Piknik pored puta
Arkadij Strugacki

Boris Strugacki








Prevod sa ruskog i pogovor Andrij LAVRIK: Stalker u zoni piknika, Po romanu snimljen film Stalker, koji je postao klasika filmske umetnosti, a scenario ua film napravili su braća Strugacki... Ćirilica, 204 str.







Arkadij Strugacki 

Boris Strugacki 

Piknik pored puta 


Moraš načiniti dobro od zla, jer nemaš od čega drugog.




Preveo sa ruskog Andrij Lavrik/Andrija Lavrek 

ПИКНИК НА ОБОЧИНЕ 

Аркадий Стругацкий 

Борис Стругацкий 




R.P. Voren Iz intervjua specijalnog izveštača Harmontskog radija sa doktorom Valentinom Pilmanom, dobitnikom Nobelove nagrade za fiziku.







— Doktore Pilman, za vaše prvo ozbiljno otkriće verovatno se može smatrati takozvani Pilmanov radijant?

— Pa, ne bih rekao. Pilmanov radijant nije prvo, nije ozbiljno, a nije ni pravo otkriće.

Zapravo, nije čak ni moje.

— Mora da se šalite, doktore! Pa Pilmanov radijant je pojam poznat svakom osnovcu!

— To me nimalo ne čudi. Otkrivač Pilmanovog radijanta je upravo jedan osnovac. Nažalost, ne sećam se njegovog imena. Pogledajte Stetsonov «Istorijat Posete» — tamo je sve detaljno izneto.

Radijant je prvi otkrio jedan osnovac, njegove koordinate prvi je objavio jedan student, a na kraju je nazvan po meni.

— Da, sa otkrićima se ponekad dešavaju čudne stvari... Doktore Pilman, a da li biste sad mogli da objasnite našim slušaocima...

— Slušajte, prijatelju. Pilmanov radijant je najprostija stvar. Zamislite da ste zavrteli veliki globus i počeli da pucate u njega iz pištolja. Rupe u njemu pružaće se određenom krivom. I suština onoga što vi zovete mojim prvim ozbiljnim otkrićem sastoji se u prostoj činjenici: svih šest Zona Posete našle su se na površini naše planete tako, kao da je neko šest puta opalio u Zemlju iz pištolja koji se nalazio negde na liniji Zemlja-Deneb. Deneb je alfa sazvežđa Labuda a tačka na nebeskom svodu iz koje je, da tako kažemo, pucano, zove se Pilmanov radijant.

— Hvala vam, doktore. Dragi Harmontovci, najzad nam je neko kratko i jasno rekao šta je to Pilmanov radijant! Uzgred, prekjuče je bilo ravno trinaest godina od dana Posete. Doktore Pilman, možete li reći svojim zemljacima nekoliko reči tim povodom?

— A šta biste tačno hteli da čujete? Samo imajte na umu da ja u to vreme više nisam živeo u Harmontu.

— Utoliko zanimljivije bilo bi čuti šta ste pomislili kada je vaš rodni grad postao objekat najezde vanzemaljske supercivilizacije.

— Pa prvo sam pomislio da je to novinarska patka. Teško je bilo zamisliti da se u našem malom starom Harmontu može desiti nešto takvo. Na Njufaundlendu, u pustinji Gobi — to još nekako, ali Harmont!

— Na kraju ste morali da poverujete.

— Na kraju da.

— I onda?

— Palo mi je na pamet da Harmont i ostalih pet Zona Posete — tačnije, tada su bile poznate samo četiri — da se sve one nalaze na veoma blagoj krivoj. Izračunao sam koordinate radijanta i poslao ih u «Nejčer».

— I nije vas nimalo zabrinula sudbina rodnog grada?

— Vidite, ja sam u to vreme već poverovao u Posetu, ali nikako nisam mogao da verujem paničnim novinskim izveštajima o zgradama u plamenu, o čudovištima koja izbirljivo proždiru decu i starce i o krvavim bitkama neranjivih vanzemaljaca i krajnje ranjivih tenkova naše, zato, neustrašive armije.

— Pa, bili ste u pravu. Neki novinari su zaista preterali... Ali vratimo se nauci. Otkriće Pilmanovog radijanta bilo je vaš prvi, ali svakako ne i poslednji doprinos ukupnom znanju o Poseti.

— I prvi i poslednji.

— Ali vi ste, bez sumnje, sve to vreme pažljivo pratili međunarodna istraživanja u Zonama Posete...

— Da... Povremeno prelistam «Izveštaje».

— Mislite na «Izveštaje Međunarodnog instituta za vanzemaljske civilizacije»?

— Da.

— I šta predstavlja, po vašem mišljenju, najvažnije otkriće u ovih trinaest godina?

— Sam fakt Posete.

— Izvinite?

— Sam fakt Posete je najvažnije otkriće ne samo u proteklih trinaest godina, nego i za sve vreme postojanja čovečanstva. Nije toliko važno ko su bili ti došljaci. Nije važno odakle su došli, zašto su došli, zašto su tako kratko ostali i kuda su zatim otišli. Važno je to, da sada tačno znamo da nismo sami u Svemiru. I mislim da Institut za vanzemaljske civilizacije nikad neće ni imati neko važnije otkriće od ovog.

— To je vrlo zanimljivo, doktore Pilman, ali ja sam, u stvari, mislio na otkrića tehničke prirode. Otkrića, koja bi mogla da iskoristi naša zemaljska nauka i tehnika. Naime, niz istaknutih naučnika smatra da predmeti nađeni u Zonama Posete mogu da promene čitav tok naše istorije.

— Pa, ja nisam među pristalicama tog mišljenja. A što se tiče konkretnih pronalazaka — nisam kompetentan.

— Ali vi ste već dve godine konsultant komisije OUN za probleme Posete...

— Da, ali ja nemam nikakve veze sa proučavanjem vanzemaljskih civilizacija. Ja i moje kolege u KOPROPO zastupamo međunarodnu naučnu javnost kad je reč o kontroli sprovođenja odluke OUN o internacionalizaciji Zona Posete. Grubo rečeno, mi pazimo da čudima, pronađenim u Zonama, raspolaže samo Međunarodni institut.

— A da li je još neko zainteresovan za njih?

— Da.

— Verovatno mislite na stalkere?

— Ne znam o kome govorite.

— Tako se kod nas u Harmontu zovu oni ludo hrabri momci koji se, uz ogroman rizik, ubacuju u Zonu i donose odande sve što pronađu. To je prava nova profesija.

— Razume. Ne, to je van naše kompetencije.

— Jasno; time se bavi policija. Ali bilo bi zanimljivo čuti, šta upravo spada u vašu kompetenciju, doktore Pilman.

— Materijal iz Zona Posete stalno dospeva u ruke neodgovornih lica i organizacija. Mi se bavimo posledicama toga.

— Može li malo konkretnije, doktore?

— Zašto ne bismo mogli malo da razgovaramo o umetnosti? Slušaoce bi sigurno interesovalo da čuju moje mišljenje o jedinstvenoj Gvadi Miler.

— O, svakako. Ali hteo bih da prvo završimo sa naukom. Zar vas kao naučnika ne privlači da se i sami pozabavite tim vanzemaljskim čudima?

— Kako bih vam rekao... Pa, da.

— Znači, možemo se nadati da će Harmontovci jednog dana videti svog slavnog zemljaka na ulicama rodnog grada?

— Nije isključeno.







I Redrik Šuhart, 23 godine, neoženjen, laborant Harmontskog ogranka Međunarodnog instituta za vanzemaljske civilizacije.


Stojim juče s njim u magacinu, a već se smračilo, ostalo nam je samo da skinemo specodela i možemo u «Boržč» na čašicu žestine. Ja stojim prosto onako, podupirem zid, odradio sam svoje i već držim spremnu cigaretu — čitava dva sata nisam mogao da zapalim, a on se još bakće sa svojim blagom — jedan sef je napunio, zatvorio i zapečatio, sad puni drugi — uzima sa transportera «prazne kutije», svaku zagleda sa svih strana (a teške su, prokletinje, imaju po šest i po kila) i, stenjući, pažljivo ih ređa na policu.

Koliko se on već sa tim «kutijama» muči i sve bez ikakvog rezultata i koristi. Ja bih odavno batalio taj posao i za iste pare radio nešto pametnije. Mada, s druge strane, «prazna kutija» je stvarno čudna i misteriozna stvar. Koliko sam ih doneo na svojim leđima, a svaki put kad ih vidim — ne mogu, stresem se. «Prazna kutija» se sastoji od dva bakarna diska veličine čajnih tacni, debljina im je pet milimetara, rastojanje među diskovima četiri stotine milimetara i, osim tog rastojanja, ničeg više između nema. Doslovno ništa, prazno. Možeš tuda gurnuti ruku, možeš i glavu, ako si baš skroz poblesaveo — prazno i šuplje, vazduh i ništa drugo. A opet, jasno je da između njih nešto ima, nekakva sila, koliko se ja u to razumem, jer još niko nije uspeo ni da približi te diskove, ni da ih odvoji jednog od drugog.

Ne, zaista je teško tu stvar opisati, isuviše je prosta naizgled, posebno kad je dobro pogledaš i najzad poveruješ u to što vidiš. To je kao kad bi opisivao šolju nekome ko nikad nešto takvo nije video ili, ne daj bože, čašicu — možeš samo da mašeš rukama i bespomoćno psuješ. Dobro, smatraćemo da ste sve shvatili, a ako ko nije shvatio, neka uzme institutske «Izveštaje» — svaki broj ima priloge o tim «kutijama» sa fotografijama...

Inače, Kiril se gnjavi sa tim «praznim kutijama» već skoro godinu dana. Ja radim sa njim od početka ali još uvek ne razumem šta on od njih očekuje a, iskreno rečeno, nije mi ni stalo da shvatim. Neka prvo on sam shvati, nek’ se snađe u tome pa ću ga, možda, saslušati. Zasad vidim samo jedno: njemu je po svaku cenu potrebno da neku od tih kutija «otvori», kiselinama progori, pod presom spljeska, rastopi je u peći. I tada će mu sve biti jasno, i čitava svetska nauka biće uzdrmana i svi će mu odati zasluženo priznanje. Ali zasad je, rekao bih, do toga još vrlo daleko. Zasad još ništa nije postigao, samo se namučio, posiveo nekako, postao ćutljiv a oči su mu kao u bolesnog psa, čak već i süze. Da je na njegovom mestu neko drugi, napio bih ga kao svinju i odveo ga kod neke dobre ženske, da ga malo razmrda, a ujutru bih ga opet napio pa kod druge ženske i tako nedelju dana dok se ne povrati. Samo što — nije za Kirila takav lek. Ne vredi mu ni predlagati, nije on od te sorte.

Stojimo, dakle, nas dvojica u magacinu, ja ga gledam kako se sav usukao, kako su mu oči upale, i postade mi ga odjednom žao. I onda sam se odlučio. Čak, ne da sam se odlučio, već kao da me je neko povukao za jezik.

— Slušaj — kažem. — Kirile...

A on stoji i drži poslednju «kutiju» sa takvim izrazom na licu kao da bi se najradije ceo zavukao u nju.

— Slušaj — kažem — Kirile! A šta kad bi imao jednu punu «praznu kutiju»?

— Punu «praznu kutiju»? — ponavlja on i gleda me kao da sam pao s Marsa.

— Pa da — kažem. — Tu tvoju hidromagnetnu zamku, ili kako je već zovete... Objekat 77-b.

Samo sa nečim između, nečim plavičastim.

E, sad je počeo da shvata. Pogledao me je, zaškriljio i tamo, iza kerećih suza, pojavio se tračak inteligencije, kako on sam voli da se izražava.

— Čekaj — kaže. — Puna? Isti ovakav predmet, samo pun?

— Pa da.

— Gde je?

Izlečio se moj Kiril. Stoji kô lovački ker, kô zapeta pušta.

— Idemo da zapalimo — kažem.

On je brzo gurnuo «praznu kutiju» u sef, zalupio vratašca, zaključao na tri i po obrtaja i nas dvojica pođosmo natrag u laboratoriju. Za praznu «praznu kutiju» Ernest obično plaća četiri stotke u kešu, a za punu bih iz tog pasjeg sina svu njegovu otrovnu krv isisao, ali — verovali ili ne — nisam na to čak ni pomislio, jer mi je Kiril prosto oživeo, ponovo je postao napet kao struna, na stepeništu je preskakao po četiri stepenika i sve me je požurivao — nisam mogao na miru da popušim cigaretu od njega. Ukratko, sve sam mu ispričao: i kakva je ona, i gde je, i kako je najlakše doći do nje. On je odmah uzeo mapu, pronašao tu garažu, upro prstom u nju, pogledao me i, jasna stvar, odmah shvatio sve o meni — a i kako da ne shvati!...

— Eh, ti — kaže on i cereka se ushićeno. — Pa dobro, otići ćemo tamo. Najbolje odmah sutra ujutru. Uzeću propusnice i vozilo u devet, a u deset se prekrstimo i ulazimo u Zonu. U redu?

— U redu je — kažem. — Ko će biti treći?

— A šta će nam treći?

— E, nećemo tako — kažem. — Nije ti to piknik sa devojkama. A šta ako ti se nešto desi? Zona je to; ima sve da bude po propisima.

On me pogleda sa ironičnim osmehom, pa kaže:

— Kako god hoćeš. Ti bolje znaš.

Nego šta da bolje znam! Naravno, on je to zbog mene i predložio da odemo sami, bez svedoka, i da niko ne sazna da je to po mojim uputstvima. Ali ne vredi; istraživači Instituta nikad u Zonu ne idu u paru. Tu su propisi strogi: idu trojica, dvojica rade a treći ih nadzire — da može sve da ispriča kad ga posle pitaju.

— Lično ja bih uzeo Ostina — kaže Kiril. — Ali ti, verovatno, nećeš sa njim. Ili hoćeš?

— Ne — odgovaram. — Samo ne Ostina. Sa Ostinom ćeš ići drugi put.

Ostin je dobar momak, hrabrost i plašljivost su kod njega u dobroj srazmeri, ali on je, po meni, već obeležen. Kirilu to ne bih mogao objasniti, ali vidim: uobrazio čovek da Zonu poznaje kao svoj džep — znači, brzo će i da zaglavi u njoj. I neka ga. Samo — ja ne bih da budem sa njim kad se to desi.

— Pa dobro — kaže Kiril. — A Tender?

Tender je njegov drugi laborant. Dobar čovek, hladnokrvan.

— On je već u godinama — kažem. — Ima i decu...

— Nema veze. Već je odlazio u Zonu.

— Dobro — kažem. — Neka bude Tender.

On ostade da sedi za mapom, a ja sam odjurio u «Boržč» da nešto prezalogajim i isperem suvo grlo.

Dobro. Dolazim ja ujutru, kao i uvek, u devet, a na ulazu dežura onaj dugajlija narednik, što sam ga prošle godine udesio kad se napio i dosađivao Guti.

— Zdravo, Riđi — kaže on. — Traže te po celom Institutu.

Tu ga ja učtivo prekinem.

— Ja za tebe nisam Riđi — kažem. — I nemoj da mi se uvlačiš, ti švedska bitango!

— Bože, Riđi! — on će zapanjeno. — Pa svi te tako zovu.

Ja sam pred ulazak u Zonu uvek trezan i dobro nabrušen, te ga ja tu dohvatim za revere i detaljno mu objasnim ko je on i kako je došao na svet. On otpljune, vrati mi propusnicu i sad već strogo zvanično kaže:

— Redrik Šuhart, naređeno je da se odmah javite kapetanu Hercogu iz Odelenja za bezbednost.

— E, tako — kažem ja. — To je već druga stvar. Trudi se, naredniče, pa ćeš jednog dana biti i poručnik.

A u sebi mislim — kakva je to sad novost? Šta ja to trebam kapetanu Hercogu u radno vreme?

Dobro, idem da se javim. Njegova kancelarija je na trećem spratu; dobra kancelarija, ima i rešetke na prozorima, kô u policiji. Sâm Vili sedi za stolom, cucla svoju lulu i lupa po pisaćoj mašini, a u uglu po gvozdenom ormanu kopa neki novi narednik, još ga nisam upoznao. Kod nas u Institutu tih narednika ima više nego u diviziji, i svi su tako negovani, beli pa rumeni — takvi ne moraju da idu u Zonu, a i za svetske probleme ih baš mnogo zabole.

— ‘Bar dan — kažem ja. — Zvali ste me.

Vili gleda kroz mene, gura mašinu napred, vadi debelu fasciklu i lista je.

— Redrik Šuhart? — pita.

— Taj — odgovaram, a jedva se suzdržavam da ne prasnem u neki histeričan smeh.

— Koliko dugo radite u Institutu?

— Dve godine, ovo je treća.

— Porodično stanje?

— Ja sâm — kažem. — Siroče.

On se onda okreće svom naredniku i strogo kaže:

— Naredniče Lumer, idite u arhivu i donesite mi spis broj sto pedeset.

Narednik salutira i žurno izlazi a Vili zaklapa fasciklu i mračno pita:

— Ti opet za staro?

— Šta staro?

— Znaš ti šta. Opet je stigla prijava.

Znači, tako; mislim.

— I od koga je ta prijava?

On se mršti još jače i nervozno lupka lulom po pepeljari.

— To se tebe ne tiče — kaže. — Upozoravam te zbog našeg starog prijateljstva: ostavi se toga, prekini sa tim poslom zauvek. Ako te uhvate drugi put — nećeš se izvući sa šest meseci. A iz Instituta ćeš biti izbačen momentalno i za sva vremena. Razumeš?

— Razumem ja, razumem — kažem. — Samo ne razumem, koja me je to svinja ocinkarila...

Ali on opet gleda u mene praznim pogledom, šišti kroz praznu lulu i lista nepotrebnu fasciklu. Što znači — vratio se narednik Lumer sa spisom broj sto pedeset.

— Hvala, Šuharte — kaže kapetan Vili Hercog po nadimku Debeljko. — To je sve što sam hteo da razjasnimo. Slobodni ste.

Otišao sam u svlačionicu, navukao specodelo, zapalio, a sve vreme u glavi mi jedno pitanje:

odakle mu informacija? Iz Instituta ne može biti, ovde o meni niko ništa ne zna niti može znati. A da je iz policije — šta i oni kog đavola mogu znati osim onog od pre? Da nisu, možda, ukebali Lešinara?

Taj nitkov bi svakog gurnuo pod led samo da se sâm izvuče. Ali ni Lešinar ne zna ništa o mojoj sadašnjoj delatnosti. Mislio sam, mislio, i ničeg se nisam setio. Ma nek’ idu oni do đavola — šta mi mogu? Poslednji put sam noću bio u Zoni pre tri meseca, gotovo sav plen sam već prodao i gotovo sav novac potrošio. Kad me sa materijalnim dokazima nisu uhvatili, ni sad mi ne mogu ništa.

I već kad sam krenuo gore, na stepeništu, sinulo mi je ono najglavnije i to mi je tako sinulo da sam morao da se vratim u svlačionicu, sednem i zapalim još jednu. Stvar je u tome, što ja danas ne smem ići u Zonu. A ni sutra, ni prekosutra. Stvar je u tome, da sam se opet našao na nišanu tim pacovima, da me nisu zaboravili, a ako i jesu, neko ih je podsetio. I nije sad ni važno ko. Nijedan stalker, osim ako nije skroz odlepio, neće prići Zoni ni na puškomet kad zna da ga prate. Ono što mi je sad raditi — to je da se zavučem u najmračniju rupu. Šta kažete, kakva Zona? Pa ja tamo ni sa propusnicom ne idem već koji mesec! Šta nabeđujete poštenog laboranta?!

Promozgao sam dobro o tome i čak kao neko olakšanje da sam osetio što danas ne moram u Zonu. Ali kako da sad to što delikatnije saopštim Kirilu?

Pa sam mu saopštio ovako:

— Ja u Zonu ne idem. Kakav je plan rada za danas?

Naravno, Kiril je prvo izbečio oči na mene. A onda se, izgleda, dosetio jadu: uzeo me je pod ruku, odveo u svoju kancelariju, posadio za sto a sam seo u prozor. Zapalismo. Ćutimo. Onda me on oprezno pita:

— Je l’ se nešto desilo, Red?

I šta sad da mu kažem?

— Ne — odgovaram. — Ništa se nije desilo. Izgubio sam sinoć pare na pokeru — onaj pasji sin Nunan dobro igra...

— Čekaj malo — kaže on. — Da se ti nisi predomislio?

Ja zastenjah od muke.

— Ne smem — procedih kroz zube. — Ne smem, razumeš? Maločas me je Hercog zvao na razgovor.

Njemu se obesiše ramena. Opet mu se vratio onaj paćenički izgled i oči mu opet postadoše kô u bolesnog kučeta. Uzdahnuo je isprekidano, zapalio novu cigaretu na opušak stare pa će tiho:

— Veruj mi, Red, ja nikome ništa nisam rekao.

— Mani se — kažem. — Ko tebe optužuje?

— Pa ja čak ni Tenderu još nisam rekao. Uzeo sam propusnicu na njegovo ime, a da ga nisam ni pitao...

Ja ćutim i pušim. Jadan čovek, ništa ne razume.

— A šta ti je Hercog rekao?

— Ništa naročito. Neko me je cinkario i to je sve.

Tu me on pogleda nekako čudno, skoči sa prozorske daske i ushoda se po svom kabinetu napred-nazad.

On šparta po kancelariji, a ja sedim, dimim i ćutim. Žao mi ga je, naravno, a i nekako ružno je ispalo — izlečio čoveka od melanholije, baš! A ko je svemu kriv? Pa ja sam kriv, niko drugi.

Obećao detetu kolač, a kolači u sobi koju čuvaju opasne čike... Uto se on zaustavi ispred mene i, gledajući nekud ustranu, pita sa ustezanjem:

— Slušaj, Red, a koliko bi mogla da košta takva «puna kutija»?

U prvi mah ga nisam shvatio, pomislio sam da on računa da će je od nekog drugog nabaviti, ali gde da je nabavi kad je ona možda jedina na Zemlji a i nema on para za to: otkud inostranom stručnjaku pa još iz Rusije novac za takvo nešto? A onda kao da me je grom udario: pa on misli da ja sve ovo radim zbog zelembaća, da samo nabijam cenu! Ah, strvino jedna, pa šta ti misliš ko sam ja?! Već sam zinuo da mu sve to kažem — i ugrizao se za jezik. Jer stvarno — šta bi trebalo da misli o meni? Stalker je stalker, on rizikuje život za zelembaće i samo do njih mu je stalo. Tako ispada da sam ja juče zabacio udicu sa mamcem, a danas je privlačim — dižem cenu.

Od uzrujanosti nisam mogao odmah da progovorim, a on me gleda pažljivo, oči ne skida sa mene, i u očima mu se vidi čak ne prezir nego više kao neko razumevanje. Onda sam se smirio i objasnio mu:

— Do te garaže — kažem — niko još nije išao sa propusnicom. Trasa do tamo još nije obeležena i ti to dobro znaš. Vratićemo se ovamo, a tvoj Tender će odmah ispričati kako smo otišli pravo do garaže, uzeli šta smo hteli, pa nazad. Kao da smo u samoposlugu išli. I svakome će biti jasno da smo unapred znali kuda i po šta idemo. A to znači, da je neko od nas trojice imao tačnu informaciju. A ko je taj neko — uopšte nije teško pogoditi. Je l’ ti sad jasno kako će se to završiti po mene?

Završio ja svoj govor, i sad mi gledamo jedan drugog u oči i ćutimo. Onda on odjednom lupi dlanom o dlan, protrlja ruke i bodro objavljuje:

— Pa, ako ne možeš — ne možeš. Razumem te, Red, i ne mogu da te osuđujem. Ići ću sam.

Valjda će sve biti dobro. Nije mi prvi put...

On raširi na prozorskoj dasci mapu, osloni se rukama, nadvi se nad nju i njegova bodrost stade naočigled da se topi. Čujem kako mrmlja:

— Sto dvadeset metara... čak sto dvadeset dva... pa još nekoliko u samoj garaži... Ne, bolje da ne vodim Tendera. Šta ti kažeš, Red, zar nije bolje da idem bez Tendera? Ipak, on ima dvoje dece...

— Samog te neće pustiti — kažem.

— Pustiće me, nije to problem... — mrmlja on. — Znam sve narednike... i poručnike... Ah, što mi se ne sviđaju ovi kamioni! Trinaest godina stoje pod otvorenim nebom, i svi su kao novi... Petnaest metara dalje je cisterna šuplja kao rešeto, a ovi kao da su juče iz fabrike... Eh, ta Zona!

On podiže glavu i zagleda se kroz prozor. Ja takođe. Stakla u našim, institutskim, prozorima su debela, sa olovnim bleskom, a napolju je Zona, sva je kao na dlanu sa visine trinaestog sprata...

Ovako kad gledaš na nju — zemlja kao i svaka druga. Sunce sija na nju kao i na svaku drugu i čini se da se ništa tamo nije promenilo, sve je kao pre trinaest godina. Moj pokojni tatica pogledao bi i ništa posebno ne bi primetio, samo bi možda upitao: zašto iz fabričkog dimnjaka ne izlazi dim, da nije neki štrajk?... Gomile žute rude, kauperi mutno pobleskuju na suncu, šine, šine, šine, na šinama kompozicije sa platformama... Jednom rečju, industrijski pejzaž. Samo se ljudi ne vide. Ni živi, ni mrtvi. Eno i garaže, dugačka je i siva, vrata joj širom otvorena a ispred, na asfaltu, kamioni.

Trinaest godina tako stoje i nisu nimalo propali. Dobro je on to primetio — rade mu klikeri. Ne daj bože da se krene između njih, treba ih nadaleko obići... ima tamo jedna pukotina u asfaltu... Put je obeležen sve do one gomile jalovine, i to dobro obeležen. Eno i onog jarka u kom je Puž zaglavio, svega dva metra od njihove trase... A lepo mu je Koščati rekao: drži se dalje od svakog jarka, jer neće od tebe ostati ni za sahranu... Kao da je u kristalnu kuglu gledao — nije ostalo ni za sahranu.

Tako je to sa Zonom: ako se vratiš sa plenom — čudo, ako se vratiš živ — uspeh, ako te policijski metak promaši — sreća, a sve ostalo je — sudbina...

Tu ja pogledah Kirila i videh da i on mene iskosa gleda. A lice mu je bilo takvo da sam tog časa sasvim promenio odluku. Nek’ idu, rekoh sebi, svi oni u majčinu. Šta mi, na kraju krajeva, ti pacovi mogu uraditi? Kiril više nije ni morao da govori da bi me ubedio, ali on se setio nečeg:

— Laborante Šuhart — poče on — iz oficijelnih — podvlačim: iz oficijelnih — izvora dobio sam informaciju da bi pregled garaže mogao biti od velike koristi za nauku. Predlaže vam se da izvršite taj pregled sa mnom. Premije su zagarantovane — i ceri se lukavo.

— A iz kakvih to oficijelnih izvora? — pitam ja i takođe se cerim kao idiot.

— To su vrlo konfidencijalni izvori — saopštava on. — Ali vama mogu reći... — Tu se Kiril uozbilji: — Recimo, od doktora Daglasa.

— A — kažem — od doktora Daglasa... Od kojeg to Daglasa?

— Od Sema Daglasa — on će suvo. — Onog što je poginuo prošle godine.

A ja se naježih. Eto ti ga sad! Ko pred ulazak u Zonu govori o pogibijama? Ove naučničke zvekane stvarno ne možeš opasuljiti... Zario sam opušak u pepeljaru i upitao:

— Pa dobro. Gde je taj tvoj Tender? Hoćemo li ga još dugo čekati?

Ukratko, više nismo govorili o tome. Kiril je telefonirao u PPS da poruči vozilo a ja uzeh da malo proučim njihovu mapu. Nije loše, stvarno nije loše. Sve je fotografisano odozgo i sa velikim uvećanjem. Vide se čak i šare na kamionskoj gumi koja leži pored vrata garaže. Stalkerima bi dobro došla ovakva mapa... mada, koja korist od nje noću, kad zadnjicu pokazuješ zvezdama i pipaš put pred sobom...

Najzad stiže i Tender. Sav crven i zadihan. Razbolela mu se ćerka, jurio je po doktora.

Izvinjava se što je zakasnio. Lepo smo ga obradovali vešću da ide u Zonu. Jadnik je zinuo i načisto zaboravio da diše. «Kako u zonu? — kaže. — Zašto baš ja?» Međutim, saznavši za dvostruku premiju i za to, da Red Šuhart takođe ide, malo se povratio i odahnuo.

Dakle, spustili smo se u «budoar». Kiril je doneo propusnice, pokazali smo ih još jednom naredniku i on nam je izdao po jedno specijalno odelo. Ta odela su dobra stvar. Kad bi se od crvene prefarbalo u neku prikladniju boju svaki stalker bi za takvo odelo platio pet stotki da ne trepne. Ja sam odavno obećao sebi da ću smotati jedno obavezno. Na prvi pogled, ništa neobično — skafander kao u dubinskog ronioca i šlem kao ronilački, ili, recimo, kao u pilota mlaznog aviona ili astronauta.

Lagano, udobno, nigde ne žulja i ne možeš se oznojiti u njemu. Sa takvim odelom može se uvatru a ni gas nikakav ne može da prodre u njega. Kažu da ga ni metak ne probija. Istina, i vatra, i metak, i nekakav iperit — sve to je ovozemaljsko, ljudsko. U Zoni ničeg od toga nema, tamo se valja čuvati drugih stvari. I šta tu ima da se priča, u specijalnim odelima takođe ginu kao bubašvabe. Druga stvar što bi bez njega, verovatno, ginuli još i više. Od «vrelih pahuljica», na primer, odela štite sto posto.

Ili od ispljuvaka «đavoljeg kupusa»... Dobro.

Navukosmo specodela, ja sam presuo matice od šrafova iz vrećice u džep i krenusmo preko celog institutskog dvorišta prema ulazu u Zonu. Takav je ovde običaj, da svi vide: idu, evo, heroji nauke da živote svoje polože na oltar u ime čovečanstva, nauke i svetoga duha, amin. I stvarno — iz mnogih prozora sve do petnaestog sprata izviriše radoznale glave. Samo je orkestar falio, i maramicama da nam mašu.

— Čvršće stupaj — kažem ja Tenderu. — Uvuci stomak, junačino! Zahvalno čovečanstvo neće te zaboraviti.

Pogleda me on, vidim: nije mu do šale. I ne čudi me — nije vreme za šalu... Ali kad moraš u Zonu, onda ti ostaju samo dve stvari: ili da plačeš, ili da se šališ — a ja odmalena nisam plakao. Bacih pogled na Kirila. Taj se dobro drži, samo nešto usnama miče, kao da se moli.

— Moliš se? — pitam. — Samo se ti moli! Što dalje u Zonu — tim bliže nebu...

— Šta kažeš? — pita on.

— Moli se! — vičem. — Stalkere puštaju u raj preko reda!

A on se odjednom osmehne i potapše me po ramenu, kô veli, ne boj se, sa mnom nećeš propasti, a ako i propadneš, šta ima veze, samo jednom se umire. E, baš je smešan!

Pokazali smo propusnice poslednjem naredniku — zapravo, ovaj je bio poručnik, čak ga i poznajem, njegov stari prodaje ogradice za grobove u Reksopolu — a «leteća platforma» je već tu, dovezli su je momci iz PPS-a i parkirali kod samog ulaza. I sve ostalo je već tu: i hitna pomoć, i vatrogasci, i naša vrla garda, neustrašivi spasioci — gomila kilavih lenština sa njihovim helikopterom.

Dabogda ih moje oči ne videle!

Popeli smo se na «platformu», Kiril stade za upravljač i reče:

— Pa, Red, komanduj!

Ja bez žurbe povukoh patent na grudima, izvadih iz unutrašnjeg džepa pljosku, dobro povukoh, navrnuh zatvarač i vratih pljosku u džep. Ne mogu bez toga. Već ko zna koji put idem u zonu, a bez toga ne mogu. Ona dvojica me gledaju i čekaju.

— Ta-ko! — kažem. — Vas ne nudim, jer idem sa vama prvi put i ne znam kako alkohol deluje na vas. Plan rada je sledeći. Sve što ja naredim izvršavaćete momentalno i bespogovorno. Ako neko bude otezao ili postavljao pitanja zviznuću ga gde stignem — unapred se izvinjavam. Na primer, ako naredim Tenderu da ide na rukama, onda ti, gospodine Tender, ima da podigneš svoje debelo dupe i da uradiš tačno kao što sam ti rekao. Inače svoju bolesnu ćerkicu verovatno više nikad nećeš videti.

Jasno? A ja ću se već pobrinuti da je vidiš.

— Ti, Red, samo nemoj zaboraviti da narediš — dahće Tender, već sav crven i preznojen. — Ako treba ići ću i na zubima, ne na rukama. Bio sam ja već tamo, nisam novajlija.

— Vi ste obojica za mene novajlije — kažem. — A ja sigurno neću zaboraviti da naredim; budi miran. Uzgred, je l’ umeš da voziš ovu stvar?

— Ume — odgovara za njega Kiril. — Odlično vozi.

— Onda u redu — kažem. — Spuštaj poklopac, otvaraj vizire! Polako napred po markerima, visina tri metra. Kod dvadeset sedmog markera stani.

Kiril je podigao «platformu» na tri metra i polako krenuo napred, a ja sam neprimetno okrenuo glavu i dunuo preko levog ramena. Gledam — gardijski spasioci ušli su u svoj helikopter, vatrogasci ustadoše sa poštovanjem, onaj idiot od poručnika stoji u kapiji i salutira, pozdravlja nas, a iznad svega toga vidi se veliki plakat sa već izbledelim natpisom: «Dobro došli, gospodo vanzemaljci!» Tender se spremao da im svima odmahne, ali ja ga zviznuh laktom u slabine pa ga je prošla volja za tim. Daću ti ja opraštanje!...

Poleteli smo.

Desno od nas bila je zgrada Instituta, levo kužni kvart i mi smo leteli od markera do markera po samoj sredini ulice. Odavno već tom ulicom niko nije koračao ni vozio. Asfalt je sav popucao, pukotine su obrasle travom, ali trava je još uvek bila naša, ljudska. A na trotoaru levo već je izrasla nekakva crna bodljakuša, i po toj bodljakuši lepo se videlo odakle počinje Zona: crna trava pored samog kolovoza kao da je kosom odsečena. Da, ti vanzemaljci ipak su bili uredni momci. Zasvinjili su, istina, mnogo, ali su zato i odredili jasne granice. Čak ni «vrele pahulje» ne lete na našu stranu iz Zone — iako ih vetar, reklo bi se, nosi kud bilo...

Zgrade u kužnom kvartu su mrtve, sa oljuštenim malterom, međutim, stakla na prozorima su gotovo svugde cela, prljava su i slepa. A noću, kad puziš ovuda, sasvim lepo se vidi kako unutra nešto sija, kao alkohol kad gori plavičastim plamičcima. To «veštičje pihtije» izlaze iz podrumâ. A inače kad pogledaš — kvart kao kvart, zgrade kao zgrade, naravno, trebalo bi im malo opravke, ali ništa posebno se ne vidi, samo što nema ljudi. U ovoj zgradi od cigala živeo je naš učitelj aritmetike po nadimku Zapeta. Bio je gubitnik i baksuz, druga žena ga je ostavila baš pred samu Posetu, a ćerka mu je imala mrenu preko jednog oka, pa smo joj se, pamtim, rugali dok ne bi zaplakala. Kad je počela panika on je sa ostalim stanarima te zgrade samo u rublju bežao do mosta — svih šest kilometara bez zastajanja. Posle je dugo bolovao od kuge, nokti su mu otpali, počela je i koža da se ljušti. Svi koji su živeli u tom kvartu preležali su kugu, zato je i nazvan Kužni. Nekoliko ih je umrlo, ali to su bili starci. Meni se čini da oni i nisu umrli od kuge, nego od straha. Bilo je stvarno stravično. Svi iz ovog kvarta oboleli su od kuge, a u sledeća tri kvarta ljudi su oslepeli. Sad se ti kvartovi tako i zovu: Prvi slepi, Drugi slepi... Nisu oslepeli sasvim, više onako kao kokošje slepilo.

A priča se da nisu oslepeli od nekog bleska, iako je i kod njih bleskova bilo mnogo, nego od snažnog treska. Kažu, zagrmelo je tako da su momentalno oslepeli. Doktori im kažu: ne može biti, razmislite malo. Ne, ostali su pri svom: snažan grohot od kojeg su oslepeli. A niko osim njih u ta tri kvarta nije čuo nikakvu grmljavinu...

Da, kao da se ništa ovde nije desilo. Eno stakleni kiosk stoji ceo celcat. U jednim vratima dečja kolica — čak kao da su presvlake čiste... Samo antene odaju: oblepljene su nečim nalik vlaknima od like. Naši cvikeraši već odavno oštre zube na te antene: zanima ih da vide kakva su to vlakna — ničeg sličnog nigde nema, osim u Kužnom kvartu i osim na antenama. I što je najvažnije — tu im je, pod samim nosem, pod prozorima. Prošle godine su se dosetili — spustili su iz helikoptera kuku na čeličnoj sajli. I tek što su povukli — čuje se «pš-š-š». Od antene ide dim, od kuke dim, već se i sajla počela dimiti, i ne samo što se dimi, nego još i tako otrovno šišti kao zmija. Na sreću se pilot — iako je poručnik — brzo dosetio šta da radi: otkačio je sajlu i zbrisao odatle... Eno je i ta sajla, visi skoro do zemlje i sva je pokrivena vlaknima...

I tako, polako doletesmo do kraja puta, do krivine. Kiril me upitno pogleda: da skrenemo? Ja mu pokazah: sasvim polako. Naša «platforma» je skrenula i počela leteti nad poslednjim metrima ljudske zemlje. Trotoar je sve bliže i bliže, senka naše letelice pada na crnu travu... i evo nas, u Zoni smo! I odmah neki trnci po koži. Svaki put me prođu ti trnci i ja do danas ne znam da li to Zona tako dočekuje sve ljude, ili su to samo moji nervi. I svaki put pomislim: kad se vratim, obavezno ću pitati druge stalkere da li se to i njima dešava — a onda zaboravim na to.

Dobro, letimo mi polagano nad nekadašnjim baštama, motor pod nogama radi ravnomerno, spokojno — baš ga briga, njemu neće biti ništa. I u tom času Tender više nije mogao da izdrži. Nismo stigli još ni do prvog markera u Zoni, a on poče da brblja. Onako obično, kao što novajlije brbljaju kad se unervoze: zubi pomalo cvokoću, srce se steglo, mučno mu je i sramota ga, ali ne može da se obuzda. Ja bih to uporedio sa prehladom: od čoveka ne zavisi nego sve curi i curi. I šta sve ne lupetaju! Ili počne da se oduševljava pejzažem, ili da iznosi svoja razmišljanja o posetiocima, a ponekad brbljaju i o stvarima koje nemaju veze — tako je Tender sad počeo da priča o svom novom odelu i nikako da stane. Koliko ga je platio, pa kako je vuna kvalitetna, pa kako ga je odneo krojaču da promeni dugmad...

— Zaveži — rekoh mu.

On me pogleda onako žalosno, mrdne usnama — i opet: koliko je svile otišlo na podstavu. A bašte se već završile i pod nama je gola glinasta zemlja gde je ranije bila gradska deponija, i ja osetih na licu povetarac. Maločas još nije bilo nikakvog vetra, a sad je odjednom poduvalo, prašina se uskovitlala i kao da se nešto čuje.

— Ćuti, budalo! — kažem Tenderu.

Nema šanse; ne može taj da se zaustavi. Sad je počeo o nekim konjskim strunama, šta li. E, kad je tako...

— Stani — kažem Kirilu.

On odmah zakoči. Dobro reaguje. Ja spustih ruku na Tenderovo rame, okretoh ga prema sebi i raspalih dlanom po šlemu. On, jadnik, lupi nosem o staklo, zažmuri i zaćuti. I čim je ućutao, čujem: tr-r-r... tr-r-r... tr-r-r... Kiril me gleda stisnutih zuba, isceren. Ja mu rukom pokazujem da ne mrda, da ne pokreće letelicu. Ali i on dobro čuje taj zvuk i, kao i svaki odvažni novajlija, odmah bi nešto da preduzme, da dejstvuje. «U rikverc?» — šapuće. Ja očajnički odmahujem glavom i mašem pesnicom pred samim njegovim vizirom. Eh, časna reč, s ovim novajlijama ne znaš šta ćeš pre — da gledaš napolje, ili da paziš na njih. A onda sam na sve zaboravio. Iznad gomile starog smeća, iznad razbijenih flaša i raznih krpa zapuzalo je nešto drhtavo, treperavo, kao vreli vazduh u podne nad gvozdenim krovom, prevalilo se preko brežuljka i produžilo ukoso prema nama, pored markera; nad putem se zadržalo, ostalo tako sekundu — ili mi se to samo učinilo? — i odvuklo se u polje, iza žbunja, iza trulih ograda, prema groblju starih automobila.

Odneo ih đavo, te cvikeraše, našli su gde da trasiraju put — kroz jarugu! A i ja sam bio dobar — gde su mi bile oči kad sam se divio njihovoj mapi?

— Sad polako napred — kažem Kirilu.

— Šta je to bilo?

— A đavo bi ga znao. Bilo — pa otišlo, i hvala bogu. I ućuti, molim te. Ti sad nisi čovek, razumeš? Ti si sad Mašina, moja poluga...

Tu sam se trgnuo — izgleda da je i mene uhvatila brbljivost.

— Dosta — rekoh. — Ni reči više.

Da mi je sad gutljaj! Ja sam i bez skafandra dosad ostao živ, i još ću ovoliko, a bez dobrog gutljaja u ovakvom trenutku... Pa, do đavola i s tim.

Vetrić kao da je prestao i ništa se niotkud ne čuje, samo motor gudi onako ravno, sanjivo. A sunce sija, vrućina je, nad garažom zagrejani vazduh... Sve kao da je u redu, markeri polako ostaju za nama. Tender ćuti, Kiril ćuti — navikavaju se. Ništa, momci, i u Zoni se može živeti, samo ako umeš... Evo i dvadeset sedmog markera: gvozdena motka i na njoj crvena tablica sa brojem 27. Kiril me pogleda, ja mu klimnem i naša letelica stade.

Cveće je ostalo za nama, na redu je trnje. Sad je najvažnija hladnokrvnost. Nema potrebe za žurbom, vetra nema, vidljivost je dobra, sve je kao na dlanu. Eno onog jarka gde se Puž urnisao — još uvek se tamo nešto šareni, možda parče tkanine. Bio je nula od čoveka, bog da mu dušu prosti: glup, pohlepan, nepažljiv — samo se takvi i udružuju sa Lešinarem, takve Lešinar Barbridž na kilometar zapaža i specijalno za to vodi sa sobom... A inače, Zona ne pita da li si dobar ili loš i ispada da treba da budemo zahvalni Pužu: bio je budala, niko mu se više ni imena ne seća, ali nam je bar pokazao kuda ne treba ići... Sad nam valja što pre stići do asfalta. Asfalt je ravan, tamo će biti lakše, a i ona pukotina se lepo vidi. Samo, što mi se ne dopadaju ovi brežuljci! Ako bismo po pravoj liniji išli do asfalta, morali bismo proći baš između njih. A oni stoje i kao da nas očekuju nasmešeni. E, ne; nećemo između vas. Druga zapovest stalkera: barem s jedne strane sve mora biti čisto na sto koraka.

Možda bismo mogli preko levog brežuljka?... Istina, ne znam šta je iza njega. Po mapi sudeći, nema ničeg, ali ko je lud da veruje mapama?...

— Slušaj, Red — šapuće mi Kiril — što ne bismo preskočili? Dvadeset metara uvis i odmah dole i eto nas kod garaže, a?

— Ćuti, budalo! — kažem mu. — Ne smetaj mi.

On bi uvis! A šta ako nas tamo na dvadeset metara tresne? Niko nam kosti neće sakupiti. Ili ako naletimo na «vetrometinu» — ne kosti, nego masna mrlja neće ostati od nas. Uh, što su mi dosadile te junačine: nestrpljiv je, pa daj odmah da preskočimo... Uopšte uzev, kako ćemo do brežuljaka, to je jasno, a tamo ćemo stati i videti šta dalje. Ja zavukoh ruku u džep i izvadih pregršt matica. Pokazah ih Kirilu i rekoh:

— Sećaš se priče o Palčiću iz škole? E, sad ćemo sve obrnuto. Gledaj! — i ja bacih prvu maticu.

Bacih je blizu, po stalkerskim propisima. Desetak metara. Matica je letela normalno. — Jesi li video?

— Pa? — kaže on.

— Ne «pa» nego jesi li video?

— Video sam.

— E, sad, najsporije što možeš teraj do te matice i zaustavi dva metra pre nje. Razumeš?

— Razumem. Tražiš gravikoncentrate?

— Tražim šta treba. Sačekaj, baciću još jednu. Gledaj gde će pasti i ne spuštaj oči sa tog mesta.

Bacih još jednu maticu. I ona je letela normalno i pala pored prve.

— Teraj — kažem.

On pokrene letelicu, a lice mu jasno i spokojno: kao, sve je shvatio. Ti cvikeraši su svi takvi.

Najvažnije im je da smisle neki naziv. Dok nema naziv — mučno ga je gledati, budala nad budalama.

A čim je smislio neki «gravikoncentrat» — sad mu je, kao, sve jasno i odmah mu je život lakši. Prošli smo prvu maticu, prošli smo drugu i treću. Tender uzdiše, premeće se s noge na nogu i svaki čas zeva od nervoze sa, onako, kerećim cviljenjem — dosadno mu je, jadničku. Ništa, koristiće mu ovo.

Ima jedno pet kilograma danas da skine — bolje je od svake dijete. Bacio sam četvrtu maticu. I — kao da nije letela kako treba. Nikad ne bih mogao da objasnim u čemu je stvar, ali osećam da nešto nije u redu i odmah dohvatih Kirila za ruku.

— Stani — kažem. — Ni makac dalje...

Uzeh petu maticu i bacih je više i dalje. Evo je, «vetrometina»! Matica je po uzlaznoj putanji letela normalno, nadole — u početku takođe normalno, ali na pola puta kao da ju je neko odbacio ustranu, ali tako silovito da se sasvim zarila u glinovitu zemlju i nestala.

— Jesi li video? — šapatom pitam Kirila.

— To sam viđao samo na snimcima — kaže on i tako se nagnuo napred, samo što se ne preturi sa «leteće platforme». — Hoćeš da baciš još jednu?

Da bacim još jednu! Eh, nauko... Bacio sam još osam matica dok nisam tačno ocrtao «vetrometinu». Istina, i sedam je bilo dovoljno, ali jednu sam bacio specijalno za njega, u sam centar, nek’ se malo divi svom koncentratu. Matica je tresnula u zemlju kao kugla od pet kilograma.

Tresnula — i ostade samo rupa u zemlji. Kiril je čak huknuo od sreće.

— E, dobro — kažem. — Zabavili smo se i sad je dosta. Gledaj ovamo. Bacam za prolazak; gledaj gde će pasti.

Ukratko, obišli smo «vetrometinu» i popeli se na brdašce. Brdašce sasvim malo i ni po čemu posebno, ja ga do danas nisam ni primećivao. Da... Lebdeli smo nad njim, asfalt je bio nadohvat ruke, dvadesetak koraka. Mesto savršeno čisto; vidi se svaka travka. Reklo bi se: reda radi da zafrljačim još jednu maticu, pa — teraj.

Ne mogu da je bacim.

Ne znam šta mi je, ali nikako da se odlučim da je bacim.

— Šta je bilo? — pita Kiril. — Zašto stojimo?

— Čekaj malo — kažem. — I ćuti, zaboga.

Sad ću, mislim, da bacim tu maticu i onda ćemo lepo odleteti onamo, ni travka se neće mrdnuti a eto nas na asfaltu... I onda me odjednom celog oblije znoj! U oči mi je potekao i onda mi je već bilo jasno da onamo neću baciti maticu. Levo — molim lepo. Jeste da je onuda i put duži, i nekakvo sumnjivo kamenje je tamo, ali tuda mogu da bacim maticu a pravo — nizašta na svetu. I ja bacih maticu levo. Kiril ništa ne reče, okrete «platformu», pritera je do matice i tek onda me pogleda.

A biće da nisam baš lepo izgledao, jer je odmah skrenuo pogled.

— Ništa — kažem ja. — Naokolo je bliže. — I bacih poslednju maticu na asfalt.

Dalje je već išlo lakše. Našao sam onu pukotinu i to potpuno čistu — ničim nije u međuvremenu obrasla, nije promenila boju... Gledao sam je kao dobrog starog poznanika, koji nas je doveo do same kapije garaže bolje od svih markera zajedno.

Naredih Kirilu da nas spusti na metar i po, legoh na stomak i zagledah se kroz otvorena vrata. Ispočetka, zbog sunca, ništa nisam video — sve crno unutra, a onda mi se oči navikoše i videh da se u garaži odonda naizgled ništa nije promenilo. Onaj kiper kao što je stajao na kanalu u betonskom podu tako i sad stoji, bez rupa, bez mrlja, i sâm pod je kao pre — verovatno zato što se «veštičjih pihtija» u kanalu skupilo sasvim malo, nisu odonda nijednom ispuzale napolje. Jedno mi se samo ne dopada: u samom dnu garaže, pored kanistara, nešto se srebri. Ranije toga nije bilo. Ali dobro, srebri se, pa nek’ se srebri, nećemo se sad vraćati zbog toga. A i ne sija jako, tek-tek, spokojno i nekako nežno... Podigoh se, otresoh prašinu sa odela i pogledah unaokolo. Oni kamioni stoje na svom mestu stvarno kao novi — od prošlog leta kao da su postali još noviji — a cisterna je skroz zarđala i još malo pa će početi da se raspada. Eno i one kamionske gume koja se nalazi i na njihovoj mapi...Nešto mi se ne dopada ta guma. Nekako joj je senka nenormalna. Sunce nam je iza leđa, a senka kao da se pruža prema nama. Dobro, nije važno, ionako je daleko. Samo, šta se to unutra srebri? Ili mi se to samo čini? Sad bi najbolje bilo sesti, zapaliti i razmisliti: zašto se nad kanistrima nešto srebri, zašto se pored ne srebri, zašto je onakva senka od gume... Barbridž je pričao nešto o senkama, da su čudne ali bezopasne. Sa senkama se ovde svašta dešava. Ali šta se to srebri unutra? Kao paučina u šumi između dva stabla. Kakav ju je to pauk tamo ispleo? Nikad još u Zoni nisam video ni insekte ni pauke. Najgore je što moja «puna kutija» leži na dva koraka od tih kanistara. Trebalo je odmah da je odnesem i sad ne bih imao brige. Ali bila je preteška tako puna — da je podignem, to sam još i mogao, ali da je vučem na leđima, pa još noću, pa još puzeći... A ko nijednom nije nosio «praznu kutiju» neka proba: kô kad bi hteo da poneseš deset litara vode bez posude... Šta sad da radim? Mora se ići po nju. Da mi je gutljaj... Okrenuo sam se Tenderu i rekao:

— Ja i Kiril ćemo sad u garažu. Ti ostaješ ovde kao vozač, ali upravljač da ne diraš bez mog naređenja šta god da se desi, makar zemlja pod tobom gorela. Ako pobegneš — naći ću te na onom svetu.

On mi ozbiljno klima, kô veli, neću pobeći. Nos mu je kao šljiva — dobro sam ga opaučio.

Dakle, lagano sam spustio lestvice, pogledao još jednom na ono srebrno, mahnuo Kirilu i počeo silaziti. Stadoh na asfalt i čekam da se on spusti sa druge strane.

— Ne žuri se — kažem. — Polako. Ne diži prašinu.

Stojimo na asfaltu, «platforma» se pored nas lagano ljulja, lestvice škripuću. Tender nas gleda preko ograde a u očima mu strah. Treba da krenemo. Kažem Kirilu:

— Idi dva koraka iza mene, stopu u stopu, gledaj me dobro, ne zevaj.

Pođoh. Na ulazu sam stao i osvrnuo se. Koliko je, ipak, lakše raditi danju nego noću! Sećam se kako sam ležao na ovom ulazu. Crno kao u grobu, «veštičje pihtije» iz kanala pružaju jezike plavičaste kao plamen od alkohola, ali, što je interesantno — taj plamen ništa ne osvetljava, čak kao da sve postaje još tamnije od njega. A sad — milina! Oči su mi se navikle na polumrak unutra i sve je preda mnom kao na dlanu, čak se i prašina u ćoškovima vidi. I zaista, nešto se tamo srebri, nekakve srebrne niti nalik paučini protežu se između kanistara i tavanice. Možda to i jeste obična paučina, ali bolje je držati se dalje od toga. I tu sam napravio nepopravljivu grešku. Trebalo je da pozovem Kirila da stane pored mene, sačekam da mu se oči naviknu na polutamu i pokažem mu — prstom ako treba — tu paučinu. Ali ja sam navikao da radim sâm, sve sam dobro video a zaboravio sam da i Kiril treba da vidi.

Zakoračio sam unutra i pravo prema kanistrima. Čučnuo sam ispred «kutije»; gledam, nema paučine na njoj. Uzeo sam jedan kraj i kažem Kirilu:

— Hajde, prihvati. Samo pazi — teška je...

Podigoh glavu i pogledah ga — i grlo mi se u sekundi steglo, ni reč ne mogu da izustim!

Htedoh da viknem: stani, ni makac! — i nisam mogao. A verovatno ne bi ni pomoglo, sve se tako brzo desilo. Kiril je prekoračio «kutiju», okrenuo se zadnjicom prema kanistrima i čitavim leđima zaronio u ono srebrno. Ja samo zatvorih oči. Sve u meni je zamrlo, ništa ne čujem, čujem samo kako se ona paučina kida. Sa onakvim slabašnim suvim pucketanjem, kao najobičnija paučina, samo malko glasnije. Čučim ja tako zatvorenih očiju, ne osećam ni ruke ni noge, a Kiril me pita:

— Pa, je l’ idemo?

— Idemo — kažem.

Podigli smo kutiju i krenuli napolje, koračajući postrance. Teško je to čudo, ni dvojici nije lako da je nose. Izišli smo na sunce i stali kod «platforme». Tender već pruža šape.

— Hajdemo sad — kaže Kiril. — J’en, dva...

— Ne — prekidam ga. — Sačekaj. Spusti je dole.

Spustili smo je.

— Daj da ti vidim leđa.

On se bez ijedne reči okrete. Gledam — na leđima ničeg. Gledam još bolje — baš ništa se ne vidi. Onda se okrećem i gledam one kanistre. Ni tamo se ništa ne vidi.

— Slušaj — govorim Kirilu još uvek gledajući kanistre. — Jesi li video onu paučinu?

— Kakvu paučinu? Gde?

— Dobro, nije važno — kažem. — Imali smo sreće.

A u sebi mislim: što još treba da se vidi.

— Hajde da je ubacimo — kažem.

Podigli smo «kutiju» na «leteću platformu» i uspravili je, da se ne kotrlja. Stoji ona tako, nova, čista, bakar se presijava na suncu a plava sadržina između bakarnih diskova preliva se maglovito. I sad se vidi da ovo nije nekakva «prazna kutija», već upravo neka vrsta posude, kao staklena tegla sa gustim plavim sirupom. Pogledasmo je, uživajući, popesmo se i sami na «platformu» i bez suvišnih reči okrenusmo nazad.

Svaka čast tim naučnicima! Kao prvo, rade po danu, i kao drugo, teško im je samo da uđu u zonu, a iz Zone «platforma» leti sama — ima takav uređaj, kursograf, šta li, koji vodi letelicu istim onim putem kojim je došla. Letimo tako natrag, ponavljamo sve one manevre. Zaustavljamo se, lebdimo malo i — dalje. Prošli smo iznad svih mojih matica, da sam hteo, mogao sam ih natrag u džep.

Moji novaci, naravno, odmah živnuše. Vrte glavama na sve strane, strah kao da je sasvim iščezao iz njih, ostali su samo radoznalost i zadovoljstvo što se sve srećno završilo. Razbrbljaše se.

Tender mlatara rukama i obećava, kao, sad će on, samo da ruča, krenuti nazad, da markira put do garaže. A Kiril me dohvatio za ruku i uzeo da mi objašnjava «gravikoncentrat», odnosno «vetrometinu». Dobro, nisam odmah, ali sam ih ipak umirio. Ispričao sam im koliko je budala nastradalo u povratku. Ćutite, kažem, i držite oči otvorene da ne završite kao Kratki Lindon.

Delovalo je. Nisu čak ni pitali šta je bilo sa tim Lindonom Kratkim. Letimo tako tiho nazad, a ja mislim samo na jedno — kako ću sa uživanjem da odvijem čep i povučem prvi gutljaj. A pred očima mi svaki čas blesne ona paučina.

Ukratko, izvukli smo se iz Zone, zajedno sa «letećom platformom» otišli u perionicu, odnosno, naučničkim jezikom, u sanitarni hangar. Tamo su nas onako sa odelima dobro izribali, ozračivali nečim, posipali još nečim, pa opet kupali, pa osušili i najzad rekli — gotovo, momci, slobodni ste! Onda Kiril i Tender ponesoše «kutiju». Okupiše se zaposleni u Institutu, masa njih, ne možeš proći, ali evo šta je interesantno: svi samo gledaju, pozdravljaju, čestitaju, a da pomognu umornim ljudima da nose tu stvar — nijedan majčin sin nije se našao... Dobro, to se mene ne tiče. Sad me se ništa više ne tiče...

Svukao sam specodelo, bacio ga onako pravo na pod — neki od narednika će ga već pokupiti — i uputio se pod tuš, jer sam bio mokar od glave do pete. Zatvorio sam se u kabinu, izvadio pljosku, odvio čep i zalepio se za grlić kao pijavica. Sedim na klupici, u kolenima prazno, u duši prazno, pijem onu žestinu kao vodu. Živ sam. Pustila me je Zona. Pustila me, kučka. Voljena moja. Podla strvina. Živ sam. Nikad oni novaci neće to shvatiti. To samo pravi stalker može da razume. I niz lice mi teku suze — da li od žestine, da l’ od nečeg drugog. Isisao sam pljosku do poslednje kapi; ja mokar, ona suva. Naravno, još jedan gutljaj je zafalio. Ali nema veze, to se još može popraviti. Sad se sve još može popraviti. Živ sam. Zapalio sam cigaretu, sedim. Osećam da se smirujem. Pale mi na pamet i premije. To je kod nas u Institutu dobro uređeno. Mogao bih pravo odavde po koverat. A mogli bi mi ga i pod tuš doneti.

Polako sam se skinuo. Skinuo sam i sat, pogledao — punih pet sati smo proveli u Zoni, gospodo! Pet sati. Stresao sam se kad sam to video. Da, gospodo, u Zoni vreme ne postoji...

Uostalom, šta je za stalkera pet sati? Sitnica. Kako bi vam se svidelo dvanaest sati? Ili dva dana.

Kad ne stigneš da se vratiš tokom noći, ceo sledeći dan ležiš u Zoni nosa zarivenog u zemlju i više se ni ne moliš, već pre buncaš, ne znaš jesi li živ ili mrtav... A onda sledeće noći završavaš posao i privučeš se sa plenom do granice — a tamo patrole sa automatima, kerovi koji te mrze i kojima nije u interesu da te hapse, jer te se plaše nasmrt, za njih si zarazan i najbolje je da te ubiju izdaleka, pa ti posle dokaži da su te upucali protiv propisa... I, znači, opet nos u zemlju, moli se do zore, pa opet do mraka, a plen leži pored tebe i, što je najlepše, ne možeš znati da li on samo tako leži ili te polako ubija. Ili kao sa Koščatim Isakom. Našao se u Zoni na otvorenom, skrenuo sa puta i zaglavio između dva jendeka — ni levo, ni desno. Dva sata su pucali u njega i nikako da ga pogode. Dva sata se pretvarao da je mrtav. Hvala bogu, najzad su poverovali i otišli. Posle sam ga sreo i nisam ga mogao prepoznati — senka od čoveka...

Obrisao sam suze i pustio vodu. Dugo sam se kupao. Tuširao sam se vrućom, pa hladnom, pa opet vrućom. Ceo sapun sam potrošio. Onda mi je dosadilo. Zatvorio sam tuš i čujem — Kiril lupa na vrata i viče:

— Ej, stalkeru, izlazi! Stigli zelembaći!

Zelembaći — to je dobra stvar. Ja otvorih vrata i videh — stoji Kiril go, samo u gaćama, veseo i razdragan, i pruža mi kovertu.

— Drži — kaže. — Od zahvalnog čovečanstva.

— Jebalo te čovečanstvo. Kol’ko ima para?

— Za izuzetan plen i za herojsko držanje u opasnim situacijama — dve mesečne plate!

E, da. Tako se već može živeti. Kad bi mi ovde za svaku «praznu kutiju» davali po dve plate, ja bih odavno poslao Ernesta gde treba.

— Pa, jesi li zadovoljan — pita Kiril a osmeh mu od uveta do uveta.

— Onako — kažem. — A ti?

On ne reče ništa, samo me zagrli, pritisne na svoje mokre grudi i odgurne, pa ode u susednu kabinu.

— Ej! — viknuh za njim. — A šta nam radi Tender? Sigurno pere gaće?

— To ti misliš. Tendera su opkolili novinari, i da ga vidiš samo kako je sad važan... Tako im kompetentno izlaže...

— Kako im izlaže? — pitam.

— Kompetentno.

— Dobro — kažem. — Ubuduće ću nositi rečnik sa sobom. — A onda kao da me je struja udarila. — Čekaj, Kirile! — viknuh. — Izađi napolje!

— Pa već sam se skinuo — odgovara on.

— Izlazi, ne izvodi!

Kiril iziđe. Ja ga dohvatih za ramena i okretoh. Ništa. Učinilo mi se. Leđa su mu čista. Srce mi se smirilo.

— Šta si se zakačio za moja leđa? — pita on.

Pljesnuo sam ga po leđima, vratio se u svoju kabinu i zatvorio se. Nervi, đavo da ih nosi.

Tamo mi se pričinjavalo, ovde mi se pričinjava. Do đavola sa svim! Napiću se danas kao svinja. Da mi je odrati onog Ričarda! Ali kako igra ta hulja... Ni sa kakvim kartama ne mogu ga dobiti. Već sam probao da varam na razne načine...

— Kirile! — viknuh. — Hoćeš li doći danas u «Boržč»?

— Koliko puta sam ti govorio da nije «Boržč», nego «Boršč»...

— Ne gnjavi! Piše «Boržč». Nećeš valjda ti da nas učiš. Onda, dolaziš ili ne? Da oderemo onog Ričarda...

— Ne znam, Red. Ti, kakav si priprost čovek, i ne shvataš kakvu smo mi to stvar danas doneli...

— A ti, kao shvataš?

— Ne shvatam ni ja; to je tačno. Ali sad je, pre svega, jasno za čega su te «prazne kutije» služile, a osim toga, ako se jedna moja ideja pokaže dobra... Napisaću članak i posvetiću ga lično tebi: Redriku Šuhartu, počasnom talkeru, sa poštovanjem i zahvalnošću posvećeno.

— I onda će me ćorkirati na dve godine.

— Ali zato će tvoje ime ući u nauku. Ta stvar će se odsad zvati «Šuhartov cilindar». Kako ti zvuči?

Dok smo se tako peckali ja se obukoh. Gurno sam praznu pljosku u džep, prebrojao novčanice i krenuo.

— Srećan ti rad, složeni čoveče...

On ne odgovori — voda je glasno šumela.

Gledam — u hodniku gospodin Tender, sav crven i naduven kao ćuran. Oko njega gomila — tu su i saradnici, i novinari, i par narednika sa ručka, još žvaću, a on se raspričao. «Tehnika, sa kojom mi raspolažemo — lupeta — daje gotovo stoprocentnu garanciju uspeha i bezbednosti...» Tu me je ugledao i odmah se malo smanjio — osmehuje se zbunjeno, maše rukom. Vreme je da zbrišem, pomislih. Krenuo sam prema izlazu, ali kasno. Čujem — trče za mnom.

— Gospodine Šuharte! Gospodine Šuharte! Par reči o garaži!

— Nemam komentara — odgovaram ja i prelazim u trk. Ali baš ćeš od njih pobeći: jedan, s mikrofonom — zdesna, drugi, sa kamerom — sleva.

— Jeste li videli u garaži nešto neobično? Samo par reči.

— Nemam komentara! — vičem, držeći lice okrenuto od objektiva. — Garaža kao garaža.

— Hvala. Kakvo je vaše mišljenje o turboplatformama?

— Najlepše — kažem i nišanim u vrata.

— Šta mislite o ciljevima Posete?

— Obratite sa naučnicima — odgovaram i — napolje.

Čujem — navaljuju s druge strane. Onda im kažem kroz zatvorena vrata:

— Predlažem vam da pitate gospodina Tendera zašto mu je nos kao cvekla. On zbog urođene skromnosti neće ništa da kaže o tome, a to nam je bio najzanimljiviji doživljaj.

Kako su odjurili nazad! Odgalopiraše kao krdo konja. Ja sačekah minut — tišina. Izvirih — nikog. I pođoh dalje, zviždućući. Sišao sam u hol, pokazao onom grmalju propusnicu, a on mi salutira. Heroju dana.

— Voljno, naredniče — kažem. — Zadovoljan sam vama.

On se osmehuje, bogzna kako zadovoljan.

— E, Riđi, svaka ti čast — kaže on meni. — Ponosan sam što imam takvog poznanika.

— Šta — kažem — imaćeš šta da pričaš devojkama kad se vratiš u Švedsku?

— Još pitaš! — kaže. — Topiće se kô sveće.

Nije on tako loš momak. Ja, iskreno govoreći, takve visoke i rumene ne volim. Devojke lude za njima, a zašto, u stvari? Pa nije tu stvar u visini... Idem ja tako ulicom i pitam se, u čemu je stvar?

Sunce sija, a ulica pusta. I odjednom sam poželeo da vidim Gutu. Prosto tako. Da je gledam i da je držim za ruku. Posle Zone čoveku i ne ostaje drugo nego da drži devojku za ruku. Posebno kad se setiš kakva se deca rađaju stalkerima... Ma kakva Guta, meni sad treba najmanje jedna flaša nečeg žestokog.

Prešao sam automobilsko parkiralište i naleteo na kordon. Stoje dva patrolna vozila u svoj svojoj lepoti, velika, žuta, sa reflektorima i mitraljezima, a kerovi u plavim šlemovima svu ulicu su pregradili, ne može se proći. Ja produžavam oborene glave, bolje je da ne gledam u njih, danju je uopšte najbolje da ih ne gledam: ima među njima dva-tri tipa za koje je bolje da ih ne prepoznam.

Bogami, imali su sreće što me je Kiril tada doveo u Institut; ja sam te gadove tada tražio, i da sam ih našao — ubio bih a da ne trepnem...

Provlačim se kroz gomilu ramenom napred, skoro sam se već izvukao odatle, kad odjednom čujem: «Ej, stalkeru!» Ali šta se to mene tiče, to se ne odnosi na mene, idem dalje i vadim cigaretu iz kutije. Međutim, neko me dostiže i hvata me za ruku. Ja tresam njegovu ruku i, okrećući se, pitam onako učtivo:

— Kod đavola se kačiš za mene, mister?

— Čekaj, stalkeru — kaže on. — Imam za tebe neka pitanja.

Ja podigoh pogled — kapetan Kvoterblad. Stari poznanik. Sasvim se osušio i postao nekako žut.

— A! — kažem. — Zdravo-živo, kapetane. Kako vaša jetra?

— Ti, stalkeru, nemoj da se zajebavaš sa mnom — kaže on besno i gleda me sažižućim pogledom. — Zašto se ne zaustavljaš kad te zovem?

A već su tu dva plava šlema iza njegovih leđa — šape im na drškama pištolja, oči se ne vide, samo brade se pod šlemovima miču. I kako u Kanadi samo pronalaze takve medvede? Danju se ja patrola ne bojim, ali mogli bi da me pretraže, a to mi u ovom trenutku ne bi trebalo.

— Pa zar ste vi mene zvali, kapetane? — pitam ja nedužno. — Čuo sam da viču nekog stalkera...

— A ti, znači, više nisi stalker?

— Kako sam, zahvaljujući vama, odsedeo svoje — ostavio sam taj posao — kažem. — Dosta mi je.

Hvala vam, kapetane, vi ste mi otvorili oči. Da vas tada nije bilo...

— Šta si radio u predzoni?

— Kako šta? Pa ja radim tamo. Već dve godine.

I, da završim taj neprijatan razgovor, vadim svoju legitimaciju i pružam je kapetanu Kvoterbladu. On uze knjižicu, svaku stranicu dobro pogleda a pečate samo što nije onjušio i olizao.

Onda mi vraća knjižicu i vidim: zadovoljan je, oči mu sijaju, čak se malo i zarumeneo.

— Izvini, Šuharte — kaže. — Nisam znao. Znači, nisu bili uzaludni moji saveti. Odlično!

Verovao ti meni ili ne, ja sam još tada pretpostavljao da će od tebe ipak biti nešto. Nije moguće da tako pametan momak...

I razvezao priču. Eto ti ga sad, izlečio sam još jednog melanholičara, mislim ja i, naravno, slušam ga bogzna kako pažljivo, skromno obaram pogled i osmehujem se, širim ruke i čak, sećam se, sramežljivo onako vučem nogom po zemlji. Oni grmalji iza kapetana još neko vreme su slušali a onda im je dosadilo — odoše gde je veselije. A kapetan filozofira dubokoumno: znanje je, kaže, svetlost, neznanje je tama, gospod voli i ceni pošteni rad; uopšte, iste one mudrosti kojima nas je pop svake nedelje davio u zatvoru. A ja bih tako popio nešto — ne mogu više da izdržim. Ništa, Red, mislim se, izdržaćeš još i ovo. Ćuti i trpi. Ne može ni on još dugo ovako, evo, već je počeo da gubi dah... Na moju sreću, jedno od patrolnih vozila je zatrubilo. Kapetan Kvoterblad se osvrnuo, progunđao nešto nezadovoljno i pružio mi ruku.

— Pa — kaže — drago mi je što sam upoznao novog, poštenog Šuharta. Rado bih popio sa tobom čašicu u čast ovog poznanstva. Istina, lekari su mi zabranili alkohol, ali pivo bih mogao. Samo, kao što vidiš — služba zove. Ali još ćemo se sresti.

Ne dao bog, mislim ja. Ali pružam mu ruku i nastavljam da se crvenim i ustručavam — sve kako se njemu dopada. Onda se on vratio do patrolnih kola, a ja samo što nisam otrčao u «Boržč».

«Boržč» je u ovo doba dana prazan. Ernest stoji iza šanka, briše čaše i gleda kroz njih.

Interesantna stvar — ti barmeni, kad god da dođeš, uvek brišu čaše, kô da im od toga život zavisi. Ceo dan će tako stajati — uzme čašu, zaškilji, pogleda je na svetlo, dune u nju i — trljaj. Trlja on, trlja, onda opet pogleda, sad kroz dno, i nanovo...

— Zdravo, Erni! — kažem — Dosta si je glancao, izbićeš joj dno tako.

On me pogleda kroz čašu, progunđa nešto iz stomaka i, bez suvišnih reči, nasu mi četiri prsta žestine. Ja sam se uspentrao na barsku stolicu, otpio gutljaj, zažmurio, odmahnuo glavom, pa opet gutljaj. Frižider bruji, iz muzičkog automata dopire neka tiha muzika. Ernest hukće u sledeću čašu — sve je normalno, lepo... Ja sam ispio do kraja i spustio čašu a Ernest je i bez pitanja usnuo još četiri prsta.

— Je l’ ti sad lakše, stalkeru? — pita. — Jesi li se povratio?

— Samo ti trljaj — kažem. — Jedan je tako trljao dok nije dozvao zlog duha.

— I ko ti je taj? — pita Ernest.

— Pa jedan barmen ovde — odgovaram. — Pre tebe.

— I šta je s njim?

— Ništa. Šta misliš, zašto je bila Poseta? Trljao on, trljao... i došli vanzemaljci.

— Uh, što si duhovit — kaže Ernest, ali ipak se osmehuje.

Ode on u kuhinju i vrati se sa tanjirom punim pečenih kobasica. Tanjir je stavio ispred mene, primakao kečap i opet se latio čaša. Ernest zna svoj posao. Ima dobro oko, odmah vidi da stalker dolazi iz Zone, da će tu biti nešto za njega, i dobro zna šta treba Stalkeru posle Zone. Erni je naš čovek. Profesionalac.

Pojevši kobasice, ja zapalih i počeh da izračunavam koliko zarađuje Ernest na stalkerima. Ne znam tačno kakve su cene u Evropi, ali sam načuo da se «prazna kutija» tamo prodaje za gotovo dve i po hiljade, a Erni nama plaća svega četiristo. «Baterije» su tamo barem stotinu po komadu, a mi dobijamo najviše dvadeset. Verovatno je i sa svim ostalim tako. Istina, ni slanje robe za Evropu nije badava. Ovome daj na ruke, onome daj... šef stanice je sigurno takođe na njegovom platnom spisku.

Kad se dobro razmisli, Ernest i ne zarađuje baš tako mnogo, verovatno — petnaest-dvadeset procenata, a ako ga uhvate — deset godina mu ne gine.

Uto moje plemenite misli prekide dolazak nekog pristojnog tipa. Nisam ni čuo kad je ušao.

Tek, našao se s moje desne strane i učtivo pita:

— Dozvoljavate?

— Samo izvolite — kažem.

Sitan, mršav, sa špicastim nosićem i mašnom. Faca mi je poznata, negde sam ga već video ali se ne sećam gde. On se pope na stolicu pored mene i kaže Ernestu:

— Burbon, molim! — i odmah se okrete meni: — Izvinite, čini mi se da vas poznajem. Vi radite u Međunarodnom institutu, zar ne?

— Da — odgovaram. — A vi?

On spretno vadi iz džepa vizitkartu i stavlja je ispred mene. Čitam: «Alojz Makno, opunomoćeni agent Biroa za emigraciju». Pa da, sad ga se sećam. Ubeđuje ljude da odu iz grada.

Nekome je jako stalo do toga da stanovnici napuste grad. Nas je u Harmontu ostalo jedva polovina od pređašnjeg broja, a oni bi da sasvim očiste grad. Odgurnuo sam vizitkartu i rekao:

— Ne, hvala. Ne zanima me. Želja mi je da umrem na rodnoj grudi.

— A zašto? — živo pita on. — Izvinite za nametljivost, ali šta vas zapravo ovde drži?

Zini da ti kažem šta me ovde drži!

— Kako šta me drži? — govorim ja. — A slatke uspomene iz detinjstva? A prvi poljubac u gradskom parku? Mamica i tatica? Pa onda, kako sam se prvi put napio i potukao u ovom baru. Pa najdraža policijska stanica... — Vadim iz džepa zašmrkanu maramicu i primičem je očima. — Ne — kažem — nizašta na svetu!

On se nasmejao, liznuo svoj burbon pa će zamišljeno:

— Nikako ne mogu da shvatim vas Harmontovce. Život u gradu težak. Vojna uprava. Loše snabdevanje. Pored Zone živite kao na vulkanu. Svakog časa može izbiti neka epidemija ili nešto još gore... Dobro, starije ljude još i razumem. Njima je teško da odu sa mesta gde su proživeli tolike godine. Ali vi... Koliko je vama godina? Dvadeset dve, dvadeset tri, ne više... Shvatite jednom da je naš Biro — dobrotvorna organizacija. Mi ne izvlačimo iz ovoga nikakvu korist. Prosto želimo da ljudi odu sa ovog đavolskog mesta i uključe se u normalan život. Obezbeđujemo stanove i zaposlenje, a mlađima, kao što ste vi, još i mogućnost školovanja... Ne, stvarno vas ne razumem.

— A šta — kažem ja — neće niko da ode?

— Nije da neće niko. Neki odlaze, posebno ljudi sa porodicama. Ali omladina i stariji... Pa šta vi vidite u ovom gradu? Obična rupa, provincija...

I tu sam mu otkrio tajnu.

— Gospodine Alojze Makno — kažem. — Vi ste u pravu. Naš gradić je stvarno rupa. Uvek je to bio pa je i sad. Ali sad je to rupa u budućnost. Kroz tu rupu mi ćemo u vaš smrdljivi svet izbaciti takve stvari da će se sve promeniti. Život će biti drugačiji, bolji, svako će imati sve što mu treba. Eto kakva je to rupa. Kroz ovu rupu dolaze znanja. A kad budemo imali znanje, sve ljude ćemo načiniti bogatima, stići ćemo i do zvezda i kud god hoćemo. To je ono što vi zovete rupom...

Tu sam se prekinuo jer sam primetio da me Ernest gleda zapanjeno i postalo mi je neprijatno.

Ja, inače, ne volim da ponavljam tuđe reči, čak ni ako mi se dopadaju. Pogotovo što kod mene one zvuče nekako falš. Kad Kiril govori slušaš kao omađijan. A ja govorim isto to, a ispada nekako drugačije. Možda je to zato što Kiril nikad nije doturao plen iz Zone pod Ernestovu tezgu. Pa dobro...

Tu se moj Erni trgnuo i brzo mi nasuo još šest prstiju odjednom. Kô veli: šta lupetaš, momak, saberi se. A šiljatonosi gospodin Makno opet je liznuo svoj burbon pa će:

— Da, naravno... Večni akumulatori, «plava panaceja»[1 - Panaceja (grč.) — tobožnji lek za sve bolesti. (Prim. prev.)] Ali, da li vi stvarno verujete u sve to?

— Šta ja stvarno verujem, to se vas ne tiče — odgovaram. — Ja sam vam govorio o gradu. A sa svoje strane mogu vam reći ovo: šta ima u toj vašoj Evropi? Video sam ja nju. Danju crkavaš na poslu, uveče zuriš u televizor...

— Ne mora to biti obavezno Evropa...

— Svejedno. Svuda je isto, osim što je na Severnom polu još i hladno.

A evo šta je čudno: ja sam stvarno verovao u to što sam govorio. I naša Zona, kučka prokleta, podmukli ubica, bila mi je tog trenutka stoput draža od njihovih Evropa i Afrika. Nisam ja tada bio pijan, već sam prosto na trenutak zamislio sebe kako se sav isceđen vraćam s posla u stadu istih takvih kretena, kako me u podzemnoj guraju sa svih strana i kako mi se sve smučilo i nije mi ni do čega.

— A šta vi kažete? — okrenuo se Makno Ernestu.

— Ja imam svoj posao — neljubazno odgovara Erni. — Ja vam nisam tamo neki klinac! Ja sam sav svoj kapital uložio u ovo. Kod mene ponekad navraća i sâm komandant, general, razumeš?

Zašto bih se selio odavde?

Tu gospodin Makno uze nešto da mu tumači navodeći i neke brojke, ali ja ga više nisam slušao. Povukao sam dobar gutljaj, izvadio iz džepa sitniš, sišao sa stolice i kao prvo uključio muzički automat. Ima tamo jedna dobra pesma — «Ne vraćaj se ako nisi siguran». Odlično zvuči posle Zone... Automat, dakle, trešti, a ja uzeh svoju čašu i odoh do «Jednorukog Džeka» da poravnam neke stare račune. I prolete vreme kao ptičica... Ubacujem ja svoj poslednji novčić, kad u našu gostoprimljivu kuću ulaze Ričard Nunan i Imalin. Imalin se već udesio, a on, kad je takav, samo gleda s kim bi da se potuče. Nunan ga nežno drži pod ruku i umiruje šalama. Lep par! Imalin — krupan, blistavocrne kože kao oficirska čizma, kudrav, sa ručerdama do kolena, a Dik — omalen, bucmast, rumen — ma, kô bebino dupe.

— A! — viče Dik, ugledavši me. — Tu nam je i Red! Dođi kod nas, Red!

— Tako je! — grmi Imalin. — U celom ovog radu ima samo dva prava čoveka — Red i ja! Svi ostali su svinje i satanina deca. Red! I ti služiš satani, ali si ipak čovek.

Ja idem do njih sa svojom čašom. Imalin me dohvati za jaknu, povlači na stolicu i kaže:

— Sedi, Riđi! Sedi, slugo satanin! Volim te. Daj da oplačemo grehe ljudske. Gorko ćemo plakati!

— Ajde — kažem. — Progutaćemo grešne suze naše.

— Jer dolazi dan! — proriče Imalin. — Jer već je zauzdan konj bled i već je u stremen stavio nogu jahač njegov.[2 - Aluzija na Otkrivenje Jovanovo, 6-a glava (Prim. prev.)] I uzalud molitve onih što su se prodali satani. Spasiće se samo oni koji su se digli na njega. Vi, deco čovečija, koji ste od satane zavedeni, koji se sataninim igračkama igrate, koji satanina blaga tražite — vama govorim: slepi ste! Osvestite se, hulje, dok još nije kasno! Uništite đavolje igračke! — Tu je on odjednom zaćutao kao da je zaboravio kako ide dalje. — A hoće li mi dati ovde da pijem? — upitao je sasvim drugačijim glasom. — I gde sam ja to?... Znaš, Riđi, opet su me izbacili sa posla. Kažu, agitator. Ja im kažem: osvestite se, sami ste slepi i druge slepce u provaliju vučete! A oni se smeju. Onda sam razbio njušku šefu i otišao. Sad će me u zatvor. A zašto?

Stigao je Dik i stavio flašu na sto.

— Danas ja plaćam! — doviknuo sam Ernestu.

Dik me pogleda iskosa.

— Sve je po zakonu — kažem. — Dobio sam premiju.

— Išli ste u Zonu? — pita Dik. — Jeste li doneli nešto?

— Punu «praznu kutiju» — kažem. — Položili smo je na oltar nauke. Hoćeš li da sipaš ili nećeš?

— «Prazna kutija»! — jadikuje Imalin. — Zbog nekakve «prazne kutije» on rizikuje svoj život!

Ostao je živ, ali je zato doneo u svet još jednu đavolju napravu... A da li si mislio, Riđi, koliko će zla i bola...

— Prekini, Imaline — kažem mu strogo. — Pij i raduj se što sam se živ vratio. Za uspeh, momci!

I krenuli smo «za uspeh». Imalin se skroz raspekmezio: sedi, plače, iz očiju mu curi kô iz slavine. Ništa, znam ja njega. Sad je u takvoj fazi — da plače i propoveda kako je Zona đavolja sablazan, da se iz nje ništa ne sme iznositi a ono što je već izneseno treba vratiti i živeti kao da nikakvih Zonâ i nema. Đavolovo đavolu. Ipak, volim tog Imalina. Ja uopšte volim čudake. Imalin, kad ima para, otkupljuje plen od bilo koga i bez cenkanja, a onda ga noću nosi natrag i zakopava...

Uh, ala se dernja! Dobro, proći će ga.

— Kakva ti je to «puna prazna kutija»? — pita Dik. — Za običnu «praznu kutiju» znam, ali za punu čujem prvi put.

Ja mu objasnih, a on klima glavom.

— Da — kaže — to je stvarno nešto novo. A s kim si išao? Sa onim Rusom?

— Da — odgovaram. — Sa Kirilom i Tenderom. To je jedan laborant.

— Sigurno si imao muke sa njima...

— Uopšte nisam. Sasvim dobro su se držali. Naročito Kiril. Rođeni stalker — kažem. — Da je malo iskusniji i da ga prođe preterana žustrina, ja bih sa njim svaki dan mogao u Zonu.

— I svake noći? — pita on sa pijanim osmehom.

— Ostavi se toga — kažem. — Šala je šala...

— Znam — kaže. — Šala je šala, a zbog ovakvih šala moglo bi se i u zatvor. Smatraj da sam ti dužan dva šamara...

— Kome dva šamara? — skočio je Imalin. — Koga treba po njušci?

Dohvatismo ga za ruke i jedva ga posadismo natrag u stolicu. Dik mu stavi cigaretu u zube i prinese upaljač. Smirismo ga. U međuvremenu, u bar je pristizalo sve više naroda. Šank je već bio oblepljen, a i mnogi stolovi zauzeti. Ernest je već pozvao svoje devojke, jure one između stolova, nose šta je ko poručio — pivo, koktele, čisto. Ja gledam: u poslednje vreme u gradu se pojavilo mnogo novih faca — sve više je nekakvih klinaca sa pomodnim šarenim maramama. Rekoh to Diku a on klimne.

— Tako je to — kaže. — Počinje se sa velikim radovima. Institut podiže tri nove zgrade, a osim toga, spremaju se i da ograde Zonu zidom od groblja do starog ranča. Završavaju se dobra vremena za stalkere...

— A kad su za stalkere bila dobra vremena? — kažem i mislim se: eto ti ga sad, lepu vest mi je doneo. Znači, odsad nema ništa sa strane. Možda je to i bolje — manje je rizika. Ići ću u Zonu danju, legalno — zarada je, naravno, mnogo manja, ali je zato i mnogo sigurnije: «leteće platforme», specodela, ovo-ono, a i o patrolama neću morati da brinem. Živeću od plate a piću od premija. I onda se ipak ozlovoljih. Opet treba paziti na svaki groš: ovo se može sebi dozvoliti, ono ne može...

Treba štedeti novac za Gutu, u bar više neću moći da idem, ali zato ćemo ići u bioskop... I sve će biti sivo. Svakog dana sivo, i svake večeri sivo, i svake noći sivo...

Sedim ja tako i razmišljam a Dik mi govori na uvo:

— Sinoć sam u hotelu svratio u bar da popijem nešto protiv nesanice, a tamo sede neki novi.

Odmah mi se nisu dopali. Jedan od njih seda do mene i počinje razgovor, onako izdaleka, okolo— naokolo, sugeriše mi kako on mene zna, zna ko sam ja i gde radim i nagoveštava da je spreman dobro da plati za razne usluge...

— Policijski provokator — konstatujem. Dosadno mi je to, takvih sam se tipova ovde već nagledao i razgovora o «uslugama» naslušao.

— Nije, dragoviću moj, saslušaj me do kraja. Ja sam malo popričao sa njim, naravno, oprezno, glumio sam budalu. Dakle, «crne kapljice», «zujalice» i ostala bižuterija njega ne zanimaju. A o tome šta mu treba govorio je samo izokola.

— Pa dobro, šta je to hteo da nabavi? — pitam ja iznervirano.

— Koliko sam ja shvatio, «veštičje pihtije» — odgovara Dik i gleda me nekako čudno.

— Ma nemoj, baš to mu treba! — uzviknem. — A da mu nije slučajno potrebna i «smrt-lampa»?

— Ja sam ga to isto pitao.

— I šta kaže?

— Kaže da jeste.

— Ma je li?! Onda neka ide sam i nek’ uzme. Pa to je sitnica! «Veštičjih pihtija» puni su podrumi, samo da uzmeš lopatu i da vadiš. Sahrana na sopstveni račun.

Dik ćuti, gleda me ispod oka i čak se ne osmehuje. Šta mu je, kog đavola, nije valjda ozbiljno mislio da ja to uradim? I onda mi se upalila sijalica.

— Čekaj malo — kažem. — Pa ko je bio taj, kad je čak i u Institutu zabranjeno proučavanje «pihtija»?

— Aha — kaže Dik i dalje me gledajući. — Istraživanje, koje predstavlja potencijalnu opasnost za čovečanstvo. Jesi li sad shvatio ko je to bio?

Nisam shvatio ništa.

— Vanzemaljac, šta li? — kažem.

On se nasmejao grohotom, potapšao me po ramenu pa će:

— E, baš si naivan! Daj bolje da popijemo.

— ‘Ajde — kažem ja, a u sebi se kuvam. Onome sam priprost, ovome sam naivan... — Ej! — vičem. — Imaline! Dosta si spavao, daj da pijemo.

Ne vredi, spava taj. Spustio svoju crnu njušku na crni sto i spava, ruke mu vise do poda. Ja i Dik nastavismo da pijemo bez Imalina.

— Pa dobro — kažem — naivan ili ne, ali ja bih o tom tipu javio kud treba. Koliko god mrzeo policiju, sâm bih otišao i prijavio ga.

— Da, da — kaže Dik. — A onda bi te u policiji pitali: a zašto se taj tip obratio baš vama? ‘Ajde sad?

Odmahnuh glavom:

— To je tačno, samo znaš šta? Ti si, debeloguzi, tri godine u gradu, a u Zoni nisi bio nijednom; «veštičje pihtije» si video samo na filmu, a da si video šta one u prirodi rade od čoveka...

To se iz Zone ne sme iznositi. Znaš i sam kakvi su stalkeri — njima samo daj pare, što više — to bolje, ali ovo ne bi ni Puž uradio. Ni Lešinar Barbridž... Ne smem ni da zamislim, kome i zašto trebaju «veštičje pihtije»...

— Sve je to tako — kaže Dik. — Samo što ja nikako ne bih voleo da me jednog jutra pronađu i konstatuju samoubistvo. Ja nisam stalker, ali i ja sam čovek ogrubeo i poslovan. I, nekako, volim da živim. Dugo već živim, pa sam se navikao...

Tu se odjednom Ernest proderao iza šanka:

— Gospodin Nunan! Telefon!

— Uh, majku mu! — ljutito će Nunan. — Sigurno opet reklamacije. Nigde nemam mira. Izvini, Red — kaže.

On ustade i ode do telefona. A ja ostadoh sa Imalinom i sa flašom i, pošto od Imalina koristi nema, sam se hvatam u koštac sa njom. Đavo da nosi tu Zonu, nigde od nje nema spasa. Kud god da pođeš, s kim god da progovoriš — uvek Zona, Zona, Zona... Lako je Kirilu da filozofira kako će iz Zone stići večni mir i blagostanje. Kiril je dobar momak i niko za njega neće reći da je glup, naprotiv. Ali on nema pojma o stvarnom životu. On ne može ni da pretpostavi koliko se raznih zlikovaca mota oko Zone. Evo, sad su nekom zatrebale «veštičje pihtije». Ne, Imalin, makar je i propalica, makar je i psihički oboleo na religioznoj osnovi — kad malo razmisliš, možda je u pravu:

možda bi zaista trebalo đavolu ostaviti đavolovo? Ne diraj govno pa će manje smrdeti...

Uto na Dikovo mesto sede neki klinac sa šarenom maramom.

— Gospodin Šuhart? — pita.

— Pa? — kažem.

— Ja sam Kreon — kaže. — Došao sam sa Malte.

— Pa kako je kod vas na Malti? — pitam.

— Kod nas na Malti je lepo, ali nisam došao da o tome razgovaramo. Ernest me je uputio na vas.

Tako, znači. Ipak je đubre taj Ernest. Bezosećajno đubre. Naiđe takav momak — crnpurast, uredan, simpatičan, nije se još u životu obrijao ni imao devojku, a Ernestu je svejedno, njemu samo da ih je što više u Zonu da pošalje. Jedan od trojice ako se vrati — eto mu već zarade...

— I kako živi naš Ernest? — pitam.

On se osvrnuo prema šanku pa kaže:

— Ja bih rekao da živi dosta dobro. Rado bih se menjao sa njim.

— A ja ne bih — kažem. — Hoćeš nešto da popiješ?

— Hvala, ne pijem.

— Zapali onda.

— Izvinite, ne pušim, takođe.

— Ma idi ti u... — kažem. — Koji će ti onda pare?

On je pocrveneo, prestao se osmehivati pa će, ispod glasa:

— Gospodine Šuharte, to je već moja stvar.

— I to što kažeš — zaključujem ja i sipam sebi još četiri prsta. U glavi mi, pravo rečeno, već pomalo šumi a u telu prijatna slabost: Zona me je sasvim pustila iz svojih kandži. — Sad sam pijan — kažem. — Provodim se, kao što vidiš. Išao sam u zonu i vratio se živ i sa parama. Ne dešava se to često, da se čovek vrati živ, a već sa parama — to je sasvim retko. Prema tome, bolje je da odložimo ozbiljan razgovor...

Tu on skoči, kaže «izvinite» i onda vidim da je to zato što se vratio Dik. Stoji Dik pored stola i po licu mu vidim da se nešto ozbiljno desilo.

— Pa — pitam — tvoji rezervoari opet ne drže vakuum?

— Da — odgovara on. — Opet.

Seo je Dik, nalio sebi, dolio meni, i vidim da nije stvar u reklamacijama. A i inače — boli njega za reklamacije, nikad taj nije bio neki savestan radnik.

— Daj da ispijemo, Red — kaže on i, ne čekajući na mene, iskapi čašu i naliva ponovo. — Panov Kiril je umro.

Onako pripit, nisam ga odmah razumeo. Umro neko, pa šta onda...

— Dobro — kažem. — Popićemo mu za pokoj duše...

On me pogleda začuđeno, a ja tek onda shvatih šta je on to rekao i u meni kao da nešto puče.

Sećam se, ustao sam, naslonio se na sto i gledam ga odozgo nadole.

— Kiril?! — a pred očima mi ona srebrna paučina i ponovo čujem kako ona puca i kida se. I kroz to jezivo pucketanje Dikov glas dopire do mene kao iz druge sobe.

— Srce. Našli su ga u kupatilu, golog. Niko ništa ne razume. Pitali su me za tebe; rekao sam da si sasvim dobro...

— A šta ima tu da se razume? — mrmljam. — Zona...

— Sedi — govori mi Dik. — Sedi i pij...

— Zona — ponavljam ja i ne mogu da prestanem. — Zona... Zona...

I ništa oko sebe ne vidim, osim srebrne paučine. Čitav bar je u paučini, ljudi se kreću a paučina puca kad je ko zakači. I u centru toga onaj Maltežanin, lice mu začuđeno, dečje, ništa ne razume.

— Dečko — kažem mu nežno — koliko ti treba para? Je l’ dosta hiljadu? Na! Uzmi, uzmi! — pružam mu pare i već vičem: — Idi do Ernesta i kaži mu da je on đubre i kopile; ne boj se, slobodno mu reci! On je kukavica!... Reci mu to i pravo na stanicu! Kupi kartu i vrati se na svoju Maltu bez zadržavanja!...

Ne sećam se šta sam još vikao. Sećam se, našao sam se pred šankom, Ernest je stavio pred mene čašu nečeg osvežavajućeg, pa pita:

— Ti si danas, izgleda, pri parama?

— Jesam — odgovaram — pri parama sam...

— Mogao bi sad da mi daš onaj dug. Sutra moram da platim porez.

I tu vidim — u ruci mi svežanj novčanica. Gledam u te zelembaće i mrmljam:

— Znači, nije ih uzeo, Kreon Maltežanin... Znači, ponosan je... E, pa, sve drugo je — sudbina...

— Šta ti je? — pita Erni prijateljski. — Da nisi malo preterao?

— Nisam — kažem. — Sasvim sam u redu. Mogao bih odmah pod tuš.

— Ipak bi trebalo da ideš kući — govori Erni prijateljski. — Ipak si ti malo preterao.

— Kiril je umro — kažem mu.

— Koji Kiril? Je l’ to onaj bez jedne ruke?

— Koji bez ruke, svinjo! — vičem. — Od hiljadu takvih kao što si ti jednog Kirila ne bi se moglo napraviti! Zlotvore! — vičem. — Ljudima trguješ! Smrću našom trguješ! Sve si nas kupio za zelembaće! Hoćeš da ti sad raznesem ovu rupu?!

Ali tek što sam zamahnuo, dograbiše me i povukoše nekud. A ja više ništa ne znam i neću da znam. Vičem, pokušavam da se istrgnem, udaram nogama. Dolazim sebi u toaletu, sav mokar, krvavih usta. Gledam u ogledalo i ne prepoznajem se, i nekakav tik mi trza obraz; nikad ranije to nije bilo. A iz sale buka, lom, razbijanje posuđa, vrištanje devojaka i čujem — Imalin urliče kao grizli: «Pokajte se, paraziti! Gde je Riđi? Šta ste uradili sa Riđim, đavolji nakote?...» I policijska sirena zavija.

Čim sam čuo sirenu u mojoj glavi je sve stalo na svoje mesto. Svega se sećam, sve znam, sve razumem. I u duši više ničeg — samo ledeni bes. Tako, mislim, sad ću ti prirediti veselje. Pokazaću ti ja šta je stalker, smrdljivi trgovče! Izvadio sam iz džepa «zujalicu», novu, neupotrebljavanu, par puta je pritisnuo prstima, odškrinuo vrata i ubacio je u salu. Onda otvorih prozor, pa na ulicu. Naravno, hteo sam da vidim kako će ispasti, ali morao sam što pre napolje. Ja tu «zujalicu» slabo podnosim, odmah mi udari krv na nos.

Potrčao sam kroz dvorište i čujem: proradila moja «zujalica» punom snagom. Prvo su u celom kvartu počeli da laju i zavijaju psi — oni prvi čuju «zujalicu». Onda je u kafani neko zavrištao tako da mi je i na toj daljini odjeknulo u ušima. Mogao sam da zamislim šta se unutra događa: neko je pao u melanholiju, neko je podivljao, neko ne zna gde da se zavuče od straha... Strašna stvar je ta «zujalica». Sad se Ernestova kafana neće tako skoro napuniti. Naravno, on će se dosetiti ko mu je to priredio, ali baš me briga. Gotovo je. Nema više stalkera Reda. Dosta mi je. Dosta mi je da rizikujem glavu i da još druge tom poslu učim. Pogrešio si, Kirile, prijatelju moj. Ispalo je da nisi ti u pravu, već Imalin. Ljudi nemaju šta da traže u Zoni.

Preskočio sam jednu ogradu i polako krenuo kući. Grizem usne, hteo bih da zaplačem a ne mogu. Ispred mene više ničeg nema, praznina. Siva svakodnevica. Kirile, jedini moj prijatelju, kako se to desilo? Šta ću ja sad bez tebe? Perspektive si mi slikao — nov, drugačiji, lepši svet... a šta sad?

Možda će neko zaplakati za tobom u dalekoj Rusiji, a ja ni to ne mogu. A ja sam za sve kriv, idiot, niko drugi nego ja! Kako sam mogao da ga vodim u garažu, kad mu se oči nisu privikle na tamu?

Celog života sam bio kao vuk, celog života samo sam na sebe mislio... I u neko doba setio sam se da obradujem nekog, da učinim za njega nešto. Šta mi je, kog đavola, trebalo da mu govorim o toj «kutiji»? I kad sam pomislio na to, tako me je steglo u grudima, prosto da stvarno počnem da zavijam kao vuk. Izgleda da sam to i učinio: ljudi su se trgli i odmakli od mene, ali onda mi je laknulo — vidim, Guta ide.

Ide ona pravo prema meni, moja lepotica, moja devojčica, korača svojim skladnim nogama, suknja joj se nad kolenima njiše, odasvud je prate nečije oči, a ona ide kao po užetu, ne gleda ni levo ni desno, i ja nekako odmah shvatih da ona to mene traži.

— Zdravo, Guta — kažem. — Kud si krenula?

Ona me pogleda, u trenutku vide sve — i moju razbijenu njušku, i mokru jaknu, i krvave pesnice — i ništa ne reče na to, nego će:

— Zdravo, Red. A ja te baš tražim.

— Znam — kažem. — Idemo do mene.

Ona ćuti, okrenula se i gleda ustranu. Ah, kako joj je glava podignuta, kakav joj je vrat — kao u kobile mlade i gorde, ali već pokorne svome gazdi. A ona mi onda kaže:

— Ne znam, Red. Možda više nećeš hteti da se viđaš sa mnom.

Meni se srce odmah steže — šta sad još? Ali ja sasvim mirno kažem:

— Ne razumem, Guta... Izvini, ja sam danas malo popio, pa možda zato teže shvatam. Zbog čega bih odjednom hteo da prekinemo?

Uzimam je pod ruku i polako idemo mojoj kući, a svi koji su do maločas zurili u nju žurno kriju njuške. Ja u ovoj ulici živim od rođenja; Reda Riđeg svi dobro znaju. A ko me ne zna, brzo će me upoznati; toga je i ona svesna.

— Mama traži da idem na abortus — odjednom kaže Guta. — A ja to neću.

Ja sam još nekoliko koraka napravio pre nego što sam sve to shvatio, a ona nastavlja:

— Neću da idem na abortus, hoću da imam dete od tebe. A ti — kako god hoćeš. Možeš slobodno da me ostaviš, ja te ne držim.

Slušam je kako govori, hrabreći samu sebe, slušam i polako otupljujem. Sve mi se zamutilo u glavi i samo mi se vrti neka glupost: jedan čovek manje — jedan čovek više.

— Mama mi kaže — govori Guta — dete je od stalkera, nećeš valjda da rađaš nakaze... On je nestalan, kaže, nećete imati porodicu, ništa. Danas je na slobodi, sutra — u zatvoru. Ali meni je svejedno, ja sam na sve spremna. Mogu ja i sama. Sama ću ga roditi, sama ću ga podići, napraviću čoveka od njega. Ne trebaš mi ti. I nemoj više da mi dolaziš — neću te pustiti ni na prag...

— Guta — kažem — čekaj malo! — I ne mogu da izdržim, provaljuje iz mene neki živčani, idiotski smeh. — Požurila si malo da me teraš!

Ja se smejem kao ludak, a ona stade, sakri mi lice u grudi i rasplače se.

— Šta ćemo sad, Red? — pita ona kroz suze. — Šta ćemo sad?




II Redrik Šuhart, 28 godina, oženjen, bez određenog zanimanja.


Redrik Šuhart je ležao iza nadgrobnog spomenika i, odmičući rukom granu oskoruše, gledao na cestu. Reflektori patrolnih kola šarali su po groblju i udarali ga u oči, i tada bi on zažmurio i zadržao dah.

Prošlo je već dva sata a na cesti je sve bilo po starom. Motor je ravnomerno radio uprazno a vozilo je stajalo u mestu i šaralo svojim trima reflektorima po zapuštenom groblju, po iskošenim zarđalim krstovima i pločama, po razraslom žbunju oskoruše, po tri metra visokom zidu, koji se završavao levo od njih. Patroldžije su se plašile Zone. Nisu čak ni izišli iz vozila. Ovde, na groblju, nisu se usuđivali čak ni da pucaju. Ponekad su do Redrika dopirali prigušeni glasovi, ponekad bi iz vozila izletao upaljeni opušak i kotrljao se po cesti, poskakujući i rasipajući crvene iskrice. Bilo je mokro, nedavno je padala kiša, i čak i kroz nepromočivi kombinezon Redrik je osećao vlagu i hladnoću.

Oprezno je pustio granu, okrenuo glavu i stao da osluškuje. Negde desno, ne sasvim blizu ali ni daleko, bilo je još nekog na groblju. Tamo je opet zašuškalo lišće i kao da se osula zemlja, a onda je na tlo tupo palo nešto teško i tvrdo. Redrik je oprezno, ne okrećući se, stao puzati unatrag, priljubljen uz mokru travu. Iznad glave mu je opet preleteo reflektorski zrak. Redrik je zamro, prateći njegovo bešumno kretanje i učinilo mu se da na jednom grobu među krstačama nepomično sedi čovek u crnom. Sedi ne krijući se, naslonjen leđima na mali mermerni obelisk, okrenut prema Redriku belim licem sa crnim jamama na mestu očiju. Zapravo, Redrik nije video i nije mogao videti za delić sekunde sve te pojedinosti, ali mu je mašta dopunila prizor. Otpuzao je još nekoliko koraka, napipao pljosku, izvadio je i neko vreme samo ležao, pritisnuvši topli metal uz obraz. Zatim je, sve držeći pljosku u ruci, otpuzao dalje. Više nije gledao ni levo, ni desno.

U staroj grobljanskoj ogradi bila je rupa i odmah pored nje na prostrtom ogrtaču sa zaštitnim slojem olova ležao je Barbridž. On je i dalje ležao na leđima, rastežući obema rukama okovratnik džempera i tiho, mučno, stenjao i dahtao. Redrik je seo pored njega i odvio čep pljoske. Onda je polako zavukao ruku pod Barbridževu glavu, osećajući celim dlanom vruću ćelu mokru od znoja, i prineo grlić pljoske starčevim usnama. Bilo je mračno, ali u slabim odblescima reflektora Redrik je video široko otvorene i naizgled staklene Barbridževe oči iobrasle višednevnom bradom. Barbridž je žudno ispio nekoliko gutljaja, pa se nemirno zameškoljio, opipavajući ranac sa plenom.

— Vratio si se... — progovorio je. — Dobar si ti momak... Riđi... Nećeš ostaviti starca... da ovako umre...

Redrik je, zabacivši glavu, povukao dobar gutljaj.

— Stoje tamo, kerovi — rekao je. — Kô ukopani.

— Nije to... tek tako... — rekao je Barbridž. Govorio je isprekidano, često hvatajući dah. — Neko je prijavio... Čekaju.

— Možda. Hoćeš još gutljaj?

— Neka. Dosta zasad. Samo me ne ostavljaj. Ako me ne ostaviš — neću umreti. I nećeš zažaliti.

Nećeš me ostaviti, Riđi?

Redrik ne odgovori. Gledao je prema cesti, na plave bleskove reflektora. Mermerni obelisk se i odavde video, ali se nije videlo sedi li o n a j još uvek tamo ili ne.

— Slušaj, Riđi. Ne lažem te. Nećeš zažaliti. Znaš, zašto je stari Barbridž još uvek živ? Ne znaš? Gorila Bob je nastradao. Faraon Banker — kô da ga nije ni bilo. Kakav je to bio stalker! A poginuo. I Puž. I Norman Cvikeraš. Kalogen. Krastavi Pit. Svi. Samo sam ja ostao. Znaš zašto?

— Zato što si uvek bio podlac — rekao je Redrik, ne odvajajući pogled sa ceste. — Lešinar.

— Jesam. Podlac. Morao sam biti. I drugi su. Faraon. Puž. A ostao sam samo ja. Znaš zašto?

— Znam — rekao je Redrik da bi ga se oslobodio.

— Lažeš. Ne znaš. Jesi li čuo za Zlatnu kuglu?

— Čuo sam.

— Misliš da je to bajka?

— Bolje ćuti. Samo gubiš snagu.

— Nema veze. Ti ćeš me izneti. Toliko puta smo išli zajedno! Nećeš me valjda sad ostaviti?

Znao sam te kad si bio ovoliki... mali. Znao sam tvog oca.

Redrik je ćutao. Hteo je da zapali; izmrvio je jednu cigaretu na dlanu i stao njušiti. Nije pomagalo.

— Moraš me izvući odavde — govorio je Barbridž. — Zbog tebe sam i nastradao. Kad nisi hteo da povedemo Maltežanina.

Maltežanin je po svaku cenu hteo da pođe sa njima. Celo veče im je plaćao piće, nudio im veći procenat plena, zaklinjao se da će nabaviti specijalno odelo i Barbridž, sedeći pored Maltežanina i zaklanjajući lice teškim naboranim dlanom, divlje je namigivao Redriku — pristani, dobro će nam doći. Verovatno je baš zbog tog njegovog navaljivanja Redrik tada rekao «ne».

— Nastradao si zato što si tako pohlepan — hladno je rekao Redrik. — Ja tu nisam ništa kriv.

Zaveži sad.

Neko vreme Barbridž je samo stenjao. Ponovo je zavukao prste pod okovratnik i sasvim zabacio glavu.

— Uzmi ceo plen — prokrkljao je. — Samo me nemoj ostaviti.

Redrik je pogledao na sat. Do svitanja više nije bilo dugo, a patrolna kola nikako nisu odlazila. Reflektori su šarali po žbunju, a negde tamo, sasvim blizu patrolnih kola, nalazio se kamuflirani landrover i svakog časa je mogao biti otkriven.

— Zlatna kugla — opet je počeo Barbridž. — Ja sam je našao. A takve gluposti su pričali o njoj.

Ja sam i sâm lagao svašta. Kao, da ispunjava svaku želju. Eh, da je svaku, odavno mene ne bi tu bilo. Živeo bih u Evropi. Plivao bih u parama.

Redrik ga pogleda odozgo. U plavim kratkotrajnim odblescima Barbridževo lice je izgledalo kao mrtvo. Ali staklene izbečene oči su pažljivo i jasno gledale Redrika.

— Nema nikakve večne mladosti — govorio je Barbridž. — Nema ni para. Ali dobio sam zdravlje. I deca su mi zdrava. I živ sam. Ti ne možeš ni da zamisliš gde sam sve bio. I ostao sam živ.

— Oblizao je usne. — Samo jedno sam molio. Da živim. I da mi dâ zdravlje. I normalnu decu.

— Ma začepi već jednom — najzad reče Redrik. — Brbljaš kao žena. Ako budem mogao — izvući ću te. Žao mi je tvoje Dine. Otišla bi na pločnik...

— Dina... — prokrkljao je Barbridž. — Devojčica moja. Lepotica. Oni su tako razmaženi, Riđi.

Sve su imali. Propašće bez mene. Artur. Moj Arči. Ti ga znaš, Riđi. Kad si još video takve?

— Rekao sam ti: ako budem mogao — izvući ću te.

— Ne — Barbridž je navaljivao. — Izvući ćeš me u svakom slučaju. Reći ću ti gde je Zlatna kugla.

— Pa reci već jednom.

Barbridž je zastenjao i zameškoljio se.

— Moje noge... — rekao je. — Opipaj, kako izgleda.

Redrik je pružio ruku i prevukao dlanom od kolena naniže.

— Kosti... — krkljao je Barbridž. — Ima li još kostiju?

— Ima, ima — slagao je Redrik. — Ne brini se.

U stvari, osećala se samo čašica kolena. Niže, sve do stopala, noga je bila kao od gume, mogla se vezati u čvor.

— Lažeš — rekao je Barbridž. — Zašto me lažeš? Kao da ja ne znam, kao da nikad nisam video!...

— Kolena su ti cela — rekao je Redrik.

— Sigurno lažeš — ponovio je Barbridž sa očajničkom nadom. — Nema veze. Samo ti mene izvuci. Sve ću ti dati. I Zlatnu kuglu. Nacrtaću ti mapu. Reći ću ti za sve zamke. Sve ću ti reći...

On nastavi da govori i da obećava, ali Redrik ga više nije slušao. Gledao je prema cesti.

Svetlost tri reflektora više nije skakutala po žbunju već se ukrstila na onom mermernom spomeniku i u plavo osvetljenoj izmaglici Redrik je jasno video pognuti crni lik kako tumara među krstačama.

Čovek kao da se kretao naslepo, pravo na reflektore. Redrik je video kako je onaj naleteo na veliki krst, uzmakao korak, ponovo udario u krst i tek onda ga obišao i produžio, pružajući napred dugačke ruke sa raširenim prstima. Onda je odjednom nestao, kao da je propao u zemlju, posle nekoliko sekundi opet se pojavio, malo dalje desno, koračajući sa nekakvom neljudskom upornošću, kao navijena igračka.

I odjednom su se reflektori ugasili. Zaškripalo je kvačilo, divlje je proradio motor, kroz žbunje se probilo plavo-crveno signalno svetlo i kola su, naglo ubrzavajući, krenula prema gradu i nestala iza zida. Redrik je duboko udahnuo i spustio patent na kombinezonu.

— Sigurno su otišli... — grozničavo je mrmljao Barbridž. — Riđi, idemo... Idemo, brzo! — On se uzvrpoljio, opipao rukama oko sebe, dohvatio ranac sa plenom i pokušao da ustane. – ‘Ajde, šta sad čekaš?

Redrik je gledao prema cesti. Sad je tamo bilo mračno, ništa se nije videlo, ali tamo negde je bio o n a j , koračao je kao mehanička igračka, padao je, naletao na krstače, zaplitao se u žbunje.

— Dobro — rekao je Redrik glasno. — Idemo.

On podiže Barbridža. Starac je kao kleštima obuhvatio njegov vrat levom rukom i Redrik ga, nemajući snage da se uspravi, četvoronoške povuče kroz rupu u ogradi, hvatajući se rukama za mokru travu.

— Hajde, hajde — požurivao je Barbridž. — Ne brini se za plen, ja ga držim, samo ti vuci...

Staza je bila poznata, ali mokra trava je klizila, grane oskoruše udarale su po licu; starac je bio neverovatno težak, kao da vuče mrtvaca, pa se još i ranac sa plenom, zveckajući i lupajući, sve vreme kačio za nešto, a najstrašnija je bila mogućnost da nalete na o n o g , koji je, verovatno, još uvek tumarao ovde u mraku.

Kad su izišli na cestu još uvek je bio mrak ali se već osećalo da je svitanje blizu. U šumi s druge strane ceste sanjivo i nesigurno oglasile su se ptice, a nad mračnim kućama daleke periferije, nad retkim žutim svetlima ulične rasvete noćni mrak je već zaplaveo i odatle je poduvao hladan, vlažan povetarac. Redrik je ostavio Barbridža pored puta i, pogledavši na sve strane, kao veliki crni pauk odjurio preko. Brzo je našao landrover, pobacao sa haube i krova maskirne grane, seo za volan i oprezno, ne uključujući farove, izvezao se na cestu. Barbridž je sedeo držeći ranac sa plenom i opipavajući noge.

— Brzo — krkljao je. — Brzo, daj! Kolena su mi još čitava! Spasićemo kolena!

Redrik ga je podigao i, škripeći zubima od napora, ubacio u kola. Barbridž je sa treskom pao na zadnje sedište i zastenjao. Ranac nije ni tad ispustio. Redrik je pokupio sa zemlje i prebacio preko njega ogrtač sa olovom. Barbridž je dovukao sa sobom čak i taj ogrtač.

Redrik je uzeo baterijsku lampu i prošao napred-nazad ivicom puta, gledajući tragove. Njih uglavnom nije ni bilo. Landrover je, izlazeći na cestu, ugazio visoku travu, ali ona će se za par sati sasvim podići. Oko onog mesta gde su stajala patrolna kola ostalo je mnogo opušaka i Redrik se setio da već dugo želi da zapali. Izvadio je cigaretu i zapalio, mada bi ovog časa najradije skočio u kola i odjurio što pre odavde. Ali tako se nije moglo. Sve se mora raditi polako i promišljeno.

— Šta radiš? — plačnim glasom pitao je Barbridž iz kola. — Vodu nisi sipao, mreže su suve...

Sakrij ranac!

— Zaveži! — oštro je rekao Redrik. — Ne smetaj mi. — Barbridž je ućutao. — Ući ćemo u grad sa južne strane.

— Kako s južne strane? Šta pričaš? Upropastićeš mi kolena, ubico! Moja kolena!

Redrik je zakopčao odelo i gurnuo svoj opušak u kutiju od šibica.

— Ne cmizdri, Lešinaru — grubo je rekao. — Ne možemo pravo kroz grad. Ima tri rampe, zaustaviće nas bar na jednoj.

— Pa šta onda?

— Pogledaće na tvoje papke, i gotovo.

— Šta moji papci? Bacali smo bombe na ribu, noge mi je probio geler i to je sve!

— A ako neko opipa?

— Ako opipa, ja ću se tako proderati da će mu presesti pipanje.

Ali Redrik je već doneo odluku. Podigao je vozačevo sedište i, osvetljavajući lampom, otvorio skrovište.

— Daj mi ranac.

Kanistar za benzin pod sedištem bio je lažan. Redrik je uzeo ranac i ugurao ga unutra, slušajući kako u rancu nešto zvekeće i lupa.

— Ne mogu da rizikujem. Nemam prava.

Spustio je poklopac, posuo ga smećem, bacio odozgo neku krpu i najzad spustio i sedište.

Barbridž je stenjao, uzdisao, žalosnim glasom tražio da požure, opet obećavao Zlatnu kuglu i sve vreme se vrteo na svom sedištu, zabrinuto gledajući u sve slabiju tamu. Redrik nije obraćao pažnju na njega. Rasporio je plastičnu vreću sa vodom i ribom, vodu izlio pozadi na mrežu u dnu sanduka a živu ribu izručio u veći džak. Plastičnu vrećicu je pažljivo složio i gurnuo u džep kombinezona. Sad je sve bilo u redu: ribari se vraćaju sa ne baš uspešnog ribolova. Seo je za volan i pokrenuo vozilo.

Sve do odvojka puta vozio je ne uključujući farove. Levo se pružao debeli zid visok tri metra koji je ograđivao Zonu, a desno žbunje, šumarci, poneka zapuštena kuća sa zakucanim prozorima i oljuštenim zidovima. Redrik je dobro video u tami koja više i nije bila tako gusta i, osim toga, znao je na šta će uskoro naići, pa kad su se ispred kola ukazala pogrbljena leđa čoveka koji je ravnomerno koračao on čak nije ni oduzeo gas. Samo se nagnuo bliže upravljaču. O n a j je koračao sredinom ceste; kao i svi oni, išao je prema gradu. Redrik ga je obišao, priteravši kola sasvim do leve ivice puta, i onda još jače pritisnuo papučicu gasa.

— Majko božija! Riđi, jesi li video?

— Video sam — odgovorio je Redrik.

— Gospode!... Samo nam je to još trebalo!... — mrmljao je Barbridž i odjednom počeo glasno da se moli.

— Zaveži, budalo! — podviknuo je na njega Redrik.

Odvojak puta je morao biti tu negde. Redrik je usporio, gledajući niz nakrenutih kućeraka i plotova koji su se pružali zdesna. Stara transformatorska stanica... bandera sa potpornjem... natruli mostić preko jarka... Redrik je savio volan. Auto je počeo poskakivati po džombama.

— Kuda ćeš?! — divlje se proderao Barbridž. — Izgubiću noge zbog tebe!

Redrik se na trenutak okrenuo i iz zamaha udario starca po licu. Na nadlanici mu ostade trag bodljikavog Barbridževog obraza, ali ovaj se trgnuo i umukao. Landrover je poskakivao, točkovi su se svako malo okretali u mestu u svežem blatu. Redrik je upalio farove. Bela skakutava svetlost pokazala je stare kolotečine obrasle travom, velike bare, trule nagnute plotove sa strane. Barbridž je plakao, zagrcavao se i išmrkivao. Više nije ništa obećavao, sada se žalio i pretio, ali tako tiho i nerazumljivo da su do Redrika dopirale samo pojedine reči. Nešto o nogama, o kolenima, o njegovom lepom Arčiju... Onda je konačno zaćutao.

Duž zapadne periferije grada pružao se niz kuća. Nekad su ovde bile vikendice, bašte, voćnjaci, letnje rezidencije gradske uprave i fabričke administracije. Vesela zelena mesta, mala jezerca sa čistim peščanim obalama, brezove šumice, ribnjaci u kojima su razmnožavani šarani.

Fabrički smrad i otrovni dimovi ovamo nisu dopirali, kao ni gradska kanalizacija. Sad je sve to bilo napušteno i zapušteno i celim putem naišli su na samo jednu nastanjenu kuću — kroz prozor je iza zavese probijalo žuto svetlo, na konopcima je visilo mokro od kiše rublje a ogromni pas, zapenjen od jarosti, izjurio je iz dvorišta i neko vreme trčao za vozilom, prskan blatom ispod točkova.

Redrik je oprezno prevezao auto preko još jednog nesigurnog starog mostića i, kad se ispred njih pojavila zapadna cesta, stao i ugasio motor. Onda je izišao na put, ne pogledavši Barbridža, i pošao napred, zimogrožljivo gurnuvši ruke u vlažne džepove kombinezona. Već se sasvim razdanilo. Sve naokolo bilo je mokro, tiho i uspavano. Došao je do ceste i oprezno izvirio iza žbunja. Policijska rampa se odavde dobro videla: kućica na točkovima, tri osvetljena prozorčića; patrolna kola ostavljena su pored puta i nikog u njima nije bilo. Neko vreme Redrik je stajao i gledao. Nije se videlo nikakvo kretanje — patroldžije su očigledno ozeble, umorni su i sada dremaju u prikolici sa cigaretom prilepljenom za donju usnu. «Kerovi» — rekao je tiho Redrik. Napipao je u džepu bokser, provukao prste kroz otvore, stegao u šaci hladan metal i, isto onako zimogrožljivo pogrbljen, ne vadeći ruke iz džepova, vratio se do kola. Landrover je, lako nakrenut, stajao među žbunjem. Mesto je bilo gluvo, zabačeno, verovatno niko ovuda nije prošao već deset godina.

Kad se Redrik vratio, Barbridž se pridigao i pogledao ga poluotvorenih ustiju. Sad je izgledao još stariji nego obično — naboran, ćelav, obrastao prljavom bradom, žutih zuba. Neko vreme su ćuteći gledali jedan drugog, a onda je Barbridž rekao nerazgovetno:

— Daću ti mapu... sve zamke... Sâm ćeš otići, nećeš zažaliti...

Redrik ga je slušao, nepomičan, onda je otvorio šaku, ispuštajući iz nje u džep bokser, pa rekao:

— Dobro. Tvoje je da ležiš u nesvesti, razumeš? Stenji i jauči ako neko hoće da te takne.

On sede za volan, upali motor i pokrene vozilo.

I sve je prošlo dobro. Niko nije izišao iz prikolice kada je landrover, poštujući sve oznake, lagano prošao pored, a zatim, sve povećavajući brzinu, ušao u grad preko južne periferije. Bilo je šest sati izjutra, ulice su bile puste, asfalt — mokar i crn, semafori su se usamljeno i nepotrebno domigivali na raskrsnicama. Prošli su pored pekare sa visokim, jarko osvetljenim prozorima i Redrika zapahne topli, kao nikad prijatni miris.

— Eh, što sam gladan — rekao je Redrik i, rastežući umorne, ukočene mišiće, upro se rukama o volan i odmakao.

— Šta? — uplašeno je upitao Barbridž.

— Kažem, gladan sam... Kud hoćeš prvo? Kući ili odmah do Kasapina?

— Do Kasapina, požuri! — brzo je rekao Barbridž, nagnuvši se napred i vrelo, grozničavo dahćući Redriku za vrat. — Pravo do njega! Brzo! On mi je čak i dužan sedam stotki... Ma požuri, šta se vučeš kao puž! — i on odjednom stade besno i nemoćno da psuje najodvratnijim rečima, prskajući pljuvačkom i gušeći se u napadima kašlja.

Redrik mu nije odgovarao. Nije imao vremena ni volje da smiruje zapenjenog Lešinara.

Trebalo je što pre svršiti sa ovim i makar malo, makar pola sata odspavati pre sastanka u «Metropolu». Skrenuo je u Šesnaestu ulicu, prošao dva bloka i stao pred sivom kućom na sprat.

Kasapin mu je sam otvorio — očigledno, tek što je ustao i krenuo u kupatilo. Bio je u raskošnom kućnom mantilu sa zlatnim resama a u ruci mu je bila čaša sa zubnom protezom. Kosa mu je bila neočešljana, pod mutnim očima nabrekli tamni podočnjaci.

— A! — rekao je. — Riši! — Šta ‘oćeš?

— Stavi zube i idemo — rekao je Redrik.

— Aha — potvrdno je zamumlao Kasapin, pokretom glave pozvao Redrika u hol i, šljapkajući persijskim papučama i krećući se neočekivanom brzinom, otišao u kupatilo. — Ko? — upitao je odande.

— Barbridž — odgovori Redrik.

— Šta?

— Noge.

Iz kupatila se začuo šum vode, frktanje, pljuskanje, nešto je palo i zakotrljalo se po podnim pločicama. Redrik je umorno seo u naslonjač, izvadio cigaretu i zapalio, osvrćući se. Da, hol je bio kraljevski. Kasapin nije žalio para. On je bio veoma dobar i veoma popularan hirurg, poznat ne samo u gradu nego i u celoj državi, i sa stalkerima se nije spetljao zbog novca. On je takođe uzimao svoj deo iz zone; uzimao je u naturi, razne pronađene predmete koje je koristio u medicinske svrhe, dobijao je znanje, izučavajući na osakaćenim stalkerima ranije nepoznate bolesti i povrede ljudskog organizma, dobio je i slavu, slavu najboljeg svetskog lekara-specijaliste za neljudska obolenja ljudskog organizma. Uostalom, nije ga trebalo moliti ni da uzme novac.

— Šta mu je sa nogama? — upitao je, izašavši iz kupatila sa velikim peškirom oko vrata.

Krajem peškira pažljivo je brisao dugačke prste.

— Upao je u «pihtije» — rekao je Redrik.

Kasapin je zviznuo.

— Znači, sa njim je gotovo — promrmljao je. — Šteta, bio je odličan stalker.

— Ništa — rekao je Redrik, zabacivši se u naslonjaču. — Napravićeš mu proteze. Još će taj na protezama proklackati Zonu uzduž i popreko.

— Dobro — rekao je Kasapin. Lice mu je već imalo sasvim poslovan izraz. — Sačekaj, samo da se obučem.

Dok se on oblačio, dok je telefonirao nekud — verovatno u svoju kliniku, da tamo pripreme sve za operaciju — Redrik je nepomično sedeo zavaljen i pušio. Samo jednom se pokrenuo, da bi izvadio pljosku. Pio je malim gutljajima zato što je tečnosti ostalo samo na dnu i trudio se da ni o čemu ne misli. Prosto je čekao.

Onda su zajedno otišli do landrovera. Redrik je seo za volan a Kasapin pored njega i odmah, nagnuvši se preko sedišta, stao opipavati Barbridževe noge. Barbridž je, utihnuvši i skupivši se, mrmljao nešto žalosnim glasom, kleo se da će ih pozlatiti, ponovo spominjao decu i pokojnu ženu i molio da mu spasu makar kolena.

Kad su se približili klinici Kasapin je opsovao, ne videći bolničare na ulazu, još pre nego što je Redrik zaustavio iskočio napolje i utrčao u zgradu. Redrik je ponovo zapalio, a Barbridž je odjednom rekao jasno i razgovetno, kao da se sasvim smirio:

— Hteo si da me ubiješ. Neću ti to zaboraviti.

— Eto, nisam te ubio — rekao je Redrik ravnodušno.

— Istina je, nisi... — Barbridž je poćutao. — Ni to ti neću zaboraviti.

— Nemoj, nemoj — rekao je Redrik. — Ti, naravno, mene ne bi ubio... — on se okrenuo i pogledao Barbridža. Starac je nesigurno krivio usta, micao suvim usnama. — Ti bi me jednostavno ostavio — rekao je Redrik. — Ostavio bi me u zoni i mirno otišao. Kao što je bilo sa Cvikerašem.

— Cvikeraš je nastradao — nesigurno se pobunio Barbridž. — Prosto ga je prikovalo. Ja tu ništa nisam mogao.

— Ti si đubre — ravnodušno je rekao Redrik, okrećući se. — Lešinar.

Iz ulaza zgrade iskočiše pospani, razbarušeni bolničari i, sa kolicima, dojuriše do landrovera.

Redrik je, povremeno uvlačeći dimove, gledao kako oni vešto vade Barbridža, stavljaju ga na kolica i guraju prema ulazu. Barbridž je ležao nepomično, složivši ruke na grudima, i zurio u nebo.

Njegova ogromna stopala bila su čudno i neprirodno izvijena pod dejstvom «veštičjih pihtija». On je bio poslednji od starih stalkera, onih koji su krenuli u potragu za neočekivanim blagom odmah posle Posete, kad se Zona još nije zvala Zona, kad nije bilo ni Instituta, ni zida, ni policijskih snaga OUN, kad su stanovnici grada bili paralisani od užasa a svet se smejao novoj izmišljotini novinara. Redrik je tad imao deset godina a Barbridž je još bio snažan i spretan muškarac — voleo je da popije na tuđ račun, da se potuče, da pritisne u ćošku neku neiskusnu konobaricu. O svojoj rođenoj deci tad se još uopšte nije brinuo i već je bio đubre — napivši se, sa odvratnim zadovoljstvom tukao je svoju ženu pred svima... Na kraju ju je pretukao nasmrt.

Redrik je okrenuo landrover i, ne obraćajući pažnju na semafore, poterao ga, trubeći na retke prolaznike i sekući uglove, pravo kući.

Zaustavio se pred garažom a kad je izišao iz auta vide domara, koji je dolazio iz malog parka. Kao i uvek, domar je bio neraspoložen, njegovo naborano lice sa podbulim očima izražavalo je krajnju gadljivost, kao da korača po nekom žitkom đubretu a ne po običnoj zemlji.

— Dobro jutro — rekao mu je Redrik učtivo.

Domar, zaustavivši se na dva koraka od njega, pokaza palcem preko ramena.

— Jeste li vi ono uradili? — upitao je nerazgovetno. Jasno je bilo da su mu to prve reči odjutros.

— Na šta mislite?

— Ona ljuljaška... Jeste li je vi postavili?

— Da.

— A zašto?

Redrik, ne odgovorivši, ode do garaže i stade otključavati katanac. Domar krene za njim i stade mu iza leđa.

— Pitao sam vas, zašto ste stavili ljuljašku. Ko je to tražio?

— Moja ćerka — odgovorio je Redrik izrazito mirno. Otvorio je garažu.

— Ne pitam vas za ćerku! — domar je povisio glas. — O vašoj ćerki ćemo posebno razgovarati.

Pitam vas, ko vam je to dozvolio? Ne možete vi da radite u parku šta vas je volja!

Redrik se okrenuo prema njemu i neko vreme nepomično stajao, gledajući ga pravo u oči.

Domar je ustuknuo i rekao tišim glasom:

— I nikako da ofarbate balkon. Koliko puta sam vam...

— Uzalud se trudite — rekao je Redrik. — Nemam nameru da se odselim.

On opet sede u kola i uključi motor. Stavivši ruke na volan primeti kako su mu pobeleli prsti.

Onda je isturio glavu kroz prozor i, ne suzdržavajući se više, reče:

— A ako ipak budem morao da se odselim, onda se pomoli bogu!

Uterao je landrover u garažu, upalio svetlo i zatvorio kapiju. Zatim je iz lažnog kanistra za benzin izvukao ranac sa plenom, doveo vozilo u red, ranac gurnuo u staru pletenu korpu, odozgo bacio mrežu, još mokru, sa zakačenom travom i lišćem, i povrh svega izručio obamrlu ribu koju je Barbridž juče uveče kupio u nekoj radnjici na periferiji. Onda je još jednom, po navici, pregledao vozilo sa svih strana. U urezu zadnje desne gume ostao je opušak. Redrik ga izvadi — bio je od švedske cigarete. On razmisli i stavi ga u kutiju od šibica. Sad je tamo bilo već tri opuška.

Na stepeništu nije sreo nikog. Stao je pred vrata svog stana i ona se otvoriše pre nego što je izvadio ključ. Ušao je postrance, držeći tešku korpu pod miškom, i našao se u poznatoj toplini i mirisima svog stana a Guta je, zagrlivši ga oko vrata, zamrla, sakrivši lice u njegove grudi. Čak i kroz kombinezon i toplu košulju osećao je kako lupa njeno srce. Ništa nije rekao, strpljivo je stajao i čekao da se ona smiri, mada je baš tog trenutka osetio koliko je umoran.

— Dobro... — najzad je ona rekla dubokim promuklim glasom, pustila ga iz naručja i uključila svetlo u predsoblju. Onda je, ne osvrnuvši se, otišla u kuhinju. — Skuvaću ti kafu — rekla je odande.

— Doneo sam ti ribe — rekao je on izveštačeno veselim glasom. — Ispeci sve odjednom, strašno sam gladan.

Ona se vratila, krijući lice u raspuštenoj kosi; on je spustio korpu na pod, pomogao joj da izvuče mrežu sa ribom a onda su zajedno odneli mrežu u kuhinju i presuli ribu u sudoperu.

— Idi okupaj se — rekla je Guta. — Dok se okupaš sve će biti gotovo.

— Kako je Majmunčica? — upitao je Redrik, sedajući i skidajući čizme.

— Gnjavila me je celo veče — odgovori Guta. — Jedva sam je stavila u krevet. Sve: gde je tata, pa gde je tata. Da joj stvorim tatu...

Ona se spretno i bešumno kretala po kuhinji — čvrsta, stasita, i već je uzavrela voda u džezvi, letela je krljušt ispod noža, cvrčalo je ulje u najvećoj tavi i zamirisala je kafa.

Redrik je ustao. Bosonog, otišao je u predsoblje, uzeo korpu i odneo je u ostavu. Onda je zavirio u spavaću sobu. Majmunčica je mirno spavala, pokrivač je napola pao na pod, košuljica se podigla i ona je bila sasvim otkrivena — mala zverčica. Redrik nije izdržao i pomilovao ju je po leđima, obraslim toplim zlatastim dlačicama, i po ko zna koji put se začudio kako je to krzno fino i dugačko. Hteo je da je uzme na ruke ali se plašio da je ne probudi, a bio je i prljav kao đavo, sav prožet mirisima zone i smrti. Vratio se u kuhinju, opet seo za sto i rekao:

— Sipaj mi šolju kafe. Posle idem na kupanje.

Na stolu su bile «Harmontske novine», časopisi «Atleta», «Plejboj» — čitava gomila časopisa je stigla — i debeli, sivo ukoričeni «Izveštaji Međunarodnog instituta za vanzemaljske cilizacije» broj 56. Redrik je prihvatio od Gute šolju vruće kafe i privukao «Izveštaje». Dijagrami nekakvi, oznake, crteži... Na fotografijama — poznati predmeti iz neobičnih uglova. Izišao je još jedan Kirilov posmrtni članak: «O jednom neočekivanom svojstvu magnetnih zamki tipa 77-b». Prezime Panov bilo je u crnom okviru, a ispod primedba sitnim slovima: «doktor Kiril A. Panov, Rusija, tragično poginuo prilikom eksperimenta u aprilu .... godine». Redrik je odgurnuo časopis, otpio gutljaj skoro se opekavši i upitao:

— Je l’ dolazio neko?

— Navratio je Imalin — rekla je Guta posle kratkog oklevanja. Stajala je kod štednjaka i gledala ga. — Bio je pijan; brzo sam ga ispratila.

— A Majmunčica?

— Kao i uvek, nije htela da ga pusti. Počela je i da plače. Onda sam joj rekla da je čika Imalin malo bolestan, a ona meni: «Znam; čika Imalin se opet nacvrcao!»

Redrik se osmehnuo i popio još gutljaj. Onda je upitao:

— A naši susedi?

I opet je Guta oklevala pre nego što će odgovoriti.

— Pa, kao i uvek — najzad je rekla.

— Dobro, ne moraš mi pričati.

— Ah! — ona je ljutito odmahnula rukom. — Noćas je bila ona baba odozdo. Oči joj ovolike, samo što joj nije pena izbila na usta. Kao, što mi to noću stružemo u kupatilu!...

— Beštija — procedio je Redrik kroz zube. — Slušaj, da se mi ipak odselimo odavde? Kupićemo kuću na periferiji, negde gde nema nikog, neku napuštenu vilu...

— A Majmunčica?

— Gospode — rekao je Redrik. — Pa zar joj neće biti dobro sa nama?

Guta je odmahnula glavom.

— Ona tako voli drugu decu. I deca nju vole. Nisu ona kriva...

— Da... — rekao je Redrik. — Naravno, nisu deca kriva.

— Neko te je tražio telefonom — rekla je još Guta. — Nije se predstavio. Rekla sam da si na pecanju.

Redrik je ostavio šolju i ustao.

— Dobro. Idem da se okupam. Imam još gomilu poslova.

Zatvorio se u kupatilu, odeću ubacio u mašinu za pranje a bokser, preostale matice, cigarete i ostale sitnice stavio na policu. Dugo se vrteo pod vrelim tušem dahćući, trljajući se sapunom i rukavicom od tvrde spužve, dok mu koža nije sasvim pocrvenela. Onda je isključio tuš, seo na ivicu kade i zapalio. Voda u cevima je grgoljila. Guta je u kuhinji zveckala posuđem, zamirisala je pržena riba, onda je Guta pokucala na vrata i pružila mu čisto rublje.

— Hajde, požuri se — naredila je. — Riba će ti se ohladiti.

Ona se već sasvim povratila i opet počela da komanduje. Osmehujući se, Redrik se obukao, to jest navukao majicu i gaćice i tako se vratio u kuhinju.

— E, sad bih mogao i da pojedem nešto — rekao je, sedajući.

— Jesi li stavio odeću u mašinu? — upitala je Guta.

— Mhm — odgovorio je punih usta. — Dobra riba!

— Jesi li pustio vodu?

— Zaboravio sam... Izvini, šefe, više se neće desiti... Ma čekaj, stići ćeš, sedi! — On ju je uhvatio za ruku i pokušao da je posadi na kolena, ali ona se izvila i sela za sto preko puta.

— Bežiš od muža — rekao je Redrik opet trpajući hranu u usta. — Gadiš me se, znači.

— Kakav si mi ti sad muž — rekla je ona. — Ti si sad prazna vreća a ne muž. Treba te prvo napuniti.

— A možda se ipak desi čudo? — rekao je Redrik.

— Takvo čudo od tebe još nisam videla. Hoćeš li da popiješ nešto?

Redrik se neodlučno igrao viljuškom.

— Ne, neću — odgovorio je. Pogledao je na sat i ustao. — Moram da idem. Spremi mi odelo.

Najbolje. Belu košulju i kravatu...

Sa uživanjem stupajući čistim bosim nogama po prohladnom podu, on ode u ostavu i zatvori vrata na zasun. Onda je opasao gumenu pregaču i navukao gumene rukavice do lakata i počeo da vadi na sto predmete iz ranca. Dve «prazne kutije». Kutijica sa «pribadačama». Devet «baterija». Tri «narukvice». I još nekakav obruč, sličan «narukvici» ali od belog metala, lakši i manji u prečniku, oko trideset milimetara. Šesnaest komada «crnih kapljica» u polietilenskom paketu. Dva odlično očuvana «sunđera» veličine šake. Tri «zujalice». Konzerva «gazirane gline». U rancu je ostao još dobro umotani teški porculanski kontejner ali Redrik ga nije vadio. Uzeo je cigaretu i zapalio, posmatrajući predmete poređane po stolu.

Onda je izvukao fioku, uzeo list papira, parče olovke i digitron. Stegnuvši cigaretu u uglu usana i škiljeći od dima ispisivao je cifru za cifrom u tri kolone a onda je sabrao prve dve. Iznosi su bili upečatljivi. Zgnječio je opušak u pepeljari, oprezno otvorio kutijicu i izručio «pribadače» na papir. Pod električnim svetlom «pribadače» su plavo pobleskivale i tek povremeno isijavale čiste spektralne boje — žutu, crvenu, zelenu. Uzeo je jednu «pribadaču» i oprezno, da se ne ubode, stisnuo je između palca i kažiprsta. Onda je ugasio svetlo i sačekao malo, privikavajući se na tamu. Ali «pribadača» je ćutala. Stavio ju je ustranu, napipao drugu i isto onako pritisnuo. Ništa. Pritisnuo je jače, rizikujući da se ubode, i «pribadača» je proradila: slabi crvenkasti odblesci pojurili su po njoj i odjednom bili zamenjeni ređim zelenim. Nekoliko sekundi Redrik se divio toj čudnoj igri plamičaka koja je, kao što je pročitao u «Izveštajima», trebala nešto da znači — možda nešto veoma važno, veoma značajno — a onda je stavio «pribadaču» na drugu stranu i uzeo sledeću...

«Pribadačâ» je ukupno bilo sedamdeset tri, od njih su dvanaest «govorile» a ostale su ćutale.

One su zapravo trebale da «razgovaraju», ali je za to bilo malo prstiju, bio je potreban specijalni uređaj veličine stola. Redrik je ponovo upalio svetlo i već napisanim ciframa dodao još dve. I tek posle toga se odlučio.

Zavukao je obe ruke u ranac i, pritajivši dah, izvadio i položio na sto meki zavežljaj. Neko vreme ga je gledao zamišljeno češkajući bradu nadlanicom. Onda je ipak uzeo olovku, povrteo je nespretno prstima u gumenoj rukavici i opet je bacio. Uzeo je još jednu cigaretu i, ne odvajajući oči od zavežljaja, celu je popušio.

— Ma šta kog đavola! — rekao je glasno, odlučno uzeo zavežljaj i gurnuo ga nazad u ranac. — Dosta je i ono.

Brzo je vratio «pribadače» u kutijicu i ustao. Morao je da krene. Tačnije, još bi mogao da odspava pola sata, da mu se glava razbistri, ali, s druge strane, mnogo bolje je otići na mesto ranije i osmotriti ga. Skinuo je rukavice, okačio pregaču i, ne isključivši svetlo, izišao iz ostave.

Odelo je već bilo položeno na krevet i Redrik se poče oblačiti. Vezivao je kravatu pred ogledalom kad je iza njega tiho škripnuo parket, začuo se kratki brzi dah, i on je s naporom sačuvao ozbiljno lice.

— Bu! — začuo se odjednom dečiji glasić i Redrik bî ščepan za nogu.

— Ah! — viknuo je on, padajući u nesvest na krevet.

Majmunčica, smejući se i podvriskujući, odmah se uspentrala na njega. Redrik je bio gažen, čupan za kosu i obasut bujicom raznih informacija. Susedov Vili otkinuo je nogu lutki. Na trećem spratu pojavilo se mače — svo je belo osim što ima crvene oči — verovatno nije slušalo mamu i išlo je u zonu. Za večeru su bili kaša i kompot. Čika Imalin se opet nacvrcao i bio je bolestan, pa je čak i plakao. Kako to da se ribe ne udave kad su stalno u vodi? Zašto mama noćas nije spavala? Zašto je prstiju pet, a ruku dve, a nos jedan?... Redrik je oprezno grlio toplo stvorenje koje je puzalo po njemu, gledao u krupne, potpuno crne, bez beonjača oči, priljubljivao obraz uz obraščić prekriven zlatastim svilenim krznom i samo ponavljao:

— Majmunčice... Eh, Majmunčice... Majmunčice moja...

A onda mu je na uvo oštro zazvonio telefon. Pružio je ruku i uzeo slušalicu.

Sa druge strane se ništa nije čulo.

— Alo! — rekao je Redrik. — Alo!

Niko se nije odazivao. Onda je u slušalici kvrcnulo i začuli su se kratki signali. Redrik je ustao, spustio Majmunčicu na pod ne slušajući je više i obukao pantalone i sako. Majmunčica je neumorno brbljala ali on se samo rasejano osmehivao, tako da je na kraju čuo da je «tata progutao jezik» i bio ostavljen na miru.

Vratio se u ostavu, složio u tašnu ono što je ležalo na stolu, otišao u kupatilo po bokser, opet se vratio u ostavu, uzeo tašnu u jednu ruku, korpu sa rancem u drugu, izišao, pažljivo zatvorio vrata ostave i viknuo Guti: «Odoh ja!»

— Kad ćeš se vratiti? — upitala je Guta, izlazeći iz kuhinje. Ona se već očešljala i doterala i na sebi više nije imala običnu kućnu haljinu već onu koju je on najviše voleo — svetloplavu sa velikim izrezom.

— Javiću ti se — rekao je on gledajući je, onda je prišao, nagnuo se i poljubio u izrez.

— Hajde, idi — tiho je rekla Guta.

— A ja? A mene? — povikala je Majmunčica protiskujući se među njih.

Morao se nagnuti još niže. Guta ga je gledala nepomično.

— Sitnica — rekao je on. — Ništa se ti ne brini. Telefoniraću ti.

Na stepeništu sprat niže Redrik ugleda krupnog čoveka u pidžami na štrafte. Čovek je otključao i otvorio vrata svog stana. Iz mračne unutrašnjosti pokuljao je topao i kiselkast miris.

Redrik se zaustavio i rekao:

— Dobro jutro.

Čovek je plašljivo pogledao preko snažnog ramena i nešto progunđao u odgovor.

— Vaša supruga je svraćala noćas — rekao je Redrik. — Kaže da mi nešto stružemo. To mora da je neki nesporazum.

— A šta se to mene tiče — rekao je čovek u pidžami.

— Moja žena je sinoć prala veš u mašini — nastavio je Redrik. — Ja se izvinjavam, ako vam je to smetalo.

— Pa ja ništa nisam ni rekao — odgovorio je čovek. — Molim lepo...

— Onda je sve u redu — rekao je Redrik.

On siđe, svrati u garažu, ostavi korpu sa rancem u ugao i preko nje staro automobilsko sedište, još jednom dobro sve pogleda i najzad iziđe na ulicu.

Nije morao ići daleko — dva bloka do trga, onda kroz park i još jedan blok do Centralne avenije. Pred «Metropolom» je, kao i obično, stajao red automobila blistajući lakom i niklom, lakeji u crvenim bluzama nosili su kofere, grupe po dvojica-trojica nekih stranaca solidnog izgleda razgovarali su i pušili na mermernom stepeništu. Redrik je odlučio da ne ulazi odmah. Seo je pod tendu malog kafea na drugoj strani ulice, poručio kafu i zapalio. Za stočićem pored sedela su tri oficira međunarodne policije u civilu; ćutke i žurno jeli su pečene kobasice na harmontski način i pili crno pivo iz visokih čaša. S druge strane, na desetak koraka, nekakav narednik je neraspoloženo žvakao prženi krompir, stisnuvši viljušku u ruci. Plavi šlem je, preokrenut, bio spušten na beton pored stočića a remen sa pištoljem je bio okačen o naslon. U kafeu nije bilo više nikog. Kelnerica, nepoznata sredovečna žena, stajala je sa strane i zevala, zaklanjajući rukom nenašminkana usta. Bilo je dvadeset do devet.

Redrik vide kako je iz hotela izišao Ričard Nunan, još žvaćući u hodu i nabijajući na glavu meki šešir. Bodro je strčao niz stepenice — nizak, debeljuškast, rumen, naizgled sav zadovoljan, doteran i siguran da mu dan ne može doneti nikakve neprijatnosti. Mahnuo je nekom, prebacio mantil preko desnog ramena i prišao svom «Pežou». «Pežo» mu je takođe bio mali i okruglast i činilo se da je i on siguran da ga ništa ne može ugroziti.

Zaklonivši lice dlanom, Redrik je gledao kako Nunan žurno i vešto seda na prednje sedište, prebacuje nešto na zadnje, naginje se po nešto, namešta retrovizor. Onda je «Pežo» izbacio plavičasti oblačić dima, zatrubio na nekog Afrikanca u burnusu i hitro se izvezao na ulicu. Sudeći po svemu, Nunan je krenuo u Institut, što znači da mora obići fontanu i proći pored kafea. Bilo je kasno da ustane i ode i zato je Rerik samo još jače zaklonio lice dlanom i nagnuo se nad svoju šolju kafe. Ali ni to nije pomoglo. «Pežo» mu je zatrubio nad samim uvetom, zaškripale su kočnice i začuo se bodri Nunanov glas:

— Ej! Šuharte! Red!

Opsovavši za sebe, Redrik podiže glavu. Nunan je već išao prema njemu, izdaleka pružajući ruku i sav sijajući.

— Šta radiš ovde tako rano? — upitao je, prišavši. — Hvala, madam — dobacio je kelnerici. — Ne treba ništa... — I opet Redriku: — Nisam te video sto godina! Gde si? Šta radiš?

— A tako — nerado se oglasio Redrik. — Ništa važno...

On je gledao kako Nunan sa uobičajenom žustrinom i spretnošću seda na stolicu preko puta, pomiče punačkim rukama čašu sa salvetama na jednu stranu, tanjir za sendviče na drugu i slušao Nunanovo prijateljsko ćeretanje.

— Izgledaš mi nekako umorno — možda nisi spavao dovoljno? A i ja sam se u poslednje vreme namučio sa ovom novom automatikom ali, opet, san je za mene najvažnija stvar, do đavola sa automatima... — On se najednom osvrnuo. — Izvini, da ti, možda, ne čekaš nekog? Možda ja smetam?

— Ma ne... — mrzovoljno reče Redrik. — Prosto sam imao vremena pa sam seo da popijem kafu.

— Dobro, svejedno, neću te ja dugo zadržavati — rekao je Dik i pogledao na sat. — Slušaj, Red, što ne ostaviš sve i dođeš opet u Institut? Znaš da će te tamo uvek primiti. Možeš opet da radiš sa jednim Rusom; nedavno je stigao...

Redrik je odmahnuo glavom.

— Ne — rekao je. — Drugog Kirila nema na svetu... A i nemam više šta da tražim u vašem Institutu. Sad je kod vas sve automatizovano; roboti sami idu u Zonu, verovatno sami i premije uzimaju... A laborantska plata meni nije ni za duvan.

— Ne budi smešan; to bi se dalo srediti — rekao je Nunan.

— A ja ne volim kad mi drugi nešto sređuju — rekao je Redrik. — Oduvek sam sâm sve sređivao, pa ću tako i dalje.

— Uh, što si se uobrazio — rekao je Nunan sa osudom.

— Ništa se ja nisam uobrazio. Ne volim da pazim na svaku paru; to je sve.

— Pa, tu si u pravu — rekao je Nunan rasejano. On ravnodušno pogleda Redrikovu tašnu na trećoj stolici i prevuče prstom preko srebrne pločice sa ugraviranim ćiriličnim slovima. — Tako je:

novac je čoveku potreban zato da ne mora misliti na njega... Poklon od Kirila? — upitao je, pokazujući glavom na tašnu.

— Nasleđe — kratko je odgovorio Redrik.

— A što te nema u «Boržču»? — začudio se Nunan. — Ja tamo ručam svaki dan. Ovde, u «Metropolu», za svaki biftek te tako oderu... Slušaj — rekao je odjednom — a kako ti stojiš sa novcem?

— Hoćeš da ti pozajmim?

— Ne, naprotiv.

— Znači, mislio si ti meni da pozajmiš...

— Imam jedan posao za tebe — rekao je Nunan.

— O, bože! — uzviknuo je Redrik. — Zar i ti?

— A ko još? — odmah je upitao Nunan.

— Ma ima vas mnogo takvih... poslodavaca.

Nunan se nasmejao kao da je tek sad shvatio.

— Ma ne, ovo nije nešto iz tvoje glavne struke.

— Pa šta je onda?

Nunan opet pogleda na sat.

— Znaš šta — rekao je, ustajući. — Dođi danas u «Boržč» na ručak, u dva sata, pa ćemo popričati.

— Ne mogu u dva; neću stići — rekao je Redrik.

— Onda uveče u šest. Može?

— Videću — odgovorio je Redrik i takođe pogledao na sat. Bilo je pet do devet.

Nunan mu mahne rukom i vrati se u svoj «Pežo». Redrik ga je ispratio pogledom, pozvao kelnericu, zamolio kutiju «Laki strajka», platio i, uzevši tašnu, polako krenuo preko ulice prema hotelu. Sunce je već pripeklo, ulica je brzo postajala sparna i Redrik je osetio kako ga oči peku.

Zažmurio je, žaleći što nije imao vremena da bar malo odspava pre ovog važnog posla. I tu ga je uhvatilo.

Nikad mu se to nije desilo van Zone, a i u njoj svega dva-tri puta. Odjednom kao da se našao u nekom drugom svetu. Milioni mirisa odjednom su se obrušili na njega: oštri, slatki, metalni, nežni, opasni, uzbuđujući, ogromni kao zgrade i sitni kao zrnca prašine, grubi kao kamenje za kaldrmu, fini i složeni kao satni mehanizam. Vazduh je postao tvrd, u njemu su se pojavile ivice, površi, rubovi, kao da se napunio ogromnim hrapavim kuglama, glatkim piramidama, gigantskim oštrim kristalima, i kroz sve to on se morao probijati kao kroz mračnu staretinarnicu punu starinskog glomaznog i nakaznog nameštaja... To je trajalo jedan dugačak tren, a kad je otvorio oči, sve je nestalo. Nije to bio drugi svet; njegov, poznati svet okrenuo se prema njemu drugom, nepoznatom stranom, ta strana se ukazala na trenutak i opet nestala pre nego što je on stigao da se snađe...

Neko je zatrubio. Redrik je ubrzao korake, onda je potrčao i zaustavio se tek kod «Metropola». Srce mu je divlje lupalo, stavio je tašnu na asfalt, žurno otvorio kutiju cigareta i zapalio. Duboko je uvlačio dim, dišući kao posle tuče, i dežurni policajac se zaustavio pored njega i zabrinuto upitao:

— Je li sve u redu, mister?

— Da... da — iscedio je iz sebe Redrik i nakašljao se. — Vrućina...

— Možda, da vas otpratim?

Redrik se sagnuo i uzeo tašnu.

— U redu je — rekao je. — Sad sam sasvim dobro, prijatelju. Hvala.

On je brzo krenuo prema ulazu, popeo se uz stepenice i ušao u hol. Ovde je bilo sveže, polumračno, zvuci su odjekivali. Bilo bi najbolje posedeti malo u jednoj od ovih velikih kožnih fotelja, povratiti se, odmoriti se, ali on je i ovako već kasnio. Dopustio je sebi samo da dopuši cigaretu, gledajući ispod poluspuštenih kapaka ljude u holu. Mršavi je već bio tu — nervozno je kopao po časopisima na visokom stalku. Redrik je bacio opušak u pepeljaru i ušao u lift.

Pre nego što je zatvorio vrata za njim se uguraše niski debeljko astmatičnog daha, dobro naparfimisana damica sa namrgođenim dečakom koji je jeo čokoladu i široka starica sa loše obrijanim brkovima. Redrika odguraše u ugao. On zatvori oči, da ne gleda dečaka kojem su niz bradu tekle čokoladne bale, mada mu je lice bilo sveže, čisto, i da ne vidi njegovu mamicu, čije neugledno poprsje je krasila ogrlica od krupnih «crnih kapi» optočenih srebrom, i da ne vidi debeljkove istaknute sklerotične beonjače i zastrašujuće bradavice na podignutom babinom nosu.

Debeljko je hteo da zapali ali ga je baba opomenula i nastavila da ga grdi sve do petog sprata, gde je izišla. I čim se ona iskotrljala debeljko je odmah zapalio sa izgledom čoveka koji je odbranio svoja građanska prava, ali se istog časa zagrcnuo i počeo da kašlje i sopće, pućeći usne kao kamila i ćuškajući Redrika u slabine laktom...

Na osmom spratu Redrik je izišao i uputio se mekim tepihom duž hodnika, osvetljenog blagom svetlošću skrivenih lampi. Ovde je mirisalo na skup duvan, pariske parfeme, blistavu prirodnu kožu nabijenih novčanika, skupe dame od pet stotki za noć, masivne zlatne tabakere — sav onaj kič koji je pratio sloj ljudi koji je živeo od Zone, pio i ždrao, krao i bogatio se od Zone, i sve mu je bilo svejedno, a naročito mu je bilo svejedno šta će biti posle, kad se on dobro naždere i nagrabi, a sve što je bilo u Zoni iziđe napolje i raširi se po svetu. Redrik je bez kucanja otvorio vrata sobe broj osamsto sedamdeset i četiri.

Promukli je sedeo na stolici pored prozora i vršio obred nad skupom cigarom. On je još bio u pidžami, sa mokrom retkom kosom, ali već pažljivo očešljanom na razdeljak, i njegovo podbulo lice nezdrave boje bilo je glatko izbrijano.

— Aha — rekao je on, ne dižući pogled. — Tačnost je vrlina kraljeva. Zdravo, mali moj.

Završio je sa odsecanjem vrha cigare, uzeoje obema rukama, podigao je do nosa i stao je njuškati levo-desno.

— A gde je naš dobri stari Barbridž? — upitao je i podigao oči. Oči su mu bile plave, prozračne, anđeoske.

Redrik je stavio tašnu na kauč, seo i izvadio cigarete.

— Barbridž neće doći — rekao je.

— Dobri stari Barbridž — rekao je Promukli, uzeo cigaru sa dva prsta i oprezno je prineo ustima. — Starom Barbridžu su popustili nervi...

On je sve gledao Redrika nebeskoplavim očima i nije treptao. On nikad nije treptao. Vrata su se malo otvorila i u sobu je šmugnuo Mršavi.

— S kim ste to napolju razgovarali? — upitao je odmah sa praga.

— Dobar dan — ljubazno je rekao Redrik, tresući pepeo na pod.

Mršavi je gurnuo ruke u džepove, prišao, široko stupajući ogromnim stopalima iskošenim prema unutra i stao ispred Redrika.

— Pa stoput smo vam rekli — počeo je prekorno — da nema nikakvih kontakata pre susreta. A šta vi radite?

— Javljam se — rekao je Redrik. — A vi?

Promukli se nasmejao a Mršavi je iznervirano rekao:

— Da, da; dobar dan... — onda je prestao da svrdla Redrika prekornim pogledom i teško seo pored njega na kauč. — Pa ne sme se tako — rekao je. — Razumete? Ne sme se!

— Onda odredite mesto za sastanak negde gde nemam poznanike — rekao je Redrik.

— Dečko je u pravu — primetio je Promukli. — Naš propust... Ko vam je bio taj?

— Ričard Nunan — odgovorio je Redrik. — On je predstavnik nekih firmi koje dostavljaju opremu za Institut. Živi ovde, u hotelu.

— Eto, vidiš, kako je objašnjenje jednostavno — rekao je Promukli Mršavome, uzeo sa stola ogroman upaljač, dizajniran u obliku Statue slobode, sumnjičavo ga pogledao i vratio na sto.

— A gde je Barbridž? — upitao je Mršavi već sasvim opušteno.

— Barbridž je gotov — odgovori Redrik.

Ona dvojica se brzo pogledaše.

— Počivao u miru — rekao je Promukli nesigurko. — Ili, da nije uhapšen?

Neko vreme Redrik nije odgovarao; lagano je uvlačio dimove. Onda je bacio opušak na pod i rekao:

— Ne bojte se, sve je sređeno. U bolnici je.

— Sve je sređeno?! — Mršavi je nervozno skočio i otišao do prozora. — U kojoj bolnici?

— U kojoj treba. Ne bojte se — ponovio je Redrik. — Dajte da pređemo na posao; spava mi se.

— U kojoj tačno bolnici? — ljutito je upitao Mršavi.

— Sve sam vam rekao! — na isti način odgovori Redrik. Uzeo je tašnu. — Hoćemo li danas da obavimo posao ili nećemo?

— Hoćemo, hoćemo, mali moj — pomirljivo je rekao Promukli.

On je sa neočekivanom lakoćom ustao, brzo primakao Redriku stočić, jednim zamahom počistio sa njega gomilu novina i časopisa i seo preko puta, uprevši o kolena ružičaste maljave ruke.

— Da vidimo šta imate — rekao je.

Redrik je otvorio tašnu, izvadio spisak sa cenama i stavio ga na sto pred Promuklog. Ovaj ga je pogledao i noktom pomerio u stranu. Mršavi je preko njegovog ramena iščitavao spisak.

— To vam je račun — rekao je Redrik.

— Vidim — odazvao se Promukli. — Dajte da vidimo robu.

— Prvo pare — rekao je Redrik.

— Kakav vam je to «prsten»? — sumnjičavo je upitao Mršavi, pokazujući prstom u spisak preko ramena Promuklog.

Redrik je ćutao. Držao je otvorenu tašnu na kolenima i netremice gledao u plave anđeoske oči. Promukli se najzad osmehnuo.

— Stvarno ne znam zašto vas tako volim — rekao je. — I još neko kaže da nema ljubavi na prvi pogled! — uzdahnuo je teatralno. — File, prijatelju, kako to oni ovde kažu? Odbroj mu kupusa, pljuni zelembaće... i daj mi već jednom šibice! Vidiš... — zamahao je rukom sa još uvek nezapaljenom cigarom.

Mršavi Fil je progunđao nešto nerazgovetno, bacio mu kutiju i otišao u susednu sobu kroz vrata zastrta teškom zavesom. Čulo se kako on tamo s nekim ljutito govori spominjući mačku u džaku, a Promukli je, zapalivši najzad svoju cigaru, sve gledao pravo u Redrika sa osmehom na tankim bledim usnama i kao da je razmišljao o nečem. Redrik je, sa svoje strane, spustivši bradu na ivicu tašne, takođe zurio u njega i pazio da takođe ne trepće iako mu je pod kapcima gorela vatra i suze su mu izbijale na oči. Onda se Mršavi vratio, bacio na stolić dva svežnja novčanica u bankovnim papirnim omotima i, naduven, seo pored Redrika. Redrik je lenjo pružio ruku po novac, ali ga je Promukli zaustavio pokretom, skinuo one papirne trake sa svežnjeva i stavio ih u džep od pidžame.

— Sad može — rekao je.

Redrik je uzeo novac i, ne brojeći ga, gurnuo u unutrašnje džepove sakoa. Onda je počeo da vadi plen. Radio je to polako, omogućavajući ovoj dvojici da osmotre svaki predmet i pronađu ga na spisku. U sobi je bilo tiho, čulo se samo teško disanje Promuklog i tiho zveckanje iza zavese, kao da je neko u drugoj sobi udarao kašičicom o šolju.

Kad je Redrik najzad zatvorio i zaključao tašnu, Promukli ga je pogledao i upitao:

— A šta je sa glavnim?

— Ništa — odgovorio je Redrik. I dodao: — Zasad.

— Sviđa mi se to «zasad» — prijazno je rekao Promukli. — A tebi, File?

— Zavlačite nas, Šuharte — nezadovoljno je rekao Mršavi. — Dokle ćete nas zavlačiti?

— Takav nam je posao — zavlačenje — rekao je Red. — Posao nam je mutan.

— Pa dobro — rekao je Promukli. — A gde je kamera?

— Au, majku mu! — uzviknuo je Redrik. Obrisao je rukom lice, osećajući kako mu obrazi crvene. — Kriv sam — rekao je. — Zaboravio sam je.

— Tamo? — upitao je Promukli, neodređeno pokazujući cigarom.

— Ne sećam se... Verovatno tamo... — Redrik je zatvorio oči i zabacio se na naslon kauča. — Ne. Ne sećam se.

— Šteta — rekao je Promukli. — Pa jeste li barem videli tu stvar?

— Ma nismo — razdraženo reče Redrik. — U tome i jeste stvar. Uopšte nismo stigli do kaupera.

Barbridž je upao u «pihtije» i ja sam morao odmah nazad sa njim... Da sam je video, sigurno ne bih zaboravio!...

— Hju, pogledaj ovo! — odjednom je uplašeno prošaputao Mršavi. — Šta je ovo?

On je sedeo, pružajući pred sobom kažiprst desne ruke. Oko prsta mu se vrteo onaj beli metalni obruč, a Mršavi ga je gledao, izbečivši oči.

— Nikako se ne zaustavlja! — glasno je rekao Mršavi, gledajući okruglim očima čas prsten, čas Promuklog.

— Kako to misliš — ne zaustavlja se? — oprezno je upitao Promukli i malo se odmakao.

— Stavio sam ga na prst i zavrteo jednom — prosto onako... a on se već čitav minut ne zaustavlja!

Mršavi je odjednom skočio i, držeći ispruženi prst pred sobom, otrčao iza zavese. Obruč se, srebrnasto pobleskujući, ravnomerno obrtao pred njim kao propeler.

— I šta ste nam to doneli? — upitao je Promukli.

— Đavo bi ga znao! — rekao je Redrik. — Pojma nisam imao... Da sam znao — zacenio bih ga mnogo više.

Promukli ga je neko vreme gledao, a onda je ustao i takođe nestao iza zavese. Tamo odmah zabubnjaše glasovi. Redrik je izvadio cigaretu, zapalio, uzeo sa poda neki časopis i stao ga rasejano listati. Časopis je bio pun slika fantastičnih lepotica, ali sad mu je nekako bilo muka od njih. Redrik je bacio časopis i pogledao po sobi tražeći nešto da popije. Onda je iz unutrašnjeg džepa izvadio svežanj novčanica i prebrojao ih. Sve je bilo u redu, ali, da ne bi zaspao, uzeo je da broji i drugi svežanj. Taman kad ga je vraćao u džep, Promukli je ušao u sobu.

— Imate vi sreće, moj dečače — rekao je, sedajući opet preko puta Redrika. — Znate li šta je to perpetuum-mobile?

— Kod nas se to nije učilo u školi — odgovori Redrik.

— Nije ni važno — rekao je Promukli. Izvadio je još jedan svežanj novčanica. — Ovo je cena prvog primerka — rekao je, skidajući traku sa svežnja. — Za svaki sledeći primerak tog vašeg prstena dobićete po dva ovakva. Razumete, moj dečače? Po dva. Ali uz uslov da niko osim nas ne sazna za te prstene. Jesmo li se dogovorili?

Redrik je ćutke stavio svežanj novčanica u džep i ustao.

— Idem — rekao je. — Kad i gde sledeći put?

Promukli je takođe ustao.

— Javićemo vam — rekao je. — Čekajte telefonski poziv svakog petka od devet do devet i trideset. Preneće vam pozdrav od Fila Hjua i ugovoriće sastanak.

Redrik je klimnuo glavom i uputio se ka vratima. Promukli je pošao za njim i stavio mu ruku na rame.

— Hteo bih da shvatite — rekao je — da je sve to lepo i krasno, a ovaj prsten je prosto fantastična stvar, ali pre svega su nam potrebne dve stvari: fotografije i pun kontejner. Donesite nam našu kameru, ali sa snimcima, i naš porculanski kontejner, ali pun, ne prazan, i više nikad nećete morati u Zonu...

Redrik je mrdnuo ramenom i stresao njegovu ruku, a onda je otvorio vrata i izišao. Išao je bez osvrtanja po mekom tepihu i sve osećao na potiljku netremičan pogled plavih anđeoskih očiju.

Nije ni čekao lift; spustio se peške sa osmog sprata.

Izašavši iz «Metropola» uzeo je taksi i uputio se na drugi kraj grada. Šofer mu nije bio poznat, neki novajlija, nosati bubuljičavi klinac, jedan od onih što su poslednjih godina nahrupili u Harmont u potrazi za opasnostima, bogatstvom, slavom, nekakvom novom religijom; nahrupili su ovamo kao lavina i onda ostali tu kao taksisti, konobari, građevinski radnici, izbacivači — pohlepni, netalentovani, mučeni nejasnim žudnjama, svime na svetu nezadovoljni, strašno razočarani i ubeđeni da su ih ovde, opet, obmanuli. Polovina od njih muvala se po gradu mesec-dva, a onda se psujući vraćala kućama, raznoseći svoje veliko razočaranje na sve strane sveta; pojedinci bi postajali stalkeri i brzo bi stradali ne stižući da se snađu i ništa ne razumevši a ostali su provodili večeri po kafanama, tukli se zbog razlika u mišljenju, zbog devojaka i prosto onako, iz pijanstva i obesti, dovodeći na ivicu nerava policiju, komandaturu i starosedeoce.

Bubuljičavom taksisti je bazdelo iz ustiju, oči su mu bile crvene kao u kunića, ali je bio strašno uzbuđen i u vožnji je pričao Redriku kako se jutros u njihovu ulicu vratio pokojnik pravo sa groblja. Vratio se svojoj kući, a kuća mu već ko zna koliko godina zatvorena i prazna, svi su otišli — i njegova ostarela udovica, i ćerka sa mužem i unuci. On sâm je, kažu susedi, umro pre nekih trideset godina, znači, pre Posete, a sad — eto ga nazad. Obišao je oko kuće, počešao se, a onda seo kod ograde i sedi tako. Skupio se narod iz celog kvarta, gledaju i, naravno, plaše se da priđu. Najzad se neko dosetio: provalili su vrata u njegovu kuću, dakle, napravili su mu ulaz. I šta mislite? Ustao on, ušao i pritvorio vrata za sobom. A taksista je morao na posao pa ne zna kako se sve to završilo, zna samo da su nameravali da telefoniraju u Institut, da ga neko pokupi i nosi što dalje odatle.

— Stop — rekao je Redrik. — Stani ovde.

Zavukao je ruku u džep, ali nije imao sitno — morao je da plati jednom od onih novčanica.

Onda je malo stajao pred kapijom, čekajući da taksi ode. Lešinar Barbridž je imao lepu kuću: na sprat, zastakljena terasa sa bilijarskim stolom, dobro održavan vrt, staklena bašta, bela senica među jabukama. I oko svega toga — ukrasna gvozdena ograda, ofarbana svetlozelenom bojom. Redrik je nekoliko puta pritisnuo zvonce, kapija se sa lakom škripom otvorila i on je bez žurbe krenuo peščanim puteljkom sa žbunovima ruža sa obe strane, a na tremu kuće već je čekao Pacov — pogrbljen, crvenocrn, sav ustreptao od želje da bude na usluzi. On se nestrpljivo okrenuo postrance, spustio na stepenik jednu nogu, koja je grčevito tražila oslonac, utvrdio se, počeo spuštati ka donjem stepeniku drugu nogu i pritom sve mahao zdravom rukom prema Redriku: evo, sad ću, sad ću ja...

— Ej, Riđi! — pozvao je iz vrta ženski glas.

Redrik je okrenuo glavu i u zelenilu pored belog umetničkog krova senice ugledao gola pocrnela ramena, jarkocrvene usne, ruku koja maše. Klimnuo je Pacovu, skrenuo sa staze i pravo kroz žbunje ruža, po mekoj zelenoj travi krenuo prema senici.

Na tratini je bila prostrta ogromna crvena asura, a na asuri je sa čašom u ruci sedela Dina Barbridž u gotovo nevidljivom bikiniju; pored nje je ležala knjiga sa šarenim koricama a tu je, u senci pod žbunom, stajala i blistava posuda sa ledom iz koje je virio uzani dugački vrat boce.

— Zdravo, Riđi! — rekla je Dina Barbridž, dižući čašu u znak pozdrava. — A gde mi je tatica?

Opet se uspavao?

Redrik je prišao i, držeći ruku sa tašnom za leđima, stao, gledajući je odozgo. Da, Lešinar je od nekoga u Zoni izmolio stvarno lepu decu. Dina je izgledala savršeno, bez ijedne mane, bez ijednog pogrešnog detalja — sto pedeset funti privlačnog dvadesetogodišnjeg tela — i još smaragdne svetlozelene oči koje sijaju iznutra, i velike vlažne usne i pravilni beli zubi, i crna kosa koja je blistala pod suncem, nemarno prebačena preko jednog ramena do stomaka i bedara, ostavljajući senke među gotovo golim grudima. On je stajao nad njom i otvoreno je razgledao, a ona ga je gledala odozdo, osmehivala se sa razumevanjem, a onda prinela čašu usnama i ispila nekoliko gutljaja.

— Hoćeš? — upitala je, oblizujući usne i, sačekavši taman toliko da dvosmislenost pitanja dopre do njega, pružila mu čašu.

On se okrenuo od nje, pogledao i, pronašavši u senci stolicu na sklapanje, seo i ispružio noge.

— Barbridž je u bolnici — rekao je. — Moraće da mu odseku noge.

Osmehujući se i dalje, ona ga je gledala jednim okom, drugo joj je sakrio gust pramen kose, padajući na rame, i samo joj je osmeh postao nepokretan — šećerne razvučene usne na pocrnelom licu. Onda je mahinalno zaljuljala čašu, kao da osluškuje zveckanje kocki leda o unutrašnjost, i upitala:

— Obe?

— Obe. Možda do kolena, a možda i iznad.

Ona je spustila čašu i sklonila kosu s lica. Nije se više osmehivala.

— Šteta — rekla je. — I ti si ga, znači...

Upravo njoj, Dini Barbridž, mogao bi detaljno da ispriča kako se sve to desilo. Mogao bi joj ispričati kako se vraćao do kola, držeći spreman bokser, i kako ga je Barbridž molio — ne za sebe, već za decu, za nju i Arčija, kako je obećavao Zlatnu kuglu. Ali nije ništa pričao. Ćutke je zavukao ruku u unutrašnji džep, izvadio svežanj novčanica i bacio ga na crvenu asuru, pored njenih golih nogu. Novčanice su se u padu raširile kao šarena lepeza. Dina ih je uzela nekoliko i počela ih rasejano gledati, kao da vidi takvu stvar prvi put i nije puno zainteresovana.

— Poslednja isplata, znači — rekla je.

Redrik se nagnuo sa stolice, ispružio se do posude sa ledom i, izvadivši bocu, pogledao etiketu. Niz tamno staklo su tekle kapi vode i Redrik je odmaknuo bocu da ne pokvasi pantalone.

Nije voleo ovaj skup viski, ali sad se moglo popiti i to. Već je hteo da povuče pravo iz boce kad ga zaustaviše nejasni protestni zvuci iza leđa. Osvrnuo se i video kako preko tratine, mučno pomerajući iskrivljene noge, iz sve snage žuri Pacov i obema rukama drži pred sobom visoku čašu sa prozirnim napitkom. Od napora mu je znoj curio niz tamnocrveno lice, oči nalivene krvlju samo što nisu iskočile iz duplji i, videći da ga je Redrik spazio, on je opet gotovo očajnički pružio prema njemu čašu i opet je zastenjao, zacvileo, široko razjapljujući bezuba usta.

— Čekam, čekam — rekao je Redrik i vratio bocu sa viskijem u led.

Pacov se najzad doteturao, dao čašu Redriku i sa plašljivom familijarnošću potapšao ga po ramenu rukom nalik kleštima.

— Hvala, Diksone — ozbiljno je rekao Redrik. — To je baš ono, što mi je sad potrebno. Ti si, kao i uvek, na visini, Diksone.

I dok je Dikson smeteno i srećno klimao glavom i grčevito se udarao zdravom rukom po bedru, Redrik je svečano podigao čašu, klimnuo mu i ispio polovinu. Onda je pogledao Dinu Barbridž.

— Hoćeš? — upitao je, pokazujući na čašu.

Ona ne odgovori. Presavila je novčanicu napola, onda još jednom, pa još jednom.

— Ne brini se — rekao je on. — Nećete umreti od gladi. Tvoj tatica...

Ona ga prekide:

— I ti si ga, znači, vratio — rekla je. Nije to bilo pitanje, bila je tvrdnja. — Nosio si ga, idiote jedan, kroz celu zonu, budalo riđa, vukao si na leđima to đubre, naivčino. Propustio si takvu priliku...

On ju je gledao, zaboravivši na piće, a ona je ustala, prišla, gazeći rasute novčanice, i stala ispred njega, uprevši stisnute pesnice u glatke bokove, zaklonivši čitav svet svojim fantastičnim telom koje je mirisalo na parfeme i slatki znoj.

— Pa on je sve vas, budale, vrteo oko malog prsta... Sačekaj samo, još će on igrati po vašim kostima i lobanjama, još će on vama pokazati bratsku ljubav i milosrđe! — ona je već gotovo vikala. — Sigurno ti je obećao Zlatnu kuglu, je l’ da? I mapu, i zamke?... Budalo! Kretenu! Po tvojoj riđoj njuški vidim da ti je obećao... Sačekaj samo, daće ti on još mapu; spasi, gospode, glupavu dušu riđeg idiota Šuharta...

Onda je on lagano ustao, zamahnuo i zalepio joj šamar, i ona je naglo umukla, spustila se na travu kao podsečena i sakrila lice u dlanove.

— Budalo... riđa... — govorila je nerazgovetno. — Takvu priliku si propustio... Takvu priliku...

Redrik je, gledajući je odozgo, ispio svoje piće i, ne osvrćući se, pružio čašu Pacovu. Ovde nije bilo više šta da se govori. Dobru je decu izmolio sebi Lešinar Barbridž u Zoni! Zahvalnu!

Izišao je na ulicu, uzeo taksi i rekao taksisti da vozi u «Boržč». Trebalo je okončati sve poslove, spavalo mu se neizdrživo, pred očima mu se sve rasplinjavalo i on je čak i zaspao, naslonivši se na tašnu, i probudio se tek kad ga je šofer prodrmao za rame:

— Stigli smo, mister...

— Gde smo? — upitao je Redrik, sanjivo se osvrćući. — Rekao sam ti da voziš u banku...

— Niste, mister — šofer se iscerio. — Rekli ste u «Boržč». Eto vam «Boržča».

— U redu — ljutito je progunđao Redrik. — Sanjao sam nešto...

Platio je i izišao, s mukom pokrećući ukočene noge. Asfalt je već omekšao pod suncem, već je bila vrućina. Redrik je osetio da je sav mokar, u ustima mu je bio odvratan ukus a oči su mu suzile. Pre nego što će ući pogledao je unaokolo. Ulica pred «Boržčem» je, kao i uvek u to vreme, bila pusta. Ustanove preko puta još nisu počele da rade a i «Boržč» je, zapravo, bio zatvoren, ali Ernest je već bio na položaju — brisao je čaše i mrko gledao iza šanka u trojicu nekakvih tipova koji su za stolom u uglu ispijali pivo. Sa ostalih stolova još nisu bile skinute preokrenute stolice, nepoznati crnac u beloj bluzi ribao je pod četkom, još jedan crnac nosio je gajbe piva iza Ernesta.

Redrik je prišao šanku, stavio na njega tašnu i pozdravio Ernesta. Ovaj je u odgovor progunđao nešto nerazgovetno.

— Sipaj mi pivo — rekao je Redrik i grčevito zevnuo.

Ernest je tresnuo o šank praznu kriglu, izvadio iz frižidera flašu, otvorio je i nadneo nad kriglu. Redrik je, zaklanjajući dlanom usta, gledao u njegovu ruku. Ernestu je ruka drhtala. Grlić flaše je nekoliko puta zvecnuo o ivicu krigle. Redrik pogleda Ernesta u lice. Teški očni kapci bili su spušteni, mala usta iskrivljena, obrazi su mlohavo visili. Crnac je ribao pod ispod samih Redrikovih nogu, tipovi u uglu su strasno i ljutito raspravljali o trkama, crnac koji je slagao gajbe gurnuo je Ernesta zadnjicom tako da se ovaj zaneo. Crnac je počeo mrmljati izvinjenja. Ernest je prigušenim glasom upitao:

— Jesi li doneo?

— Šta jesam li doneo? — Redrik se osvrnuo.

Jedan od tipova se lenjo podigao iza stočića, pošao prema izlazu i zaustavio se u vratima, pušeći cigaretu.

— Idemo da popričamo — rekao je Ernest.

Crnac sa četkom za ribanje sada je takođe stajao između Redrika i vrata. Krupan crnac, nalik Imalinu samo dvaput širi.

— Idemo — rekao je Redrik i uzeo tašnu. Sanjivost ga je sasvim napustila.

Redrik je zašao iza šanka i progurao se pored crnca sa gajbama piva. Ovaj je, očigledno, prignječio prst i sad ga je držao u ustima, gledajući Redrika ispod oka. Takođe veoma snažan crnac, sa slomljenim nosem i širokim ušima. Ernest je otišao u zadnju sobu i Redrik ga je pratio, zato što su sad već sva trojica tipova stajali pred vratima a crnac sa četkom stajao je kod pomičnog zida iza kojeg je bio magacin.

U zadnjoj sobi Ernest se povukao ustranu i, pogrbljen, seo na stolicu uza zid, a iza stola se podigao kapetan Kvoterblad, žutog lica i nesrećnog izgleda, i još se odnekud sleva pojavio ogromni OUN-ovac sa šlemom na glavi, spustio ruke na Redrikove bokove i opipao mu džepove. Kod desnog džepa se zadržao, izvukao bokser i lagano gurnuo Redrika prema kapetanu. Redrik je prišao stolu i stavio tašnu pred kapetana Kvoterblada.

— Šta si mi ovo namestio? — okrenuo se Redrik Ernestu.

Ernest ga je mrzovoljno pogledao i slegnuo jednim ramenom. Sve je bilo jasno. U vratima su već stajali, osmehujući se, oba crnca i vrata su bila potpuno zagrađena, a prozor je bio zatvoren i spolja snabdeven jakim rešetkama.

Kriveći sa odvratnošću lice, kapetan Kvoterblad je obema rukama kopao po tašni i stavljao na sto sledeće: «prazne kutije» — dva komada, «baterije» — devet komada, «crne kapi» raznih veličina — šesnaest komada u polietilenskom paketu, odlično očuvane «spužve» — dva komada, «gaziranu glinu»

— jedna konzerva...

— Imate li nešto u džepovima? — tih je izgovorio kapetan. — Izvadite i stavite na sto.

— Gadovi — rekao je Redrik. — Đubrad!

Zavukao je ruku u unutrašnji džep i bacio na sto svežanj novčanica. Novčanice se razleteše na sve strane.

— Oho! — uzviknuo je kapetan. — Ima li još?

— Smrdljivi pacovi! — proderao se Redrik, uzeo iz džepa i drugi svežanj i bacio ga sebi pod noge. — Na! Žderite!

— Vrlo interesantno — mirno je rekao kapetan Kvoterblad. — A sad pokupi sve to.

— Pazi da neću — rekao je Redrik, stavljajući ruke iza leđa. — Pokupiće tvoje gorile! Pokupi ih sâm!

— Pokupi taj novac, stalkeru — ne povisujući glas rekao je kapetan Kvoterblad, naslonivši se pesnicama na sto i nagnuvši se napred.

Nekoliko sekundi gledali su ćutke jedan drugog u oči, a onda je Redrik, mrmljajući psovke, čučnuo i stao nerado da skuplja novčanice. Crnci iza njega su se nasmejali a i OUN-ovac se zlurado nacerio.

— Šta se ceriš! — reče mu Redrik. — Balavče!

On je već puzao na kolenima, skupljajući novčanice jednu po jednu i sve više se primičući metalnoj alci koja je spokojno čekala u rupi i parketu ispunjenoj prljavštinom i okrećući se tako da mu bude što zgodnije; nastavio je da uzvikuje najprljavije psovke, one koje je znao i one koje je tog časa izmišljao, a kada je došao trenutak, zaćutao je, zgrabio alku, povukao iz sve snage i vratanca u podu još nisu stigla da padnu na drugu stranu a on je već zaronio glavom nadole, pružajući ruke napred u vlažnu, hladnu tamu vinskog podruma.

Pao je na ruke, prebacio se preko glave, skočio i pojurio, pognut, ništa ne videći, oslanjajući se na pamćenje i na sreću, uskim prolazom između naslaganih sanduka, u trku rušeći te sanduke i slušajući kako oni sa treskom i razbijanjem stakla padaju iza njega u prolaz. Poklizavajući se, ustrčao je uz nevidljive stepenice, čitavim telom bacio se na vrata od zarđalog lima, izbio ih i našao se u Ernestovoj garaži. Sav se tresao i teško je disao, pred očima su mu plesale krvave mrlje, srce kao da mu je mahnito kucalo u samom grlu, ali on se nije zaustavljao ni na trenutak. Odmah se bacio u najdalji ugao i, ranjavajući ruke, počeo razgrtati gomilu starudije pod kojom je u zidu garaže bilo nekoliko izvaljenih dasaka. Onda je legao na stomak i propuzao kroz taj otvor, slušajući kako nešto puca u njegovom sakou, i, našavši se u sasvim uzanom dvorištu, čučnuo među kontejnerima za smeće, skinuo sako, strgnuo i bacio kravatu, brzo se pogledao, otresao pantalone, ispravio se i, protrčavši kroz dvorište, zaronio u nizak uzan tunel koji je vodio u isto takvo susedno dvorište. U trku je oslušnuo, ali zasad još nije bilo zavijanja policijskih sirena i on je potrčao još brže, plašeći decu koja su se igrala, provlačeći se ispod rublja na konopcima i kroz otvore u trulim tarabama, nastojeći da se što pre izvuče iz tog kvarta, dok kapetan Kvoterblad nije pozvao dovoljno ljudi da ga opkole. On je odlično poznavao ovaj deo grada. U ovim dvorištima, podrumima, napuštenim perionicama, šupama za ugalj on se igrao još kao dečak, svugde je tu imao poznanike pa i prijatelje i u drugim okolnostima je mogao ostati ovde i kriti se bar nedelju dana, ali nije on zato izvršio ovo drsko begstvo ispred nosa kapetana Kvoterblada, zaradivši tako dvanaest meseci više.

Imao je sreće. Sedmom ulicom se bučno kretala povorka ko zna koje po redu lige — dvestotinak ljudi isto tako raščupanih i neurednih kao on sam, čak i gorih, kao da su se svi oni baš maločas provlačili kroz rupe u ogradama, rušili na sebe kante sa smećem, a još prethodno i proveli burnu noć u šupama za ugalj. Istrčao je iz kapije, iz zaleta se urezao u tu gomilu i ukoso, gurajući se, gazeći ljude po nogama, dobijajući udarce i vraćajući ih, probio se na drugu stranu ulice i opet utrčao u kapiju i to baš onog trenutka kada se negde napred začuo poznati odvratni zvuk policijskih sirena, a povorka se zaustavila zbijajući se kao harmonika. Ali sad je on već bio u drugom kvartu i kapetan Kvoterblad nije mogao znati u kojem.

Stigao je do svoje garaže sa strane skladišta tehničke robe i morao je da sačeka neko vreme dok su radnici tovarili u kamion ogromne kartonske kutije sa televizorima. Sakrio se u škrtom žbunju jorgovana pred slepim zidom susedne zgrade, povratio dah i ispušio cigaretu. Pušio je žudno, čučnuvši, leđima oslonjen na hrapavi malter brandmauera,[3 - Brandmauer (nem.) — zid vatrobran. ( Prim. prev.) ] s vremena na vreme prislanjajući ruku uz obraz kako bi smirio nervni tik, i mislio, mislio, a kad se kamion sa radnicima odvezao, nasmejao se i tiho rekao za njim: «Hvala vam, momci, zaustavili ste budalu... Dali ste mi vremena da razmislim». Od tog trenutka počeo je da postupa brzo ali bez žurbe, spretno i promišljeno kao da se nalazi u Zoni.

Ušao je u svoju garažu kroz tajni prolaz, bešumno sklonio staro sedište, zavukao ruku u korpu, oprezno izvadio iz ranca zavežljaj i stavio ga pod mišku. Zatim je skinuo sa eksera staru izlizanu kožnu jaknu, našao u ćošku umašćeni kačket i obema rukama navukao ga do samih očiju.

Kroz otvore u kapiji u polumrak garaže prodirale su uske trake sunčeve svetlosti pune blistavih zrnaca prašine, u dvorištu su veselo vikala deca i, već spreman da iziđe, Redrik je prepoznao ćerkin glas. Onda se približio najvećem otvoru i neko vreme gledao kako Majmunčica, sa dva lumbalona u ruci, trči oko nove ljuljaške, a tri starice susetke sa pletivom u krilu sede na klupi u blizini i gledaju je namršteno. Razmenjuju svoja prljava mišljenja, matore veštice. A deca — ništa, igraju se sa njom normalno, nije im on uzalud podilazio koliko god je umeo — napravio im je drven ormarić, kućicu za lutke, ljuljašku... pa i onu klupu na kojoj sede matore veštice takođe je on napravio. «Dobro» — rekao je za sebe, odvojio se od pukotine u kapiji, poslednji put osmotrio garažu i provukao se kroz tajni prolaz.

Na jugozapadnoj periferiji grada, pored napuštene benzinske pumpe na kraju Rudarske ulice, bila je telefonska kućica. Bogzna ko se sad služio tim telefonom — okolo su bile samo napuštene kuće a dalje, prema jugu, pružala se pustara bivše gradske deponije. Redrik je seo u senci kućice na zemlju i zavukao ruku u rupu ispod nje. Napipao je prljavi zamašćeni papir i dršku pištolja zavijenog u taj papir; pocinčana kutija sa mecima takođe je bila na mestu, i vrećica sa «narukvicama», i stari novčanik sa falsifikovanim dokumentima — skrovište je bilo u redu. Onda je skinuo jaknu i kačket i uzeo zavežljaj ispod pazuha. Neko vreme je sedeo, odmeravajući na dlanu porculanski kontejner koji je nosio neumoljivu i groznu smrt. Onda je osetio kako mu nervni tik opet trza obraz.

— Šuharte — promrmljao je, ne čujući svoj glas. — Šta radiš to, ludače? Budalo, pa oni će nas ovim sve podaviti... — Pritisnuo je dlanom obraz ali mu nije pomoglo. — Prokleti bili — rekao je za radnike koji su tovarili televizore u kamion. — Našli ste mi se na putu... Hteo sam da bacim ovo natrag u zonu i da se pokupim odavde...

Pogledao je naokolo sa bolom u grudima. Nad ispucalim asfaltom je treperio vreli vazduh, prozori kućâ bili su zakucani daskama, pustarom se kovitlala prašina. Bio je sâm.

— Dobro — rekao je, rešen. — Svako za sebe, samo je bog za sve. Biće mi dovoljno za ceo život.

Žurno, da se ne bi opet predomislio, stavio je kontejner u kačket a kačket zamotao u jaknu.

Zatim je kleknuo i, navalivši se, lako nakrenuo telefonsku govornicu. Debeli zavežljaj je pao na dno jame ispod govornice i još je ostalo dosta slobodnog mesta. Oprezno je spustio govornicu, probao da je zaljulja obema rukama i ustao, otresajući dlanove.

— I gotovo — rekao je. — I ništa više.

Ušao je u vrelu unutrašnjost staklene kućice, stavio novčić i okrenuo broj.

— Guta — rekao je — samo nemoj ništa da brineš; opet su me uhvatili. — Čuo je kako je ona grčevito uzdahnula i žurno nastavio: — Ma nije ništa strašno, najviše šest do osam meseci, sa dozvoljenim posetama... proći će to. A bez novca nećeš ostati, poslaće ti novac... — Ona je ćutala. — Sutra će te pozvati u komandaturu, pa ćemo se tamo videti. Dovedi Majmunčicu.

— Hoće li pretresati stan? — upitala je muklo.

— Pa i ako budu — neće ništa naći. Ništa, drži se sad. Udala si se za stalkera, pa sad nemoj da se žališ. Pa, do sutra. Vodi računa — nisam te zvao. Ljubim te.

Naglo je spustio slušalicu i nekoliko trenutaka stajao žmureći i stežući zube tako da mu je zujalo u ušima. Onda je opet ubacio novčić i okrenuo drugi broj.

— Slušam vas — rekao je Promukli.

— Šuhart — rekao je Redrik. — Slušajte pažljivo i ne prekidajte...

— Šuhart? — veoma prirodno začudio se Promukli. — Koji Šuhart?

— Ne prekidajte me, kažem! Ulovili su me, pobegao sam a sad idem da se predam. Dobiću dve i po do tri godine. Žena će mi ostati bez para. Pobrinućete se za nju; ništa ne sme da joj nedostaje, jasno? Je li vam jasno, pitam?

— Nastavite — rekao je Promukli.

— Blizu onog mesta gde smo se prvi put sreli ima jedna telefonska govornica. Jedna jedina, nećete pogrešiti. Kontejner je ispod nje. Ako hoćete — uzmite ga, ako nećete — nemojte, ali moja žena mora biti obezbeđena. Nas dvojica ćemo još mnogo raditi zajedno. A ako se vratim i vidim da ste igrali prljavo... Ne savetujem vam prljavu igru. Jasno?

— Razumeo sam — rekao je Promukli. — Hvala. — Onda je, lako oklevajući, upitao: — Treba li vam advokat?

— Ne — odgovorio je Redrik. — Sve pare — mojoj ženi. Zdravo.

Okačio je slušalicu, osvrnuo se, zavukao ruke duboko u džepove pantalona i polako se uputio rudarskom ulicom između praznih, napuštenih kuća.




III Ričard H. Nunan, 51 godina, predstavnik dostavljača elektronske opreme za Harmontski ogranak MIVC.


Ričard H. Nunan je sedeo za stolom u svom kabinetu i crtao đavolčiće u velikoj poslovnoj beležnici. Pritom se smeškao sa razumevanjem, klimao glavom i uopšte nije slušao posetioca.

Nunan je očekivao važan telefonski poziv, a posetilac, doktor Pilman, ravnodušno je iznosio zamerke. Ili je zamišljao da iznosi zamerke. Ili je pokušavao da natera sebe da poveruje da iznosi zamerke.

— Sve ćemo mi to uzeti u obzir — rekao je najzad Nunan, završavajući desetog, radi okruglog broja, đavolčića, i zaklapajući beležnicu. — Ma to stvarno nema smisla...

Valentin je ispružio ruku sa tankom šakom i pedantno otresao pepeo u pepeljaru.

— A šta ćete to uzeti u obzir? — učtivo je upitao.

— Sve što ste rekli — veselo je odgovorio Nunan, zabacujući se u fotelji. — Do poslednje reči.

— A šta sam ja to rekao?

— To nije bitno — odgovorio je Nunan. — Sve što god vi kažete biće uzeto u obzir.

Valentin (doktor Valentin Pilman, dobitnik Nobelove i drugih nagrada) sedeo je pred njim u dubokoj fotelji, omalen, uredan, fin, na njegovoj jakni od jelenske kože — ni mrljice, na pantalonama — ni nabora; blistavo bela košulja, kravata strogo jednobojna, izglancane cipele; na tankim bledim usnama — ironičan osmeh, ogromne tamne naočare kriju mu oči, nad širokim niskim čelom — crna kosa kao četka.

— Ja bih rekao, da vi sasvim nezasluženo dobijate vašu fantastičnu platu — rekao je. — Pa i više od toga, rekao bih da ste vi pravi saboter, Dik.

— Psst! — šapnuo je Nunan. — Zaboga, nemojte tako glasno!

— Stvarno — nastavio je Valentin — odavno vas posmatram: vi uopšte ništa ne radite.

— Čekajte malo! — prekinuo ga je Nunan i mahnuo debelim rumenim prstom. — Kako to mislite — ne radim? Zar je ijedna reklamacija ostala nerazmotrena?

— Ne znam — rekao je Valentin i opet otresao pepeo sa cigarete. — Dolazi nam dobra oprema, a dolazi nam i loša. Dobru dobijamo malo češće, ali gde je vaš udeo u tome — ne znam.

— E, pa, kad ne bi bilo mene — odgovorio je Nunan — dobru biste dobijali malo ređe. Osim toga, vi, naučnici, sve vreme kvarite dobru opremu, a onda podnosite reklamacije i ko vam ih odobrava? Kad ja ne bih...

Telefon je zazvonio i Nunan je, odmah zaboravivši na Valentina, podigao slušalicu.

— Mister Nunan? — rekla je sekretarica. — Opet vas traži gospodin Lemhen.

— Dajte vezu.

Valentin je ustao, stavio opušak u pepeljaru, mahnuo rukom u znak pozdrava i izišao — omalen, prav, skladno građen.

— Mister Nunan? — začuo se u slušalici poznati otegnuti glas.

— Slušam.

— Vas nije lako zateći na radnom mestu, mister Nunan.

— Stigla je nova pošiljka...

— Da, znam već. Mister Nunan, doputovao sam samo nakratko. Ima nekoliko pitanja koje moramo razmotriti u četiri oka. Reč je o poslednjim ugovorima sa «Micubiši denši». Pravna strana.

— Na usluzi.

— Onda, ako vam odgovara, kroz trideset minuta u našoj kancelariji. Može?

— Sasvim u redu. Kroz pola sata.

Ričard Nunan je spustio slušalicu, ustao i, trljajući punačke ruke, prošao po kabinetu. Čak je počeo da peva nekakav moderni šlager ali odmah je zafalširao i prekinuo se, dobrodušno se smejući samom sebi. Zatim je uzeo šešir, prebacio mantil preko ruke i izišao u prijemnu.

— Mala — rekao je sekretarici — moram kod klijenata. Ostanite tu da komandujete garnizonom, čuvajte nam tvrđavu, a ja ću vam doneti čokoladu.

Sekretarica se osmehnula. Nunan joj je poslao poljubac i uputio se institutskim hodnicima.

Nekoliko puta pokušavali su da ga zaustave, uhvate za revere — on se izvijao, odgovarao šalama, molio da drže položaje bez njega, da se čuvaju, da se ne naprežu i na kraju, nezadržan ni od koga, izišao iz zgrade, po navici mahnuvši nerastvorenom propusnicom pred nosem dežurnog narednika.

Nad gradom su lebdeli niski oblaci, bila je omorina i prve nesigurne kapi su se razbijale o asfalt i topile se. Nabacivši mantil preko glave i ramena, Nunan je potrčao duž niza automobila prema svom pežou, uskočio unutra i bacio mantil sa sebe na zadnje sedište. Iz džepa sakoa izvadio je crnu okruglu palicu «etaka» i gurnuo je u akumulatorsko ležište dok nije kvrcnulo. Onda se, dodavši par puta gas, udobnije namestio za volanom i pritisnuo pedalu. Pežo je bešumno izišao na sredinu prolaza i uputio se ka izlazu iz predzone.

Pljusak je počeo naglo, iznenada, kao da je neko na nebu oborio vedro sa vodom. Asfalt je postao klizav i auto se zaneo u krivini. Nunan je smanjio brzinu i uključio brisače. Dakle, raport je podnet. Sada će da nas hvale. Odlično, ja sam za. Ja baš volim kad me hvale. Naročito kad me preko volje hvali sam gospodin Lemhen. Čudna stvar, zašto nam se toliko sviđa kad nas hvale? Pohvala nije novac. Možda je u pitanju slava? Ali gde može biti slave u našem poslu? «Proslavio se, sad za njega znaju trojica.» Dobro, u ovom slučaju četvorica, ako se računa Bejlis. Kako je čovek smešno biće!... Možda mi volimo pohvalu kao takvu. Kao deca sladoled. Što je baš glupo. Kako se ja mogu uzdići u sopstvenim očima? Zar ja ne znam sebe? Starog debeljaka Ričarda H. Nunana? Uzgred, šta beše ono «H»? Eto ti ga na! Nemam ni koga da pitam... Neću valjda pitati Lemhena... a, setio sam se! Herbert. Ričard Herbert Nunan. Ala lije!

Skrenuo je na Centralni prospekt i odjednom pomislio: kako je porastao naš gradić za poslednjih nekoliko godina! Kakve su nebodere podigli... Evo još jedan grade. U šta li se pretvara ovaj grad? Zabavni park, najbolji džez orkestar na svetu, noćni klubovi i tako dalje — sve za naš vrli garnizon i za naše neustrašive turiste, naročito one sa dubljim džepom, i za plemenite vitezove nauke... Samo je periferija još više opustela.

Da, voleo bih da znam, kako će se sve ovo završiti. A međutim, pre deset godina sam bio siguran da znam kako će da se završi. Neprobojne granice. Mrtav pojas širine pedeset kilometara oko Zone. Vojnici i naučnici, i više nikog. Rak-rana na telu planete pod totalnom blokadom... I nisam samo ja tako mislio; svi su tako mislili. Kakvi su propisi predlagani... A sad već niko i ne zna, kako se ta opšta čvrsta rešenost istopila i iščezla. «S jedne strane, ne može se poreći da... A s druge strane, ne može se ni prevideti da...» Ali verovatno je počelo kad su stalkeri izneli iz Zone prve «etake». Baterije... Da, mora biti da je tako počelo. Naročito kad je otkriveno da se oni razmnožavaju. Ispalo je da rak-rana nije tako strašna, da i nije rana uopšte, već da je pre riznica... A sad više niko i ne zna šta je — rak-rana, riznica, đavolja sablazan, Pandorina kutija, đavoli ili anđeli...

Važno je da se polako eksploatiše. Dvadeset godina se muče, potrošili su milijarde, a nisu uspeli da iziđu na kraj sa organizovanim krađama. Svako ima svoj mali biznis, a učene glave važno saopštavaju: s jedne strane ne može se poreći, a s druge strane ne može se prevideti da objekat taj i taj, budući ozračen rentgenskim zracima pod uglom od osamnaest stepeni, izlučuje kvazitermičke elektrone pod uglom od dvadeset dva stepena... Ma nek’ idu oni u... Svejedno neću doživeti da vidim kako će se završiti.

Auto je prolazio pored kuće Lešinara Barbridža. U svim sobama je zbog olujnog sumraka gorelo svetlo i videlo se kako se u prozorima na spratu, u sobama lepotice Dine, kreću parovi u igri.

Ili su počeli rano jutros, ili još nisu završili odjuče. Takva se moda proširila gradom — zabave traju danima. Podigli smo jaku omladinu, izdržljivu i upornu u svojim namerama...

Nunan je zaustavio automobil pred neuglednom zgradom sa neprimetnim natpisom: «Pravna kancelarija Korš, Korš i Sajmak». Izvadio je «etak» i stavio ga u džep, opet prebacio mantil preko glave, uzeo šešir i utrčao u ulaz — pored vratara zadubljenog u novine, uz stepenište sa izlizanim tepihom, zalupao je potpeticama po mračnom hodniku na spratu prožetom specifičnim mirisom čiju prirodu je on svojevremeno uzaludno pokušavao da razjasni, otvorio vrata na kraju hodnika i ušao u prijemnu kancelariju. Na mestu sekretarice sedeo je nepoznati crnomanjasti mladić i kopao po utrobi nekakve komplikovane elektronske aparature postavljene na mestu pisaće mašine. Ričard Nunan je okačio mantil i šešir na vešalicu, obema rukama zagladio ostatke kose iznad ušiju i upitno pogledao mladića. Ovaj je klimnuo i Nunan otvori vrata od kabineta.

Gospodin Lemhen je s naporom ustao iz velike kožne fotelje pored prozora sa zavesom.

Četvrtasto generalsko lice mu se naboralo, što je označavalo ili pozdravnu grimasu, ili nezadovoljstvo zbog lošeg vremena. A možda se samo obuzdavao da ne kine.

— A, stigli ste — otegnuto je rekao. — Slobodno uđite, sedite.

Nunan je potražio pogledom gde da sedne, ali nije bilo ničeg osim obične drvene stolice sa ravnim naslonom za leđa. Onda je seo na ivicu stola. Dobro raspoloženje ga je pomalo počelo napuštati a da još nije bio svestan zašto. Onda mu odjednom postade jasno da ga nisu zvali zbog hvaljenja. Pre će biti suprotno. Dan gneva, filozofski je pomislio i pripremio se za najgore.

— Zapalite — ponudio ga je gospodin Lemhen, opet sedajući u fotelju.

— Hvala, ne pušim.

Gospodin Lemhen je klimnuo sa takvim izrazom lica kao da su se potvrdile njegove najgore slutnje, spojio pred licem vrhove prstiju obeju ruku i neko vreme pažljivo gledao u njih.

— Možda danas ipak nećemo razmatrati pravna pitanja u vezi sa firmom «Micubiši denši»? — najzad je rekao.

To je trebalo da bude šala i Nunan se spremno osmehnuo i rekao:

— Kako god hoćete.

Sedenje na stolu bilo je đavolski neudobno — noge mu nisu dopirale do poda.

— Sa žaljenjem moram da vas obavestim — rekao je gospodin Lemhen — da je vaš izveštaj ostavio odličan utisak u vrhu.

— Hm... — promumlao je Nunan. Počinje, pomislio je.

— Bio je čak predlog da dobijete orden — nastavio je gospodin Lemhen — ali ja sam smatrao da je bolje sačekati sa tim. I bio sam u pravu. — On je najzad prestao da razgleda figuru od svojih deset prstiju i pogledao ispod oka u Nunana: — Vi se sigurno pitate zašto sam ispoljio takvu, reklo bi se, preteranu opreznost...

— Sigurno ste imali neke razloge — reče Nunan kao da se dosađuje.

— Da, imao sam. Šta je proizilazilo iz vašeg izveštaja, Ričarde? Grupa «Metropol» je likvidirana. Zahvaljujući vama. Grupa «Zeleni cvet» uhvaćena na delu u punom sastavu. Odličan posao. I opet vaš. Grupe «Vor», «Kvazimodo», «Lutajući muzičari» i sve ostale, ne sećam se njihovih šifara, raspustile su se same, svesne da će ih danas-sutra uloviti. Sve je to tako zaista i bilo; imamo potvrde iz drugih izvora. Bojno polje je počišćeno. Ostalo je iza vas, Ričarde. Protivnik se povukao u neredu, pretrpevši značajne gubitke. Jesam li dobro izložio situaciju?

— U svakom slučaju — oprezno je rekao Nunan — u poslednja tri meseca iznošenje materijala iz Zone preko Harmonta je prekinuto... Barem po mojim podacima — dodao je.

— Protivnik se povukao, je li tako?

— Pa, ako baš insistirate na tom izrazu... Tako je.

— Nije tako! — rekao je gospodin Lemhen. — Stvar je u tome, što se taj protivnik nikad ne povlači. Znam to pouzdano. Požurivši sa pobedničkim izveštajem, Ričarde, vi ste demonstrirali nezrelost. Zato sam i predložio da vam se zasad ne dodeli odlikovanje.

Ma idi ti u materinu sa svojim odlikovanjem, mislio je Nunan, klateći nogom i mračno gledajući vrh cipele. Možeš da okačiš svoje odlikovanje znaš gde. Našao se moralista, učitelj. Ja i bez tebe znam s kim imam posla, ne trebaju mi tvoje lekcije o protivniku. Kaži prosto i jasno: gde, kad i šta sam propustio... šta su te bitange još iznele... kakve nove puteve i načine su našli... i bez packi, nisam ti ja nekakav žutokljunac, meni je pedeseta prevalila i ne sedim ja tu zbog tvog ordenja...

— Šta znate o Zlatnoj kugli? — odjednom je upitao Lemhen.

Bože, kakve sad veze ima Zlatna kugla, razdraženo je pomislio Nunan. Crko dabogda sa tvojim načinom vođenja razgovora...

— Zlatna kugla je lokalni mit — monotono je referisao. — Predmet u zoni koji ima oblik zlatne kugle i ispunjava ljudima želje.

— Sve želje?

— Prema kanonskoj verziji mita — sve. Postoje i neke varijante...

— Tako — rekao je gospodin Lemhen. — A šta ste čuli o «smrt-lampi»?

— Pre osam godina — monotono je nastavio Nunan — stalker Stefan Norman, po nadimku Cvikeraš, ponudio je Institutu nekakav uređaj, koliko se može suditi po njegovim rečima, nekakav ozračivač sa smrtonosnim dejstvom na zemaljske organizme. Postignut je i dogovor oko cene. A onda je Cvikeraš otišao u Zonu i nije se vratio. Niko ne zna gde se taj aparat nalazi. U Institutu još čupaju kose zbog njega. Naš poznanik Hju iz «Metropola» ponudio je za taj aparat bilo koju sumu koja se može smestiti na listiću čekovne knjižice.

— I to je sve? — upitao je gospodin Lemhen.

— To je sve — odgovorio je Nunan. On je razgledao sobu sa naglašenom dosadom.

— Tako — rekao je Lemhen. — A šta znate o «račjem oku»?

— O kakvom oku?

— Račjem. Rak. Znate? — gospodin Lemhen je spojio u vazduhu palac i kažiprst. — Sa kleštima.

— Prvi put čujem — odgovorio je Nunan, mršteći se.

— Dobro, a šta znate o «grom-salvetama»?

Nunan je skočio sa stola i stao pred Lemhena, gurnuvši ruke u džepove.

— Ne znam ništa — rekao je. — A vi?

— Na žalost, ni ja ne znam ništa. Ni o «račjem oku», ni o «grom-salvetama». Ali oni ipak postoje.

— U mojoj Zoni? — upitao je Nunan.

— Sedite, sedite — rekao je gospodin Lemhen, mašući rukom. — Naš razgovor tek počinje.

Sedite.

Nunan je obišao sto i seo na neudobnu stolicu sa visokim naslonom.

Kud navija? — grozničavo je mislio. Kakve su ovo novosti? Mora da su našli nešto u drugim Zonama, a on me sad muči, gad. Nikad me nije voleo, stari đavo, ne može da zaboravi onaj slučaj...

— Da nastavimo naš mali ispit — rekao je Lemhen, povukao zavesu i pogledao kroz prozor. — Pada — izjavio je. — Baš dobro. — Pustio je zavesu, zabacio se u fotelji i, gledajući u plafon, upitao: — Šta je sa našim starim Barbridžem?

— Barbridž? Lešinar Barbridž je pod stalnom prismotrom. Invalid, materijalno obezbeđen. Sa Zonom više nikakve veze. Vlasnik četiri bara, plesne škole i agencije za organizovanje izleta oficira garnizona i turista. Ćerka, Dina, vodi nestalan život. Sin, Artur, tek što je završio prava na koledžu.

Gospodin Lemhen je zadovoljno klimnuo.

— Sažeto i jasno — pohvalio je Nunana. — A šta radi Kreon Maltežanin?

— Jedan iz malog broja aktivnih stalkera. Bio je povezan sa grupom «Kvazimodo», a sad polako prodaje svoj plen Institutu preko mene. Držim ga na slobodi — jednom će se neko upecati na njega. Istina, u poslednje vreme mnogo pije i ne verujem da će još dugo.

— Kontakti sa Barbridžem?

— Udvara se Dini. Bez uspeha.

— Vrlo dobro — rekao je gospodin Lemhen. — A šta se čuje o Riđem Šuhartu?

— Pre mesec dana izišao iz zatvora. Materijalno obezbeđen. Pokušao je da emigrira, ali... — Nunan je poćutao. — Ukratko, porodični problemi. Njemu sad nije do Zone.

— Je li to sve?

— To je sve.

— Nije baš mnogo — rekao je gospodin Lemhen. — A kako stoje stvari sa Lakijem Karterom?

— On već više godina nije stalker. Trguje polovnim automobilima. Osim toga, ima radionicu, preuređuje automobile za pogon na «etake». Četvoro dece, žena umrla pre godinu dana. Izdržava taštu.

Lemhen je klimnuo.

— Jesam li zaboravio nekog od starih? — dobrodušno je upitao.

— Zaboravili ste Džonatana Majlsa po nadimku Kaktus. Trenutno je u bolnici, umire od raka.

I zaboravili ste Imalina...

— Da-da-da; šta je sa Imalinom?

— Kod njega je sve po starom — rekao je Nunan. — Ima grupu od tri čoveka. Nedeljama borave u Zoni i uništavaju na licu mesta sve što nađu. A njegovo društvo Anđela-Ratnika se raspalo...

— Zašto?

— Pa, kao što znate, oni su se bavili prikupljanjem plena, kojeg je Imalin onda vraćao u Zoni.

Đavolovo đavolu. Sad više nema šta da se prikuplja, a osim toga, novi direktor ogranka natovario im je na vrat policiju.

— Jasno — rekao je gospodin Lemhen. — A mladi?

— Mladi... dolaze i odlaze. Ima pet-šest iskusnijih, ali u poslednje vreme nemaju kome da prodaju plen i ne znaju šta će. Ja ih polako vrbujem... Rekao bih, šefe, da je sa stalkerstvom u mojoj Zoni praktično svršeno. Stariji su gotovi, mladi ne znaju da rade a i profesija više nije prestižna kao nekad. A došlo je i vreme tehnike, automatskih stalkera.

— Da, čuo sam o tome — rekao je gospodin Lemhen. — Samo što ti automati zasad ne mogu da isplate ni utrošenu energiju. Ili ja, možda, grešim?

— To je pitanje vremena. Uskoro će biti isplativi.

— Kad?

— Kroz pet-šest godina...

Gospodin Lemhen je opet klimnuo.

— Vi sigurno i ne znate da je i protivnik počeo da koristi automatske stalkere?

— U mojoj Zoni? — trgnuo se Nunan.

— I u vašoj takođe. Kod vas im je baza u Reksopolisu, odakle prebacuju opremu helikopterima preko planine u Zmijski klanac, na Crno jezero, do podnožja vrha Bolder...

— Ali to je periferija — rekao je Nunan nepoverljivo. — Tamo nema ničeg, šta mogu tamo da nađu?

— Malo, vrlo malo. Ali ipak nalaze. Uostalom, to sam ja samo onako, to nije važno... Dakle, da rezimiramo. Stalkera-profecionalaca u Harmontu gotovo da više i nema. Oni koji su ostali više ne rade u Zoni. Omladina je nevešta i delimično zavrbovana. Vaš protivnik je razbijen, odbačen, pritajio se negde i liže rane. Plena nema, a kad se i pojavi, nema kupaca za njega. Nelegalnog iznošenja materijala iz harmontske Zone u protekla tri meseca nema. Je li tako?

Nunan je ćutao. Evo, sad će, mislio je. Sad će me tresnuti nečim po glavi. Ali gde je rupa? I to, očigledno, nije mala rupa. Hajde, hajde, matori veštac. Ne muči me više...

— Ne čujem odgovor — rekao je gospodin Lemhen i prineo dlan zbrčkanom dlakavom uvetu.

— Dobro, šefe — mračno je rekao Nunan. — Dosta je. Skuvali ste me i ispekli, možete me izneti na sto.

Gospodin Lemhen je neodređeno šmrknuo.

— Ja prosto ne znam šta da vam kažem — rekao je sa neočekivanom jarošću. — Uvlačite se pretpostavljenima, a kako je meni bilo, kad su prekjuče... — on se odjednom prekinuo, ustao i pošao preko kabineta do sefa. — Ukratko, za poslednja dva meseca, samo po našim podacima, protivničke grupe su iz raznih Zona dobile više od šest hiljada jedinica materijala. — On se zaustavio kod sefa, prešao rukom po njegovoj ukrašenoj bočnoj stranici i naglo se okrenuo prema Nunanu. — Prestanite da se zavaravate! — proderao se. — Tragovi Barbridža! Tragovi Maltežanina! Tragovi Nosonje Ben— Halevija, kojeg niste ni smatrali za potrebno da spomenete! Tragovi Gereša i Patuljka Cmiga! Eto kako vi vrbujete vašu omladinu! «Narukvice»! «Igle»! «Beli zvrkovi»! I ne samo to — još i nekakve «Račje oči», nekakvi «Pseći praporci», «Gromsalvete» i đavo bi ga znao šta još sve! — On se opet prekinuo, vratio se u fotelju, spojio prste kao ranije i učtivo upitao: — Šta mislite o tome, Ričarde?

Nunan je izvadio maramicu i obrisao vrat i potiljak.

— Ne znam šta da mislim — rekao je iskreno. — Izvinite, šefe, ovo je za mene... Dajte mi da se povratim... Barbridž! Barbridž više nema nikakve veze sa Zonom! Pa ja znam svaki njegov korak!

Priređuje pijanke i piknike na jezerima, zarađuje dobre pare i, jednostavno, nije mu potrebno...

Izvinite, znam da govorim gluposti ali, uveravam vas, ni na trenutak nisam prestao da pratim Barbridža otkako je izišao iz bolnice...

— Neću vas više zadržavati — rekao je gospodin Lemhen. — Dajem vam nedelju dana.

Referisaćete, na koji način materijal iz vaše Zone dospeva u ruke Barbridža... i svih drugih. Do viđenja!

Nunan je ustao, smušeno klimnuo profilu gospodina Lemhena i, nastavljajući da briše maramicom oznojeno čelo, izišao u prijemnu. Crnomanjasti mladić je pušio i zamišljeno gledao u utrobu razmontirane elektronske mašine. Na trenutak je pogledao prema Nunanu, ali pogled mu je bio prazan, okrenut unutra.

Ričard Nunan je nabio šešir na glavu, uzeo mantil pod ruku i krenuo napolje. Ovakvo nešto mi se još u životu nije desilo — konfuzno je mislio. Ma zamisli samo — Nosonja Ben-Halevi! Već je stigao i nadimak da zaradi... Kad? Takav klinac, sline mu cure... Ne, ne, sve to nije to... Ah, ti, đubre beznogo! Lešinaru! Kako si me sad udesio! Kako si me popišao po glavi!... Ali kako je to moguće?

To prosto nije moguće. Baš kao onda, u Singapuru — njuškom o sto, potiljkom o zid...

Ušao je u auto i neko vreme, kao u bunilu, pipao rukom po tabli tražeći ključ za paljenje. Sa šešira mu je tekla voda na kolena, on ga je skinuo i, ne gledajući, bacio nazad. Pljusak je oblivao prednje staklo i Nunanu se sve nekako činilo da baš zbog te kiše ne može da smisli šta dalje treba da radi. Najzad se trgnuo i udario se pesnicom po ćeli. Pomoglo je. Odmah se dosetio da ključa za paljenje nema i ne može biti, nego da mu je u džepu «etak». Večni akumulator. I treba da ga izvadiš iz džepa, idiote, i da ga ubaciš u akumulatorsko ležište, i onda ćeš barem moći da se odvezeš nekud što dalje od ove zgrade, gde ga kroz prozor sigurno prati ona stara mrcina...

Nunanova ruka sa «etakom» je zastala na pola puta. Tako. Barem znam od koga treba da počnem. Od njega ću i početi, i to kako! Niko nikad ni od koga nije počeo onako kako ću ja sad početi od njega. I to sa zadovoljstvom. Uključio je brisače i poterao auto niz bulevar, gotovo nikog ne videći pred sobom i polako se smirujući. Nema veze. Pa neka je i kao u Singapuru. Na kraju se i u Singapuru sve završilo dobro... Možeš misliti, jedanput njuškom o sto! Moglo je biti i gore. Moglo je biti ne njuškom i ne o sto, već o nešto sa ekserima. Dobro, nećemo se zamarati time. Gde je taj moj bar? Ništa se ne vidi... Aha, evo ga.

Vreme nije bilo ono pravo, ali bar «Pet minuta» kupao se u svetlu kao «Metropol». Otresajući se kao pas na obali, Ričard Nunan je ušao u jarko osvetljeni hol prožet mirisima duvana, parfema i ukislog šampanjca. Stari Beni, još uvek bez livreje, sedeo je za šankom ukoso od ulaza i nešto jeo, držeći viljušku u ruci. Ispred njega se svojim ogromnim stasom uzdizala među praznim flašama Madam i posmatrala ga kako jede. U baru još nisu pospremili od sinoć. Kad je Nunan ušao, Madam je odmah okrenula prema njemu široko lice pod debelim slojem šminke. Lice joj je u prvi mah bilo nezadovoljno, ali se odmah razvuklo u profesionalni osmeh.

— Oho! — uzviknula je dubokim glasom. — Pa to je gospodin Nunan lično! Jeste li se zaželeli devojaka?

Beni je mirno jeo dalje; bio je gluv kao top.

— Zdravo, stara moja! — rekao je Nunan, prišavši. — Šta će mi devojke, kad je preda mnom prava žena!

Beni ga je najzad primetio. Strašno lice, sve u plavim i crvenim ožiljcima, s mukom se iskosilo u osmeh.

— Zdravo, gazda! — rekao je muklo. — Jeste li svratili da se osušite?

Nunan mu se osmehnuo u odgovor i mahnuo rukom. Nije voleo da razgovara sa Benijem: sve vreme morao je da viče.

— Gde je moj upravnik, deco? — upitao je.

— U svojoj kancelariji — odgovorila je Madam. — Sutra je dan za plaćanje poreza.

— Uh, ti porezi! — rekao je Nunan. — Madam, molim da mi se spremi moje omiljeno, brzo ću se vratiti.

Bešumno gazeći po debelom sintetičkom tepihu prošao je pored separea zaklonjenih zavesama — na zidu pored svakog separea stajala je slika nekog cveta — skrenuo u nevidljivi ugao i bez kucanja otvorio vrata obložena kožom.

Kaćuša Koščati sedeo je za stolom i razgledao pomoću ogledalca zloslutni čir na nosu.

Videlo se: boli njega što sutra mora da plaća porez. Na potpuno praznom stolu pred njim stajala je bočica sa živinom mašću i čaša sa prozirnim napitkom. Kaćuša Koščati podigao je oči nalivene krvlju i skočio, ispustivši ogledalce. Ne govoreći ni reči, Nunan je seo u fotelju preko puta, neko vreme ćutke posmatrao hulju i slušao kako ovaj mrmlja nešto bez veze o prokletoj kiši i reumatizmu. Onda je rekao:

— Zaključaj vrata, prijatelju.

Koščati je, stupajući kao da ima ravne tabane, brzo otišao do vrata, okrenuo ključ i vratio se do stola. Kao neka čupava planina dizao se nad Nunanom i odano gledao u njega. A i Nunan je njega gledao, škiljeći. Odjednom se setio, da je pravo ime Kaćuše Koščatog — Rafael. Koščatim su ga prozvali zbog ogromnih koščatih šaka, plavkasto-crvenih i golih, koje su štrčale iz maljavih članaka kao iz manžeta. A nadimak Kaćuša on je dao sam sebi uveren da je to tradicionalno ime mongolskih careva. Rafael. Pa lepo, Rafaele, da počnemo.

— Kako ide posao? — upitao je prijateljski.

— Sve je u redu, šefe — brzo je odgovorio Koščati Rafael.

— Jesi li sredio u komandaturi onaj slučaj?

— Potrošio sam sto pedeset, ali svi su zadovoljni.

— Tih sto pedeset ide na tvoj račun — rekao je Nunan. — Sam si kriv, prijatelju. Trebalo je da paziš.

Koščati je napravio nesrećno lice i pokorno raširio ruke.

— Trebalo bi promeniti parket u holu — rekao je Nunan.

— Biće urađeno.

Nunan je poćutao, napućivši usne.

— Ima li robe? — upitao je, spustivši glas.

— Ima malo — odgovorio je Koščati, takođe tiše.

— Pokaži mi.

Koščati je brzo otišao do sefa, izvadio zavežljaj, stavio ga na sto pred Nunana i razmotao.

Nunan je jednim prstom pročeprkao po gomilici «crnih kapljica», uzeo «narukvicu», pogledao je sa svih strana i vratio.

— Je l’ to sve? — upitao je.

— Kad ne nose... — vinovničkim glasom odgovori Koščati.

— Ne nose... — ponovio je Nunan. Onda je pažljivo nanišanio i iz sve snage šutnuo vrhom cipele Koščatog u koleno. Ovaj je jauknuo, sagnuo se da se uhvati za udareno mesto, ali se odmah ispravio i stao u stavu mirno. Onda je Nunan skočio, odgurnuo fotelju, ščepao Koščatog za kragnu i krenuo na njega, udarajući ga nogom, kolutajući očima i psujući. Koščati je jaukao, dizao glavu kao uplašeni konj i uzmicao od Nunana dok nije pao na kauč.

— Sediš na dve stolice, gade? — šištao je Nunan u oči pobelele od straha. — Lešinar pliva u robi, a ti mi donosiš nekakve tričarije?... — On je zamahnuo i udario Koščatog po licu, gledajući da zakači nos sa čirem. — Istrunućeš u zatvoru! Valjaćeš se u sopstvenim govnima!... Suvim hlebom ću te hraniti... Zažalićeš kad si se rodio! — Opet je zamahnuo i udario pesnicom u čir. — Otkud Barbridžu roba? Zašto je nose njemu a ne tebi? Ko mu je donosi? Zašto ja o tome ništa ne znam? I za koga radiš ti, svinjo dlakava? Odgovaraj!

Koščati je nemo otvarao i zatvarao usta. Nunan ga je najzad pustio, vratio se u fotelju i digao noge na sto.

— Pa?

Koščati je ušmrknuo krv iz nosa i rekao:

— Šefe, časna reč... Kakva roba kod Lešinara? Pa nema on nikakve robe. Danas niko nema robe...

— Hoćeš da kažeš da sam ja to izmislio? — ljubazno je upitao Nunan, skidajući noge sa stola.

— Ma ne, šefe... Časna reč... — zabrzao je Koščati. — Nije mi ni na kraj pameti...

— Ja ću tebe da izbacim iz posla — mračno je rekao Nunan. — Nisi više nizašta. Koji ćeš mi takav? Takvih, kao ti, mogu na ulici da nađem koliko hoću. A za posao mi treba pravi čovek.

— Sačekajte malo, šefe — razložno je rekao Koščati, razmazujući krv po licu. — Šta ste odmah tako skočili na mene?... Dajte da razmislimo... — Oprezno je dodirnuo čir vrhom prsta. — Kažete, Barbridž ima mnogo robe? Ne znam. Ja se izvinjavam, ali to vam je neko slagao. Niko sad nema robe. U Zonu idu sami balavci i ne vraćaju se iz nje. Ne, šefe, neko vas je prevario...

Nunan ga je gledao ispod oka. Činilo se da Koščati stvarno ništa ne zna. A nije mu ni bilo u interesu da laže — sa Lešinarem Barbridžem niko se još nije ovajdio.

— Oni izleti — je l’ se to isplati? — upitao je.

— Izleti? Ne naročito. Ne možeš se obogatiti od toga. U gradu uopšte više nama posla koji se puno isplati...

— A gde se ti izleti priređuju?

— Gde se priređuju? Pa, na raznim mestima. Kod Bele planine, na Vrućim izvorima, na jezerima...

— A kakvi su mu klijenti?

— Kakvi su mu klijenti? — Koščati je šmrknuo, zatreptao i rekao ubeđeno: — Šefe, ako ste hteli time da se pozabavite — bolje nemojte. Lešinara na ovome nećete uhvatiti.

— A zašto?

— Lešinarovi klijeni su: prvo — plavi šlemovi — Koščati je počeo da nabraja na prste — drugo — oficiri iz komandature i, na kraju, turisti iz «Metropola», «Belog ljiljana» i «Posetioca»... A onda, on već ima dobru reklamu, lokalni momci takođe idu kod njega... Časna reče, šefe, tu nećete ništa naći.

Za devojke nam plaća — onako, nije puno...

— Znači, i Harmontovci idu onamo?

— Uglavnom omladina.

— I šta se događa na tim izletima?

— Šta se događa? Pa, prvo odemo tamo autobusima. Tamo su već šatori, bife, muzika... Onda se zabavlja kako ko voli. Oficiri su više sa devojkama a turisti idu da vide Zonu — ako su kod Vrućih izvora, odande im je Zona nadohvat ruke, odmah iza Sumporne klisure... Lešinar je onamo nabacao gole konjske kosti, pa oni sad gledaju na dvoglede...

— A lokalni momci?

— Lokalni? Njih to, naravno, ne zanima. Tako, zabavljaju se... kako ko ume.

— A Barbridž?

— Šta Barbridž? Kako svi, tako i Barbridž...

— A ti?

— A šta ja? Kako svi, tako i ja. Pazim, da ne preteraju sa devojkama... i... eto, tako... Kao i svi, uglavnom.

— I koliko sve to traje?

— Kako kad. Nekad tri dana, nekad i celu nedelju.

— I koliko to zadovoljstvo košta? — upitao je Nunan, misleći na nešto sasvim drugo.

Koščati mu je nešto odgovorio; Nunan ga nije slušao. Evo gde je rupa, mislio je. Nekoliko dana... i nekoliko noći. U tim uslovima niko ne može stalno držati na oku Barbridža, čak ni ako mu je to zadatak. Ali opet nije jasno. Tamo je klisura, a on je invalid... Ne, ima tu još nešto...

— Ko je od lokalnih stalno tamo?

— Od lokalnih? Pa rekao sam — uglavnom omladina. Halevi, Ražba... Onda Petlić, pa onaj Cmig... Ide i Maltežanin. Veselo društvo. Oni sve to zovu «nedeljna škola». Kažu: hoćemo li u «nedeljnu školu»? A uglavnom prate sredovačne turistkinje. I dobro zarađuju tako. Dođe neki bakutaner iz Evrope...

— «Nedeljna škola» — ponovio je Nunan.

Iznenada mu se javila neobična misao. Škola. Ustao je.

— Dobro — rekao je. — Bog s vama i vašim izletima. To se mene ne tiče. Ali da znaš: Lešinar dobija robu, a to me se već tiče, druškane. To mi ne možemo ostaviti tako. Traži, Koščati, traži, ili ću te škartirati. Odakle mu roba, ko mu donosi — saznaj tačno i ponudi dvadeset posto više nego on.

Jasno?

— Jasno, šefe! — Koščati je takođe odmah ustao i stajao u stavu mirno. Na okrvavljenoj njušci — odanost.

— Ma mrdni se! Mućni malo glavom, životinjo! — proderao se odjednom Nunan i izišao.

U holu za šankom Nunan je bez žurbe ispio svoj aperitiv, popričao sa Madam o padu morala, nagovestio da će uskoro proširiti ovaj posao i, spustivši glas radi veće važnosti, predložio šta da se uradi sa Benijem: ostario je, ogluveo, reakcija mu je spora, ne stiže kao pre... Bilo je već šest sati, bio je gladan, ali mozgom mu se sve vrtela, svrdlala čudna misao koja nije bila ni sa čim spojiva i istovremeno je mnogo toga mogla da objasni. Uostalom, i ovako se koješta razjasnilo, spao je sa ovog slučaja veo misterije, ostala je samo ljutnja na sebe što nije ranije pomislio na takvu mogućnost, ali nije to bilo glavno, glavna je bila ona ideja koja mu nije davala mira.

Oprostivši se od Madam i stegnuvši ruku Beniju, Nunan se odvezao pravo u «Boržč».

Nevolja je u tome, mislio je, što mi prosto ne primećujemo kako prolaze godine. Tačnije, kako se sve menja. Mi znamo da se sve menja, od detinjstva nas uče da se sve menja, mnogo puta smo videli sopstvenim očima kako se sve menja, i u isto vreme potpuno smo nesposobni da ulovimo onaj trenutak kada se događa promena, ili tražimo promenu na pogrešnom mestu. Evo, već su se pojavili novi stalkeri opremljeni kibernetikom. Stari stalker je bio prljav i mračan čovek koji je sa životinjskom upornošću, milimetar po milimetar, puzao kroz Zonu tražeći svoje blago. A novi stalker je kicoš sa kravatom, inženjer, sedi negde kilometar od Zone, u ustima mu cigareta, pored ruke čaša sa pićem, sedi tako i gleda u ekran. Gospodin sa platom. Sasvim logična slika. Toliko logična da ostale mogućnosti ni ne padaju na pamet. A ima ih — «nedeljna škola», na primer.

I odjednom, reklo bi se — iz čistog mira, obuze ga očajanje. Sve je to bilo uzaludno. Bože moj, pomislio je, pa to što mi radimo ništa ne vredi! Ne možemo ih zaustaviti, ne možemo ništa!

Ništa ne može da zadrži tu bujicu, pomislio je sa užasom. I ne zato, što mi loše radimo, ili što su oni lukaviji i pametniji od nas. Jednostavno, takav nam je svet. I takav je čovek u tom svetu. Da nije bilo Posete — bilo bi nešto drugo. Svinja će već naći blato da se uvalja u njega...

U «Boržču» je bilo mnogo sveta i prijatno je mirisalo. «Boržč» se takođe mnogo izmenio — ni plesača, ni pijanki. Imalin više ne navraća ovamo. Redrik Šuhart je, možda, zavukao ovamo svoj rošavi nos, namrštio se i otišao. Ernest je još uvek u zatvoru, posao vodi njegova žena. Došla je na svoje: solidni stalni gosti, čitav Institut dolazi ovamo na ručak, pa i stariji oficiri — prijatni separei, dobra i ne skupa jela, najbolje pivo. Sasvim ugodan restorančić.

U jednom od separea Nunan ugleda Valentina Pilmana. Nobelovac je sedeo za šoljom kafe i čitao časopis presavijen napola. Nunan je prišao.

— Mogu li da vam se pridružim? — upitao je.

Valentin je podigao svoje crne naočare u pravcu Nunana.

— A! — rekao je — Izvolite.

— Samo da operem ruke — rekao je Nunan, setivši se onog čira.

On je ovde bio stari gost i, kada se vratio i seo preko puta Valentina, na stolu je već bio mali mangal sa šuraskoom koji se dimio i visoka čaša sa pivom — ni hladnim, ni toplim, baš onakvim kakvo je on voleo. Valentin je spustio časopis i srknuo kafu.

— Slušajte, Valentine — rekao je Nunan, režući parče mesa — šta vi mislite, kako će se sve ovo završiti?

— Na šta mislite?

— Pa ovo — Poseta, Zone, stalkeri, vojno-industrijski kompleksi... Kako bi se sve to moglo završiti?

Valentin je dugo gledao u njega slepim crnim staklima. Onda je upalio cigaretu i rekao:

— Za koga konkretno?

— Pa, recimo, za naš deo planete.

— Zavisi od toga, hoćemo li imati sreće ili ne — rekao je Valentin. — Mi sad već znamo da je u našem delu planete Poseta prošla bez ozbiljnijih posledica. Naravno, nije isključeno da ćemo, vadeći nasumice kestenje iz te vatre, jednom izvući nešto takvo zbog čega će život ne samo ovde kod nas, nego i na celoj planeti postati nemoguć. Onda nećemo imati sreće. Ali takve opasnosti su uvek pretile čovečanstvu. — Rasterao je duvanski dim dlanom i osmehnuo se. — Vidite, ja sam odavno prestao da na čovečanstvo gledam kao na celinu. Čovečanstvo u celini je suviše stacionaran sistem, ničim se ne može ozbiljnije potresti.

— Mislite? — razočarano je rekao Nunan. — Pa, možda je i tako.

— Recite pošteno, Ričarde — očigledno se zabavljajući, počeo je Valentin — šta se za vas, kao poslovnog čoveka, promenilo posle Posete? Evo, saznali ste da u svemiru postoji barem još jedna razumna civilizacija osim ljudske. I šta s tim?

— Kako da vam kažem... — promrmljao je Nunan, već žaleći što je započeo ovaj razgovor. Tu nije bilo o čemu da se razgovara. — Šta se za mene promenilo?... Na primer, evo već mnogo godina ja se osećam na neki način nesigurno, ugroženo. Oni su, ovog puta, došli i odmah otišli. Ali šta ako dođu opet i zažele da ostanu? Za mene, kao poslovnog čoveka, nije nevažno pitanje ko su oni, kako žive, šta im je potrebno... U najprimitivnijoj varijanti biću prisiljen da razmislim kako da promenim proizvodnju. Moram biti na sve spreman. Ali šta ako ispadnem uopšte suvišan, nepotreban u njihovom sistemu? — On je živnuo. — A šta ako se ispostavi da smo svi mi nepotrebni? Slušajte, Valentine, kad smo već došli na to, ima li uopšte nekih odgovora na ta pitanja? Ko su oni, šta su želeli, da li će se vratiti ili ne?...

— Ima odgovora — rekao je Valentin, osmehujući se. — Ima ih čak veoma mnogo, možete da birate koji vam se sviđa.

— A šta vi mislite?

— Iskreno govoreći, nikad nisam ozbiljno razmišljao o tome. Za mene je Poseta pre svega jedinstven događaj koji nam omogućuje da odjednom preskočimo nekoliko stepenika u procesu spoznaje. Nešto kao putovanje u budućnost tehnologije. Recimo, kao kad bi se u laboratoriji Isaka Njutna našao savremeni kvantni generator.

— Ništa Njutn tamo ne bi shvatio.

— Grešite. Njutn je bio vrlo pronicljiv čovek.

— Da? Ma dobro, pustimo Njutna. Recite mi ipak, kako vi objašnjavate Posetu. Makar i neozbiljno.

— Dobro, reći ću vam. Samo, moram vas upozoriti, Ričarde, da se vaše pitanje nalazi u kompetenciji pseudonauke pod nazivom ksenologija. Ksenologija — to vam je neka neprirodna mešavina naučne fantastike sa formalnom logikom. Njena osnovna metoda je pogrešna — pripisivanje ljudske psihologije vanzemaljskom razumu.

— Zašto je pogrešna? — upitao je Nunan.

— Zato što su se biolozi svojevremeno već opekli kad su pokušali psihologiju čoveka da prenesu na životinje. Na zemaljske životinje — naglasio je Valentin.

— Ali to je sasvim druga stvar — prigovorio je Nunan. — Ovde je reč o psihologiji r a z u m n i h bića...

— Da-da. Sve bi to bilo lepo, kad bismo mi znali šta je to razum.

— Pa zar mi to ne znamo? — začudio se Nunan.

— Pa vidite, i ne znamo. U upotrebi je uglavnom sasvim površna definicija: razum je svojstvo čoveka koje čini različitom njegovu delatnost od delatnosti životinja. To vam je pokušaj da postavite granicu između gazde i psa koji, kao, sve razume, samo ne ume da govori. Uostalom, iz te površne definicije proizilaze i neke malo dublje. One se zasnivaju na tužnim posmatranjima pomenute ljudske delatnosti. Na primer: razum je sposobnost živog bića da čini nesvrhovite ili neprirodne postupke.

— Da, to se odnosi na mene i na meni slične — sa gorčinom je rekao Nunan.

— Na žalost. Ili, recimo, definicija-hipoteza. Razum je složeni instinkt čije formiranje još nije završeno. Tu se ima na umu da je instinktivna delatnost uvek svrhovita i prirodna. Dok prođe milion godina, taj instinkt će se formirati do kraja i mi ćemo prestati da činimo greške. I tada, ako se u svemiru nešto promeni, mi ćemo srećno izumreti — upravo zbog toga što smo se odlučili da pravimo greške, odnosno da isprobavamo razne varijante nepredviđene programom.

— To kod vas ispada nekako... uvredljivo.

— Molim, daću vam onda još jednu definiciju — uzvišenu i plemenitu. Razum je sposobnost da se sile prirode iskorištavaju bez uništavanja te prirode.

Nunan se namrštio i odmahnuo glavom.

— Ne — rekao je. — To se na nas ne odnosi... A šta je sa onim, da je čovek, za razliku od životinja, biće koje ima nesavladivu potrebu za uvećavanjem znanja? Negde sam pročitao takvo nešto.

— I ja sam — rekao je Valentin. — Ali je nevolja u tome što čovek, u svakom slučaju prosečan čovek, onaj kojeg imate na umu kad kažete «to se ne odnosi na nas», sa lakoćom savlađuje tu svoju potrebu za uvećanjem znanja. A rekao bih da takva potreba uopšte i ne postoji. Postoji potreba da se nešto shvati, a tu znanje nije nužno. Hipoteza o bogu, na primer, pruža izvanrednu mogućnost da se apsolutno sve shvati, a da se apsolutno ništa ne uči — odnosno, da se ne uvećava znanje... Treba samo dati čoveku krajnje uprošćeni model sveta i objašnjavati svaku pojavu na osnovu tog modela. Takav pristup ne traži nikakva znanja. Nekoliko napamet naučenih formula plus tobožnja intuicija, tobožnje praktično razmišljanje i tobožnji zdravi smisao.

— Čekajte malo — rekao je Nunan. Ispraznio je čašu sa pivom i bučno je spustio natrag na sto.

— Ne skrećite sa teme. Dajte da razjasnimo jednu stvar. Čovek se sreće sa vanzemaljcem. Kako će oni shvatiti jedan o drugome, da su obojica razumna bića?

— Nemam pojma — nasmejao se Valentin. — Sve, što sam pročitao o tome, svodi se na začarani krug. Ako su oni sposobni za kontakt, znači da su razumni. I uopšte: ako vanzemaljac ima tu čast da poseduje ljudsku psihologiju, onda je on razuman.

— Eto ti ga nä — rekao je Nunan. — A ja sam mislio da se to kod vas, naučnika, sve već tačno zna...

— Ne zna se — hladno je rekao Valentin.

— Ne, čekajte malo — rekao je Nunan. On se osećao nekako prevarenim. — Ako vi ne znate tako proste stvari... Dobro, ostavimo po strani pitanje šta je to razum. Očigledno, tu bi se i sam đavo opekao. Ali Poseta? Šta mislite o samoj Poseti?

— Molim — rekao je Valentin. — Zamislite izlet...

Nunan se trgnuo.

— Šta ste rekli?

— Izlet. Piknik. Zamislite ovako: šuma, seoski put, livada. Sa puta na livadu skreće automobil, iz automobila izlaze mladići i devojke, tu su korpe sa hranom i pićem, tranzistori, fotoaparati, kamere... Pali se logorska vatra, dižu se šatori, pušta se muzika. A ujutru odlaze. Životinje, ptice i insekti koji su cele noći užasnuto posmatrali šta se događa, izlaze iz svojih skrovišta. I šta vide? Na travu je iscurelo motorno ulje i benzin, izbačene su neispravne svećice i filteri. Valja se starudija, pregorele lampice, neko je izgubio ključ iz kompleta. Sa točkova i blatobrana je spalo blato, dovezeno ko zna odakle... I, naravno, ostaci logorske vatre, ogrisci jabuka, papirići od bombona, prazne konzerve i flaše, nečija maramica, nečiji džepni nož, stare, pocepane novine, novčići, uvelo cveće sa neke druge livade...

— Jasno mi je — rekao je Nunan. — Piknik pored puta.

— Upravo tako. Piknik pored nekog kosmičkog puta. A vi me pitate da li će se oni vratiti ili ne!

— Pustite me da zapalim — rekao je Nunan. — Đavo da nosi vašu pseudonauku. Ja sve to nisam tako zamišljao.

— To je vaše pravo — rekao je Valentin.

— Znači, ispada da nas oni nisu ni primetili?

— A što da nisu?

— Pa onda, barem, nisu obraćali pažnju na nas?

— Znate šta, ja se na vašem mestu ne bih nervirao zbog toga — posavetovao ga je Valentin.

Nunan je hteo nešto da kaže, zakašljao se i bacio cigaretu.

— Svejedno — rekao je — to prosto nije moguće... Đavo da nosi vas naučnike! Otkud vam takav prezir prema čoveku? Zašto stalno gledate da ga ponizite?...

— Čekajte malo — rekao je Valentin. — Poslušajte ovo. «Pitate me: po čemu je velik čovek? — odrecitovao je. — Po tome što je stvorio drugu prirodu? Što je pokrenuo sile ravne kosmičkim? Što je za kratko vreme zavladao planetom i otvorio prozor u Svemir? Ne! Ne po tome, već što je, uprkos svemu tome, opstao i opstaće i dalje.»

Zavladala je tišina. Nunan je razmišljao.

— Možda — rekao je nesigurno. — Naravno, sa te tačke gledišta...

— Ma ne uzbuđujte se — dobrodušno je rekao Valentin. — Kosmički izlet je samo moja hipoteza. Nije čak ni hipoteza, već više onako, zamisao... Takozvani ozbiljni ksenolozi grade mnogo ozbiljnije i manje neugodne za ljudsko samoljublje verzije. Na primer, da Poseta još nije ni bila, nego da tek predstoji. Neki visoki razum poslao nam je na Zemlju kontejnere sa primercima svoje materijalne kulture. Od nas se očekuje da proučimo te primerke, napravimo tehnološki skok i pošaljemo im odgovor koji će značiti da smo spremni za kontakt. Da li vam se ovo više sviđa?

— To je već mnogo bolje — odgovorio je Nunan. — Znači da i među naučnicima ima pristojnih ljudi.

— A može i ovako: Poseta se stvarno dogodila, samo što se, nipošto, još nije završila. Mi se faktički sada nalazimo u stanju kontakta, samo što to ne znamo. Došljaci su se ugnezdili u zonama i pažljivo nas proučavaju, istovremeno nas pripremajući za «neumoljiva čudesa budućnosti».

— E, to bih mogao da shvatim! — rekao je Nunan. — To bi moglo lepo da objasni tajanstvena kretanja u staroj fabrici. Dok vaša teorija o izletu to ne može da objasni.

— A što da ne? — usprotivio se Valentin. — Pa zar nije moglo neko dete da zaboravi na livadi igračku na navijanje?

— Manite se te priče! — odlučno je rekao Nunan. — Kakva igračka, kad se cela fabrika trese...

Uostalom, mogla je za njih i biti igračka. Hoćete li pivo? Rozalija! Dva piva gospodi ksonolozima!... Ipak je prijatno porazgovarati sa vama — rekao je Valentinu. — Prosto jedno pročišćenje mozga, kao da su mi engleske soli sipali pod lobanju. A onako: radiš, radiš — a zašto, kakva korist od svega toga, čemu sve to vodi...

Stiglo je pivo. Nunan je otpio gledajući povrh pene kako Valentin sa izrazom gadljive sumnjičavosti gleda u svoju čašu.

— Šta, ne volite pivo? — upitao je, oblizujući usne.

— Pa ja, u stvari, ne pijem — neodlučno je rekao Valentin.

— Ozibljno? — začudio se Nunan.

— Ah, do đavola! — rekao je Valentin i odlučno odmakao čašu. — Naručite mi bolje konjak, kad je već tako — rekao je.

— Rozalija! — odmah je viknuo oraspoloženi Nunan.

Kad je donet konjak, on reče:

— Ipak to nije to. Da se i ne govori o vašem pikniku — to je uopšte svinjarija — ali čak ni verzija o preludijumu za kontakt nije u redu. Razumeo bih «narukvice», «pune» i «prazne kutije»... ali zašto «veštičje pihtije»? Zašto «vetrometina», pa one grozne pahulje...

— Izvinite — rekao je Valentin, uzimajući krišku limuna. — Ne razumem vašu terminologiju.

Kakve vetrometine i pahulje?

Nunan se nasmejao.

— Lokalni nazivi — objasnio je. — Radni žargon stalkera. «Vetrometine» su oblasti povišene gravitacije.

— A, gravikoncentrati... Usmerena gravitacija. O tome bih mogao sa vama da porazgovaram sa zadovoljstvom, ali vi ništa nećete shvatiti.

— Što da neću? Ipak sam ja neki inženjer...

— Zato što ja ni sam ne shvatam — rekao je Valentin. — Imam cele sisteme jednačina, ali kako da ih objasnim — nemam pojma... A «veštičje pihtije» — to je, verovatno, koloidni gas?

— Da. Jeste li čuli za katastrofu u Kariganovoj laboratoriji?

— Čuo sam nešto — nerado je potvrdio Valentin.

— Ti idioti su stavili porculanski kontejner sa «pihtijama» u specijalnu komoru, maksimalno izolovanu... to jest, oni su mislili da je komora maksimalno izolovana. A kad su otvorili kontejner manipulatorima, «pihtije» su prošle kroz metal i plastiku kao voda kroz krpu, probile se iz komore i sve sa čime su došle u dodir pretvaralo se takođe u «pihtije». Poginulo je trideset pet ljudi, više od stotinu je osakaćeno a cela ta zgrada sada je potpuno neupotrebljiva. Jeste li bili tamo nekad?

Ogromna Kariganova zgrada... Sad su «pihtije» već otekle u podrum i donje spratove. Eto vam vaš preludijum za kontakt.

Valentin se namrštio.

— Sve ja to znam — rekao je. — Ali, morate se složiti, Ričarde, da došljaci nisu krivi za to.

Otkud su oni mogli znati za naše vojno-industrijske komplekse?

— Trebalo je da znaju — poučno je rekao Nunan.

— A oni bi vam na to rekli: trebalo je da vi odavno likvidirate vojno-industrijske komplekse.

— I to je tačno — složio se Nunan. — A što se oni nisu sami time pozabavili, kad su tako moćni?

— Aha. Predlažete im mešanje u unutrašnje stvari čovečanstva?

— Hm — zamislio se Nunan. — Naravno, ovako možemo otići predaleko. Vratimo se na početak razgovora. Čime će se sve ovo završiti? Evo, na primer, vi, naučnici. Da li vi očekujete da dobijete iz Zone nešto fundamentalno, nešto takvo, što će stvarno izmeniti nauku, tehnologiju, način života?...

Valentin je slegnuo ramenima.

— Obratili ste se na pogrešnu adresu. Ja ne volim da teoretišem uprazno. Kad je reč o tako važnim stvarima, više volim oprezni skepticizam. Ako pođemo od toga što smo već dobili, pred nama je ceo spektar mogućnosti i ništa konkretno se ne može predvideti.

— Dobro, probaćemo sa drugog kraja. Šta ste, po vašem mišljenju, već dobili?

— Makoliko vam izgledalo čudno, prilično malo. Otkrili smo zaista prava čudesa. U nekim slučajevima čak smo i naučili kako da ih iskoristimo za svoje potrebe. Već smo se i navikli na njih...

Majmun pritisne crveno dugme i dobije bananu, pritisne belo — dobije narandžu, ali kako da dobije banane i narandže bez dugmeta — to on ne zna. I ne razume kakve veze imaju dugmad sa bananama i narandžama. Evo, možemo za primer uzeti «etake». Naučili smo da ih koristimo. Otkrili smo i uslove pri kojima se oni umnožavaju delenjem. Ali do dana današnjeg ne umemo sami da napravimo nijedan «etak»; ne znamo na kom principu funkcionišu i, po svemu sudeći, nećemo to skoro ni shvatiti... Ja bih rekao ovako. Ima predmeta iz Zone kojima smo našli primenu. Koristimo ih, mada gotovo sigurno ne onako kako ih koriste njihovi tvorci. Ja sam potpuno siguran da mi u većini slučajevima, takoreći, mikroskopima zakucavamo eksere. Ali ponešto ipak koristimo: «etake», «narukvice» koje stimulišu životne procese... razne tipove kvazibioloških masa, koje su već izvršile prevrat u medicini... dobili smo nove trankvilizatore, nove tipove mineralnih đubriva, znači — prevrat i u agronomiji... Šta da vam pričam, vi to znate kao i ja — vidim da i sami nosite narukvicu...

Ta grupa predmeta je za nas korisna. Možemo reći da su oni u nekoj meri olakšali život ljudima, mada nikad ne treba zaboravljati da u našem euklidovskom svetu svaka palica ima dva kraja...

— Opasne primene? — ubacio se Nunan.

— Upravo tako. Recimo, primena «etaka» u vojnoj industriji... Ali neću da govorim o tome.

Dejstvo svakog korisnog predmeta mi smo manje-više proučili i objasnili. Trenutno smo u zastoju sa tehnologijom, ali za pedeset godin naučićemo i sami da pravimo te kraljevske pečate i onda ćemo moći do mile volje njima da tucamo orahe. Složenije je sa drugom grupom predmeta — složenije zato što im ne nalazimo nikakvu primenu, a njihova svojstva su u granicama naših savremenih pojmova potpuno neobjašnjiva. Na primer, magnetne zamke raznih tipova. Mi razumemo šta je to magnetna zamka. Panov je to veoma inteligentno rastumačio. Ali mi ne možemo da shvatimo, gde su izvori tako moćnog magnetnog polja, šta odražava njihovu stabilnost... ništa od toga ne razumemo.

Možemo samo da gradimo fantastične hipoteze o svojstvima prostora, o kojima ranije nismo ni slutili. Ili K-23... Kako ih vi zovete, te crne kuglice koje se koriste za izradu nakita?

— «Crne kapljice» — odgovorio je Nunan.

— Da, «crne kapljice»... Zgodan naziv. Vi već znate njihove fizičke osobine. Ako se usmeri zrak svetlosti u takvu kuglicu, svetlost će izići sa zakašnjenjem, pri čemu to zakašnjenje zavisi od težine kuglice, njenog prečnika i još nekih parametara, a frekvencija izlaznog zraka uvek je manja od frekvencije ulaznog... Šta je to? Zašto se to tako događa? Postoji jedna sumanuta ideja, da su vaše «crne kapljice» u stvari — gigantske oblasti prostora sa drugim osobinama nego ovaj naš, ali koji se «uvio» do ovog oblika pod uticajem našeg prostora... — Valentin je izvadio cigaretu i zapalio. — Ukratko, predmeti iz te druge grupe su danas praktično beskorisni, iako sa stanovišta nauke imaju fundamentalan značaj. To su odgovori koji su pali sa neba na pitanja koja mi još ne umemo da postavimo. Pomenuti ser Isak možda i ne bi shvatio laser, ali bi barem shvatio da je takva stvar moguća i to bi imalo velik uticaj na njegove naučne poglede. Neću zalaziti u pojedinosti, ali postojanje takvih objekata kao što su magnetne zamke, K-23, «beli prsten», odjednom je precrtalo ceo niz donedavno opšteprihvaćenih teorija i istovremeno izazvalo pojavu potpuno novih ideja. A postoji i treća grupa...

— Da — rekao je Nunan. — «Veštičje pihtije» i druge divote.

— Nisam na to mislio. Njih valja ubrojati ili u prvu, ili u drugu grupu. Imao sam na umu objekte o kojima ili ništa ne znamo, ili smo samo načuli a nikad ih nismo videli. One, koje su nam ispred nosa odvukli stalkeri i prodali ko zna kome ili sakrili. One, o kojima ne žele da govore.

Mitske i polumitske: «mašinu želja», «lutajućeg Dika», «vesele duhove»...

— Trenutak, trenutak — rekao je Nunan. — Šta vam je to? «Mašina želja» — to znam na šta mislite...

Valentin se nasmejao.

— Vidite da i mi imamo svoj radni žargon. «Lutajući Dik» to je ona hipotetička igračka na navijanje koja trese staru fabriku, a «veseli duhovi» su nekakva opasna turbulencija koja se stvara u određenim delovima Zone.

— Prvi put čujem za to — rekao je Nunan.

— Vidite, Ričarde, — rekao je Valentin — mi kopamo po toj Zoni dvadesetak godina, ali još nismo upoznali ni hiljaditi deo onoga što ona sadrži. A tek kad je reč o njenom dejstvu na ljude... Tu bismo, uzgred, mogli da uvedemo u klasifikaciju još jednu, četvrtu grupu. I to ne objekata, nego dejstava. Ta grupa je proučavana žalosno malo, iako se već nakupilo, rekao bih, više nego dovoljno činjenica. I da znate, Ričarde, neki put se naježim kad se setim toga...

— Živi pokojnici — promrmljao je Nunan.

— Šta? a... Ne, to je misteriozno, ali, kako da kažem... još uvek nekako zamislivo. Ali kad se oko čoveka odjednom počnu događati stvari izvan svake logike...

— A, mislite na emigrante.

— Da, baš na njih. Vidite, matematička statistika je veoma precizna nauka, iako ima posla sa slučajnim veličinama. I, osim toga, ona je veoma rečita, veoma pregledna...

Valentina je počelo hvatati piće. Govorio je glasnije, obrazi su mu se zarumeneli a obrve nad crnim naočarama su se visoko podigle, gužvajući čelo u nabore kao na harmonici.

— Što volim ljude koji ne piju — sa veselom ironijom reče Nunan.

— Ne skrećite sa teme! — strogo reče Valentin. — Slušajte; ovo je vrlo interesantno. — On je podigao čašu, otpio polovinu i nastavio: — Mi ne znamo šta se dogodilo jadnim Harmontovcima u samom trenutku Posete. Ali evo, jedan od njih je rešio da emigrira. Najobičniji pripadnik srednje klase, recimo — frizer. Sin frizera i unuk frizera. On se seli, recimo, u Detroit. Otvara tamo frizersku radnju i tad počinje đavo bi ga znao šta. Više od devedeset posto njegovih klijenata nastrada za manje od godinu dana: ginu u automobilskim nesrećama, ispadaju kroz prozore, ubijaju ih gangsteri i ulični napadači, dave se u plićacima i tako dalje i tako dalje. Narasta broj prirodnih katastrofa u Detroitu i njegovoj okolini. Odnekud se pojavljuju tajfuni i pijavice koje tamo nisu videli od hiljadu sedamsto i ne znam koje godine. I sve tako nešto. I takve nesreće se dešavaju u svakom gradu i svakoj oblasti gde se doseljava emigrant iz Zona Poseta, i broj tih nesreća je direktno proporcionalan broju emigranata koji se doseljuju. I, pazite, takvo dejstvo izazivaju samo oni emigranti koji su lično doživeli Posetu. Njihovi potomci, rođeni nakon Posete, nemaju nikakvog uticaja na statistiku nesrećnih slučajeva. Vi živite ovde već deset godina, ali vi ste došli nakon Posete, znači, vas možemo mirno da preselimo i u Vatikan. Kako sve ovo da objasnimo? Nešto nam ne valja, nešto moramo da odbacimo, a šta — statistiku ili zdravi razum? — Valentin je podigao čašicu i ispraznio je jednim gutljajem.

Ričard Nunan se počeša iza uveta.

— Mmda — rekao je. — Ja sam, uopšte uzev, slušao dosta o tome ali, iskreno govoreći, uvek sam mislio da je to, da tako kažem, malo preuveličano... Zaista, sa tačke gledišta naše moćne pozitivističke nauke...

— Ili, recimo, mutageno dejstvo Zone — prekinuo ga je Valentin. On je skinuo naočare i upiljio se u Nunana crnim kratkovidim očima. — Svi oni, koji duže vreme provode u Zoni, podvrgnuti su promenama — kako fenotipskim, tako i genotipskim. Vi znate kakvu decu imaju stalkeri i šta se dešava njima samima. Ali zašto? Gde je mutageni faktor? U Zoni uopšte nema radijacije. Hemijska struktura vazduha i tla u Zoni ima, doduše, svoje specifičnosti, ali ne predstavlja nikakvu mutagenu opasnost. I šta sad — treba da počnemo da verujemo u zle čini? U urokljive oči?...

— Ja saosećam sa vama u vašoj zabrinutosti — rekao je Nunan — ali, iskreno, na moje nerve oživeli pokojnici deluju neuporedivo jače nego statistički podaci. Tim više što te vaše podatke nikad nisam ni video, a pokojnike sam i video, i omirisao...

Valentin je odmahnuo rukom.

— Ah, ti vaši pokojnici... — rekao je. — Slušajte, Ričarde, kako vas nije sramota? Pa vi ste ipak obrazovan čovek... Kao prvo to nisu nikakvi pokojnici. To su kopije... rekonstrukcije prema skeletu... punjene ptice. A osim toga, uveravam vas da se tačke gledišta fundamentalnih principa te vaše kopije nisu ništa neobičnije nego večni akumulatori. Prosto, «etaci» narušavaju prvi princip termodinamike, a kopije drugi, i to je sva razlika. Mi smo još uvek kao neki pećinski ljudi — ne umemo da zamislimo ništa strašnije od nekakvog duha ili vukodlaka. A narušavanje uzročno— posledične veze je mnogo strašnija stvar nego ceo čopor vukodlaka... i ostalih čudovišta Rubinštajna... ili Valenštajna?

— Frankenštajna.

— Da, tog Frankenštajna. Od madam Šeli. Pesnikove žene. Ili ćerke. — On se odjednom nasmejao. — A te vaše kopije imaju jednu interesantnu osobinu — autonomnu vitalnost. Možete im odseći neki deo tela i on će živeti sam za sebe, posebno, bez ikakvih fizioloških rastvora... Baš nedavno su dopremili u Institut jednog takvog... To mi je Bojdov laborant pričao... — Valentin se nasmejao.

— Vreme je da idemo kući, Valentine — rekao je Nunan, gledajući na sat. — A ja imam i još jedan važan poslić...

— Idemo — rekao je Valentin, pokušavajući da nadene naočare i najzad, uzevši ih pažljivo obema rukama, stavio ih je na mesto. — Imate auto?

— Da, povešću vas.

Platili su i krenuli ka izlazu. Valentin je svaki čas mahao rukom, pozdravljajući poznanike laborante, a ovi su se osvrtali za pripitim nobelovcem. Na samim vratima, pozdravljajući portira koji se široko osmehivao, Valentin je zamahom strgnuo sa sebe naočare i sva trojica ispružiše ruke, loveći ih.

— Sutra imam jedan eksperiment. Baš interesantna stvar... — brbljao je Valentin, ulazeći u «Pežo».

I on uze da priča o sutrašnjem eksperimentu. Nunan ga je odvezao u naučnički gradić.

Pa i oni se takođe plaše, mislio je Nunan, vraćajući se do «Pežoa». Plaše se, mudrijaši... A tako i mora da bude. Oni bi morali da se plaše čak i više nego svi mi, obični ljudi, zajedno. Jer mi u tome ništa ne razumemo, a oni barem razumeju da ništa ne razumeju. Gledaju puni straha taj bezdan i znaju da se moraju spustiti u njega — a kako da se spuste dole, šta će naći tamo i, što je najvažnije, hoće li moći posle da se izvuku?... A svi mi ostali okrenuli smo glave, takoreći, na drugu stranu. A možda to tako i treba? Neka sve ide svojim redom, a mi ćemo već nekako preživeti. Dobro je on rekao: najvažnije kod čovečanstva je to, što je preživelo i namerava da opstane i dalje... Ma đavo da vas nosi, reče Nunan u sebi došljacima. Niste mogli da priredite svoj piknik na nekom drugom mestu. Na Mesecu, na primer... Ili na Marsu. Vi ste ista ravnodušna bagra kao i svi drugi, iako ste naučili da sabijate prostor. Napravili piknik. Piknik...

A kako ću ja sa svojim piknicima? — mislio je Nunan, lagano vozeći «Pežo» po dobro osvetljenim mokrim ulicama. Kako da to najveštije izvedem? Po principu najmanjeg otpora. Kao u mehanici. Šta mi vredi moja inženjerska diploma, ako ne umem da smislim kako da uhvatim jednog sakatog lupeža?...

Zaustavio je auto ispred zgrade gde je živeo Redrik Šuhart i neko vreme sedeo za volanom, smišljajući kako da vodi razgovor. Onda je izvadio «etak», izišao iz auta i tek onda primetio da zgrada izgleda napuštena. U prozorima nije bilo svetala, u parku nikog nije bilo, čak ni ulična rasveta nije radila. To ga je podsetilo šta će sad videti, i on se stresao. Čak je pomislio da bi bilo bolje da pozove Redrika telefonom pa da popriča sa njim u autu ili u nekom mirnom baru, ali je odmah odagnao tu misao. Iz više razloga. I na kraju krajeva, reče on sebi, neću valjda i ja da postanem kao oni preplašeni bednici koji su pobegli iz ove zgrade.

Ušao je u zgradu i polako se popeo dugo nepočišćenim stepeništem. U zgradi je bilo mrtvački tiho, mnoga vrata od stanova bila su odškrinuta ili sasvim otvorena i iz mračnih predsoblja je zaudaralo na vlagu i prašinu. Zaustavio se pred vratima Redrikovog stana, zagladio kosu iza ušiju, duboko udahnuo i pritisnuo zvono. Unutra je neko vreme bilo tiho, onda je škripnuo parket, škljocnula je brava i vrata se otvoriše. Korake nije čuo.

Na pragu je stajala Majmunčica, ćerka Redrika Šuharta. Iz predsoblja je na polutamni podest padalo jarko svetlo i Nunan je u prvom trenutku video samo tamnu siluetu devojčice i pomislio, kako je ona porasla za ovih nekoliko meseci. Ali onda se ona povukla unutra i on vide njeno lice.

Usta mu se u trenutku osušiše.

— Zdravo, Marija — rekao je, nastojeći da mu glas bude što nežniji. — Pa, kako je, Majmunčice?

Ona ne odgovori. Ćutala je i potpuno bešumno uzmicala prema vratima u dnevnu sobu, gledajući ga ispod oka. Izgleda, kao da ga nije ni prepoznala. A i on, pošteno govoreći, nije mogao da prepozna nju. Zona, pomislio je. Užas...

— Ko je to? — upitala je Guta, izvirujući iz kuhinje. — Gospode, Dik! Pa gde ste vi? Znate li da se Redrik vratio?

Ona je pošla prema njemu, u hodu brišući ruke peškirčićem — još uvek onako lepa, energična, snažna, ali i na njoj je ovo ostavilo traga: bila je mršavija u licu a oči su joj bile nekako...

grozničave, šta li...

Poljubio ju je u obraz, dao joj mantil i šešir i rekao:

— Čuo sam, čuo sam... Nikako nisam imao vremena da svratim. Je l’ kod kuće?

— Kod kuće je — odgovorila je Guta. — Tamo je kod njega jedan... Verovatno će brzo otići; već dugo tamo sede. Dođite, Dik...

Nunan prođe hodnikom i zastade pred vratima dnevne sobe. Unutra je sedeo neki starac.

Kopija. Nepomičan i malo nagnut ustranu. Ružičasto svetlo od abažura padalo je na široko tamno lice koje kao da je bilo istesano od starog drveta, upala bezuba usta i oči bez sjaja. I odmah je Nunan osetio miris. Znao je da je to samo igra nerava, miris se oko njih osećao tek nekoliko prvih dana a onda sasvim nestajao, ali Ričard Nunan kao da ga je osećao sećanjem — težak, topao miris raskopane zemlje.

— Bolje dođite u kuhinju — žurno je rekla Guta. — Ja tamo spremam večeru, pa ćemo proćaskati.

— Da, naravno — rekao je Nunan sa lažnom veselošću. — Koliko se nismo videli!... Niste zaboravili moje omiljeno piće pre večere?

Ušli su u kuhinju. Guta je odmah otvorila frižider, a Nunan je seo za sto i pogledao oko sebe.

Kao i uvek, ovde je sve bilo čisto, nad šerpama se dizala para. Štednjak je bio nov, poluautomatski — znači, imali su novca.

— Pa, kako je on? — upitao je Nunan.

— Ma isti kao i uvek — odgovorila je Guta. — Smršao je u zatvoru, ali se odmah popravio.

— Riđ?

— Isto kô i pre.

— Živčan?

— Isto! Takav će biti do smrti.

Guta stavi pred njega čašu «Krvave Meri» — prozirni sloj ruske votke kao da je lebdeo nad slojem soka od paradajza.

— Nije mnogo? — upitala je.

— Baš koliko treba — Nunan je izručio u sebe smesu. Pade mu na pamet, da mu je to prvo pravo piće danas. — E, ovakoje već bolje — rekao je.

— Kako ste vi? — upitala je Guta. — Što vas tako dugo nije bilo?

— Poslovi — rekao je Nunan. — Svake nedelje sam se spremao da svratim ili bar da nazovem, ali prvo sam morao da putujem u Reksopolis, onda je bila jedna afera u firmi, a posle čujem — vratio se Redrik, pa sam mislio, da ne smetam... Uopšte, do guše sam se uvalio u poslove. Ponekad se pitam: šta mi tako jurimo za poslom? Da bismo zaradili pare? Ali kog će nam đavola pare, kad samo jurimo...

Guta je poklopila šerpe, uzela sa police kutiju cigareta i sela preko puta Nunana. Pogled joj je bio oboren. Nunan je brzo izvadio upaljač i pripalio joj i opet, drugi put u životu, video da joj drhte prsti, kao onda kad su Redrika osudili i kad je Nunan otišao kod nje da joj dâ nešto novca — u to prvo vreme ona uopšte nije imala novaca i nijedan od suseda u zgradi nije hteo da joj pozajmi.

Onda su se pare odnekud pojavile i to, očigledno, ne male pare, a Nunan je naslućivao i odakle, ali je produžio da dolazi, da donosi Majmunčici poslastice i igračke, sedeo je uveče sa Gutom, pio kafu i planirao zajedno sa njom budući lepši život Redrika, a onda, naslušavši se njenih jadikovki, obilazio susede i pokušavao nekako da ih urazumi, objašnjavao im, nagovarao ih i, na kraju, izgubivši strpljenje, pretio: «Pa Riđi će se kad-tad vratiti, a onda će vam polomiti sve kosti...» — ali ništa nije pomagalo.

— A kako je vaša devojka? — upitala je Guta.

— Kakva devojka?

— Ona, sa kojom ste svratili jedanput... ona plavuša.

— Ma kakva devojka. To mi je bila sekretarica. Udala se i prestala da radi kod mene.

— Trebalo bi da se oženite, Dik — rekla je Guta. — Hoćete da vam nađem nevestu?

Nunan je hteo da odgovori kao i obično: «Kad Majmunčica odraste...» — ali se na vreme trgnuo. Sad to više ne bi bilo duhovito.

— Meni treba sekretarica, a ne žena — progunđao je. — Ostavite vi vašeg riđeg đavola i dođite kod mene za sekretaricu. Pa vi ste bili odlična sekretarica. Stari Haris još uvek priča o vama.

— Kako i ne bi — reče ona. — Ruka me je bolela od šamaranja.

— Ma nije valjda?! — Nunan je odglumio čuđenje. — Vidi ti Harisa!

— Gospode! — rekla je Guta. — Nisam mogla normalno da prođem pored njega. Samo sam se plašila, da Red ne sazna.

Nečujno je ušla Majmunčica — pojavila se u vratima, pogledala na šerpe, na Ričarda, a onda je prišla majci i priljubila se uz nju, okrenuvši lice.

— Kako je, Majmunčice? — veselo je rekao Nunan. — Hoćeš čokoladu?

Izvadio je iz džepa čokoladicu u prozirnom omotu i pružio je devojčici. Ona se nije ni pomakla. Guta je uzela čokoladu iz njegove ruke i spustila je na sto. Odjednom su joj pobelele usne.

— Da, Guta — dobro je govorio Nunan — znate li da sam odlučio da se preselim? Dosadio mi je hotel. Pre svega, daleko je od Instituta...

— Ona gotovo više ništa ne razume — tiho je rekla Guta i on se prekinuo, uzeo u obe ruke čašu i stao da je besmisleno vrti u rukama.

— Vi i ne pitate, kako živimo — nastavila je ona. — I dobro je što ne pitate. Ali vi ste naš stari prijatelj, Dik, od vas nemamo šta da krijemo. A i ne može se sakriti.

— Jeste li bili kod doktora? — upitao je Nunan, ne dižući pogled.

— Da. Ništa tu oni ne mogu. A jedan je rekao... — Guta je zaćutala.

On je takođe ćutao. Nije tu bilo o čemu da se govori; nije hteo ni da misli o tome, ali odjednom mu se javila jeziva misao: to je invazija. Nije to nikakav piknik pored puta, niti poziv na kontakt, već invazija. Ne mogu da izmene nas i zato ulaze u tela naše dece i menjaju ih na svoju sliku i priliku. Gotovo da se naježio, ali tu se setio da je već čitao nešto nalik tome, nekakav petparački SF romančić, i od toga mu odmah bî lakše. Ljudima svašta pada na pamet, a u stvarnosti nikad nije onako kao što piše.

— A jedan je rekao, da ona uopšte više nije ljudsko biće — završila je rečenicu Guta.

— Gluposti — neubedljivo je rekao Nunan. — Treba da se obratite pravom stručnjaku. Obratite se Džejmsu Katerfildu. Hoćete da vam ugovorim prijem kod njega?...

— Mislite na Kasapina? — ona se bolno nasmejala. — Ne treba, Dik, hvala. On mi je to i rekao.

Izgleda, da tu nema pomoći.

Kad se Nunan ponovo usudio da podigne pogled, Majmunčice više nije bilo u sobi a Guta je sedela nepomično, usta su joj bila malko otvorena i na cigareti u njenoj ruci je rastao krivi stubić sivog pepela. Onda je on gurnuo prema njoj čašu i rekao:

— Napravite mi još jednu porciju... a i sebi napravite. Pa da popijemo.

Pepeo je pao sa cigarete, ona je pogledala gde da baci opušak i bacila ga u sudoperu.

— Zašto? — rekla je. — Ne razumem, šta smo mi kome krivi? Pa nismo mi najgori u ovom gradu...

Nunan pomisli da će ona zaplakati, ali ona nije zaplakala — otvorila je frižider, izvadila votku i sok i skinula sa police drugu čašu.

— Nemojte gubiti nadu — rekao je Nunan. — Nema na svetu ništa što se ne bi moglo popraviti.

I, verujte mi, Guta, ja imam veze, i učiniću sve što se može...

U tom trenutku on sâm je verovao u to što je govorio, i premetao je po glavi imena, veze i gradove, i već mu se učinilo kao da je za slične slučajeve već čuo, i kao da se sve srećno završilo, treba samo da se priseti gde je to bilo i ime tog doktora, ali onda se setio zašto je došao ovamo, setio se gospodina Lemhena i toga zašto se sprijateljio sa Gutom, i nije više hteo da misli ni o čemu, odagnao je od sebe sve misli, seo udobnije, opustio se i samo čekao da mu Guta dâ piće.

Tada se u hodniku začuše spori koraci, lupkanje, i odvratan, posebno ovog časa, Barbridžev glas je prounjkao:

— Ej, Riđi! Izgleda da kod tvoje Gute neko navraća... Ja to ne bih tako ostavio...

I Redrikov glas:

— Čuvaj proteze, Lešinaru. Jezik za zube. Eno ti vrata i gubi se; ja moram da večeram.

Barbridž:

— Uh, ne smem ni da se našalim...

Redrik:

— Nas dvojica smo završili sa šalom. I tačka. Gubi se, ne zadržavaj me više!

Otvorila su se vrata, glasovi su postali tiši — očigledno, izišli su i govorili na stepeništu.

Barbridž je rekao nešto u pola glasa, a Redrik mu je odgovorio: «Dosta, završili smo o tome!» Opet Barbridževo mrmljanje i oštri Redrikov glas: «Rekao sam — dosta»! Vrata su se zalupila, začuli su se brzi koraci kroz hodnik i u vratima kuhinje pojavio se Redrik Šuhart. Nunan je ustao i zakoračio mu u susret, i oni čvrsto stegoše jedan drugom ruke.

— Znao sam da si to ti — rekao je Redrik, gledajući Nunana jasnim zelenim očima. — Au, ali si se ugojio! Sigurno visiš po barovima i ločeš pivo... Oho! Pa vi se tu lepo provodite! Guta, napravi i meni porciju, treba da vas stignem...

— Nismo još ni počeli — rekao je Nunan. — Tek smo se spremali. A i ko bi od tebe pobegao!

Redrik se nasmejao, blago udario Nunana pesnicom po ramenu i rekao:

— E, pa, sad ćemo da vidimo, ko će koga stići i prestići! Idemo, idemo, nećemo sedeti ovde u kuhinji! Guta donesi nam večeru...

Redrik je otvorio vrata frižidera i sagnuo se, a kad se uspravio u ruci je držao flašu sa šarenom etiketom.

— Treba da proslavimo ovo! — rekao je. — Da dočekamo kako dolikuje našeg najboljeg prijatelja, Ričarda Nunana, koji ne napušta prijatelje u nevolji, iako od toga nema nikakve koristi.

Šteta samo što nije tu Imalin...

— Pa nazovi ga — predložio je Nunan.

Redrik je odmahnuo crvenokosom glavom.

— Nema on tamo telefon... Idemo, idemo!

Prvi je ušao u dnevnu sobu i stavio bocu na sto.

— Slavićemo, tata! — rekao je nepomičnom starcu. — Ovo je Ričard Nunan, naš prijatelj! Dik, ovo je moj otac, Šuhart-stariji...

Ričard Nunan se u mislima sav skupio od jeze, istovremeno razvlačeći usta u širok osmeh, pozdravljajući rukom i obraćajući se kopiji:

— Drago mi je, mister Šuharte. Kako ste?... A mi se već znamo, Rede — obratio se Šuhartu— mlađem, koji je tražio čaše u baru. — Jednom smo se već videli; istina, nakratko...

— Sedi — rekao mu je Redrik, pokazujući glavom fotelju preko puta starca. — Ako mu se obraćaš — govori glasnije; on skoro ništa ne čuje. — Stavio je čaše na sto, odvio zatvarače flaša i rekao Nunanu: — Sipaj. Tati samo malo, tek na dno...

Nunan je bez žurbe sipao piće u čaše. Starac je sedeo sve u istoj pozi, gledajući u zid. I uopšte nije reagovao kad mu je Nunan primakao čašu. A Nunan se već sasvim pribrao i prihvatio igru. To je bila igra, strašna i žalosna. Igru je započeo Redrik, a on se uključio u nju, kao što se celog života uključivao u tuđe igre, i strašne, i žalosne, i sramne, i divlje i mnogo opasnije nego što je ova. Redrik je podigao svoju čašu i rekao: «Da popijemo?» I Nunan je sasvim prirodno pogledao starca, a Redrik je kucnuo svojom čašom Nunanovu i rekao: «Pijmo, pijmo...» Onda je Nunan opet prirodno klimnuo i nasmešio se, pa su ispili.

Redrik je, blistavih očiju, govorio veselo i pomalo izveštačeno:

— Gotovo je! Zatvor mene više neće videti. Kad bi ti znao, kako je lepo kod kuće! Para imam, i već sam bacio oko na jednu kuću, sa vrtom, kao kod Lešinara Barbridža... Znaš li da sam hteo da se odselim odavde? To sam u zatvoru odlučio. Šta da sedim u ovoj smrdljivoj palanci? Nek’ ide sve do đavola, a ja lepo odoh odavde. Kad tamo, dok sam ja sedeo u zatvoru, zabranili iseljavanje! Šta, da nismo postali zarazni za ove dve godine?...

On je govorio i govorio, a Nunan je klimao glavom, pijuckajući viski i ubacujući saosećajne psovke i retorička pitanja, a onda je počeo da ispituje Redrika o kući — gde je, kakva je, koliko košta? — i ušao u spor sa Redrikom. Nunan je dokazivao da je kuća skupa i na lošem mestu, izvadio je beležnicu, počeo da je lista i da čita adrese napuštenih kuća koje će vlasnici prodati u bescenje, a ni opravka ga neće koštati ništa ako preda molbu za iseljenje, bude odbijen pa onda zatraži kompenzaciju.

— Vidim, već si počeo da se baviš i nekretninama — rekao je Redrik.

— Ja se bavim svime pomalo — odgovorio je Nunan i namignuo.

— Znam, čuo sam za tvoje poslove!

Nunan je iskolačio oči, stavio prst na usne i pokazao glavom prema kuhinji.

— Mani se, svi znaju za to — rekao je Redrik. — I šta ima veze — novac ne smrdi! Sad sam to i ja dobro shvatio... A šta si odabrao Koščatog Kaćušu za upravnika — umro sam od smeha kad sam to čuo! Pustio si lisicu u kokošarnik... Pa on je psihopata; znam ga odavno!

Uto je starac lagano, drvenim pokretom, kao ogromna lutka, podigao ruku sa kolena i sa drvenim treskom spustio je na sto pored svoje čaše. Ruka je bila tamnoplavičasta, skvrčeni prsti su je činili nalik kokošijoj kandži. Redrik je ućutao i pogledao ga, promenivši se u licu i Nunan je sa najvećim zaprepašćenjem ugledao na tom rošavom, grabljivom licu pravu, istinsku ljubav i nežnost.

— Pij, tata, pij — nežno je rekao Redrik. — Samo malo, za zdravlje... Ništa se ti ne sekiraj — rekao je u pô glasa Nunanu i zaverenički namignuo. — Već će on stići do te čaše...

Gledajući ga, Nunan se setio kako je bilo kad su Bojdovi laboranti došli po ovu kopiju.

Laboranata je bilo dvojica, krupni, snažni sportski tipovi, i bio je tu lekar iz gradske bolnice sa dvojicom bolničara, takođe krupnim i snažnim ljudima, naviknutim da tegle nosila i smiruju ludake.

Posle je jedan od laboranata ispričao da «onaj riđi» u početku kao da nije shvatio o čemu je reč, pustio ih je u stan, dao da vide oca i verovatno bi starog tako i odneli, zato što je Redrik, izgleda, verovao da ga voze u bolnizu na lečenje. Ali oni mamlazi bolničari, koji su za vreme razgovora stajali u hodniku i gledali Gutu dok pere prozore u kuhinji, uzeli su starca, kad su ih pozvali, kao kladu — povukli su ga i ispustili na pod. Redrik se razljutio ali uto je istupio lekar, još veći mamlaz, i počeo detaljno da objašnjava šta će biti sa starim. Redrik ga je slušao minut ili dva, a onda je bez ikakvog upozorenja eksplodirao kao atomska bomba. Laborant koji je to pričao ni sam ne zna kako se našao na ulici. Riđi đavo je bacio niz stepenice svu petoricu — bukvalno nijedan nije sišao svojim nogama. Svi su oni, po rečima laboranta, izleteli iz zgrade kao đulad iz topa. Dvojica su ostali na pločniku onesvešteni, a ostale je Redrik jurio četiri kvarta, posle čega se vratio do institutskog vozila i porazbijao mu sva stakla, pošto šofera odavno u njemu nije bilo, on je zbrisao čim je video šta se događa sa onom petoricom...

— Tu, u jednom baru, pokazali su mi novi koktel — govorio je Redrik, sipajući viski. — Zove se «Veštičje pihtije»; posle ću ti to napraviti, kad večeramo. To ti je, burazeru, takva stvar da je opasno po život ako se pije na prazan stomak; ruke i noge se oduzmu od samo jedne čaše... Sviđalo se to tebi ili ne, ali večeras ćemo proslaviti tvoju posetu. Setićemo se starih dobrih vremena, setićemo se «Boržča»... Jadni Erni još uvek sedi u zatvoru, znaš? — Ispio je viski, obrisao usne nadlanicom i upitao nemarno: — A u Institutu se još nisu prihvatili «veštičjih pihtija»? Znaš, ja sam malo zaostao od najnovijih dostignuća u nauci...

Nunan je dobro znao zašto Redrik skreće razgovor na tu temu. Pljesnuo je dlanom po nozi i rekao:

— Hej, pa ti i ne znaš šta je sve bilo sa tim «veštičjim pihtijama»! Jesi li čuo za Kariganovu laboratoriju? To ti je jedna privatna firma... E, oni su dobili jedan kontejner sa «veštičjim pihtijama»...

Nunan je ispričao o katastrofi, o skandalu, o tome kako nisu našli krivca ni utvrdili kako je firma došla do kontejnera, a Redrik je slušao tobože rasejano, coktao jezikom, klimao glavom, a onda odlučno sipao još viskija u čaše i rekao:

— Tako im i treba; dobili su šta su tražili...

Pili su. Redrik je pogledao «tatu», mišići na licu mu opet zaigraše, on pruži ruku i primakne čašu bliže skvrčenim prstima, i prasti se odjednom razdvojiše i opet skupiše, ščepavši čašu.

— Tako će biti brže — rekao je Redrik. — Guta! — povikao je. — Hoćeš li nas još dugo mučiti glađu?... To se ona zbog tebe trudi — objasnio je Nunanu. — sigurno sprema tvoju omiljenu salatu, sa sipama, video sam da ih je odavno kupila... A inače, šta se radi u Institutu? Jeste li pronašli nešto novo? Priča se da sad tamo sve obavljaju automati, samo malo šta pronalaze u Zoni...

Nunan je uzeo da priča o Institutu, i dok je on govorio kod stola se pored starca-kopije nečujno stvorila Majmunčica, stajala tako, spustivši ne sto dlakave ručice, a onda se odjednom sasvim prirodnim detinjim pokretom priljubila uz starca i spustila glavu na njegovo rame. A Nunan je, nastavljajući da blebeće, pomislio, gledajući u ta dva čudovišna izdanka Zone: gospode, šta još neće biti?! Šta još treba da nam se desi, da bismo se najzad trgli? Zar nam je i ovo malo?... A znao je, da je malo. Znao je, da milijarde ljudi ništa o svemu tome ne znaju i neće da znaju, a ako i saznaju, zgražavaće se desetak minuta i opet će se vratiti običnim, svakodnevnim brigama. Treba da odem odavde, pomislio je besno. Do đavola sa Barbridžem, do đavola sa Lemhenom... do đavola sa ovom od boga prokletom porodicom!...

— Šta zuriš tako u njih? — poluglasno je upitao Redrik. — Ne brini se, to njoj ništa ne škodi. Čak naprotiv — kažu da od njih znači zdravlje...

— Da, čuo sam — rekao je Nunan suvog grla i ispraznio čašu.

Ušla je Guta, rekla Redriku da postavi tanjire i stavila na sto veliku srebrnu činiju sa Nunanovom omiljenom salatom.

I tada je starac, kao da se neko probudio i povukao njegove konce, jednim pokretom podigao čašu i istresao sadržinu u otvorena usta.

— E, svaka čast! — rekao je Redrik oduševljeno. — E, što ćemo da se napijemo!




IV Redrik Šuhart, 31 godina.


Tokom noći se toplota izgubila, a pred zoru je u dolini postalo već sasvim hladno. Išli su pružnim nasipom, gazeći po istrunulim pragovima između zarđalih šina, i Redrik je gledao kako na kožnoj jakni Artura Barbridža blistaju kapi zgusnute magle. Momak je koračao lako i veselo, kao da za njima nije bila teška i naporna noć od koje je još i sad podrhtavala svaka žilica, dva jeziva sata na mokrom vrhu golog brežuljka, koje su proveli u mučnom polusnu, priljubivši se leđima jedan uz drugog radi topline i čekajući da otpuzi bujica «zelenila» koja je tekla s obe strane brežuljka i gubila se u jaruzi.

Sa obe strane nasipa bila je niska gusta magla. Povremeno je naletala na šine teškim sivim pramenovima, i tada su hodali u do kolena kovitlavoj magli. Zaudarala je mokra rđa a zdesna, iz močvare, dopirao je i smrad truleži. Ništa osim magle nije se videlo, ali Redrik je znao da se s obe strane pružaju niski brežuljci sa nakupinama stenja, a iza njih u magli kriju se planine. I još je znao da će, kad iziđe sunce i nestane magle, negde levo ugledati ostatke srušenog helikoptera, a napred na pruzi vagonete, i tek tada će početi pravi posao.

Redrik je u hodu zavukao ruku između leđa i ranca i zabacio ranac naviše, da mu ivica balona sa helijumom ne žulja leđa. Teško je to đubre, kako ću sa njim da puzim? Kilometar i po četveronoške... Dobro, stalkeru, ne kukaj, znao si kako će biti. Na kraju puta čeka te pola miliona — vredi da se oznojiš. Pola miliona nije mala stvar, a? Đavola ću im dati za manje od pola miliona. I đavola ću dati Lešinaru više od trideset hiljada. A ovom klincu... njemu — ništa. Ako je matori nitkov govorio istinu, onda za klinca neće biti ništa.

Ponovo je pogledao u Arturova leđa i neko vreme škiljeći posmatrao kako ovaj lako korača preko dva praga odjednom, visok, širokih ramena a uzanih bokova, i duga crna kosa, kao u njegove sestre, poskakuje u ritmu koraka. Sam je tražio da ide, mrzovoljno je mislio Redrik. Sâm. I šta je tako zapeo? Gotovo da je zaplakao, suze su mu bile u očima... «Povedite me, mister Šuharte! Razni su me već zvali da idem sa njima, ali oni nisu nizašta, hteo bih samo sa vama. Išao bih sa ocem... ali kad on više ne može.» Redrik je naporom volje prekinuo sećanje na to. Mučno mu je bilo da razmišlja o tome i možda je zato počeo da misli o Arturovoj sestri. Prosto neverovatno: takva lepotica, a u stvari — lutka, prazna kutija, a ne žena. Kao, sećao se, dugmad na majčinoj bluzi — ćilibarska, poluprozirna, zlatasta, prosto poželiš da ih uzmeš u usta i sisaš u očekivanju nekakve izvanredne slatkoće, i on ih je uzimao u usta i sisao, i svaki put bi se strašno razočarao, i svaki put bi zatim zaboravio na to razočaranje, čak ne da je zaboravljao, nego je odbijao da veruje sopstvenom pamćenju čim bi ih samo ponovo ugledao.

A možda ga je njegov stari smišljeno poslao, pomislio je za Artura. Eno, lepo mu se ocrtava pištolj u zadnjem džepu... Ali, teško da je tako. Lešinar mene dobro zna. Zna da sa mnom nema šale.

Da sam gadan u Zoni. Ne, to je glupost. Nije on prvi koji me je molio i plakao; neki su me na kolenima preklinjali... A pištolje svi oni nose sa sobom prvi put. Prvi i poslednji. Zar će mu zaista biti poslednji put? Da, biće. Ako je njegov tatica u pravu, biće mu poslednji put. E, da; kad bi njegov tatica znao za njegovu nameru da ide u Zonu, prebio bi ga onim svojim protezama, sinčića svog od Zone izmoljenog... Redrik odjednom oseti da ispred njih ima nešto, i to nedaleko, na trideset— četrdeset metara.

— Stoj — rekao je Arturu.

Momak je poslušno stao u mestu. Refleksi su mu bili odlični — prosto se ukočio sa podignutom nogom, a zatim ju je oprezno i polako spustio na zemlju. Redrik stade pored njega.

Pruga se ovde primetno spuštala i potpuno nestajala u magli. A tamo, u magli, nečeg je bilo. Nešto veliko i nepokretno. I bezopasno. Redrik je oprezno onjušio vazduh. Da. Bezopasno je.

— Idemo — rekao je tiho, sačekao da Artur krene i pošao za njim. Krajem oka je video Arturovo lice, njegov pravilni profil, čistu kožu obraza i odlučno stisnute usne pod brcima koji su se tek formirali.

Zašli su u maglu do pojasa, onda do vrata, a posle još nekoliko sekundi pred njima se pojavio prvi vagonet.

— Dobro — rekao je Redrik i počeo svlačiti ranac. — Sedi gde stojiš. Pauza.

Artur mu je pomogao da skine ranac, a onda su seli jedan pored drugog na zarđalu šinu.

Redrik je otvorio jedan od pregradaka ranca, izvadio zamotuljak sa hranom, termos sa kafom i, dok je Artur vadio iz zamotuljka sendviče i postavljao ih na ranac, izvukao je iz unutrašnjeg džepa pljosku, odvio čep i, zatvorivši oči, popio nekoliko malih gutljaja.

— Hoćeš malo? — ponudio je Arturu. — Za hrabrost.

Artur je uvređeno odmahnuo glavom.

— Za hrabrost mi to ne treba, mister Šuharte — rekao je. — Radije ću kafu, ako dozvoljavate.

Ovde je baš mokro, zar ne?

— Jeste — složio se Redrik. Vratio je pljosku u džep, odabrao sendvič i počeo da jede. — Kad se magla raziđe videćeš da je svud okolo prava močvara. Ranije se ovuda nije moglo proći od komaraca...

Ućutao je i sipao sebi kafu. Kafa je bila vruća, jaka i slatka: sad mu je prijala čak bolje nego konjak. Kafa ga je podsetila na dom i na Gutu. Na Gutu u kućnoj haljini, tek ustalu iz kreveta, sa utisnutim tragom od jastuka na licu. Kog đavola sam ulazio u ovo, pomislio je. Pola miliona... A šta će mi tih pola miliona? Da neću i ja da kupim restoran za te pare? Pare su čoveku potrebne da ne bi mislio na njih. To je tačno. Dobro je to Dik rekao. Imam svoju kuću, imam svoj vrt, bez posla u Harmontu ne mogu da ostanem... Navukao me lešinar kô budalu...

— Mister Šuharte — odjednom se javio Artur, gledajući ustranu. — Vi stvarno mislite da ta stvar ispunjava želje?

— Koješta! — rasejano je odgovorio Redrik i ukočio se sa šoljicom podignutom do ustiju. — A otkud ti znaš po koju stvar mi idemo?

Artur se zbunjeno nasmejao, provukao rukom kroz kosu i odgovorio:

— Pa eto, dosetio sam se!... Već i ne znam, šta me je navelo na tu misao... Pa, kao prvo, ranije je otac sve vreme govorio o toj Zlatnoj kugli, a u poslednje vreme je prestao i počeo često da navraća do vas, a meni je jasno da vi niste nikakvi prijatelji, šta god otac govorio o tome... A onda, postao je nekako čudan u poslednje vreme... — Artur se opet nasmejao i zavrteo glavom, sećajući se nečeg. — A sve sam shvatio kad sam vas obojicu video kako isprobavate izvan grada ovaj mali dirižabl... — potapšao je dlanom po rancu, gde je bio spremljen mali dirižabl. — Iskreno govoreći, pratio sam vas tada i kad sam video kako podižete vreću sa kamenjem i vučete je nad zemljom, sve mi je bilo jasno. Koliko ja znam, u Zoni nije ostalo više ništa teško osim Zlatne kugle. — Artur je zagrizao sendvič, počeo da žvaće i zamišljeno rekao punih ustiju: — Ne znam samo, kako ćete je zakačiti, ona je sigurno glatka...

Redrik ga je gledao preko šolje i razmišljao koliko se oni, otac i sin, razlikuju. Nisu imali ništa zajedničko. Ni lice, ni glas, ni dušu. Lešinarev glas je promukao, neprijatan, podlački nekako, ali kada je govorio o ovome nije ga se moglo ne slušati. «Riđi — govorio je on tada, nagnuvši se preko stola — pa ostali smo samo nas dvojica, a na dvojicu dve noge i obe su tvoje... Kome da poverim, ako ne tebi? Pa to je, možda, ono najvrednije što postoji u Zoni! Neću valjda da je ostavim onim čistuncima sa njihovim automatima! Pa ja sam je našao, ja! Koliko naših je tamo usput stradalo! A našao sam je ja! Čuvao sam je za sebe; istina. Ni sad je nikom ne bih dao ali, kao što vidiš, sad više ne mogu do nje... Osim tebe — nikome je ne bih dao! Koliko žutokljunaca sam vodio sa sobom, celu školu stalkera sam otvorio, ali ne mogu oni, nisu za to... Dobro, ne moraš ti da veruješ u nju. Ti uzmi novac. Meni daj koliko hoćeš; znam da me nećeš prevariti... A ja ću, možda, vratiti noge! Noge bih mogao da vratim, razumeš?! Zona mi je uzela noge — možda će mi ih ona i vratiti...»

— Šta? — upitao je Redrik, trgnuvši se.

— Upitao sam, mogu li da zapalim jednu?

— Da — odgovorio je Redrik. — Zapali, zapali... I ja ću.

Iskapio je šolju, izvadio je cigaretu i, gnječeći je među prstima, zagledao se u maglu koja se razilazila. Budala, pomislio je. Načisto je poludeo. Noge da mu vrati Zona...

Od svih tih razgovora nakupio mu se na duši nekakav talog. I sa vremenom nije iščezavao, nego se sve skupljao i rastao. Redrik nije mogao da shvati šta je to i smetalo mu je, kao da se nečim zarazio od Lešinara, ali ne nekom gadošću, već naprotiv... Snagom, šta li? Ne, nije to bila snaga. Pa šta je onda? Dobro, rekao je sebi. Hajde ovako: pretpostavićemo da ja uopšte nisam došao ovamo.

Sasvim sam se već spremio, uzeo ranac, i onda se nešto desilo... uhapsili me, na primer. Da li bi to bilo loše? Naravno da bi bilo. A zašto? Zato što bih izgubio novac? Ne, nije stvar u novcu... Zato što bi to blago inače palo u ruke onih gadova, Promuklom i Mršavom? U tome već ima nešto. Loše se osećam pri pomisli na to. A s druge strane, šta me se to tiče? Svejedno će na kraju sve njima pasti u ruke...

— Br-r-r... — Artur se stresao. — Probija do kosti. Mister Šuharte, mogu li sad dobiti jedan gutljaj?

Redrik ćutke izvadi pljosku i pruži mu je. A nisam otprve pristao, pomislio je. Dvadeset puta sam rekao Lešinaru da se nosi, a dvadeset prvi put sam ipak pristao. Nekako više nisam mogao. I poslednji naš razgovor je ispao svim kratak i poslovan. «Zdravo, Riđi. Doneo sam ti mapu. Možda, ipak, da pogledaš?» Ja ga pogledah u oči, a oči su mu kao gnojni čirevi — žute sa crnom tačkom, i ja rekoh: «Daj». I gotovo. Sećam se da sam tada bio pijan, cele nedelje sam pio, na duši mi je bilo odvratno... Ah, do đavola, sad je svejedno! Krenuo sam i gotovo. Zašto me to toliko muči? Da se nisam uplašio?...

Trgnuo se. Dugačak škripavi jecaj iznenada dopre do njih iz magle. Redrik je skočio kao oparen, a za njim i Artur. Ali već je opet zavladala tišina, čuo se samo šljunak koji se niz nasip otkotrljao ispod njihovih nogu.

— To mora da se ruda slegla — neuvereno, s naporom izgovarajući reči, prošaputao je Artur. — Vagoneti sa rudom... stoje tu dugo.

Redrik je gledao pravo pred sebe i ništa nije video. Setio se. Bilo je to noću. Probudio se od istog ovakvog zvuka, jezivog i dugačkog, premirući kao u snu. Ali nije bio san. To se tako oglasila Majmunčica sedeći na svom krevetu pored prozora. Guta se takođe probudila i ščepala Redrika za ruku, on je osećao njeno golo rame koje se u trenutku prekrilo znojem, i tako su ležali i slušali, a kad je Majmunčica zaćutala i legla, on je sačekao još malo a onda ustao, spustio se u kuhinju i odjednom popio pola flaše konjaka. Od te noći je počeo da pije.

— Ruda — govorio je Artur. — Ona se tako sleže sa vremenom. Od vlage, od erozije, iz raznih drugih razloga...

Redrik pogleda Arturovo prebledelo lice i opet sede. Cigareta mu je ispala iz ruke; on zapali novu. Artur je stajao još malo, bojažljivo gledajući okolo, a onda je i on seo pa rekao:

— Znam da se priča, da u Zoni neko živi. Neki ljudi. Ne došljaci, nego baš ljudi. Navodno ih je Poseta zatekla ovde, i oni su mutirali... prilagodili su se na nove životne uslove. Jeste li čuli nešto o tome, mister Šuharte?

— Jesam — odgovorio je Redrik. — Ali oni ne žive ovde. Žive u planinama, na severozapadu.

Nekakvi stočari.

Sad znam čime me je Lešinar zarazio, pomislio je. Zarazio me je svojim ludilom. Eto, zašto sam došao ovamo. Eto šta mi je potrebno... Neko čudno i novo osećanje polako ga je ispunilo. A znao je, da to osećanje zapravo uopšte nije novo, odavno se već ono ugnezdilo negde u njemu, ali tek sad ga je postao svestan i stvari su došle na svoje mesto. I ono, što mu se ranije činilo glupošću, ludačkim buncanjem podetinjenog starca, preobratilo se sada u jedinu njegovu nadu, jedini smisao života, zato što je tek sad shvatio: jedino što mu je još ostalo na svetu, jedino radi čega je živeo poslednjih meseci, bila je nada u čudo. On je, budala, odbacivao tu nadu, gazio ju je, podsmevao joj se, propijao ju je, zato što je tako naučio, zato što nikad u životu, od detinjstva, nije mogao da računa ni na koga osim na sebe samog, i zato što mu se od detinjstva to oslanjanje na sebe samog ogledalo u količini zelembaća koje bi uspevao da ugrabi, iščupa, istrgne od ravnodušnog haosa koji ga je okruživao. Tako je bilo oduvek i tako bi bilo i dalje, da se nije najzad našao u takvoj jami iz koje ga ne mogu izvući nikakvi zelembaći, a ne vredi više računati ni na svoje mogućnosti. A sad ga je ta nada — i to već ne nada, nego uverenost u čudo — ispunila do kraja, i on se već čudio kako je ranije mogao živeti u takvoj crnoj, bezizlaznoj tami... Nasmejao se i potapšao Artura po ramenu.

— Šta je, stalkeru — rekao je. — Još ćemo se mi izvući iz ovoga.

Artur ga je začuđeno pogledao, nesigurno se osmehujući. A Redrik je zgužvao mastan papir od sendviča, bacio ga pod vagonet i prilegao na ranac, oslonivši se laktom.

— Dobro — rekao je. — A ako pretpostavimo, da ta Zlatna kugla stvarno... Šta bi ti poželeo?

— Znači, vi ipak verujete u to? — brzo je upitao Artur.

— Nije važno da li ja verujem ili ne. Odgovori na pitanje.

Odjednom ga je strašno zanimalo da čuje šta bi mogao da traži od Zlatne kugle ovakav jedan momak, klinac još, dojučerašnji školarac, i on je sa veselom radoznalošću gledao kako se Artur mršti, skuplja usne, baca pogled na njega i odmah krije oči.

— Pa, naravno, noge za oca... — najzad je progovorio Artur. — I da kod kuće sve bude u redu...

— Lažeš, lažeš — dobrodušno reče Redrik. — Pazi: Zlatna kugla ispunjava jedino skrivene želje, one što, ako se ne ispune, ostaje ti samo da se obesiš.

Artur Barbridž je pocrveneo, ponovo bacio pogled na Redrika i istog časa oborio oči a onda pocrveneo još jače. Redrik se smeškao gledajući ga.

— Jasno mi je — rekao je gotovo nežno. — Dobro, to nije moja stvar. Zadrži je za sebe... — A onda se setio pištolja i pomislio da treba raščistiti i to pitanje dok još ima vremena. — Šta ti je to u zadnjem džepu? — upitao je nezainteresovano.

— Pištolj — nevoljno je rekao Artur i ugrizao se za usnu.

— A šta će ti?

— Da pucam! — rekao je Artur izazivački.

— Mani se ti toga — strogo je rekao Redrik i seo pravo. — Daj mi ga. U Zoni nema u koga da se puca. Daj ga.

Artur je hteo nešto da kaže ali je oćutao, zavukao ruku iza leđa, izvadio vojnički kolt i pružio ga Redriku, držeći ga za cev. Redrik je uzeo pištolj za toplu hrapavu dršku, bacio ga malo uvis, uhvatio i rekao:

— Imaš li nekakvu maramicu? Daj da zamotam.

Uzeo je od Artura maramicu, čistu, mirisala je na kolonjsku vodu, zamotao pištolj i stavio ga na šinu.

— Neka zasad ostane ovde — objasnio je. — Ako dâ bog, proći ćemo ovuda u povratku pa ćemo ga pokupiti. Možda će nam stvarno trebati da se branimo od patrola...

Artur je snažno zavrteo glavom.

— Ma nisam ga ja zato poneo — rekao je sa negodovanjem. — Stavio sam samo jedan metak.

Ako bi... ako bi, kao sa ocem...

— Vidi ti njega... — otegao je Redrik, gledajući iznenađeno u Artura. — E, onda se ne brini. Ako bude kao sa tvojim ocem ja ću te već dovući doovde. To ti obećavam... Gledaj, sviće!

Magla se rasejavala naočigled. Na nasipu je uopšte više nije bilo, a dole i dalje mlečnobela magla je padala na tle i topila se; kroz nju su izbijali okrugli nakostrešeni vrhovi brežuljaka, a među brežuljcima se ponegde već videla neravna površina orošene močvare sa retkim vrbakom, a na horizontu, iza bregova, jarko-žuto blesnuše vrhovi planina, a nebo nad njima bilo je jasno i plavo.

Artur se osvrnuo preko ramena i tiho oduševljeno uskliknuo. Redrik je takođe pogledao. Na istoku su planine izgledale crne, a nad njima je plamtela dobro znana ćilibarska zora — zelena zora Zone.

Redrik je ustao, otišao iza vagoneta, seo stenjući na nasip i gledao kako se ona brzo gasi, zeleno preplavljeno ružičastim, a onda se narandžasti rub sunca stao pomaljati iza planine i odmah su se od bregova pružile ljubičaste senke — sve je postalo oštro, reljefno, vidljivo kao na dlanu, i pravo pred sobom, na oko dvesta metara, Redrik vide helikopter. Helikopter je, očigledno, pao u sam centar «vetrometine» i cela kabina je pretvorena u metalnu palačinku, samo je rep ostao ceo, mada malko savijen, i kao crna kuka je štrčao između dva brežuljka, a i stabilizacioni propeler je ostao čitav i dobro se čulo kako škripuće, ljuljajući se na povetarcu. «Vetrometina» je bila vrlo jaka, nije izbila ni ozbiljnija vatra prilikom pada, i na spljoštenom metalu jasno se video crveno-plavi grb kraljevske vojne avijacije, koji Redrik već toliko godina nije video i skoro da je zaboravio kako izgleda.

Onda se Redrik vratio do ranca, izvadio mapu i raširio je na stvrdnutoj rudi u vagonetu.

Rudokop se odavde nije video — zaklanjao ga je brežuljak sa pocrnelim, nagorelim drvetom na vrhu.

Taj brežuljak je trebalo obići zdesna, udolinom između njega i drugog brežuljka koji se takođe dobro video odavde: sasvim ogoleo, sa odronjenim crvenkastim kamenjem niz celu padinu.

Svi orijentiri su se poklapali ali Redrik nije bio zadovoljan. Dugogodišnji instinkt stalkera žestoko se bunio protiv same pomisli, neprirodne, apsurdne, da se staza trasira između dva bliska uzvišenja. Dobro, pomislio je Redrik, to ćemo još videti. Na licu mesta biće sve jasnije. Put do te udoline je vodio kroz močvaru, po otvorenom i ravnom tako da je odavde izgledalo bezopasno, ali, pogledavši malo bolje, Redrik među humkama razabere nekakvu tamnosivu mrlju. On pogleda na mapu. Tamo je bio ucrtan krstić i grubim slovima je upisano: «Dripac». Crvena linija staze vodila je desno od krstića. Nadimak mu je bio nekako poznat, ali ko je bio taj Dripac, kako je izgledao i kad je nastradao, to Redrik nikako nije mogao da se seti. Setio se, zato, nečeg drugog: «Boržč» pun dima, ogromne crvene ručerde koje stežu čaše sa pićem, gromki smeh, razjapljene žutozube čeljusti — fantastično stado titana i giganata koji su se skupili na pojilu; jedna od najživljih uspomena iz detinjstva — prvi dolazak u «Boržč». Šta sam ja ono tada doneo? «Praznu kutiju», valjda. Pravo iz Zone, mokar, gladan, napola izbezumljen, sa rancem o ramenu, upao sam u tu krčmu, tresnuo ranac na šank ispred Ernesta, zlobno se kezeći i obazirući izdržao sam bujicu poruga i pogrda, sačekao da Ernest — tad je on još bio mlad, i uvek sa leptir-mašnom — odbroji zelembaće... ne, tad još nisu bili zelembaći, tad su novčanice još bile kvadratne, kraljevske, sa nekom polugolom ženskom u ogrtaču i uokvirenu vencem... sačekao sam, pažljivo stavio novac u džep i neočekivano za samog sebe dohvatio tešku pivsku kriglu sa stola i iz zamaha raspalio njome po najbližoj faci koja se cerekala...

Redrik se osmehnuo za sebe i pomislio: možda je to baš i bio taj Dripac?

— Zar se sme ići između bregova, mister Šuharte? — u pola glasa upita Artur. On se prikrao i takođe gledao u mapu.

— Videćemo — rekao je Redrik, i dalje gledajući u mapu. Na mapi su bila još dva krstića — jedan na padini brega sa drvetom, drugi — na onom crvenom odronu. Pudla i Cvikeraš. Staza je vodila udolinom između. — Videćemo — ponovio je, složio mapu i stavio ju je u džep. Pogledao je Artura. — Stavi mi ranac na leđa... Nastavićemo, kao i dosad — rekao je, nameštajući ranac i kaiševe. — Ti ideš ispred, tako da te držim na oku. Ne osvrći se, nego dobro naćulji uši. Moje naređenje je zakon. I samo da znaš, moraćemo mnogo da puzimo pa nemoj da se čuvaš blata — ako ja kažem da skačeš u blato, ima da skačeš glavačke bez razgovora... Zakopčaj tu jaknu. Jesi li spreman?

— Spreman sam — rekao je Artur muklo. Sad ga je obuzelo uzbuđenje i trema. Obrazi rumeni kao nikad.

— Prvi pravac — onamo — Redrik je oštro mahnuo rukom prema najbližem brežuljku stotinak metara od nasipa. — Jasno? Idemo.

Artur je grčevito uzdahnuo i, prekoračivši šinu, počeo silaziti postrance sa nasipa. Šljunak se šumno kotrljao za njim.

— Lakše malo — reče mu Redrik. — Ne žuri nam se toliko.

On poče oprezno da se spušta za Arturom, po navici regulišući inerciju teškog ranca mišićima nogu. Krajem oka sve vreme je pratio Artura. Uplašio se momak, pomislio je. I treba da se boji. Možda nešto predoseća. Ako ima instinkt kao njegov stari, onda ima i šta da predoseća... Kad bi ti, Lešinaru, znao kako je ispalo. Kad bi znao, da te u jednom nisam poslušao. «Ali ovo mesto, Riđi, sâm nećeš proći. Hoćeš-nećeš moraćeš nekog da povedeš sa sobom. Mogu ti dati nekog od svojih, nekog koga nije šteta...» Eto, nagovorio me je.

Prvi put u životu pristao sam na takvo nešto. Ali dobro, pomislio je. Možda će ipak moći bez toga, pa nisam ja Lešinar Barbridž, snaći ću se već nekako.

— Stoj! — naredio je Artur.

Momak se zaustavio do članaka u mutnoj vodi. Dok se Redrik spuštao močvara ga je uvukla govoto do kolena.

— Vidiš li onaj kamen? — upitao je Redrik. — Eno, pod onim bregom. Teraj na njega.

Artur krene napred. Redrik ga pusti na desetak koraka pa se uputi za njim. Močvara im je čmakala pod nogama. Bila je to mrtva močvara — ni komaraca, ni žaba, čak se i vrbak ovde osušio i istrunuo. Redrik je po navici gledao na sve strane, ali zasad se sve činilo mirno. Brežuljak im se polako približavao, zaklonio još uvek nisko sunce a onda i čitav istočni deo neba. Kod kamena se Redrik osvrnuo prema nasipu. Pružni nasip je bio jarko obasjan suncem, na njemu je bila kompozicija od desetak vagoneta, ali nekoliko vagoneta je skliznulo sa šina i ležalo na boku a nasip pod njima je bio prekriven ispalom crvenom rudačom. Još dalje, prema klancu, severno od kompozicije, vazduh je nad šinama mutno treperio i prelivao se, i povremeno su se u njemu pojavljivale i gasnule malene duge. Redrik je pogledao na to treperenje, otpljunuo gotovo nasuvo i okrenuo se.

— Dalje — rekao je, i Artur okrete prema njemu nervozno lice. — Vidiš li one krpe? Ma ne tamo! Onamo, desno...

— Da — rekao je Artur.

— E, vidiš, to je bio neki tip po nadimku Dripac. Bio pa ga nema. Nije slušao starije i sad njegovi ostaci leže tamo specijalno zato, da bi pokazali pametnim ljudima put. Odmeri dva prsta desno od tog Dripca... Jesi li? Imaš orijentir? Otprilike tamo, gde je vrbak malo gušći... Kreći u tom pravcu.

Sad su išli paralelno sa nasipom. Sa svakim korakom vode je pod nogama bilo sve manje i uskoro su koračali po suvoj zemlji koja se ugibala. A prema mapi ovde je močvara, pomislio je Redrik. Mapa je zastarela, Barbridž odavno ovde nije bio pa je zastarela. Ne valja. Naravno, lakše je ići po suvom, ali bolje nekako da je ovde još uvek ona močvara... Vidi ga kako špacira, pomislio je o Arturu. Kao kroz glavnu ulicu.

Artur se, očigledno, ohrabrio i sad je išao punim korakom. Jednu ruku je zavukao u džep, a drugom je mlatarao po vazduhu, kao u šetnji. Onda Redrik stavi ruku u džep, izabere jednu maticu od dvadesetak grama i, nanišanivši, pošalje mu je pravo u potiljak. Artur je jauknuo, uhvatio se rukama za glavu i pao na suvu mrtvu travu. Redrik stade nad njim.

— Eto, baš tako u Zoni prolaze neoprezni — rekao je poučnim tonom. — Nije ti ovo korzo, i nismo nas dvojica izišli u šetnju.

Artur se polako podigao. Lice mu je bilo belo kao kreda.

— Je l’ ti jasno? — upitao je Redrik.

Artur je progutao knedlu i klimnuo glavom.

— E, onda dobro. Ali sledeći put ćeš dobiti po zubima. Naravno, ako još budeš živ. Kreći!

A od njega bi mogao biti dobar stalker, pomislio je Redrik. Zvali bi ga, sigurno, Lepi Arči.

Imali smo mi već jednog «Lepog» — Lepog Diksona, danas zvanog Pacov. Jedini stalker koji je upao u «mlin za meso» i preživeo. Imao je sreće. On, naivčina, još uvek veruje da ga je to Barbridž izvukao iz «mlina». Jeste, malo sutra. Iz «mlina za meso» ne može se niko izvući... Ali izvukao ga je iz Zone, to je tačno. Izvršio Barbridž plemeniti podvig. Ali ne što je hteo, već što je morao. Njegov stil je već svima dozlogrdio, pa su mu momci tad rekli direktno: sâm bolje da se i ne vraćaš. Nekako baš pre toga je i dobio nadimak Lešinar, a u početku su ga, zbog rasta, zvali Gorila.

Redrik odjednom oseti na levom obrazu jedva primetno strujanje i odmah, bez razmišljanja, uzvikne:

— Stoj!

On ispruži ruku ulevo. Tamo se povetarac osećao još jače. Negde između njih i nasipa nalazi se «vetrometina», a možda se pruža i samim nasipom — nisu vagoneti tek tako skliznuli. Artur je stajao kao ukopan, nije se čak ni okretao.

Da, od njega bi ispao dobar stalker... Ma koji mi je, da nisam počeo da ga žalim? Samo mi još to fali. Ko je mene ikad žalio?... Mada, bilo je i toga, Kiril. Dik Nunan. Doduše, Nunan mi pomaže manje zbog mene samog, a više se udvara Guti, ali možda me i žali, kod poštenih ljudi to ne isključuje jedno drugo... Samo što ja sad ne smem biti sažaljiv. Preda mnom je izbor: ili — ili... Prvi put je savršeno jasno predstavio sebi taj izbor: ili ovaj momak, ili moja ćerka. A tu onda nema šta da se bira. Samo ako je čudo moguće, rekao je nekakav glas iznutra, i on je sa užasom žestoko prigušio u sebi taj glas sumnje.

Prošli su gomilicu sivih prnja. Od Dripca nije ništa ostalo, samo je malko dalje u suvoj travi ležala dugačka, sasvim zarđala cev — minotragač. Tad su još mnogi koristili minotragače, kupovali su ih ispod ruke od vojnih intendanata, gledali u te naprave kao u spas sa neba, a onda su dva stalkera poginula sa njima od podzemnih munja i niko ih više nije koristio... Stvarno, ko je bio taj Dripac? Da li ga je Lešinar doveo ovamo ili je sam došao? I kako to da su svi išli do tog rudokopa, a ja o tome ništa nisam čuo?... Kako peče sunce! Ako je tako već od ranog jutra, šta li će tek biti posle?

Artur, koji je išao nekoliko koraka napred, podiže ruku i obrisa znoj sa čela. Redrik pogleda na sunce. Ono je još bilo sasvim nisko. I tu Redrik odjednom shvati da mu suva trava više ne šušti pod nogama kao ranije, već da škripuće kao suvi sneg, i da više nije krta i bodljikava kao ranije, već mekana i prašna — raspadala se u prašne krpe pod čizmama. Ugleda i jasno utisnute tragove Arturovih nogu i baci se na zemlju, viknuvši: «Lezi!»

Pao je licem u travu i ona se rasula pod njegovim obrazom; škripnuo je zubima od ljutnje na sebe i zlu sreću. Ležao je, nastojeći da se ne miče, još uvek se nadajući da će, možda, proći pored njih, ali znao je već da su upali u klopku. Vrućina se pojačavala, prekrivala celo telo kao čaršav namočen u vrelu vodu, oči mu je oblio znoj i on zadocnelo vikne Arturu: «Ne miči se! Trpi!» I poče da trpi sâm.

On bi i izdržao i sve bi prošlo dobro, oznojili bi se samo, ali nije izdržao Artur. Ili nije čuo šta mu je doviknuto, ili se uspaničio, a možda ga je i jače peklo nego Redrika — tek, prestao je da se kontroliše i slepo, sa nekim grlenim krikom, pojurio je, sagnut, kuda ga je poterao instinkt — natrag, upravo onamo kud se nikako nije smelo bežati. Redrik je jedva stigao da se pridigne i da ga obema rukama ščepa za nogu, i Artur je tresnuo o zemlju, podigavši oblak pepela, vrisnuo neprirodno visokim glasom, šutnuo Redrika slobodnom nogom u lice, počeo da se otima, ali je Redrik, i sam napola izbezumljen od bola, skočio na njega, priljubljujući se opečenim licem do kožne jakne, nastojeći da ga prigne do zemlje, zabije u nju, obema rukama držeći za dugačku kosu glavu koja se trzala i jarosno udarajući vrhovima čizama i kolenima po nogama, po zemlji, po zadnjici. Nejasno je čuo stenjanje i jaukanje ispod sebe, i sopstveni hroptavi glas: «Lezi, budalo, lezi, ubiću te...» A odozgo je po njemu sve padala žeravica i već je zagorela odeća, njeni kožni delovi su pucali i on, zabivši čelo u sivi pepeo, pritiskajući grudima glavu onog prokletog balavca, nije izdržao i zaurlao je iz sveg glasa...

Nije znao, kada se sve to završilo. Odjednom je shvatio da ponovo može da diše, da je vazduh opet vazduh a ne vrela para koja pali grlo, i dosetio se da mora požuriti, pobeći što dalje od ove đavolske grejalice dok se nije opet nadnela nad njih. Svalio se sa Artura koji je ležao sasvim nepomično, uzeo obe njegove noge pod mišku i, pomažući se slobodnom rukom, zapuzao napred, ne skidajući oči sa crte iza koje je opet počinjala trava, mrtva, suva, krta, ali prava — sad mu je izgledala kao prava oaza. Pepeo mu je škripao pod zubima, ošureno lice ga je peklo, znoj mu je tekao pravo u oči, verovatno zato što više nije imao ni obrve ni trepavice. Artur se vukao za njim i kao da se namerno kačio svojom prokletom jaknom. Bolele su ga ispržene ruke a ranac je pri svakom pokretu udarao opečeni potiljak. Od bola i vrućine Redrik je pomislio da će ga opekotine dotući i da se neće izvući odavde. Ali onda je od tog straha jače zabatrgao slobodnim laktom i kolenima, samo da se izvuče, daj, Red, hajde, Riđi, još samo malo, tako...

Posle je dugo ležao, zagnjurivši lice i ruke u hladnu prljavu vodu, sa uživanjem je udisao močvarni smrad. Satima bi tako ležao, ali je naterao sebe da ustane; klečeći, zbacio je ranac, četvoronoške se vratio do Artura, koji je još uvek nepomično ležao tridesetak koraka od močvare, vratio se i okrenuo ga na leđa. M-da, bio je to lep dečko. Ali sad je ta zgodna faca izgledala kao crno-siva maska od mešavine zapekle krvi i pepela, i nekoliko trenutaka Redrik je sa tupim interesovanjem gledao uzdužne brazde na toj maski — tragove od vučenja po zemlji. Onda je konačno ustao, uhvatio Artura pod miške i povukao ga do vode. Artur je hroptavo disao i povremeno bi zaječao. Redrik ga je bacio licem u najveću baru i spustio se u vodu pored njega, ponovo uživajući u mokrini i svežini. Artur je zagrgoljio, zabatrgao se, oslonio se na ruke i podigao glavu. Oči su mu bile iskolačene, još nije došao sebi i žudno je otvorenim ustima hvatao vazduh, zagrcavao se i kašljao. Onda mu se pogled razbistrio i zaustavio na Redriku.

— Hu-u-u... — rekao je i odmahnuo glavom, brizgajući prljavu vodu. — Šta je to bilo, mister Šuharte?

— Smrt je bila — nerazgovetno je izgovorio Redrik i zakašljao se. Opipao je lice. Bolelo ga je.

Nos mu je bio otečen, ali obrve i trepavice, ma koliko to bilo čudno, bile su na mestu. I koža na rukama je takođe bila čitava, samo je malo pocrvenela.

Artur je takođe oprezno opipavao svoje lice. Sada, kad je voda sprala onu strašnu masku, ispalo je da mu je lice — takođe protiv svakog očekivanja — gotovo normalno. Nekoliko ogrebotina, čvoruga na čelu, rasečena donja usna, a inače ništa posebno.

— Nikad nisam čuo za takvo nešto — rekao je Artur i pogledao nazad.

Redrik se takođe osvrnuo. Na sivoj ispepeljenoj travi ostalo je mnogo tragova i Redrik se zaprepastio kako je, ispada, kratak bio onaj strašni beskonačni put koji je prepuzao spašavajući se od smrti. Svega nekih dvadeset-trideset metara bilo je od jednog do drugog kraja spaljene površine, ali on je naslepo i izbezumljen puzao po njoj nekim ludim cik-cakom, kao buba u vrelom tiganju, i još je dobro što je puzao otprilike onamo kud treba, a mogao je otpuzati na «vetrometinu» sleva, mogao se i okrenuti pa natrag... Ne, nije mogao, pomislio je ljutito. To bi neki žutokljunac tako mogao, a ja nisam žutokljunac i uopšte, da nije ove budale, ništa se ne bi desilo, malo bih se oznojio i to je sve.

Pogledao je Artura. Artur je frktao umivajući se i stenjao dodirujući bolna mesta. Redrik je ustao i, mršteći se od dodira skorele na vrelini odeće sa opečenom kožom, otišao na suvo i nagnuo se nad rancem. Ranac je istinski stradao. Spoljašnje pregrade su načisto izgorele, sve ampule u kutiji za prvu pomoć su prsle od vrućine i od izgorele kutije je neizdrživo smrdelo. Redrik je pokušao da ukloni ostatke stakla i plastike, i tad začuje Arturov glas iza leđa:

— Hvala vam, mister Šuharte! Spasili ste mi život.

Redrik je oćutao. Koji moj bih tebe spašavao. Baš mi je do tebe stalo.

— A ja sam kriv — nastavio je Artur. — Čuo sam, kad ste mi naredili da ležim, ali sam se strašno prepao, a kad je pripeklo — sasvim sam izgubio glavu. Strašno se plašim boli, mister Šuharte...

— ‘Ajde, diži se! — rekao je Redrik, ne okrećući se. — To još nije bilo ništa... Ustaj, šta si se ispružio!

On podiže ranac i uvuče se u remenje, zašištavši od bola u izgorelim ramenima. Osećanje je bilo takvo, kao da mu je koža na mestima gde je remenje pritisnulo pukla. Plaši se boli... Ma da se nosiš, kukavice jedna!... Osvrnuo se. Dobro je, nisu sišli sa staze. Sad oni brežuljci sa pokojnicima.

Nezgodni brežuljci, stoje tamo tako ogoleli, a i ona udolina među njima... Nehotice je onjušio vazduh. Ah, kako ta odvratna udolina već odavde smrdi!

— Vidiš onu udolinu između bregova? — upitao je Artura.

— Vidim.

— Prvo na nju. Kreći.

Artur je nadlanicom obrisao nos i krenuo napred, šljapkajući po barama. Ćopao je i nije više bio onako visok i gord kao ranije — tresnulo ga je po glavi i sad je išao plašljivo, sa velikim oprezom.

Eto, izvukao sam još jednog, pomislio je Redrik. Koji mi je to? Peti? Šesti? A sad se pitam: zašto?

Ko mi je i šta mi je on? Da se nisam obavezao nekome za njega? Stvarno, Riđi, zašto si ga izvlačio?

Zamalo da i sam nastradam zbog njega... Naravno, sad, bistre glave, znam da sam dobro učinio što sam ga izvukao. Ne mogu bez njega, on mi je zalog za ćerku. Nisam izvukao čoveka, spašavao sam svoj minotragač, utirač puta, otvarač. Da, ali tamo, na licu mesta, uopšte nisam o tome razmišljao.

Vukao sam ga kao svog najrođenijeg, nije mi uopšte padalo na pamet da ga ostavim, zaboravio sam na ćerku, zaboravio sam da mi je on potreban kao otvarač... I šta ispada? Ispada, da sam ja stvarno dobar momak. To mi i Guta kaže, i pokojni Kiril je govorio, i Ričard nešto slično lupeta... Našli ste dobričinu! Ostavi se toga, rekao je on sebi. Nikakva dobrota ovde ti nije potrebna. Prvo treba misliti, pa tek onda raditi. Ono neka ti je prvi i poslednji put, jasno? Dobričina... Moram sačuvati Artura za «mlin za meso», hladno i jasno je pomislio. Ovde se sve može proći osim «mlina za meso».

— Stoj! — naredio je Arturu.

Pred njima je bila udolina i Artur je stajao, zbunjeno gledajući Redrika. Dno udoline je bilo pod baruštinom trulo-zelene boje čija je površina masno pobleskivala na suncu. Nad njom se dizala para, između bregova se zgušnjavala i već na tridesetak koraka se ništa nije videlo. A još i taj smrad.

«Smrdeće, Riđi, strašno će smrdeti, ali nemoj da te to zaustavi.»

Artur je gadljivo uzviknuo i uzmakao. Onda se Redrik trgnuo, žurno izvadio iz džepa kesicu sa vatom natopljenom u dezodorans, stavio tampon u nozdrve i pružio ostatak Arturu.

— Hvala, mister Šuharte — slabim glasom rekao je Artur. — Ali zar ne možemo preko brega?...

Redrik ga je ćutke uhvatio za kosu i okrenuo mu glavu prema gomili krpa na kamenom odronu.

— To je bio Cvikeraš — rekao je. — A na drugom bregu — ne vidi se odavde — leži Pudla. U istom ovakvom stanju. Jasno? Kreći.

Bara je bila topla i lepljiva. U početku su išli uspravno, u vodi do pojasa, na sreću je dno pod nogama bilo kamenito i prilično ravno, ali ubrzo Redrik začu poznato zujanje sa obe strane. Na levom bregu, obasjanom suncem, ništa se nije videlo, ali na padini zdesna, u senci, zaigraše bledo— ljubičasti plamičci.

— Sagni se! — naredio je kroz zube pa se sam sagnuo. — Niže, budalo! — viknuo je.

Artur se uplašeno sagnuo i istog časa električno pražnjenje rascepilo je vazduh. Iznad samih njihovih glava besno je zaplesala rascepljena munja, jedva vidljiva na fonu svetlog neba. Artur je čučnuo i zagnjurio se do ramena. Redrik, zaglušen od groma, okrete glavu i vide u senci jarko— crvenu mrlju koja se brzo gasila iznad stenja, i delić sekunde kasnije odjeknuo je drugi grom.

— Napred! Napred! — proderao se, ne čujući se ni sâm.

Sada su se gegali čučećki, samo sa glavama iznad površine bare, i pri svakom udaru groma Redrik je video kako se dugačka Arturova kosa diže uvis, i osećao je kako mu se hiljadu iglica zariva u lice. «Napred! — monotono je ponavljao. — Napred!...» Više ništa nije čuo. Jednom se Artur napola okrenuo prema njemu, i on vide izbečeno iskošeno oko kako ga gleda, i pobelele usne kako se miču, i prljavi pozeleneli obraz. A onda su munje počele tući tako nisko da su se morali sasvim zagnjuriti. Zelena sluzava voda ispunila je usta, nije se moglo disati. Redrik se pridigao, hvatajući ustima vazduh, iščupao iz nosa tampone i odjednom otkrio da je smrad nestao, da je vazduh pun svežeg, prodornog mirisa ozona, a para oko njih bila je sve gušća, ili mu je to možda potamnelo u očima — i više se nisu videli bregovi ni sleva ni zdesna, ništa se nije videlo osim sasvim ulepljene, prljave Arturove glave i žutozelene pare kako se kovitla.

Proći ću, proći ću, mislio je Redrik. Nije mi prvi put, čitavog života sam ovako u govnima, a nad glavom mi munje i gromovi; uvek je tako bilo... I otkud ovde toliko govana? Da poludiš, toliko govana na jednom mestu! To je Lešinar, pomislio je besno. To je Lešinar ovuda prošao, to je za njim ostalo... Cvikeraš je poginuo desno, Pudla levo, i sve zato da bi Lešinar prošao putem između njih i ostavio za sobom svoj smrdljivi trag... Tako ti i treba, rekao je sebi. Ko ide tragom Lešinara, mora biti do grla u govnima. Kao da to nisi znao i ranije. Suviše ih je mnogo, tih lešinara, zato je na svetu sve tako prljavo... Nunan je budala, kaže: ti si, Riđi, narušilac ravnoteže, ti rušiš poredak, tebi je u svakom poretku loše, i u lošem ti je loše, i u dobrom ti je loše, zbog takvih kao što si ti nikad neće biti carstva nebeskog na zemlji... Idiote jedan debeli! Gde si ti na zemlji video dobar poredak? I otkud znaš kakav bih ja bio u dobrom poretku?...

Neki kamen ispod njegove noge se izmakao, on se okliznuo i potpuno zagnjurio, a kad je izronio vide sasvim blizu izbezumljeno Arturovo lice iskolačenih očiju i na trenutak se prestrašio — učinilo mu se da je izgubio orijentaciju. Ipak, nije: odmah je shvatio da treba ići u onom pravcu gde se iz bare diže crni vrh jednog kamena — shvatio je to iako osim tog kamena ništa nije video u žutoj magli.

— Stoj! — proderao se. — Idi desno! Desno od kamena!

Ali opet nije ni sam mogao da čuje svoj glas i zato se približio Arturu, uhvatio ga za rame i počeo mu pokazivati rukom: idi desno od kamena, spusti glavu. I pomislio je: platićete mi za ovo.

Kod kamena je Artur zaronio, samo sekund pre nego što je munja udarila u njegov crni vrh a užareni odlomci poleteli na sve strane. Platićete mi za ovo, ponavljao je Redrik, opet zaranjajući i mlatarajući rukama i nogama. U ušima mu je zatutnjao novi udar groma. Ubiću boga u vama za ovo!

Samo na trenutak se zapita: ma kome ja to pretim? Ne znam. Ali neko mora da plati, neko će mi već platiti za ovo! Sačekajte, samo da stignem do te kugle, samo da je se dokopam, pa ću se već obračunati sa vama!

Kad su konačno izišli na suvo, na već vreli od sunca kameni odron, zaglušeni, izvrnuti naopačke, teturajući i hvatajući se jedan za drugoga da ne padnu, Redrik ugleda propali kamion koji je ležao na osovinama i nejasno pomisli da bi se tu, kod kamiona, mogli odmoriti. I oni se zavukoše u senku.

Artur je legao na leđa i neposlušnim prstima pokušavao da raskopča jaknu, a Redrik se naslonio rancem o stranicu kamiona, obrisao ruke o kamenje i posegnuo pod jaknu za pljoskom.

— I ja... — progovorio je Artur. — Dajte i meni, mister Šuharte!

Redrik se začudio, kako taj klinac odjednom ima gromki glas, otpio, zatvorio oči pa pružio pljosku Arturu. Gotovo je, pomislio je umorno. Prošli smo. I ovo smo prošli. A sad ćemo da vidimo.

Mislite, da ću vam zaboraviti ovo? Ne, sve ja pamtim. Mislite, da ću vam reći hvala što se nisam udavio? Kakvo hvala! Sad ste gotovi, je l’ vam jasno? Ništa neću ostaviti kao što je bilo. Sad ja odlučujem. Ja, Redrik Šuhart, pri zdravoj svesti i pameti, odlučivaću sve i za sve. A svi vi ostali, lešinari, kerovi, došljaci, mršavi, kvoterbladi, paraziti, zelenaši, promukli, sa leptir-mašnama, u uniformama, čistunci, sa aktovkama, sa govorancijama, sa plemenitim postupcima, poslodavci, sa večnim akumulatorima, sa večnim motorima, sa «vetrometinama», sa lažnim obećanjima — dosta je, dosta ste me vukli za nos, celog života ste me vukli za nos, a ja, budala, hvalio sam se kako ja radim samo ono što sâm hoću, a vi ste sve klimali glavama i domigivali se, i vukli me za nos, povlačili me po krčmama i zatvorima... Dosta je bilo! On svuče remenje ranca i uze iz Arturove ruke pljosku.

— Pojma nisam imao — rekao je Artur. — Nisam mogao ni da zamislim... Znao sam da nas mogu čekati vatra, smrt, ali ovakvo nešto!... Kako ćemo se vratiti?

Redrik ga nije slušao. To, što govori ovaj čovek, više nije ni od kakvog značaja. Nije ni ranije imalo značaja, ali ranije je on barem bio čovek. A sad... otvarač koji govori. Neka ga, nek’ priča.

— Kad bih mogao da se umijem... — Artur se zabrinuto osvrtao. — Barem lice da operem.

Redrik rasejano baci pogled na njega, ugleda slepljene pramenove kose, umazano poluosušenom sluzju lice sa tragovima od prstiju, čitavog Artura, pokrivenog skorelim blatom i ne oseti ni sažaljenja, ni razdraženosti, ništa. Otvarač koji govori. Okrenuo se. Ispred njih se pružala turobna površina, nalik napuštenom gradilištu, zasuta oštrim šljunkom, zaprašena belim kamenim prahom, obasjana zaslepljujućim sunčevim zracima, neizdrživo bela, vruća, zla i mrtva. Suprotni kraj rudokopa video se već i odavde — takođe zaslepljujuće beo. Sa ove daljine gornja ivica je izgledala potpuno ravna a usek vertikalan, a bliži kraj je bio okrunjen krupnim stenama, i put naniže u jamu rudokopa je bio tamo gde se među stenama crvenela kabina ogromnog bagera. To je bio jedini i poslednji orijentir. Trebalo je ići pravo na njega, oslanjajući se samo na sreću.

Artur se odjednom pridigao, zavukao ruku pod kamion i izvadio odande zarđalu konzervu.

— Pogledajte, mister Šuharte — rekao je, živnuvši. — Ovo je, sigurno, otac ostavio... Ima ih još.

Redrik ne reče ništa. Bolje ti je da ćutiš, pomisli ravnodušno. Bolje ti je da mi sad ne spominješ svog oca. A uostalom, sad je svejedno... Ustao je i zastenjao od bola, zato što mu se odeća zalepila za telo, za opečenu kožu, i sad se tamo, pod odećom, nešto bolno otkidalo, kao zapečeni zavoji sa rane. Artur je takođe ustao i takođe zastenjao, jauknuo i paćenički pogledao Redrika. Videlo se: hteo bi da se požali — a ne sme. Samo je rekao žalosnim glasom:

— Mogu li još jedan gutljaj, mister Šuharte?

Redrik vrati u džep pljosku koju je držao u ruci i reče:

— Vidiš ono crveno među stenama?

— Vidim — odgovorio je Artur zagrcnuvši se i uzimajući dah.

— Pravo na njega. Kreći.

Artur se, stenjući, pokrenuo, pokušao da ispravi ramena ali se samo bolno iskrivio. Onda se osvrnuo i rekao:

— Bar malo da se umijemo... Sve se zalepilo.

Redrik je ćutke čekao. Artur ga beznadno pogleda, klimne i zakorači, ali se odmah zaustavi.

— Ranac — rekao je. — Zaboravili ste ranac, mister Šuharte.

— Napred! — naredio je Redrik.

Nije hteo da objašnjava, nije hteo da laže, a i zašto bi? Artur će ići i ovako. Šta mu je drugo ostalo I Artur je pošao. Zateturao se, pogrbljen, vukući noge, pokušavajući da skine sa lica potpuno skorelu prljavštinu, postavši mali, jadan, kao pokislo napušteno kuče. Redrik je krenuo za njim i čim je izišao iz senke sunce ga je zaslepilo, i on je zaklonio oči dlanom, žaleći što nije poneo tamne naočare.

Od svakog koraka dizao se oblačić bele prašine, prašina je padala na čizme i neizdrživo smrdela — ne, to je od Artura zaudaralo, prosto se nije moglo ići za njim. Tek na kraju Redrik shvati da smrad dolazi najviše od njega samog. Smrad je bio odvratan, ali nekako poznat — to je bio onaj smrad koji je ispunjavao ulice grada u danima kad ga je severac donosio od fabričkih dimnjaka. A dopirao je i od oca, kad bi se ovaj vratio sa posla, ogroman, mračan, sa pocrvenelim jarosnim očima, i Redrik bi se žurno zavlačio u najdalji ugao i gledao odatle kako otac skida i baca u majčine ruke prljavu jaknu, kako svlači sa ogromnih nogu ogromne iznošene čizme, gura ih pod vešalicu i samo u čarapama šljapka u kupatilo pod tuš i tamo dugo hukće, bučno se pljuska po golom telu, lupa u kupatilu, gunđa nešto za sebe, a onda se prodere na sav glas: «Marija! Da nisi zaspala?!» Morao je sačekati dok se otac okupa, sedne za sto gde ga već čeka flaša, duboki tanjir sa gustom supom i konzerva kečapa, sačekati da pojede supu i prihvati se mesa sa pasuljem, i tek onda je mogao izići iz svog ćoška, uspentrati mu se na kolena i pitati kojeg majstora i kojeg inženjera je danas udavio u sumpornoj kiselini...

Sve unaokolo je bilo vrelo od sunca, vrućina i umor stvarali su mu vrtoglavicu, opečena koža se zatezala i pucala, i činilo mu se da kroz nesvesticu koja ga savladava ona viče i moli za mirovanje, vodu, svežinu. Uspomene zatrte do neprepoznatljivosti budile su se u umornom mozgu, kotrljale su se jedna preko druge, zaklanjale jedna drugu, mešale se jedna sa drugom, mešale se sa belom užarenom stvarnošću koja mu je treperila pred poluzatvorenim očima, i sve su bile gorke, i sve su izazivale jad ili mržnju. Pokušavao je da se umeša u taj haos, nastojao je da izvuče iz prošlosti neku prijatnu sliku, osećanje nežnosti ili radosti, izvlačio je iz dubina pamćenja sveže nasmejano lice Gute, još kao devojke, željene i nedodirljive, i ono se pojavilo na tren, ali se odmah počelo i gubiti pod rđom, izobličilo se i preobrazilo u jadno, obraslo grubom crvenkastom dlakom lice Majmunčice; prisiljavao se da dozove u sećanje Kirila punog optimizma, njegove brze, samouverene pokrete, njegov smeh, glas koji je obećavao neviđena predivna mesta i vremena, i Kiril se pojavljivao pred njim, a onda bi blesnula na suncu srebrnasta paučina i više nama Kirila a u Redrikovo lice zure bez treptanja anđeoske oči Promuklog Hjua, i njegova krupna bleda šaka odmerava porculanski kontejner... Nekakve mračne sile u njegovoj svesti lako su savladavale barijeru volje i uništavale ono malo lepog što je zadržalo njegovo sećanje, i već mu se činilo da uopšte ničeg lepog nije ni bilo, već samo odvratne, prljave njuške...

I sve vreme dok su se rojile te uspomene on je ostajao stalker. Ne razmišljajući, ne pamteći, nesvestan toga u potpunosti, on je ipak zapažao da sleva, na sigurnoj udaljenosti, nad gomilom starih dasaka, lebdi jedan «veseli duh», ali miran, istrošen, sasvim bezopasan; a zdesna je dunuo laki vetrić i posle još nekoliko koraka bio je siguran da je to ravna, višekraka kao morska zvezda «vetrometina» — daleko, isto bezopasno — a u njenom centru spljeskana ptica, retka stvar, ptice retko zaleću u Zonu; pa kako pored staze leže dve bačene «prazne kutije» — očigledno, Lešinar ih je bacio u povratku, strah je nadvladao pohlepu... Sve je to Redrik zapažao i trebalo je da pogrbljeni Artur samo na korak skrene sa pravca — Redrikova usta su se sama od sebe otvarala i uzvik upozorenja je sam od sebe izletao iz njih. Mašina, pomislio je. Napravili ste mašinu od mene... A stene na ivici rudokopa bile su sve bliže i već su se mogle videti neobične šare od rđe na crvenom krovu kabine bagera.

Glup si ti, Barbridžu, mislio je Redrik. Lukav a glup. Kako to da si mi poverovao? Pa poznaješ me odmalena, trebalo bi da me znaš bolje od mene samog. Ostario si, eto šta. Oglupaveo.

A nije ni čudo — celog veka si radio sa glupacima... I tu Redrik zamisli, kakvo lice mora da je napravio Lešinar kad je čuo da je to Artur, lepi Arči, njegov rođeni sin... da je u Zonu sa Riđim po njegove, Lešinareve, noge otišao ne neki balavac kojeg se može usput izgubiti, nego njegov rođeni sin, njegov život, njegov ponos... I, zamislivši Barbridževo lice, Redrik se zlobno nasmejao, a kada se Artur, iznenađen, osvrnuo, on mu mahnu rukom: nastavi, nastavi! — smejući se i dalje. A onda opet u sećanju, kao na ekranu, odvratne njuške... Trebalo bi promeniti sve. Ne jedan ili dva života, ne jednu ili dve sudbine, već svaki šraf ovog prokletog pokvarenog sveta trebalo bi promeniti...

Artur se zaustavio na strmoj padini rudokopa, zaustavio se i zamro, izbečivši oči i isteglivši dugački vrat. Redrik priđe i stade pored njega, ali nije pratio Arturov pogled.

Pravo pred njima u duboku jamu površinskog kopa vodio je put kojim su se pre mnogo godina spuštali guseničari i teški kamioni. Desno je bila zaslepljujuće bela od sunca kosina, a levo je ta kosina bila neravna i u gomili kamenja i tucanika tamo je stajao nakrenuti bager, ogromna kašika je pala i zarila se u ivicu puta. I, kao što se moglo i očekivati, ništa više se nije videlo, osim što su pored bagera sa stenovitih ivica padine visile crne uvijene ledenice, kao debela spletena užad, i mnoštvo crnih mrlja videlo se u prašini, kao da su po njoj prosuli mastilo. To je sve, što je od njih ostalo — čak se ne može ni reći, koliko ih je tu bilo. Možda je svaka mrlja — jedan čovek, jedna želja Lešinara Barbridža. Eno ona — to je kad se Lešinar živ i zdrav vratio iz podruma stare fabrike. A ona, malo dalje — to je Lešinar bez teškoća izneo iz Zone «živi magnet». Ona crna ledenica — to bi mogla biti lepotica Dina Barbridž, toliko nenalik ocu i majci. A ona mrlja — takođe drukčiji i od oca i od majke Artur Barbridž, lepi Arči, očev ponos...

— Uspeli smo! — uzviknuo je Artur. — Mister Šuharte, ipak smo uspeli, a?

On se razdragano nasmejao, čučnuo i obema rukama zabubnjao po tlu. Slepljeni pramen kose na njegovoj glavi ljuljao se i tresao smešno i ružno, otpadalo je sa njega sasušeno blato. I tek tad je Redrik podigao glavu i pogledao kuglu. Oprezno. Plašljivo. Sa tajnim strahom da to neće biti ono što je očekivao — doneće mu razočaranje, izazvaće sumnju, baciće ga s neba, na koje je uspeo da se popne kroz svu onu prljavštinu...

Kugla nije bila zlatna, već pre bakarna, crvenkasta, potpuno glatka, i mutno je pobleskivala na suncu. Ležala je ispod suprotnog obronka rudokopa, zgodno smeštena među gomilama slegnute rudače, i čak se odavde videlo kako je masivna i kako je utonula u zemlju.

U njoj nije bilo ničeg što bi razočaravalo ili izazivalo sumnju, ali takođe i ničeg što bi ulivalo nadu. Iz nekog neodređenog razloga je pomislio da ona mora biti šuplja i da je sigurno topla od sunca. Međutim, kugla očigledno nije sijala iznutra i očigledno nije mogla da lebdi i pleše u vazduhu, kao što se moglo čuti u pričama o njoj. Kugla je ležala tamo gde je pala. Možda je ispala iz nekog ogromnog džepa ili se otkotrljala i zagubila u igri nekakvih divova; ona nije bila postavljena ovde nego je prosto ležala, baš kao «prazne kutije», «narukvice», «baterije» i drugo smeće koje je ostalo na zemlji posle Posete.

Istovremeno, u njoj je ipak nečeg bilo, i čim duže ju je Redrik gledao postajalo mu je jasnije da mu je prijatno da je gleda i da oseća želju da joj priđe, opipa je, pređe rukom po njenoj površini; odnekud se javi misao da bi sigurno bilo lepo sesti pored nje, a još lepše — nasloniti se leđima o nju, zabaciti glavu i, zatvorivši oči, utonuti u misli, u sećanja, ili prosto zadremati, otpočinuti...

Artur je poskočio, povukao patent na jakni, svukao ju je i bacio pod noge, podigavši oblačić bele prašine. Nešto je vikao, pravio grimase i mahao rukama, onda je stavio ruke na leđa i zaplesao i najzad pojurio, presrećan, putem nadole u rudokop. Nije više ni pogledao na Redrika, zaboravio je i na njega i na sve na svetu — jurio je da ispuni svoje želje, sitne želje tihog i finog školarca, balavca koji u životu nije video nikakav novac osim takozvani džeparac, klinca koji je dobijao batine ako bi se po povratku kući od njega osećao alkohol, a od kojeg su hteli da naprave čuvenog advokata, u perspektivi — ministra, a u najdaljoj perspektivi, naravno — predsednika... Redrik je, škiljeći upaljenim očima zbog zaslepljujućeg sunca, ćutke gledao za njim. Bio je miran i hladan, znao je šta će se sad desiti i znao je da će morati da skrene pogled, ali zasad se još moglo gledati i on je gledao, ne osećajući ništa naročito, jedino što mu se negde duboko unutra pokrenuo neki crvić i zavrteo šiljatom glavicom.

Artur je jurio nadole, srećno poskakujući, plešući u trku, bela prašina se dizala i ostajala iza njega i on je nešto vikao na sav glas, zvonko, veselo, svečano — kao pesmu ili kao zakletvu — i Redrik je pomislio da se to sigurno prvi put u ovaj rudokop spuštaju tako, kao na praznik. On u početku nije slušao šta uzvikuje taj otvarač koji govori, a onda u njemu kao da se uključilo neko dugme, i on začu:

— Sreću za sve!... Besplatno!... Koliko god ko hoće!... Svi neka dođu ovamo!... Ima dovoljno za sve!... Svima neka bude dobro!... Besplatno!... Sreća!... Besplatno!...

A onda je odjednom zaćutao kao da mu je neka ogromna ruka nabila čep u usta. I Redrik vide kako ga je prozirna smrt, pritajena dotle u senci kašike bagera, dohvatila, podigla u vazduh i lagano uvrnula, kao što domaćice uvrću oprano rublje cedeći vodu. I još je Redrik video kako se jedna od prašnih čizama otrgla sa trzave noge i poletela visoko nad rudokopom. Onda se okrenuo i seo. U glavi nijedne misli i uopšte kao da nije osećao sebe. Svud oko njega tišina, a posebno tiho je bilo iza njegovih leđa — dole, na putu. Onda se setio pljoske sa konjakom, automatski, kao da je došlo vreme da se uzme redovni lek. Odvio je čep i počeo da pije malim, škrtim gutljajima, i prvi put u životu je poželeo da ima ne konjak, već običnu hladnu vodu...

Prošlo je neko vreme i u glavi mu se počeše pojavljivati manje-više jasne misli. Eto, gotovo je, pomislio je tupo. Put je otvoren. Mogao bi već sad da krene, mada, naravno, bolje je da sačeka još malo. «Mlinovi za meso» umeju da iznenade. A ionako treba da se razmisli. Posao na koji nisam baš navikao, eto u čemu je problem. Šta znači to «misliti»? Misliti znači zavarati, izmigoljiti se, odblefirati, vrteti nekog oko malog prsta — ali ništa od toga ne odgovara situaciji u kojoj sam sad...

Dobro, moja ćerka, pa otac... I da plate za sve, srce da im iščupam, da se nagutaju govana kao što sam ja... Ne, sve to nije to, Riđi... Odnosno, jeste, ali šta to zapravo znači? To su psovke, a ne misli i želje. Šta ja zaista želim? On se odjednom ohladio od nekog strašnog predosećanja i, preskočivši odjedanput nekoliko faza u razmišljanju, strogo naredio sebi: evo kako, Riđi, nećeš otići odavde dok ne smisliš nešto pametno, ako treba crći ćeš pored te kugle, ispeći ćeš se na suncu ili umreti od gladi, ali nećeš otići...

Gospode, pa gde su mi reči, gde su mi misli? On se snažno udari šakom po glavi. Celog života nisam istinski razmišljao! Čekaj malo, sećam se da je Kiril govorio nešto... Redrik je grozničavo kopao po memoriji, izranjale su neke reči, poznate i polupoznate, ali sve to nije bilo ono pravo, jer nisu reči ono što mu je ostalo od Kirila — ostale su neke nejasne predstave, veoma lepe, ali i potpuno nerealne...

Podlost, podlost... I opet su me nasamarili, ostavili su me ovde bez jezika, gadovi...

Tikvan!... Oduvek sam bio tikvan, i ništa se nisam promenio... To tako ne sme biti! Je l’ ti jasno?

Tako se dalje ne sme živeti. Čovek je rođen da bi mislio (ah, evo ga, najzad, Kiril). Ali kad ja ne verujem u to. Ranije nisam verovao, sad isto ne verujem, a zbog čega je čovek rođen — pojma nemam. Rodio se pa je rođen. Hrani se kako ko najbolje može. Neka mi svi budemo zdravi, a oni neka svi crknu. Ko smo to mi? I ko su to oni? Kako se tu snaći? Ako je meni dobro — Barbridžu je loše, ako je Barbridžu dobro — Cvikerašu je loše, ako je Promuklome dobro — svima je loše, a i njemu samom se loše piše samo što on, budala, misli da će se nekako u poslednji čas izvući... Gospode, kakav je to haos! Ja celog života ratujem sa kapetanom Kvoterbladom, a on je celog života ratovao sa Promuklim i od mene je tražio samo jedno — da napustim stalkerstvo. Ali kako sam mogao da napustim stalkerstvo, kad treba hraniti porodicu? Da se zaposlim? Ali ja neću da se zaposlim i da radim za vas, muka mi je od vašeg posla; možete li vi to da razumete? Ja o tome imam svoje mišljenje: ako čovek radi kod vas, on uvek radi za nekog od vas, samo je rob i ništa više, a ja sam uvek hteo sve sâm, hteo sam uvek biti samostalan, da ne zavisim od vas i od vašeg posla...

Ispio je preostali konjak i iz sve snage tresnuo praznom pljoskom o zemlju. Pljoska je odskočila, zablistala na suncu i otkotrljala se nekud, a on je odmah zaboravio na nju. Sada je sedeo, spustivši lice u ruke, i pokušavao ne više da shvati i smisli, već barem da vidi kako bi trebalo da bude, ali opet je video samo odvratne, gadne njuške... i zelembaće, flaše, gomilice prnja tamo gde su nekad bili ljudi, i stubiće cifara... Znao je da bi sve to trebalo uništiti i želeo je da sve uništi, ali je slutio da će, ako se počne sa time, na kraju ostati samo gola i pusta zemlja... Od nemoći i očajanja ponovo je zaželeo da se nasloni leđima i zabaci glavu. Ustao je, mahinalno otresao pantalone od prašine i počeo se spuštati u jamu rudokopa.

Sunce je peklo, u očima su se pojavljivale crvene mrlje, vazduh na dnu kopa je treperio i od tog treperenja se činilo da kugla poskakuje u mestu kao bova na talasima. Prošao je pored kašike bagera dižući noge visoko i pazeći da ne nagazi one crne mrlje, a onda, vukući noge kroz prašinu, krenuo ukoso preko čitavog rudokopa do kugle koja je treperila u vrelini. Prekrio ga je znoj i jedva je disao od vrućine a istovremeno se naježio i tresla ga je drhtavica kao od zime, i pod zubima mu je škripala sitna prašina. I više nije ni pokušavao da misli, samo je govorio o sebi sa očajanjem, kao molitvu: «Ja sam životinja, vidiš i sâm. Ja nemam reči, nisu me naučili rečima; ne umem da mislim, nisu mi dali da naučim misliti. Ali ako si ti zaista takav... svemoguć, sveznajuć... shvatićeš sve i sam. Pogledaj u moju dušu, a ja znam da je tamo sve što ti treba. Mora biti. Dušu nikad i nikome nisam prodavao! Ona je moja, ljudska! Izvuci sâm iz mene šta želim — pa ne može biti da želim neko zlo!... Neka je sve prokleto, ničeg ne mogu da se setim, osim onih njegovih poslednjih reči:






«SREĆU ZA SVE BESPLATNO I DA SVIMA BUDE DOBRO!»







STALKER U ZONI PIKNIKA 


Desilo se tako da je film «Stalker» postao klasika filmske umetnosti, dobro znan valjda svim poznavaocima filma u svetu, a roman «Piknik pored puta» po čijim motivima su sami pisci, braća Strugacki, napravili scenario za taj film, ostao je nekako zatvoren u uskom krugu boljih poznavalaca SF žanra. Sad, nakon čitanja romana, čitalac koji je već video čuvenog «Stalkera» može da uporedi ova dva dela. To su zaista dva dela; stalker Redrik Šuhart jedva je prepoznatljiv u stalkeru iz filma. Film se bavi samo jednim odlaskom u Zonu a roman obrađuje praktično ceo stalkerov život i objašnjava Zonu ne kao geopolitički fenomen već na «obični» SF način, kao zonu posete vanzemaljaca, oblast planete Zemlje gde se naša stvarnost sudarila sa njihovom ili — mesto gde su oni svratili na piknik ne obraćajući pažnju na mrave i ostalu mesnu faunu?... Čitaocu romana koji je bio i gledalac filma nameće se još jedan zaključak: film je napravljen izvanredno skromno, bez specijalnih efekata i filmskih trikova koji bi morali biti primenjeni da su autori hteli napraviti film po romanu. Možemo lako zamisliti kako bi izgledao film po romanu da je snimljen u američkoj produkciji. Ali jedan od najboljih ruskih režisera Andrej Tarkovski i braća Strugacki kao da su sklopili dogovor: snimiti film sa malim budžetom, ne akcioni nego pre psihološki, i postići uspeh. Tako je i bilo.

Arkadij Natanovič Strugacki rođen je 1925. godine (umro 1993), a Boris N. Strugacki 1933. — dakle, njihovo rođenje i dobar deo stvaralačkog života pada u vreme kada je naučna fantastika u SSSR-u bila, prividno začuđujuće a zapravo sasvim logično, izrazito favorizovana. Naime, staljinističkom režimu i onima koji su nasledili njegovu inerciju nije odgovarala realistička književnost koja će opisivati običnu, znači umnogome nezadovoljavajuću pa i strašnu svakodnevicu, nego takva koja će govoriti o nedalekoj idealnoj komunističkoj budućnosti. U takvoj budućnosti na Zemlji više nikakvih ideoloških sukoba nema, već Zemljani odlaze i pomažu potlačenim klasama na drugim planetama da i oni ostvare utopiju tobože ostvarenu «kod nas». Najpoznatiji predstavnik takve naučne fantastike je «Aelita» Alekseja Tolstoja, kao što je njegov «Hiperboloid inženjera Garina» sjajan predstavnik slične vrste romana, u kojima na Zemlji dolazi do razračunavanja sa poslednjim ostacima kapitalizma. Oprostivo je braći Strugackima što su u nekoliko svojih romana ostali u okviru prve omiljene teme — pomaganje zaostalim vanzemaljskim društvima — načinivši ipak ozbiljan kvalitativan pomak. Njihov roman sa takvom temom «Teško je biti bog» (dvaput preveden kod nas i ekranizovan na Zapadu) u jednoj anketi u Sovjetskom Savezu proglašen je za najbolji dotad objavljeni sovjetski naučno-fantastični roman.

Već svojim prvim delom, pričom «Spolja» (1958), Arkadij i Boris Strugacki najavili su da njihovo stvaralaštvo neće ići dobro utabanim putem sovjetske naučne fantastike. U sibirsku tundru spuštaju se automatske letelice — vanzemaljska izvidnica, na ljudske pokušaje stupanja u kontakt ne reaguju i odleću iznenada kako su i došli. Dakle, motiv neuspelog prvog kontakta, u sovjetskoj naučnoj fantastici praktično sasvim nov, a i u svetskoj ne tako čest. Objašnjenje za ovu različitost u odnosu na ostalu sovjetsku fantastiku, kao i objašnjenje za uspešan zajednički rad (opet, redak u SF-u) jednostavno je. Mlađi brat Boris završio je Mehaničko-matematički fakultet Lenjingradskog univerziteta, diplomirao na Odseku za astronomiju i do 1965. radio u Pulkovskoj opservatoriji. Stariji brat Arkadij završio je Vojni institut stranih jezika u Moskvi i izvesno vreme prevodio, uglavnom naučnu fantastiku, sa japanskog i engleskog. Dakle, kod Strugackih je došlo do spoja prirodnih i društvenih nauka, a Arkadijevo poznavanje svetske naučne fantastike (naravno, većinu pročitanih dela u SSSR-u nije mogao da prevodi, to jest objavljuje) omogućilo je Strugackima stvaranje sopstvenog stila na temeljima istovremeno i svetske i sovjetske naučne fantastike, ali i ruske gogoljevske fantastike i satire. Sve ovo dovelo je do stvaranja impozantnog broja dela, pretežno romana. Od 1960. do 1962. objavljena su četiri romana: «Planeta purpurnih oblaka», «Put na Amalteju», «Stažeri»

(«Tahmasib») i «Pokušaj bekstva» i dve zbirke priča: «Šest šibica» i «Povratak». 1964. objavljen je izvanredni roman «Daleka Duga». 1965. «Grabljive stvari veka», već pomenuti roman «Teško je biti bog» i «Ponedeljak počinje u subotu», gde se pisci prvi put ozbiljnije okreću tradicionalnoj ruskoj fantastici. 1967. objavljen je roman «Druga invazija Marsovaca», svojevrsna parafraza Velsovog «Rata svetova». 1968. godinu, uz «Ružne labudove», obeležio je gogoljevsko-kafkijanski «Puž golać na urvini» i satirična «Bajka o trojki». 1971. iz štampe izlazi «Nastanjeno ostrvo», a 1973. «Mališan» («Tajanstveni svemirski gost»). 1974. objavljen je roman «Hotel ‘Kod poginulog alpiniste’« po kojem je dosledno snimljen film (prikazan i kod nas) i verovatno najbolje delo Strugackih «Piknik pored puta» na osnovu kojeg su pisci napravili scenario za film «Stalker», snimljen 1979. i premijerno prikazan na festivalu u Kopenhagenu 1980. godine. 1975. objavljen je roman— nastavak «Nastanjenog ostrva» — «Momak iz pakla», a 1976. «Milijardu godina do kraja sveta». Posle četvorogodišnje pauze pojavio se, 1980. godine, roman «Buba u mravinjaku» i najzad, 1985. godine, «Talasi stišavaju vetar», opet svojevrsni nastavak prethodnih delâ i, čini se, poslednji roman braće Strugacki. Možda je interesantno napomenuti da su iste godine braća Strugacki doživela retku počast. Međunarodni centar za male planete dao je novootkrivenom nebeskom telu na orbiti između Marsa i Jupitera, prečnika 17 kilometara, naziv «Strugatskia».

Kod nas je nekoliko romana braće Strugacki objavljeno u ediciji «Kentaur» PROSVETE, a takođe je izišla zbirka od 6 knjiga u izdanju NARODNE KNJIGE i DEČJIH NOVINA. Začudo, među njima se nije našao roman koji je sada pred čitaocima, «Piknik pored puta». Kao što je čitalac već zapazio, u pitanju je roman sa veoma mnogo akcije, ali, za razliku od dejstava u mnogim romanima i, pogotovo, filmovima, kada se upitaš: a otkud sad ovo i čemu to? — ovde su dejstva povezana i razložna, realistična. A za ponovno spominjanje filmova ima još jedan razlog. Naime, lako je uvideti da bi po ovom romanu — kao god po Bibliji — osim «Stalkera» moglo biti snimljeno još nekoliko filmova, jer u jedan nikako ne bi mogli stati svi dijalozi, događanja i, pogotovo, ideje.

Osvrnimo se, još jednom, na Andreja Tarkovskog. Ekranizacija ovog «Piknika» ili «Izleta» nije bila njegov jedini izlet u naučnu fantastiku. Čuven je i njegov film «Solaris» po istoimenom romanu Stanislava Lema, romanu sa istom temom kao i «Piknik» — neuspeli, nepotpuni kontakt sa vanzemaljskim razumom. Kao što u antiutopijskoj oblasti naučne fantastike postoji znameniti niz romana: «Mi» (Zamjatin) — «Vrli novi svet» (Haksli) — «1984» (Orvel) — «Mehanički pijanino» (Vonegat), tako se jedan deo naučne fantastike bavi kontaktima sa vanzemaljskim razumom, a najbolja takva dela govore, zapravo, o neuspelim kontaktima.

Praktično čitav opus poljskog majstora naučne fantastike S. Lema posvećen je toj temi: «Glas gospodara», «Nepobedivi», «Solaris», «Fijasko»... Ovom nizu pridružuje se i «Piknik pored puta». I, pre nego što konačno (na kraju umesto, možda, na početku) kažemo čime se ovaj roman zapravo bavi i šta nam poručuje, još par zapažanja o njemu.

U vreme kada je napisan, ovaj roman u nama nije mogao probuditi ovako jasne asocijacije kao danas.

Zona, okuženi stanovnici koji su pobegli iz nje i zamalo satanizovani koji još u njoj žive, međunarodna policija i snage UN, šverceri koji trguju predmetima iz «zone»... u romanu kao da je odražena strašna budućnost — stvarnost naših godina. A Promukli Hju i Mršavi Fil — za koga oni zapravo rade? Svakako ne za neku mafiju ili običnu kriminalnu organizaciju. Oni su zapravo posrednici koji nabavljaju «robu» iz Zone za vojno-industrijski kompleks SAD. Jer, iako SAD preko UN već učestvuju u proučavanju i nevojnoj eksploataciji onoga što stiže iz Zone, njih, kao i uvek, ne zadovoljava samo delovanje kroz Ujedinjene Nacije. Preko UN se «blagodeti» Zone ne mogu iskoristiti u vojne svrhe i zato se do potencijalnog oružja dolazi posredstvom stalkera i lica kao što su Fil i Hju. Na kraju, jedan kontejner sa zatvorenom smrću dospeva u «privatnu firmu», Kariganovu laboratoriju — deo VIK-a Sjedinjenih Država, gde dolazi do tragedije.

«Tako im i treba — dobili su šta su tražili» — raduje se stalker Šuhart koji im je, posle dugih moralnih kolebanja i višestrukih predomišljanja, taj kontejner i prodao.

Interesantni su putevi asocijacija na koje nas šalju braća Strugacki, odnosno njihovi junaci, kad pokušavaju da objasne Zonu i predmete u njoj. Objašnjenje koje izaziva najburniju reakciju i negodovanje kod Ričarda Nunana je da su vanzemaljci jednostavno svratili na piknik i otišli, ostavljajući za sobom gomilu otpadaka. Kako da nas to ne seti na mračnog filozofa Heraklita koji je tvrdio da je «svet gomila otpadaka bačena dole slučajno» («Istorija grčke filozofije», Lućano De Krešenco). A onda, iz grčke filozofije u indijsku. Prema Vedama, univerzum ima četiri ciklična doba: satja-jugu, treta, dvapara i kali-jugu. Prvo je Zlatno doba a onda sledi postupno propadanje u tri faze. (Valjda ne treba posebno ni naglašavati da mi sada živimo u četvrtom i najgorem dobu — kali-jugi.). Ali ono što je u vezi sa «Piknikom pored puta» interesantno, to je da u satja-jugi «polubogovi sa viših planeta silaze na piknik ili odmor u pojedina mesta na planetu Zemlju» («Atma» br. 4). Ako su u prvom dobu na zemaljske piknike dolazili bogovi, da nisu ovi iz četvrtog upravo staroindijski tehnologizovani demoni? Ali nobelovac Valentin Pilman ne zalazi u ovakva objašnjenja Posete već pruža Nunanu (i nama) lepša i prihvatljivija.

I najzad, čemu nas vodi ovaj roman, kao i svi slični? Prateći istoriju «posećenog» grada Harmonta, za kojeg nije jasno da li se nalazi na tlu V.Britanije, Kanade ili negde drugde (iz teksta je jasno toliko da nije u Evropi niti u SAD), prateći život stalkera Šuharta (reč «stalker» izvedena je od glagola «to stalk» — prikradati se, loviti ili tražiti nešto prikradajući se) uz upravo maestralnu karakterizaciju njegovog lika, razvoja, motivacije, kolebanja i predomišljanja prilikom dejstava, dolazimo do glavnog — Zlatne kugle, mašine za ispunjavanje želja. Sve ono ranije — obilje neverovatnih fantastičkih ideja, sve do osporavanja logike i statističke verovatnoće ili «perpetuum mobila» (mada, niko u romanu i ne dokazuje da je to pravi perpetuum mobile — taj prsten koji se nezaustavljivo vrti svakako koristi ljudima nepoznatu energiju koju crpi iz samog sebe ili iz okolnog prostora) — sve je to nevažno pred mašinom za ispunjavanje (tobože) svih želja koja je stalkerima postala nekakav alternativni Bog ili čak zamena za Boga. «Ali ako si ti zaista takav — misli Šuhart — svemoguć, sveznajuć... shvatićeš sve i sam. Pogledaj u moju dušu, a ja znam da je tamo sve što ti treba.»

Poslednja Šuhartova nada, Zlatna kugla, Bog ili vanzemaljci od kojih očekujemo spas... ali prvo treba da uspostavimo kontakt sa njima — a kako ćemo razumeti «njih» ako ne razumemo ni sami sebe? I to je ono što nam poručuju svi pisci SF romana o neuspelim kontaktima sa (još uvek hipotetičkim) vanzemaljcima: sporazumejmo se prvo međusobno. Kontakt sa njima ne može biti ostvaren ili, ako je i došlo do nekakvog kontakta, on ne može biti zadovoljavajuć za nas, a tim više ni za njih, ako smo ovakvi kakvi smo. I onda nam postaje jasno šta se dešava sa Šuhartom koji je iskreno, celim svojim bićem poželeo «sreću za sve besplatno i da svima bude dobro», i šta se dešava sa svetom kojem je Šuhart to poželeo. Ne dešava se ništa. Svet je ostao, ostaje, ostaće kakav je bio — dok ne zaželimo svi, ili bar veći deo čovečanstva, isto to i dok ne počnemo, bez pozivanja u pomoć bogova ili vanzemaljaca, sami da radimo ozbiljno na tome.

A. L. 2000.


notes



Примечания





1


Panaceja (grč.) — tobožnji lek za sve bolesti. (Prim. prev.)




2


Aluzija na Otkrivenje Jovanovo, 6-a glava (Prim. prev.)




3


Brandmauer (nem.) — zid vatrobran. ( Prim. prev.)