuo se ka njoj i podigao obrve. Meri se nasmešila. Prvi put kada je videla njegov upitni izraz lica smatrala ga je uznemirujućim, ali sada se bila navikla na njega. Razlike između njih bile su mnogo manje od sličnosti.

Međutim, ipak, sve vreme je postojao jaz između njih — jaz koji nije bio izazvan time što su pripadali različitim vrstama, već činjenicom da je on bio muškarac. Nije se radilo samo o tome što je on bio muškarac, već što je bio toliko privlačan muškarac: mišićav poput Arnolda Švarcenegera, prekriven dlakama, s bradom, moćan, sirov, a istovremeno nespretan.

„Pontere“, rekla je, izgovorivši njegovo ime po treći put. „Postoji nešto ... postoji nešto što moram da ti kažem.“ Zastala je. Jednim delom je mislila da bi bilo bolje da to ne izgovori, da to ostavi, onako kao što toliko mnogo stvari u životu nikada nije rekla. Osim toga, postojala je mogućnost da kada stignu u kontrolnu sobu NOS — a do toga im je bilo preostalo još dosta minuta, prvo liftom, a onda pešice — vide da se kapija, koja se ne neki magičan način otvorila između njegovog i njenog sveta, ponovo zatvorila, i onda bi ona nastavila da viđa Pontera iz dana u dan, s tim da bi se našla u situaciji da je ogolila pred njim svoju dušu, svoju suštinu, za koju je ona verovala da je oboje poseduju, a on da je niko ne poseduje.

„Da?“, rekao je Ponter.

„Ti si pretpostavljao ...”, počela je Meri, „ja sam pretpostavljala da ma koji poremećaj u kvantnom eksperimentu da te je doveo ovamo da to neće moći da se ponovi i da ćeš ti biti zarobljen ovde zauvek.“ Ponter je polako klimnuo glavom, u polutami.

„Mi smo mislili da ne postoji način da se vratiš Džasmel i Megameg, i Adikoru. Iako sam ja znala da tvoje srce pripada njemu, njima, i da će tako uvek biti, ja sam, takođe, znala da si ti bio odlučio da stvoriš sebi život na ovom svetu, na ovoj Zemlji.“

Ponter je ponovo klimnuo glavom, ali je odvratio pogled od nje. Možda je shvatao kuda ovo vodi, možda je smatrao da ništa više ne treba da se kaže.

Ali ona je morala da mu kaže. Morala je da mu objasni, morala je da mu objasni da se nije radilo o njemu, već da se radilo o njoj.

Ne, ne. To je bilo pogrešno. Nije se radilo ni o njoj. Radilo se o onom zlom čoveku bez lica, onom čudovištu, onom demonu. On je bio taj koji je stao između njih.

„Malo pre nego što smo se sreli“, rekla je Meri, „onog dana kada si ti stigao u Sadberija sam bila....“ Zastala je. Srce joj tuklo kao ludo; mogla je da ga oseti, ali sve što je mogla da čuje bilo je zveketanje lifta.

Lift je prošao nivo na 1200 stopa. Mogla je da vidi jednog rudara u oknu kako ga čeka, dok njegova lampa na zaštitnom šlemu osvetljava kabinu lifta, bez sumnje na kratko se zadržavši na njenom i Ponterovom licu, licu stranca koji je došao iz drugog sveta.

Ponter nije ništa rekao; čekao je, ćuteći, da ona nastavi. I konačno ona je nastavila.

„Te noći“, rekla je Meri. „Ja sam bila...“ Nameravala je da ovu reč izgovori kao da se radi o bilo kojoj drugoj reči, da je izgovori bez ikakvog osećanja, ali nije mogla da ispusti ni glasa. „Ja sam bila... povređena“, rekla je.

Ponter je nagnuo glavu, zbunjen. „Povređena? Žao mi je.“

„Ne, htela sam da kažem da me je povredio ... jedan muškarac.“ Duboko je udahnula. „Bila sam napadnuta u Jorku, u kampusu, noću“ — izlaganje ovih besmislenih pojedinosti odlagalo je trenutak kada će morati da izgovori onu reč, znala je to. Sagla je glavu i gledala u metalni pod lifta zamrljan blatom. „Bila sam silovana.“

Začulo se biiip. Pratilac je znao da to treba da učini glasno da bi se čulo naspram buke koju je stvarao lift. Meri je ponovo pokušala. „Bila sam napadnuta. Seksualno.“

Čula je kako je Ponter glasno uzdahnuo, čak i naspram buke koju je pravio lift. Meri je podigla glavu i potražila pogled njegovih zlaćanih očiju u polutami. Njen pogled je leteo napred-nazad, levo-desno, od jednog do drugog njegovog oka, tražeći njegovu reakciju, pokušavajući da pogodi o čemu on razmišlja.

„Mnogo mi je žao“, rekao je Ponter, nežno.

Meri je pretpostavila da on, ili Hak, misle na „žao mi je“ u smislu izražavanja saosećanja, ali je rekla zato što je to bilo jedino što joj je palo na pamet da kaže: „To nije bila tvoja krivica.“

„Znam“, rekao je Ponter. Sada je na njega bio red da ostane bez reči. Konačno je rekao: „Da li si bila povređena, fizički?“

„Samo malo, ništa ozbiljno, ali..“

„Da“, rekao je Ponter. „Ali.“ Zaćutao je. „Da li znaš ko je to učinio“

Meri je odmahnula glavom.

„Sasvim sigurno su vlasti pregledale tvoju Arhivu alibija i — “ Odvratio je pogled, vrativši ga ponovo na isklesane stene koje su prolazile pored njih. „Izvini.“ Ponovo je zaćutao. „Znači, on će se izvući?“ Ponter je govorio glasno, uprkos delikatnosti teme, tako da bi Hak mogao da čuje njegov glas. Meri je mogla da oseti da je besan.

Uzdahnula je i polako klimnula glavom, tužno. „Verovatno.“ Zastala je. „Ja ... mi nismo o tome razgovarali, ti i ja. Možda ja previše toga pretpostavljam. Na ovoj Zemlji, silovanje se smatra užasnim zločinom. Ne znam — “

„Isto je i u mom svetu“, rekao je Ponter. „Neke životinje to čine, na primer, orangutani, ali mi smo ljudi, a ne životinje. Naravno, s obzirom da postoji Arhiva alibija malo ko je toliko lud da to pokuša, ali kada do toga dođe, s njim se postupa veoma strogo.“

Nekoliko trenutaka je vladala potpuna tišina. Ponter je malo podigao desnu ruku, kao da je hteo da je ispruži i dodirne je, da pokuša da je uteši, ali onda je pogledao u svoju ruku, s izrazom iznenađenosti na licu, kao da ta ruka pripada nekom drugom, a ne njemu, i onda ju je spustio.

Ali onda je Meri pružila svoju ruku i dodirnula njegovu krupnu, nežnu. A zatim je skliznula do njegovih prstiju i on je ponovo podigao ruku i njeni nežni prsti prepleli su se sa njegovim krupnim.

„Želela sam da razumeš“, rekla je Meri. „Postali smo veoma bliski dok si bio ovde. Razgovarali smo o svemu i svačemu. I, pa kao što sam rekla, ti si mislio da se nikada nećeš vratiti kući; mislio si da ćeš morati da ovde stvoriš novi život. Ti me nikada nisi pritiskao, nikada nisi ništa pokušao. Postao si jedini muškarac na celoj ovoj planeti sa kojim mi je bilo prijatno da budem nasamo.“

Ponter ju je nežno stegao svojim krupnim prstima.

„Bilo je prerano“, rekla je Meri. „Da li shvataš? Ja, znam da ti se dopadam i..“ Zastala je. Osećala je da je oči peku. „Žao mi je“, rekla je. „Nije mi se to često dešavalo u životu, ali bilo je muškaraca koji su se zanimali za mene, ali — “

„Ali kada taj muškarac“, rekao je Ponter polako, „nije kao drugi muškarci ...“

Meri je odmahnula glavom i ponovo ga pogledala. „Ne, ne. To nije bilo zbog toga; to nije bilo zbog toga kako ti izgledaš.“

Videla je kako se ukočio. Nije smatrala da je on ružan, ne više, ne sada. Smatrala je da mu lice izražava dobrotu i inteligenciju i saosećajnost i ... da, bio joj je privlačan. Ali ono što je rekla nije ispalo kako treba i pokušavajući da mu to objasni, a da ga ne povredi, tako da neće u budućnosti morati da se pita zašto je ona reagovala onako kako je reagovala na njegov nežni dodir onda kada su posmatrali zvezde, ipak ga je na kraju povredila.

„Želela sam da kažem“, počela je Meri, „da je s tvojim izgledom sve u redu. Zapravo, smatram te prilično — “ Oklevala je, iako ne zbog toga što u to nije verovala, već zato što je retko u svom životu bila toliko otvorena u odnosu prema nekom muškarcu — „privlačnim.“

Ponter se tužno nasmešio. „Ja baš i nisam, znaš, privlačan. Bar ne po merilima mog naroda.“

„Nije mi važno“, rekla je Meri iznenada. „Nije mi uopšte važno. Ja ne mogu da zamislim da me ti smatraš privlačnom, ja sam ... ja sam ono što se ovde zove običnom. Za mnom se ne okreće previše muškaraca, ali ...“

„Ja te smatram veoma privlačnom“, rekao je Ponter.

„Da smo imali više vremena“, rekla je Meri. „Da sam ja imala više vremena, znaš, da ono prevaziđem.“ Ne, bila je sigurna da to nikada ne bi uspela da prevaziđe, ali — „Stvari.. stvari bi možda bile drugačije između nas.“ Ispravila se i bespomoćno slegla ramenima. „To je sve. Želela sam da to znaš. Želela sam da razumeš da mi se ... da mi se dopadaš.“

Jedna luda misao joj je proletela kroz glavu. Da su stvari zaista bile drugačije — da je ona stigla u Sadberi kao normalna osoba, umesto kao oštećena — možda Ponter ne bi sada ovako jurio da se vrati svom starom životu, u svom svetu. Možda ...

Ne. Ne, to bi bilo previše, on je imao Adikora, on je imao decu.

A uostalom da su stvari bile drugačije, možda bi ona bila spremna da krene s njim, kroz kapiju, u njegov svet. Uostalom, ona nije imala nikog ovde i —

Ali stvari nisu bile drugačije. Stvari su bile upravo onakve kakve su bile.

Lift je stao i zvono se oglasilo, označavajući da se vrata otvaraju.




Poglavlje 45


Iznenada među Gliksinima je zavladalo uzbuđenje. U početku, Adikor nije mogao da zaključi šta se dešava, ali je onda shvatio da neko dolazi u prostoriju valjkastog oblika i da se spušta niz one duge merdevine koje su već videli. Široka leđa te osobe bila su okrenuta ka sočivu kamere na robotu; verovatno se radi o vođi Gliksina, koji je došao da proceni ovu neobičnu situaciju, pomislio je Adikor. Ako je efekat bio isti na drugoj strani, onda se njima, sasvim sigurno, činilo da robot visi zakačen na kabl koji dolazi niotkuda.

Gliksini koji su se videli u prvom planu davali su znak rukom pridošlici da se približi. I on je to činio, trčeći prilično brzo. Robot se njihao na kraju kabla, dok ga je Dern vukao sve više i više, ali onda je Adikor krajičkom oka ugledao na monitoru lice osobe koja je upravo stigla.

„Da! Neverovatno! Divno!“

Adikoru je srce zalupalo kao ludo. To je bio Ponter! Bio je obučen u neobičnu odeću Gliksina i nosio je na glavi jedan od onih plastičnih predmeta u obliku kornjačinog oklopa, ali nije bilo nikakve sumnje. Ponter Bodit je bio živ i zdrav!

„Derne!“ — povikao je Adikor. „Stani! Spusti robota dole!“

Džasmel je glasno uzdahnula i zatapšala rukama od oduševljenja. Adikor je brisao suze iz očiju.

Ponter je pojurio ka robotu. Nagnuo je malo glavu na stranu i Adikoru je bio potreban jedan trenutak da shvati šta to Ponter čini: posmatrao je oznaku proizvođača na robotu, potvrđujući samom sebi da je to zaista robot koji potiče iz njegovog sveta. Ponter je onda podigao pogled u pravcu sočiva kamere, široko se osmehnuvši.

„Zdravo“, rekao je Ponter. Bila je to prva reč u zbrci koja je vladala koju je Adikor razumeo. „Zdravo, prijatelju! Mislio sam da sam te zauvek izgubio! Ko gleda ovo, pitam se? Adikor, nesumnjivo. Užasno si mi nedostajao.“

Zastao je, a onda su mu dvojica Gliksina nešto rekla: jedan od onih sa svetlom kožom i čovek tamne kože koji je prvi uhvatio robota.

Ponter se okrenuo prema kameri. „Nisam siguran šta bih sada trebalo da uradim. Vidim kabl kako dolazi niotkuda, ali da li je bezbedno da se popnem uz njega? Mogu li... “ — glas mu je za trenutak zadrhtao — „mogu li da se vratim kući?“

Adikor je skrenuo pogled sa ekrana i pogledao u Derna koji se vratio u kontrolnu odaju. Dern je slegao ramenima. „Čini se da je robot prošao na drugu stranu potpuno neoštećeno.“

„Ti ne znaš koliko dugo ćeš moći da držiš kapiju otvorenom“, rekla je Džasmel, „ili da li ćeš biti u stanju da je ponovo otvoriš ako se zatvori. On treba da prođe odmah.“

Adikor je klimnuo glavom. „Ali kako da mu to saopštimo?“

Džasmel je odlučno rekla: „Znam kako.“ Požurila je niz stepenice i zakoračila u kompjutersku komoru, a onda došla do mesta gde je kabl nestajao u otvoru na podu. Džasmel je stavila ruku na kabl, a onda ju je spuštala duž kabla sve dok vrhovi njenih prstiju, a onda i celi prsti, pa zatim i šaka i na kraju donji deo ruke nisu nestali. Kada je cela ruka do ramena prošla, ona je gurnula i glavu na drugu stranu i jednostavno viknula — Adikor i Dern su mogli da je čuju, ali samo kroz zvučnik na monitoru; nikakav zvuk nije dopirao iz kompjuterske odaje — „Tata! Dođi kući!“

„Džasmel, dušo!“ — povikao je Ponter, podigavši pogled. „Ja — “

„Dođi odmah!“ — odgovorila je Džasmel. „Ne možemo da znamo koliko dugo možemo da držimo ovo otvorenim. Samo idi za kablom; upotrebi te merdevine tu da bi se popeo do njega. Pod kompjuterske odaje je na pola dužine ruke iznad moje glave; ne bi trebalo da imaš problema da stigneš.“

Džasmel je zatim vratila glavu na svoju stranu i počela da trči po kompjuterskoj komori.

Na monitoru su mogli da vide da su se svi uzmuvali; bilo je jasno da niko nije bio spreman za ovo. Dva čoveka su otišla da donesu merdevine koje je Džasmel tražila. Jedan od muškaraca je čvrsto zagrlio Pontera, a Ponter mu je oduševljeno uzvratio zagrljaj — izgleda da se Gliksini nisu prema njenu loše odnosili, pomislio je Adikor.

A onda se jedna žena žute kose pojavila pored Pontera; ona nije bila tu do tog trenutka i izgledala je prilično umorno. Stajala je na vrhovima prstiju i usnama pritiskala Ponterov obraz; on joj se široko nasmešio.

Robot je po Dernovom naređenju okrenuo kameru i Adikor je video da je problem mnogo veći nego što je Džasmel mislila. Da, kabl je prolazio kroz otvor, ali otvor se nije nalazio blizu nekog od zidova pećine. Nalazio se usred prostorije, u vazduhu, nekoliko dužina tela iznad zemlje, i barem toliko od najbližeg zida. Nije bilo ničega na šta bi mogli da naslone merdevine.

„Da li može da se popne uz taj kabl?“ — pitao je Adikor.

Dern je slegao ramenima. „On je, sigurno, mnogo teži od robota. Možda bih mogao da ga povučem... ali...“

„Ali ako kabl pukne, Ponter će pasti i verovatno slomiti kičmu.“

„Da li možemo da mu bacimo jači kabl?“ — pitala je Džasmel.

„Kada bismo imali jači kabl“, rekao je Dern, klimajući glavom. „Ali nemam pojma gde ovde da pronađem jači kabl. Morao bih da odem do svoje radionice na površini zemlje, ali za to bi mi trebalo previše vremena.“

Međutim, iako su Gliksini bili slabunjavi, bili su snalažljivi. Njih četvorica su pridržavala merdevine svom svojom snagom. Nisu bile naslonjene ni na šta, ali vikali su nešto Ponteru, verovatno ga podstičući da pokuša da se popne.

Ponter je pritrčao merdevinama i spremao se da stane na prvu prečku, iako nisu bile baš previše čvrste. Iznenada, žena sa žutom kosom potrčala je ka njemu i dodirnula mu ruku. On se okrenuo i podigao obrve iznenađeno. Gurnula mu je nešto u drugu ruku i ponovo pritisnula svoje lice uz Ponterove grudi. On se ponovo nasmešio, a onda počeo da se penje uz merdevine koje su Gliksini držali.

Merdevine su se sve više i više ljuljale kako se Ponter penjao i Adikorovo srce je sve brže tuklo, jer mu se činilo da će pasti, ali još Gliksina je pritrčalo u pomoć, i merdevine su učvršćene i Ponter je pružio ruku pokušavajući da zgrabi kabl na mestu na kojem se nalazio otvor. Merdevine su se zaljuljale, levo-desno, i Ponter je posegnuo za kablom, promašio ga, onda ponovo posegnuo i —

Kontrolna kutija koju je držao Dern bila je povučena. Ponter je uhvatio kabl.

Adikor, Džasmel i Dern požurili su do otvora: Džasmel i Dern su zauzeli mesta tačno iznad njega, a Adikor, tražeći da li postoji nešto što bi mogao da učini da bi im pomogao, kretao se iza njih i —

Adikor je uzdahnuo.

Video je Ponterovu glavu kako se pojavljuje niotkuda i iz tog ugla Adikor je mogao da vidi njegov vrat koji je delovao kao da je odsečen nekim ogromnim sečivom. Dern i Džasmel su pomagali Ponteru da se izvuče, a Adikor je posmatrao, zapanjen, dok se sve više i više njegovog voljenog Pontera pomaljalo kroz otvor koji se sada oblikovao prema njegovom telu, a ivica se pomerala duž njegovog tela. Pojavila su se i ramena, pa grudni koš sa srcem i plućima, a onda i stomak, i noge i —

Ponter je bio tu! Ceo je bio tu!

Adikor je jurnuo ka Ponteru i čvrsto ga zagrlio. I Džasmel je zagrlila svoga oca. Svo troje su se smejali i plakali. Konačno se odvojivši od njega Adikor je rekao: „Dobro došao natrag! Dobro došao natrag!“

„Hvala ti“, rekao je Ponter, široko se osmehivši.

Dern se malo udaljio od njih, da im ne smeta. Adikor ga je ugledao. „Oprosti nam“, rekao je. „Ovo je Ponter Bodit — a ovo je Dern Kord, inženjer koji nam je pomogao.“

„Prijatan dan“, rekao je Ponter Dernu. Ponter je krenuo ka njemu i —

„Ne!“ — povikao je Dern.

Ali, bilo je prekasno. Ponter je za sobom povukao zategnuti kabl i on je pukao i onaj deo koji se nalazio u svetu Gliksina je propao kroz otvor i kapija je nestala uz bljesak plavičaste svetlosti.

Dva sveta su bila ponovo razdvojena.




Poglavlje 46


Dern je, očigledno se osećajući kao putnička kabina bez putnika, otišao i vratio se na površinu, ostavivši nasamo porodicu koja se ponovo našla zajedno. Ponter, Adikor i Džasmel su otišli u malu sobu za jelo u kvantno-kompjuterskoj laboratoriji.

„Nisam verovao da ću vas ponovo videti“, rekao je Ponter, blistajući od sreće i gledajući Adikora i Džasmel. „Nijedno od vas dvoje.“

„I mi smo mislili to isto“, rekao je Adikor.

„Da li ste dobro?“ — pitao je Ponter. „Da li su svi dobro?“

„Da, ja sam dobro“, rekao je Adikor.

„A Megameg? Kako je draga mala Megameg?“

„Dobro je“, odgovorila je Džasmel. „Ona nije stvarno shvatila šta se događa.“

„Jedva čekam da je vidim“, rekao je Ponter. „Nije mi važno što je još sedamnaest dana preostalo do vremena Kada dvoje postaje jedno, otići ću sutra u Centar i čvrsto je zagrliti.“

Džasmel se nasmešila. „Ona bi volela da to učiniš, tata.“

„Šta je sa Pabo?“

Adikor se nasmejao. „Njoj užasno nedostaješ. Stalno trči na svaki zvuk nadajući se da to ti dolaziš.“

„Dobra kuca“, rekao je Ponter.

„Kaži, tata“, počela je Džasmel, „šta ti je ona žena dala?“

„Oh“, rekao je Ponter, „nisam ni ja još pogledao. Da vidimo...“

Stavio je ruku u džep neobičnih pantalona i izvukao komad presavijene bele tkanine. Pažljivo ju je odmotao. Unutra se nalazio zlatan lanac i na njemu privezak napravljen od dve jednostavne šipčice nejednake dužine, ukrštene na mestu koje se nalazilo na jednoj trećini dužine od početka duže šipčice.

„To je divno!“ — uzviknula je Džasmel. „Šta je to?“

Ponter je podigao obrve. „To je simbol sistema verovanja kojem neki od njih pripadaju.“

„Ko je bila ta žena?“ — pitao je Adikor.

„Moja prijateljica“, rekao je Ponter tiho. „Njeno ime je — mogu da izgovorim samo prvi slog — Mer.“

Adikor se nasmejao. Reč mer je na njihovom jeziku značila voljena. „Znam da sam ti rekao da treba da pronađeš novog ženskog partnera“, rekao je šaleći se, „ali nisam mislio da ćeš morati da odeš toliko daleko da bi sreo neku koja može da te trpi.“

Ponter se nasmešio, ali izgledalo je kao da to čini sileći se. „Bila je veoma ljubazna“, rekao je.

Adikor je dobro poznavao svog partnera i shvatio je da će, ma šta da ima da mu ispriča, on to učiniti onda kada to bude želeo. A ipak...

„Kada već govorimo o ženama“, počeo je Adikor, „ja sam imao neka posla sa Klastinim ženskim partnerom dok tebe nije bilo.“

„Sa Daklar!“ — rekao je Ponter. „Kako je ona?“

„Zapravo“, počeo je Adikor, pogledavši u Džasmel, „postala je prilično poznata u tvom odsustvu.“

„Zaista?“ — pitao je Ponter. „Zbog čega?“

„Zato što je podnela tužbu za ubistvo.“

„Ubistvo!“ — uzviknuo je Ponter. „Ko je ubijen?“

„Ti“, rekao je Adikor, mrtav ozbiljan.

Ponter je širom otvorio usta.

„Bio si nestao, znaš“, rekao je Adikor, „i Bolbej je mislila — “

„Ona je mislila da si me ti ubio?“ — rekao je Ponter ne verujući.

„Pa“, rekao je Adikor, „ti jesi bio nestao, a rudnik je toliko dubok i okružen stenama da u paviljonu sa Arhivom alibija nisu mogli da prime signale koje emituju naši Pratioci i Bolbej je to predstavila kao savršen zločin.“

„Neverovatno“, rekao je Ponter, odmahujući glavom. „Ko je govorio u tvoju korist?“

„Ja“, rekla je Džasmel.

„Dobra devojčica“, rekao je Ponter, ponovo je zagrlivši. Zatim je rekao: „Adikore, žao mi je što si morao da prođeš kroz sve to.“

„I meni, ali — “ Slegao je ramenima. „Nesumnjivo ćeš uskoro čuti sve o tome. Bolbej je rekla da sam se osećao samo kao dodatak tvojoj genijalnosti.“

„Gluposti“, rekao je Ponter, puštajući Džasmel iz zagrljaja. „Ne bih uspeo da nije bilo tebe.“

Adikor je malo nakrivio glavu. „Velikodušno je što to kažeš, ali..“ Zastao je, a zatim raširio ruke, s dlanovima okrenutim na gore. „Ali ima istine u tome što je rekla.“

Ponter je prebacio ruku oko Adikorovih ramena. „Možda su teorije bile više moje nego tvoje, ali ti si bio taj koji je dizajnirao i sagradio kvantni kompjuter, a taj kompjuter je doveo do otvaranja prolaza u drugi svet. Time je tvoj doprinos nadmašio moj.“

Adikor se nasmešio. „Hvala ti.“

„Pa šta se dogodilo?“ — pitao je Ponter. Nasmejao se. „Glas ti nije ništa viši, tako da pretpostavljam da nije uspela.“

„Zapravo“, rekla je Džasmel, „slučaj treba sutra da bude iznet na sudu.“

Ponter je začuđeno odmahivao glavom. „Pa, očigledno je da ću morati da opovrgnem tu optužbu.“

Adikor se nasmešio. „Bio bih ti zahvalan“, rekao je.




Sledećeg jutra sudiji Sard su se pridružili jedan stari mudri muškarac i jedna još starija i mudrija žena koji su seli sa njene leve i desne strane. Dvorana Saveta sedokosih bila je prepuna posmatrača, a bilo je i desetak Egzibicionista obučenih u odeću srebrne boje. Daklar Bolbej je i dalje nosila narandžastu odeću, jer je narandžasta bila boja tužioca. Začulo se šaputanje među posmatračima kada je Adikor ušao, jer je umesto plave odeće kakvu treba da nosi onaj ko je optužen, imao na sebi košulju sa cvetnim dezenom i svetlozelene pantalone. Krenuo je ka visokoj stolici koju je već dobro upoznao.

„Naučniče Huld“, počela je sudija Sard, „mi imamo našu tradiciju i ja očekujem od tebe da je poštuješ. Mislim da si do sada shvatio koliko malo strpljenja imam za gubljenje vremena, tako da neću danas da te pošaljem kući da se presvučeš, ali očekujem da se sutra pojaviš u odeći plave boje.“

„Naravno, sudijo“, rekao je Adikor. „Oprosti mi.“

Sard je klimnula glavom. „Poslednje ispitivanje Adikora Hulda iz Oboda Saldaka zbog ubistva Pontera Bodita iz istog mesta počinje. Sud čine Farba Dond“ — muškarac je klimnuo glavom — „Kab Džodler i ja, Komel Sard. Tužilac je Daklar Bolbej, u ime Megameg Bek, maloletnog deteta svog ženskog partnera.“ Sard se osvrnula po prepunoj dvorani i namrštila se, iako je delovala zadovoljno; očigledno je znala da je ovo slučaj o kojem će se govoriti bezbroj meseci. „Počećemo sa uvodnom izlaganjem tužioca. Daklar Bolbej, možeš da počneš.“

„Uz dužno poštovanje, sudijo“, rekao je Adikor ustajući. „Pitao sam se da li može da se sudu prvo obrati osoba koja govori u moju korist?“

„Naučniče Huld“, rekao je Dond, oštro, „sudija Sard te je već opomenula zbog nepoštovanja tradicije. Uvek je tužilac taj koji nastupa prvi i — “

„Oh, znam ja to“, rekao je Adikor, „ali, znam i da sudija Sard voli da se sve odvija brzo i smatrao sam da bi ovo moglo da pomogne.“

Bolbej je ustala, verovatno osetivši da je to dobra prilika za nju. Uostalom, ako ona bude nastupila posle branioca, moći će da obori argumente odbrane već tokom svog uvodnog izlaganja. „Kao tužilac, ja nemam ništa protiv da prvo bude izneta odbrana.“

„Hvala ti“, rekao je Adikor, poklonivši se. „Sada, ako — “

„Naučniče Huld!“ — odrezala je Sard. „Nije na optuženom da odlučuje o protokolu. Nastavićemo onako kako običaji nalažu, što znači da će Daklar Bolbej da govori prva i — “

„Samo sam mislio — “, počeo je ponovo Adikor.

„Tišina!“ Sard je bila crvena u licu. „Ti ne bi trebalo uopšte da govoriš.“ Okrenula se prema Džasmel. „Džasmel Ket, samo ti možeš da govoriš u korist naučnika Hulda i molim te da se postaraš da on to shvati.“

Džasmel je ustala. „S poštovanjem, časni sudijo, ja neću govoriti u Adikorovu korist ovog puta. Uostalom, ti si bila ta koja mu je predložila da nađe nekog drugog ko će ga bolje braniti.“

Sard je klimnula glavom. „Drago mi je što vidim da me on ponekad i sluša.“ Pogledom je preletela preko lica posmatrača. „Dobro. Ko će da govori u korist Adikora Hulda?“

Ponter Bodit koji je stajao blizu ulaznih vrata u dvoranu, kročio je napred. „Ja“, rekao je.

Neki od posmatrača su glasno uzdahnuli.

„Dobro“, rekla je Sard, spustivši pogled da bi nešto zapisala. „A ti se zoveš?“

„Bodit“, rekao je Ponter. Sard je naglo podigla glavu.“Ponter Bodit.“

Ponter je prešao pogledom preko svih prisutnih. Džasmel je držala Megameg za ruku, ali je sada pustila svoju mlađu sestru. Megameg je pretrčala preko cele dvorane i stigla do Pontera koji ju je podigao uvis i zagrlio.

„Mir u sudnici!“ — vikala je Sard. „Mir u sudnici!“

Ponter se široko osmehnuo. Donekle se brinuo da će vlasti pokušati da sačuvaju postojanje druge Zemlje kao tajnu. Uostalom, tek u poslednjem trenutku su doktor Montego i doktor Sing sprečili da Pontera odvedu vlasti Gliksina, i da ga možda više niko nikada ne vidi. Ali sada, dok hiljade njih posmatra kod kuće na svojim voajerima ono što Egzibicionisti vide, i sa dvoranom prepunom običnih Pratilaca koji emituju signale u Arhive alibija svojih vlasnika, ceo svet — ovaj svet — uskoro će saznati istinu.

Bolbej je bila na nogama. „Pontere!“

„Tvoja želja da me osvetiš je vredna svake pohvale, draga Daklar“, rekao je, „ali, kao što možeš da vidiš, bilo je preuranjeno.“

„Gde si bio?“ — pitala je Bolbej. Adikor je pomislio da ona deluje besno, a ne kao neko ko oseća olakšanje.

„Gde sam bio?“ — ponovio je Ponter, gledajući u publiku i tražeći one obučene u odeću srebrne boje. „Moram da kažem da sam počastvovan što je nevažno pitanje mogućeg ubistva jednog običnog fizičara privuklo pažnju toliko mnogo Egzibicionista. I, pošto su svi oni ovde, uz još stotine drugih Pratioca koji emituju signal u paviljon Arhive alibija, biće mi drago da objasnim.“

Pogledao je lica prisutnih — široka, ravna lica sa nosevima kakvi i treba da budu, a ne onim uskim nosićima koje su imali Gliksini; dlakava muška lica i malo manje dlakava ženska lica, sa istaknutim lukom iznad obrva i ravnom vilicom; lepa lica, divna lica, lica njegovog naroda, njegovih prijatelja, njegove vrste. „Ali prvo“, rekao je, „moram da kažem da nema lepšeg mesta od doma.“




Poglavlje 47


Šest dana kasnije


Petak, 16. avgust


148/119/09





Adikor i Ponter su stigli u kuću u kojoj je živeo Dern, inženjer koji je pravio robote. Dern ih je pozvao unutra, a zatim se okrenuo ka svom voajeru; on je bio Lulazmin obožavalac, primetio je Ponter.

„Gospodo, gospodo!“ — rekao je Dern. „Drago mi je što vas vidim.“

Pokazao je na sada zatamnjeni ekran voajera. „Da li ste gledali Lulazminu posetu Ekonomskoj akademiji jutros?“

Ponter je odmahnuo glavom, a i Adikor.

„Vaša prijateljica Sard se povukla sa mesta sudije. Očigledno su njene kolege smatrale da ona više ne deluje kao neko ko je potpuno objektivan, s obzirom kako je tvoje suđenje proteklo.“

„Potpuno?“, rekao je Adikor, iznenađeno. „To je blago rečeno.“

„U svakom slučaju“, rekao je Dern, „Savet sedokosih je odlučio da će ona moći da pruža značajniji doprinos ako bude predavala naprednu meditaciju Generaciji 146.“

„To, verovatno, neće privući pažnju nijednog Egzibicioniste“, rekao je Ponter. „A što se tiče Daklar Bolbej, ona sada dobija pomoć. Ide na terapiju za kontrolisanje tuge, a i na terapije za kontrolisanje besa i slično.“

Adikor se nasmešio. „Upoznao sam je sa mojim skulptorom ličnosti, i on ju je povezao sa pravim ljudima.“

„To je dobro“, rekao je Dern. „Da li ćeš da tražiš od nje da ti se javno izvini?“

Adikor je odmahnuo glavom. „Ponter se vratio“, rekao je. „Ništa mi drugo nije važno.“

Dern se nasmešio i rekao jednom od svojih mnogobrojnih kućnih robota da donese piće. „Hvala vam obojici što ste došli“, rekao je, i legao na kauč, preplevši prste ispod glave, dok mu se trbuh podizao i spuštao dok je disao.

Ponter i Adikor su seli na stolice u obliku sedla. „Rekao si da imaš nešto važno da nam kažeš“, rekao je Ponter tiho.

„Imam“, rekao je Dern, okrenuvši glavu tako da može da ih pogleda. „Mislim da treba da pronađemo način da kapija između dve Zemlje bude stalno otvorena.“

„Izgledalo je da ostaje otvorena sve dok postoji neki fizički predmet koji prolazi kroz nju“, rekao je Ponter.

„Da, kratkoročno gledano“, rekao je Adikor. „Mi ne znamo sa sigurnošću da li ona može da bude stalno otvorena.“

„Ako je to moguće“, rekao je Ponter, „otvaraju nam se neverovatne mogućnosti: turizam, trgovina, kulturna i naučna razmena.“

„Tačno tako“, rekao je Dern. „Pogledajte ovo.“ Spustio je noge na pod i stavio jedan predmet na uglačani drveni sto. Bila je to šuplja cev, napravljena od žičane mreže, nešto duža od njegovog najdužeg prsta i deblja od prečnika najkraćeg. „Ovo je Derkersova cev“, rekao je. Vrhovima dva prsta on je počeo da širi otvor cevi i on se sve više širio i širio, jer je mreža imala elastičnu membranu koja je postojala sve šira i šira, sve dok nije postala široka koliko i Dernov dlan.

Pružio je cev Ponteru. „Pokušaj da je slomiješ“, rekao je Dern.

Ponter je najpre stegao cev jednom rukom, a onda je uhvatio i drugom, i još više je stegao. Zatim je pritisnuo, prvo lako, a onda svom snagom. Cev se nije slomila.

„To je mala cev“, rekao je Dern. „Ali ovde u rudniku imamo i one koje imaju tri dužine ruke u prečniku. Mi ih koristimo da bi smo osigurali tunele da se ne obruše. Ne mogu da dozvolim da roboti koji rade u rudniku budu uništeni.“

„Kako to funckioniše?“ — pitao je Ponter.

Mreža se sastoji od niza metalnih segmenata, a svaki od tih segmenata može da se učvrsti na svom kraju. Kada je otvoriš, jedini način da je uništiš je da upotrebiš alat i da njime otvoriš mehanizam na svakom od segmenata.“

„Ti predlažeš“, počeo je Ponter, „da pokušamo da ponovo otvorimo kapiju koja vodi u paralelni univerzum i da zatim gurnemo jednu od ovih — kako si je nazvao? — Derkersovih cevi? Da uguramo jednu od Derkersovih cevi kroz otvor i da je raširimo do njenog punog prečnika?“

„Tačno tako“, odgovorio je Dern. „Onda će ljudi moći da prelaze iz ovog sveta u onaj drugi.“

„Oni tamo bi morali da sagrade neku platformu i stepenice koje će voditi do cevi“, rekao je Ponter.

„To je lako učiniti, siguran sam“, rekao je Dern.

„A šta će se dogoditi ako kapija ne ostane otvorena?“ — pitao je Adikor.

„Ne bih nikome savetovao da ostane dugo u tunelu“, rekao je Dern, „ali pod pretpostavkom da se kapija zatvori, došlo bi samo do odvajanja tunela, i bio bi presečen na dva dela. Ili to, ili bi ceo tunel bio povučen na jednu ili na drugu stranu.“

„Ima još stvari o kojima treba razmisliti“, rekao je Ponter. „Ja sam se prilično razboleo kada sam tamo stigao; postoje klice u tom drugom svetu na koje mi nismo imuni.“

Adikor je klimnuo glavom. „Moramo da budemo oprezni. Sasvim sigurno ne želimo da se patogene klice slobodno kreću iz njihovog sveta u naš i putnici koji tamo krenu moraće da prime niz vakcina.“

„To može da se sredi, uveren sam“, rekao je Dern. „Iako ne znam tačno kakva bi procedura trebalo da bude.“

Neko vreme je vladala tišina. Konačno, Ponter je progovorio: „Ko treba da donese tu odluku?“ — pitao je. „Ko odlučuje da li treba da uspostavimo stalni kontakt — ili čak da li da ponovo uspostavimo i privremeni kontakt sa drugom Zemljom?“

„Ubeđen sam da nije predviđena posebna procedura za to“, rekao je Adikor. „Sumnjam da je iko ikada razmatrao mogućnost pravljenja mosta do druge Zemlje.“

„Da ne postoji opasnost od klica“, počeo je Ponter, „ja bih rekao da treba odmah da odemo i otvorimo kapiju, ali — “

Svi su ćutali sve dok Adikor nije rekao: „Da li su oni dobri ljudi, Pontere? Da li mi treba da budemo u kontaktu sa njima?“

„Oni se razlikuju od nas“, odgovorio je Ponter, „na mnogo, mnogo načina. Ali bili su veoma ljubazni prema meni, ponašali su se veoma dobro.“ Zastao je, a onda je klimnuo glavom. „Da, ja mislim da treba da budemo u kontaktu sa njima.“

„Dobro, onda“, rekao je Adikor. „Pretpostavljam da je prvi korak koji treba da preduzmemo da sve ovo iznesemo pred Savet sedokosih. Treba da se bacimo na posao.“

Ponter je mnogo razmišljao o onome što mu je Mer rekla dok su bili u liftu i spuštali se do Neutrinske observatorije. Da, on je zaista bio zainteresovan za nju, ona nije ništa pogrešno protumačila. Bez obzira na razlike između dve vrste, bez obzira na razlike između dva sveta, neke stvari su uvek jasne.

Ponterovo srce je zakucalo brže. Pomislio je da će moći da je ponovo vidi.

Ko zna šta će se desiti?

Pa, postoji samo jedan način da to sazna. „Da“, rekao je Ponter Bodit, nasmešivši se. „Hajde da se bacimo na posao.“




Obično mora da se čeka sve do septembra da Toronto postane neopisivo lep, s nebom besprekorno plavim i blistavim, sa savršenom temperaturom i blagim vetrićem — što su sve bila zadovoljstva koja su Meri podsećala zašto veruje u Boga.

Ali do septembra je još trebalo da prođe dve nedelje, a, naravno, kada se letnji raspust završi, Meri će morati da se vrati na posao, svom starom životu i predavanjima iz genetike, i tome da nema nikog posebnog u svom životu i tome da jede previše. Ipak, trenutno, s tim divnim vremenom, Toronto joj se činio kao Raj.

Dok je bila u Severnom Ontariju, Meri je izgubila nekoliko kilograma, ali je znala da će ih brzo povratiti, jer joj se to dešavalo posle svake dijete koju je ikad držala.

Naravno, ona tamo nije držala dijetu. Jednostavno nije jela onoliko koliko inače jede. Jedan od razloga je bilo uzbuđenje koje je doživela u Sadberiju, vreme koje je provela s Ponterom, i sve one neverovatne stvari koje su joj se dogodilo. A delimično, delimično — i to nije bilo gotovo, i nikada neće biti gotovo — to je bila posledica silovanja koje je doživela.

Meri je pristala da danas dođe u Jork, u ponedeljak, na sastanak odseka i tako, po prvi put od one užasne noći — da li je zaista prošlo samo 17 dana, zapitala se — morala je da prođe pored mesta na kojem je bila napadnuta, pored betonskog zida na koji ju je silovatelj, lica prekrivenog crnom skijaškom kapom, gurnuo.

Ali, naravno, nije kriv taj zid zato što je ona silovana. Kriv je onaj monstrum, i bolesno društvo koje ga je stvorilo. Dok je prolazila pored zida, dodirivala ga je prstima, pazeći da ne slomije svoje crveno lakirane nokte — i, dok je to činila, nešto ludo joj je palo na pamet. Setila se jednog drugog zida iz prošlosti, onog na kome su ona i Kolm urezali svoje inicijale.

Bilo je smešno što to uopšte pada na pamet jednoj tridesetosmogodišnjoj ženi, ali, možda, bi trebalo da ureže MV + PB na ovom zidu; mada, ako želi da to uradi kako treba, trebalo bi da ureže MV + simbole iz jezika Pontera Bodita kojim se piše njegovo ime.

Ako to učini, onda će se nasmešiti svaki put kada vidi taj zid umesto da oseti gađenje. Da, biće to osmeh u kome će biti i tuge, jer je znala da ga najverovatnije više neće ponovo videti. Ali, ipak, sećanje na ljubav, da, sećanje na ljubav koju je izgubila, bilo je mnogo bolje od sećanja na ono što se ovde dogodilo.

Meri Von je nastavila da korača pored zida, napred, u bu dućnost.




Dodatak


Neandertalsko računanje vremena


Na Zemlji postoje tri prirodne vremenske jedinice: dan (vreme koje je potrebno Zemlji da se jednom okrene oko svoje ose), mesec (vreme koje je potrebno Mesecu da obiđe oko Zemlje) i godina (vreme koje je potrebno Zemlji da obiđe oko Sunca).

Zbog toga što je naše društvo bazirano na zemljoradnji, koja počiva na promeni godišnjih doba i vremenu kada se obavljaju setva i žetva, mi pridajemo poseban značaj godini kao vremenskoj jedinici — i menjamo pravo trajanje sve tri vremenske jedinice da bismo mogli da ih jednostavno množimo i delimo.

Prava godina (jedan obilazak Zemlje oko Sunca u odnosu na utvrđene zvezde) iznosi 365 dana 6 časova 9 minuta 9,54 sekunde, ali mi računamo da obična godina traje 365 dana, a prestupna godina 366 dana.

Pravi mesec (kompletan ciklus Mesečevih mena) iznosi 29 dana 12 časova 44 minuta 3 sekunde, ali nama meseci traju od 28 do 31 dana.

Pravi dan (potpuno okretanje Zemlje u odnosu na utvrđene zvezde) iznosi 23 časa 56 minuta 4,09 sekundi, ali mi to zaokružujemo na 24 časa.

Osim toga, mnoge naše religije su namerno učinile kalendare nejasnim da bi se očuvala moć sveštenstva (tajna kako se izračunava dan Uskrsa, na primer, dugo je bila brižljivo čuvana).

Međutim, u društvu koje se ne bavi zemljoradnjom i koje ne poseduje religiju, Neandertalci nisu imali razloga da računanje vremena učine kompleksnim. Zbog važnosti za reprodukciju, oni nikada nisu promenili dužinu trajanja meseca (vreme između dve faze punog Meseca). Naravno, svako može da prati ovu vremensku jedinicu prostim gledanjem u nebo noću, tako da to predstavlja sistem koji je dostupan svima, za razliku od našeg.

Najmanja vremenska jedinica kod Neandertalaca je otkucaj koji je prvobitno definisan kao jedan otkucaj srca, ali je kasnije formalno određen kao 1/100.000 dana.

Ostale vremenske jedinice kod Neandertalaca su, uglavnom, bazirane na decimalnom množenju osnovnih jedinica. Ovde su date standarne vremenske jedinice, počev od manjih ka većim, i njihova približna vrednost izražena u našim vremenskim jedinicama.










(Uopšteno gledano, moglo bi da se govori o jednom otkucaju kao o jednoj sekundi, o sto otkucaja kao o minuti, o deset meseci kao o godini, o sto meseci kao o dekadi i o hiljadu meseci kao o jednom veku.)



Mesec


Neandertalci dele mesec na njegove očigledne 4 četvrtine (mlad mesec, mesec u fazi rasta, pun mesec, mesec u fazi opadanja), kao i na delove bazirane na menstrualnom ciklusu:









Generacije


Generacije se rađaju svakih deset godina. Godina se koristi kao osnova za izračunavanje zato što se uvek planira da se deca rode u proleće; stopa smrtnost novorođenčadi je manja kada dete ima pred sobom osam meseci pre nego što se suoči sa svojom prvom zimom.

Datumi u kalendaru sadrže tri brojke: prva je broj generacije, druga mesec u okviru te generacije, a treća, dan u okviru tog meseca. Na primer, u datumu 148/118/28, radi se o 28-om danu (dan kada je Mesec jedva vidljiv), 118-om mesecu (sredina devete godine) generacije 148, od trenutka stvaranja savremenog neandertalskog kalendara (a to se dogodilo u godini koju mi nazivamo 523 AD).













Era Pratilaca je započela kada je Lonvis Trob pronašao implante krajem Generacije 140, u godini koju mi nazivamo 1922.




Literatura


Osim što sam razgovarao sa stručnjacima za Neandertalce koje sam već spomenuo u Izjavama zahvalnosti, takođe sam pročitao na stotine knjiga, članaka u časopisima i novinama i na sajtovima na Internetu. Za one koji žele da saznaju nešto više o idejama iznetim u ovom romanu, dajem spisak literature koju sam koristio.



Opšta paleo-antropologija:


Klein, Richard G. The Human Career: Human Biological and Cultural Origins, 2


 ed. Chicago: University of Chicago Press, 1999.

Lieberman, Philip. Eve Spoke: Human Language and Human Evolution, New York: W.W. Norton, 1998.

Potts, Rick. Humanity's Descent: The Consequences of Ecological Instability, New York: Avon, 1996.

Tattersall, Ian. Becoming Human: Evolution and Human Uniqueness, New York: A Harvest Book (Harcourt Brace), 1999.

Tattersall, Ian and Jeffrey Schwartz. Extinct Humans. Boulder, Colorado: Westview Press, 2000.

Tattersall, Ian. The Fossil Trail: How We Know What We Think We Know about Human Evolution. New York: Oxford University Press, 1995.

Wolpoff, Milford H. Paleoantropology, 2


 ed. New York: McGraw-Hill, 1999.

Wolpoff, Milford, and Rachel Caspari. Race and Human Evolution. Boulder, Colorado: Westview Press, 1997.



Neandertalci


Jordan, Paul. Neanderthal: Neanderthal Man and the Story of Human Origins. Gloucerstershire: Sutton Publishing, 1999.

Mellars, Paul. The Neanderthal Legacy: An Archaeological Perspective from Western Europe. Princeton, New Jersey: Princeton University Press, 1996.

Palmer, Douglas. Neanderthal. London: Channel 4 Books (Macmillan), 2000.

Shreeve, James. The Neanderthal Enigma: Solving the Mystery of Modern Human Origins. New York: William Morrow, 1995.

Stringer, Christopher, and Clive Gamble. In Search of the Neanderthals: Solving the Puzzle of Human Origins. New York: Thames and Hudson, 1993.

Tattersall, Ian. The Last Neanderthal: The Rise, Success and Mysterious Extinction of Our Closest Human Relatives. New York: Macmillan, 1995.

Trinkaus, Erik, and Pat Shipman. The Neanderthals: Changing the Image of Mankind. New York: Alfred A. Knopf, 1993.



Evoluciona psihologija


Boyd, Neil. The Beast Within: Why Men Are Violent. Vancouver, British Columbia: Greystone Books (Douglas & Mclntyre), 2000.

Browne, Kingsley. Divided Labours: An Evolutionary View of Women at Work. „Darwinism Today“ series. New Haven, Connecticut: Yale University Press, 1998.

de Wall, Frans, and Frans Lanting. Bonobo: The Forgotten Ape. University of California Press, 1997.

Diamond, Jared. The Third Chimpanzee: The Evolution and Future of the Human Animal. New York: HarperPerennial (HarperCollins), 1992.

Fouts, Roger, with Stephen Tukel Mills. Next of Kin: What Chimpanzees Have Taught Me About Who We Are. New York: Morrow, 1997.

Ghiglieri, Michael P. The Dark Side of Man: Tracing the Origins of Male Violence. Reading, Massachussetts: Perseus Books, 1999.

Jolly, Alison. Lucy's Legacy: Sex and Intelligence in Human Evolution. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press, 1999.

Mithen, Steven. The Prehistory of the Mind: The Cognitive Origins of Art and Science. New York: Thames and Hudson, 1996.

Russell, Robert Jay. The Lemur's Legacy: The Evolution of Power, Sex and Love. New York: A Jeremy P. Tarcher/Putnam Book, 1993.

Thornhill, Randy, and Craig T. Palmer. A Natural History of Rape: Biological Bases of Sexual Coercion. Cambridge, Massachusetts: MIT Press, 2000.

Wrangham, Richard, and Dale Peterson. Demonic Males: Apes and the Origins of Human Violence. New York: Mariner Books (Houghton Mifflin), 1996.

Wright, Robert. The Moral Animal: The New Science of Evolutionary Psychology. New York: Pantheon Books, 1994.



Društva bazirana na zemljoradnji naspram lovačko-sakupljačkih društava


Brody, Hugh. The Other Side of Eden: Hunters, Farmers and the Shaping of the World. Vancouver, British Columbia: Douglas and Mclnyre, 2000.

Diamond, Jared. Guns, Germs and Steel: The Fates of Human Societies. W.W. Norton, New York, 1997.

Stanford, Craig B. The Hunting Apes: Meat Eating and the Origins of Human Behavior. Princeton, New Jersey: Princeton University Press, 1999.

Tudge, Colin. Neanderthals, Bandits and Farmers: How Agriculture Really Began. „Darwinism Today“ series. New Haven, Connecticut: Yale University Press, 19998.

Wright, Robert. Nonzero: The Logic of Human Destiny. New York: Pantheon Books, 2000.




Izjave zahvalnosti


Zahvaljujem se na pomoći u svim antropološkim i paleontološkim pitanjima: dr Džimu Arenu sa univerziteta Vajoming; Šari E. Bejli sa univerziteta Arizona; dr Migelu Bombinu sa univerziteta Lorentijan; dr Majklu K. Bret-Šurmanu i dr Riku Potsu iz Prirodnjačkog muzeja Instituta Smitsonijan; dr Džonu D. Houksu sa univerziteta Juta; Kristoferu Kuzavi sa univerziteta Ejmori; dr Filipu Libermanu sa univerziteta Braun; dr Jakovu Radovčiću iz Muzeja prirodnih znanosti Hrvatske; dr Robinu Ridingtonu, profesoru na univerzitetu Britanska Kolumbija; Geriju Dž. Sojeru (nismo u srodstvu) i dr Ianu Tatersalu iz Američkog prirodnjačkog muzeja; dr An-Mari Tilije sa univerziteta u Bordou; dr Riku Trinkausu sa univerziteta Vašington u Sent-Luisu i dr Milfordu Volpofu sa univerziteta Mičigen.

Posebno se zahvaljujem: dr Artu Mek Donaldu, direktoru projekta Neutrinske observatorije Sadberi i dr Dž. Dankanu Hepbernu, direktoru NOS; dr Dejvidu Gotlibu, direktoru Zdravstvenog centra Sent-Džozef u Torontu; prečasnom Polu Fejteru, istoričaru nauke i teologije na univerzitetu Jork u Torontu i Endrjuu Stoku sa univerziteta u Torontu.

Ogromnu zahvalnost dugujem svojoj divnoj ženi Kerolajn Klink; svom uredniku Dejvidu G.Hartvelu i njegovom saradniku Moše Federu; svom agentu, Ralfu Vićinanci i njegovim saradnicima Kristoferu Lotsu i Vinsu Džirardisu; Tomu Doertiju, Lindi Kvinton, Dženifer Markus, Ejmi Kramp i svima ostalima iz Tor buks; Haroldu i Silviji Fen, Robertu Hauardu, Hajdi Vinter i svima ostalima iz H.B. Fen kompani; dr Stenliju Šmitu, Šili Vilijams, Trevoru Kvahriju i Brajanu Bieniovskom iz Analog sajens fikšn endfekt; Melisi Beket; Megan Beket; Meri Gold, Terensu M. Grinu; Endrjuu Cimermanu Džonsu; Džou i Šeron Karpirc; Krisu i Doni Krejlgard; Donaldu Masu; Pitu Rouliku; Džojs Šmit; Timu Slejteru i Dejvidu G. Smitu.

Kao i uvek, zahvaljujem se prijateljima i kolegama koji su izneli svoja mišljenja o ovoj knjizi dok je bila u rukopisu: Asbedu Bedrosijanu, Tedu Bliniju, Majklu A. Berstajnu, Dejvidu Livingstonu Klinku, Džonu Daglasu, Marselu Ganjeu, Džejmsu Alanu Gardneru, Ričardu Gotlibu, Piteru Halasu, Hauardu Mileru, Lori Ozborn, dr Arijelu Rajhu, Alanu B.Sojeru, Sali Tomašević, Edu van Belkomu, Endrjuu Vajneru i Dejvidu Vidikombu.

Pojedini delovi ovog romana napisani su dok sam radio u Državnoj biblioteci u Ričmond Hilu u Ontariju. Iskrenu zahvalnost dugujem Kameronu Najtu iz Uprave Državne biblioteke Ričmond Hil i Kanadskom umetničkom savetu.

Neke delove knjige napisao sam u letnjikovcu Džona A. Sojera na jezeru Kanandega u Njujorku i u letnjikovcu Meri Stenton u Vest Palm Biču na Floridi i u kućici za goste Robina i Džilijan Ridington na Ritrit ajlendu u Britanskoj Kolumbiji. Svima njima se zahvaljujem na izuzetnoj velikodušnosti i gostoljubivosti.




O autoru


Robert Sojer je član Paleo-antropološkog društva i autor desetak romana, među kojima se posebno ističu The Terminal Experiment za koji je dobio nagradu Nebula i Starplex koji se našao u najužem izboru za nagradu Nebula i za nagradu Hugo. Njegovi romani Frameshift, Factoring Humanity i Calculating God, su, takođe, bili u najužem izboru za nagradu Hugo.

Robert Sojer je za svoje romane dobio 25 nacionalnih i internacionalnih nagrada, među kojima se posebno ističu: 7 nagrada Aurora za najbolji SF roman u Kanadi i nagrada Le Grand Prix de l'Imagination u Francuskoj.

Po kanadskom časopisu Maclean's: Canada's Weekly, Robert Sojer spada među najuspešnije kanadske pisce. Njegovo ime se nalazi u kanadskom Ko je ko, a dao je i više od 150 intervjua brojnim televizijskim stanicama.

Robert Sojer živi u Misisaugi u Ontariju, sa svojom ženom Karolin Klink.